Solun - dan treći

Солун – дан трећи. Црква Светих Апостола. Црква Светог Давида. Црква Светог Димитрија…

<— Претходни повезани чланак

12.09.2019.

Поучен искуством од претходног дана да већина цркава у поподневним сатима не ради, трећи дан боравка у Солуну одлучих да започнем њиховим обиласком. Следећи навигацију у мобилном телефону, верног савезника на свим путовањима, стигох до улице Irinis у којој се могу видети делови западних градских зидина.

За разлику од источних зидина које сам обишао дан раније, на западним се јасно види разлика у материјалу, коришћеном за њихову изградњу. Доњи делови зидина озидани су од комада мермера који су већ били део неких грађевина или споменика, односно од такозваних сполија. У случају Солуна најчешће се користио материјал објеката који су у вези са његовом паганском прошлошћу, попут храмова.

Из улице Irinis скренух у улицу Agiou Dimitriou, а затим у Amazonon и убрзо се нађох на Тргу 12 апостола на коме се налази Црква Светих Апостола (гр. Ιερός Ναός Αγίων Αποστόλων) један од најлепших и најзначајнијих културних споменика града.

Према неким сведочанствима црква је била део великог и богатог манастирског комплекса, основаног између 1310. и 1314. под покровитељством Патријарха Нифона I. Касније је посвећена Светим Апостолима због народног веровања да је била покривена са дванаест купола које су симболизовале дванаест апостола. Током османлијске владавине између 1520. и 1530. претворена је у џамију.
Црквено здање представља сложену грађевину са четири колонаде, уписаним крстом и деамбулаторијумом (ходник у полукружном зиду олтарске апсиде) са западне, јужне и северне стране који се на источном делу завршава у капели. Са западне стране налази се спољашња припрата (ексонартекс), док источном страном преовладава велика, централна, седмострана апсида која је уоквирена са две мање тростране нише. Храм има пет купола, једну велику и узвишену у центру и четири мање и ниже са сваке стране.
Направих круг око цркве и угледах паркиран полицијски аутомобил и полицајца који разговара са човеком за кога бих рекао да је црквењак. Прво што ми паде на памет беше мисао да се десила пљачка и да полиција врши увиђај. Касније се показало да је повод за присуство полиције у цркви много лепши – један од полицајаца је крстио дете.
Унутрашња декорација Цркве Светих Апостола представља изузетан пример византијске уметности са почетка XIV века. Виши делови цркве украшени су мозаицима који представљају последње украсе своје врсте у Византији, пре почетка лаганог пропадања царства.

Иконопис цркве је испуњен зидним фрескама значајне уметничке вредности које, између осталог, приказују свеце, представе из Старог и Новог Завета, као и сцене из живота Богородице и Светог Јована Претече.

Од Цркве Светих Апостола кренух према Цркви Свете Катарине (гр. Ιερός Ναός Αγίας Αικατερίνης) која је од ње удаљена 15-ак минута лаганог хода. Налази се у северозападном делу Горњег града на раскрсници улица Sachini, Ious и Tsamadou

Иако је било тек око 11 сати, само што стигох до цркве угледах свештеника који је из ње излазио закључавајући за собом њена врата, тако да од разгледања њене унутрашњости није било ништа.
Изградња Цркве Свете Катерине везује се за крај XIII и прву деценију XIV века. У питању је здање сложене конструкције, са уписаним крстом и четири стуба са сваке стране, са затвореном галеријом са западне, јужне и северне стране која се на источној страни завршава код две симетричне капеле. У центру грађевине уздиже се седмострана купола. Осим ње, постоје још четири мање и ниже куполе, по једна на сваком од углова. Цркву карактерише богата керамопластична декорација спољашњих зидова.
Црква у почетку није била посвећена Светој Катарини. Према неким истраживачима и на основу одређених елемената иконописа, подигнутa је у част Исуса Христа. Током турске власти и владавине султана Бајазита II (1481-1512.) црква је претворена у џамију што је довело до тога да се њен првобитни византијски назив заборави и да јој се да име које и данас носи.
Обилазак цркава полако, али сигурно, поново ме је довео у уличице Горњег града.

