02.12.2015.
Boravak u Berlinu želeo sam da iskoristim i za posetu Zelovu, gradiću udaljenom šezdesetak kilometara od nemačke prestonice koji je imao tu nesreću da se u njegovoj blizini odigra najveća bitka u Drugom svetskom ratu na nemačkom tlu – Bitka za Zelovske visove.
Direktan prevoz od Berlina do Zelova ne postoji, ali se do njega bez problema može doći uz presedanje, i to na dva načina: vozom ili kombinacijom voza i autobusa. Sve informacije u vezi sa prevozom mogu se naći na VBB (Verkehrsverbund Berlin-Brandenburg).
Kombinacija voza i autobusa mi se učinila nekako zgodnija, pa na železničkoj stanici Berlin-Lichtenberg sedoh u voz RB26 koji saobraća sve do pograničnog poljskog grada Kostšina na Odri. Cena vozne karte do stanice Seelow-Gusow, na kojoj sam trebao da presednem na autobus za Zelov, iznosila je 8.40 €. Pribojavao sam se da voz ne zakasni (što je bilo malo verovatno), ali sam odmah po izlasku iz njega odahnuo, jer je pored železničke stanice već stajao autobus br. 958 i čekao putnike iz voza. Došlo je vreme da isprobam i moj davno zaboravljeni nemački, odnosno da kod vozača kupim autobusku kartu. Pošto sam išao na to da vozač ne zna engleski unapred sam pripremio frazu „Ticket nach Seelow“ koja se pokaza dovoljnom, s tim što sam iz drugog pokušaja pogodio da karta košta 1.50 €, jer je vozač nekako promrmljao cenu.
Nakon 10-ak minuta vožnje stigoh na autobusku stanicu u Zelovu koja je u stvari više stajalište nego stanica.
Vremenske prilike bile su takve da je svakog trenutka mogla da počne kiša, ali ipak odlučih da pre posete memorijalnom kompleksu „Zelovski visovi“ malo prošetam gradom.
Zelov se prvi put pominje 1252. godine u knjigama Magdeburškog nadbiskupa Vilbranda kao selo Villa Zelou.
Crkva u centru grada jedna je od glavnih njegovih istorijskih znamenitosti. Na njenom mestu nalazila se stara crkva za koju se ne zna kada je tačno sagrađena. Poznato je samo da je stradala u velikom požaru 1630., ali je zatim obnovljena.
Zbog dotrajalosti 1820. godine srušio se deo crkvenog tornja, pa je deset godina kasnije po projektu arhitekte Karla Fridriha Šinkela sagrađena nova crkva.
U aprilu 1945. nemački vojnici dižu crkveni toranj u vazduh da ne bi služio kao orijentir za sovjetsku artiljeriju. Eksplozija izaziva požar koji uništava krov crkve od koje ostaju samo goli zidovi. Obnova je tekla u dve faze – 1952. i 1959. godine. Današnji izgled crkva dobija 1998. godine zahvaljujući donaciji Vernera Ota, osnivača poznate nemačke kompanije „Oto“ koji je rođen u Zelovu.
Kraj crkve se nalazi česma sa statuom obnaženog muškarca koji oko vrata za šape drži neku životinju, najverovatnije jagnje. Šta statua zapravo predstavlja, ne bih znao da kažem.
Setih se „Pobednika“ i polemika koje je izazvala ideja da statua obnaženog muškarca stoji na Terazijama. Doduše, to je bilo pre skoro sto godina. Siguran sam da smo u međuvremenu u pogledu golotinje „evoluirali“ i da sada niko ne bi imao ništa protiv.
Iako se radi o gradiću sa svega 5500 stanovnika ulice u Zelovu su lepo uređene, a trotoari su popločani i čisti.
Gradu ne nedostaju ni zelene površine, odnosno parkovi.
U jednom od njih ugledah neku čudnu skulpturu za koju nisam siguran šta tačno predstavlja.
U centru grada, nedaleko od crkve videh pano sa zanimljivim naslovom „Mit dem Rad durchs Oderbruch”, što bi značilo „Biciklom kroz Oderbruh“, odnosno predlažu se najzanimljivije maršrute koje se mogu savladati biciklom.
Oderbruh ili „močvara Odre“ nekada je, kao što joj samo ime kaže, predstavljala močvaran teren oko reke Odre. Nakon isušivanja močvare koje je započeo Fridrih Veliki, dobijeno je preko 30 hiljada hektara plodne obradive zemlje. Upravo je taj krajolik postao poprište najveće bitke u Drugom svetskom ratu na nemačkoj teritoriji.
Nakon kratke šetnje po gradu uputih se prema memorijalnom kompleksu „Zelovski visovi“. Usput sretoh nekoliko momaka „bliskoistočne“ spoljašnjosti koji su se očigledno „udomili“ u Zelovu. Iskren da budem, nisam verovao da ih i tu ima. Mislio sam da su za njih rezervisani samo veći gradovi.
Za oko mi zapadoše kuće u ulici koja vodi prema memorijalu. Bile su zbijene jedna uz drugu i jedna strana im je izlazila direktno na ulicu, pa me podsetiše na one koje se kod nas mogu videti u Vojvodini.
Nadmorska visina Zelova iznosi svega 52 metra, a ulica kojom sam išao prema memorijalu spušta se prema Oderbruhu koji se nalazi na samo nekoliko metara iznad nivoa mora.
Upravo su tu visinsku razliku morale da savladaju jedinice Crvene armije koje su u aprilu 1945. krenule u bitku za Zelovske visove.