Ако ми се нешто у Солуну није свидело током боравка онда су то графити којима су ишаране фасаде кућа и зграда. Шта на њима пише немам појма, па не могу да кажем на шта се односе. Можда је то начин да се изрази протест против власти, економске кризе, глобализма… У сваком случају прилично руже град.
У потрази за још једном црквом у Горњем граду на тргу Terpsithea угледах турбе. У питању беше турбе бекташијског дервиша Муса Бабе које датира из XVI века. Једини је у потпуности сачувани хексагонални турски маузолеј у Солуну.

Жичана ограда подигнута око турбета говорила је да Грци и Турци нису баш „у љубави“. Паде ми на памет Дамад Али-пашино турбе на Калемегдану пошто су сличног облика. Око њега нема никакве ограде, што говори да смо ми ипак толерантнији према османском наслеђу у односу на Грке. Мањој толеранцији сигурно доприноси и спор око Кипра.
Идући путем који ми је показивала навигација прођох кроз узак пролаз.

Затим наставих даље уским улицама у правцу Црквe Светог Давида (гр. Ιερός Ναός Οσίου Δαβίδ) и убрзо стигох до улаза у црквено двориште.

Црква је подигнута у V веку и функционисала је као католикон (главна црква) Латому манастира. У време иконоборства мозаичка декорација олтарских ниша прекривена је телећом кожом и малтером, да би се сакрила и сачувала. У XII веку манастирска црква је обновљена и украшена зидним фрескама, које су обновљене с краја XIII и почетком XIV века. Претварање цркве у џамију, највероватније у XVI веку, опет је водило покривању зидног сликарства малтером. Декорација је отривена 1921. године након што је црквено здање враћено Грчкој православној цркви.

У почетку храм је био четвороугаона грађевина са једном полукружном апсидом на источној страни и улазом на западној страни. У унутрашњости четвороугаоне грађевине био је крст окружен са четири угаона одељка, што је чинило овај објекат базиликом са уписаним крстом. Централни простор био је наткривен куполом. Данас недостаје цео западни део цркве, што је последица земљотреса. До измена у изгледу цркве је дошло и приликом постављања темеља минарета. Кров је претрпео значајне промене, а улаз је премештен на јужну страну храма.
Мозаик који украшава четворолучну нишу олтара датира из последње четвртине V века и представља Богојављање. На централном споју приказан је млади Христ окружен симболима четворице јеванђелиста. Код Христових ногу уочава се река (Јордан или Ховар).

Са леве и десне стране представе налазе се два старца, највероватније пророци Језекиљ и Авакум, сведоци тријумфалног Исусовог појављивања. На овом мозаику је присутан утицај грчко-римске традиције.

Фреске које осликавају јужни лук цркве (Рођење, Крштење, трагови Сретења и Преображење), датирају из треће четвртине XII века и рефлектују ток уметности у време династије Комнина. На северном зиду крста сачувани су сегменти фресака са краја XIII и почетка XIV века који представљају најстарије примере уметности у Солуну из доба Палеолога.

Само што сам изашао из црквеног дворишта угледах организовану групу старијих туриста која је управо дошла у обилазак цркве. На њима се видело да им пешачење није баш пријало, али то је једноставно једини начин да се до неких солунских цркава дође.

Од Цркве Светог Давида кренух да се спуштам уским улицама Горњег града и убрзо стигох до улице Olimpiados. У поменутој улици на броју 52 налази се Црква Светог Пророка Илије (Βυζαντινός Ναός Προφήτη Ηλία Θεσσαλονίκης). Ради се о импозантном здању које се због своје величине не може „промашити“.
Црква датира из друге половине XIV века и припада архитектонском стилу јединственом за Солун, такозваном светогорском или атоском који се искључиво примењивао код градње манастирских цркава. Храм је са основом уписаног крста, великом куполом (пречник 5,5m) изнад централног дела, док се на бочним странама (северној и јужној) образују широка и висока полукружна удубљења. Гледајући цркву из даљине рекао бих да је велика купола мало накривљена.

У цркви се налазе и четири мања дела (одаје), такође наткривена куполама, а на западној страни је пространи четвороугаони нартекс са четири стуба на спрату где се такође налазе две куполе. На западној страни грађевине, а делом и на северној и јужној, постоје отворене галерије.

Што се зидног сликарства тиче, у Цркви Светог пророка Илије сачувана је неколицина фресака које датирају из периода од 1360. до 1380. године. Мада су сачуване делимично и у прилично лошем стању, истичу се по квалитету и импресионирају својим првобитним карактеристикама: неуобичајен реализам и осећај дубине на приказима, изражени покрети, масивност, јасна емоционална оптерећеност ликова.

Црква првобитно није била посвећена пророку Илији. Према најновијим истраживањима вероватно је саграђена у част Исуса Христа и представљала је главну цркву једног манастира. Убрзо после турског освајања града 1430. претворена је у џамију и названа Сарајли џамија. Након ослобођења Солуна 1912. године враћена је Грчкој православној цркви.

Недалеко од Цркве Светог пророка Илије, на адреси Kassandrou 91-93, налази се Алаџа Имарет џамија (гр. Αλατζά Ιμαρέτ), вредан споменик исламске културе. Према ктиторском натпису који је сачуван изнад улаза, изградња џамије започета је 1484. године од стране Ишак Паше који је био велики везир и управник града. Управо због тога, џамија је позната и под именом „Ишак Пашина џамија“.
Испред џамије је била гужва, радници су из ње износили неке ствари, па направих фотографију са њене бочне стране.

Иначе, Алаџа Имарет џамија има облик обрнутог слова Т и састоји се од једне правоугаоне просторије за молитву наткривене са два велика лука, четири бочне просторије наткривене кубетом, које су служиле као трпезарија и свето училиште, као и једне галерије подупрте стубовима на прочељу грађевине, која на крову носи пет мањих купола. Све куполе првобитно су биле покривене листовима олова.

Џамија је била једна од најимпозантнијих грађевина Солуна те врсте, што се може видети на старим фотографијама.

Настављам шетњу по Солуну и убрзо стижем до највеће и најважније солунске цркве – Цркве Светог Димитрија (гр. Ιερός Ναός Αγίου Δημητρίου Πολιούχου Θεσσαλονίκης).

Свети Димитрије рођен је у Солуну 280. године. Био је син јединац, због чега је однегован и васпитан са великом пажњом. Након смрти оца, цар Максимијан га поставља на очево место за намесника Солуна уз препоруку да прогони и истребљује хришћане у граду. Ипак, Димитрије га не послуша, већ, штавише, поче јавно да исповеда и проповеда Христа. То стиже до цара, па једном приликом у повратку из рата против Сармата, сврати у Солун да испита ствар. На царева питања о вери Димитрије јавно призна да је хришћанин, што цара разбесне, па га затвори у подрум једног јавног купатила. Неколико дана касније посла војнике који Димитрија избодоше копљима. Хришћани успеше да тело сахране на месту његовог страдања. На том месту велможа Леонтије из Илирије, излечен од тешке болести над гробом овог мученика, у знак захвалности подигао је цркву. У пожару у VII веку црква је уништена, али је убрзо након тога обновљена и проширена. Током турске владавине претворена је у џамију. У великом пожару 1917. године црква је скоро у потпуности изгорела, али је током наредних деценија обновљена и 1949. године враћена верницима. На листу споменика светске културне баштине УНЕСКО-а додата је 1988. године.
Црква Светог Димитрија припада типу базилике са дрвеним кровом. Има пет бродова, док се са северне стране формира још један, попречни брод. Истиче се по симетричности, разноврсности облика, као и по својој импресивности и величанствености.

Олтар са реконструисаним фрескама

Посебно се истичу мозаици и зидно сликарство цркве који су сачувани од катастрофалног пожара 1917. Стварани су у различитим епохама (од V до XV века), нису у склопу одређеног сликарског правца и представљају, осим дела високе уметности и естетике, вредне доказе за историју византијског сликарства.
Након разгледања унутрашњости цркве спустих се у крипту која је, као и још неке солунске цркве, углавном отворена до раних поподневних сати.
Крипта је првобитно била приземље римског купатила у коме је Свети Димитрије по предању 303. године био привремено заточен, а затим убијен. У V веку, када је саграђена прва Црква Светог Димитрија, место његове мученичке смрти постало је њен део, a извориште које се ту налазио претворено је у извор свете воде. У средњем византијском периоду крипта почиње да се везује за поштовањe Светог Димитрија ко мироточивог, па се уз извор додају базени за миро које су сакупљали верници.

Извор и базен за сакупљање мира

У турско време крипта бива затрпана земљом. Поново је откривена током радова на обнови цркве након великог пожара 1917. године. Крајем 80-их година XX века крипта је претворена у изложбени простор.

Просторија са деловима за које се верује да су припадали саркофагу Светог Димитрија. Испред њих у изложбеним витринама је грначарија које пронађена током ископавања у крипти.

Делови стубова са рељефном декорацијом цркве из V века

Свети Димитрије је светитељ који ужива велико поштовање у целом православном свету. Сматра се исцелитељем болесника и заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске. Руси га такође славе и сматрају покровитељем и заштитником Сибира. У Србији и Републици Српској Свети Димитрије се празнује и као крсна слава Митровдан (8. новембар).

Након посете Цркви Светог Димитрија наставих даљи обилазак Солуна. Пређох на другу страну улице Agiou Dimitriou и кренух кроз парк. У њему ме „нахвата“ нека циганчица и поче да ме моли да јој дам неке паре. Није се освртала на моја одбијања и пратила ме је добрих 50-60 метара упорно тражећи новац. Одустаде тек када стигох до остатака римског форума, односно агоре.
Агора је некада била административни центар града. Представљала је величанствени комплекс који је од краја I, па до краја IV века обухватао све јавне градске службе и истовремено покривао све аспекте друштвеног живота грађана.

Откривена је шездесетих година прошлога века током извођења грађевинских радова. Најочуванији део је позориште које се и данас користи за бројне културне манифестације.

Од агоре кренух према улици Egnatia. На њеној раскрсници са улицом Chalkeon налази се Црква Панагиа Халкеон (гр. Βυζαντινός Ναός Παναγίας των Χαλκέων) значајна по томе што је то једина солунска црква из средњевизантијског периода која је сачувана до данашњег дана. Саграђена је 1028. године на месту на коме се некада налазио пагански храм о чему сведочи запис са мермерне плоче изнад западног улаза. Здање је изграђено од цигле, па се сусреће и назив црвена црква.

Године 1430. црква је претворена у џамију и названа Казанџилар (џамија казанџија), јер се налазила у насељу у коме је било доста казанџија. Одатле потиче и данашњи назив цркве „Богородица Халкеон“ (Богородица заштитница казанџија). Претпоставља се да је византијско име ове цркве било „Богородица Халкопратион“ по аналогији са истоименом црквом у Цариграду. После ослобођења Солуна у Балканским ратовима (1912-1913.), цркви је враћен звоник и поново је отворена.
Основа цркве је класичан крст уписан у квадрат, што је типично за архитектуру средњевизантијског периода. Централна купола се ослања на четири стуба. На западној страни се налази двоспратни нартекс наткривен са две куполе.
Иако су били рани поподневни сати капија је већ била закључана, тако да нисам могао да разгледам унутрашњост цркве коју красе доста добро очуване фреске из XI и XIV века.
Од Цркве Панагиа Халкеон стигох до трга Dikastirion на коме се налази споменик једном од најзначајнијих политичара у модерној Грчкој историји – Елефтерису Венизелосу (1864-1936).

У непосредној близини је и Беј Хамам (гр. Λουτρά Παράδεισος), велико турско купатило које је према информацијама са арапског натписа 1444. године саградио султан Мурат II. Била је то прва грађевина те врсте у граду. Имала је два дела – за мушкарце и за жене, с тим што су мушке просторије биле пространије, раскошније и богатије украшене од женских.

Беј Хамам је без промене остао у функцији све до 1968. године, мењајући само назив. Једно је од ретких турских купатила које се сачувало на простору Грчке до данас. У данашње време простор се користи за културне манифестације и повремене изложбе.

Од Беј Хамама наставих улицом Egnatia и стигох до раскрснице са Agias Sofias, али не скренух према Цркви Свете Софије, већ према Цркви Панагиа Ахиропиитос (гр. Ιερός Ναός Παναγίας Αχειροποιήτου) која се налази врло близу поменуте раскрснице.

Црква је саграђена средином V века на остацима римског купатила. Представља једну од најстаријих ранохришћанских цркава које су преживеле до данашњих дана. Претрпела је одређене измене у VII, а затим поново у XIV-XV веку. У византијско време била је позната као Panagia Theotokos (Пресвета Богородица). Назив „Ахиропиитос“, што на грчком значи „нерукотворeни“, постао је распрострањен од XII века и везује се за икону Богородице која се налазила у цркви, a сматрана је нерукотвореном. Након турског освајања Солуна била је прва црква која је претворена у џамију о чему сведочи натпис султана Мурата II на северној колонади, на осмом стубу од истока.
Црквено здање је тробродно. На западној страни сачувани су остаци ексонартекса (спољне припрате) и источне галерије атријума.

У цркву нисам могао да уђем, јер је била затоворена, па нисам могао да сликам њену унутрашњост. Оно чиме се може похвалити су фреске које датирају из друге трећине XIII века, као и мозаици на колонадама код улаза, на јужном делу поткровља, на тролучним апсидама и код припрате. Значајна је и мермерна декорација, попут стубова колонаде и пода који је сачувао оригинални облик.
Наставих даље обилазак Солуна и стигох до Цркве Свете Софије. Иако сам у њој био претходног дана, свратих поново да снимим унутрашњост цркве, јер сам то дан раније пропустио.

Следећа солунска знаменитост коју сам жело да посетим била је Бела кула, па кренух према њој. Успут само застадох код Цркве Светог Григорија Паламе (гр. Ιερός Μητροπολιτικός Ναός Αγίου Γρηγορίου του Παλαμά) која се налази на раскрсници улица Agias Sofias и Mitropoleos. Рекох „само застадох“, јер је поменута црква, као и скоро све остале солунске цркве, у поподневним сатима затворена.

Темељи цркве постављени су 1891., а изградња је завршена 1914. године. У погледу архитектуре садржи елементе неокласичног стила, као и еклектицизма који је био карактеристичан за архитектуру Солуна XIX века. Централни део храма покривен је великом куполом, док су четири висока и танка звоника распоређени по угловима грађевине. У унутрашњости цркве чувају се мошти Светог Григорија Паламе. Одмах поред је зграда Солунске митрополије.
Врло брзо стигох до авеније Leofóros Níkis којом наставих даље према Белој кули. Пажњу ми привуче продавница сувенира, па свратих до ње.
Међу чашама, шољама, магнетима, привесцима угледах и отвараче за флаше мало необичног облика.

Коначно стигох и до Беле куле. Пошто је у питању једна од главних солунских знаменитости око ње увек има туриста. У случају да број посетилаца у кули премаши одређени број, сви они који желе да уђу морају да сачекају да се кула мало испразни. Тако је било и у мом случају, али се мени није чекало, већ продужих даље према Војном музеју.

***

Након детаљног обиласка војног музеја морили су ме и умор и глад, па кренух назад према хотелу. Жалио сам што нисам боље проучио солунски градски превоз, јер би ми у том тренутку баш пријала вожња аутобусом. Пажња ми ипак није попустила, па застадох да сликам статуу неког војсковође са мачем.

У питању беше Теодорос Колокотронис (1770-1843) грчки национални јунак у борби за независност од Отоманске империје.
Као и претходна два, и трећи дан боравка у Солуну прошао ми је у обиласку његових знаменитости. Коцкице о граду почеле су полако да се склапају и у глави формирају представу о њему.

.

Наставак —>