02.12.2015.
Боравак у Берлину желео сам да искористим и за посету Зелову, градићу удаљеном шездесетак километара од немачке престонице који је имао ту несрећу да се у његовој близини одигра највећа битка у Другом светском рату на немачком тлу – Битка за Зеловске висове.
Директан превоз од Берлина до Зелова не постоји, али се до њега без проблема може доћи уз преседање, и то на два начина: возом или комбинацијом воза и аутобуса. Све информације у вези са превозом могу се наћи на VBB (Verkehrsverbund Berlin-Brandenburg).
Комбинација воза и аутобуса ми се учинила некако згоднија, па на железничкој станици Berlin-Lichtenberg седох у воз RB26 који саобраћа све до пограничног пољског града Костшина на Одри. Цена возне карте до станице Seelow-Gusow, на којој сам требао да преседнем на аутобус за Зелов, износила је 8.40 €. Прибојавао сам се да воз не закасни (што је било мало вероватно), али сам одмах по изласку из њега одахнуо, јер је поред железничке станице већ стајао аутобус бр. 958 и чекао путнике из воза. Дошло је време да испробам и мој давно заборављени немачки, односно да код возача купим аутобуску карту. Пошто сам ишао на то да возач не зна енглески унапред сам припремио фразу „Ticket nach Seelow“ која се показа довољном, с тим што сам из другог покушаја погодио да карта кошта 1.50 €, јер је возач некако промрмљао цену.
Након 10-ак минута вожње стигох на аутобуску станицу у Зелову која је у ствари више стајалиште него станица.
Временске прилике биле су такве да је сваког тренутка могла да почне киша, али ипак одлучих да пре посете меморијалном комплексу „Зеловски висови“ мало прошетам градом.
Зелов се први пут помиње 1252. године у књигама Магдебуршког надбискупа Вилбранда као село Villa Zelou.
Црква у центру града једна је од главних његових историјских знаменитости. На њеном месту налазила се стара црква за коју се не зна када је тачно саграђена. Познато је само да је страдала у великом пожару 1630., али је затим обновљена.
Због дотрајалости 1820. године срушио се део црквеног торња, па је десет година касније по пројекту архитекте Карла Фридриха Шинкела саграђена нова црква.
У априлу 1945. немачки војници дижу црквени торањ у ваздух да не би служио као оријентир за совјетску артиљерију. Експлозија изазива пожар који уништава кров цркве од које остају само голи зидови. Обнова је текла у две фазе – 1952. и 1959. године. Данашњи изглед црква добија 1998. године захваљујући донацији Вернера Ота, оснивача познате немачке компаније „Ото“ који је рођен у Зелову.
Крај цркве се налази чесма са статуом обнаженог мушкарца који око врата за шапе држи неку животињу, највероватније јагње. Шта статуа заправо представља, не бих знао да кажем.
Сетих се „Победника“ и полемика које је изазвала идеја да статуа обнаженог мушкарца стоји на Теразијама. Додуше, то је било пре скоро сто година. Сигуран сам да смо у међувремену у погледу голотиње „еволуирали“ и да сада нико не би имао ништа против.
Иако се ради о градићу са свега 5500 становника улице у Зелову су лепо уређене, а тротоари су поплочани и чисти.
Граду не недостају ни зелене површине, односно паркови.
У једном од њих угледах неку чудну скулптуру за коју нисам сигуран шта тачно представља.
У центру града, недалеко од цркве видех пано са занимљивим насловом „Mit dem Rad durchs Oderbruch”, што би значило „Бициклом кроз Одербрух“, односно предлажу се најзанимљивије маршруте које се могу савладати бициклом.
Одербрух или „мочвара Одре“ некада је, као што јој само име каже, представљала мочваран терен око реке Одре. Након исушивања мочваре које је започео Фридрих Велики, добијено је преко 30 хиљада хектара плодне обрадиве земље. Управо је тај крајолик постао поприште највеће битке у Другом светском рату на немачкој територији.
Након кратке шетње по граду упутих се према меморијалном комплексу „Зеловски висови“. Успут сретох неколико момака „блискоисточне“ спољашњости који су се очигледно „удомили“ у Зелову. Искрен да будем, нисам веровао да их и ту има. Мислио сам да су за њих резервисани само већи градови.
За око ми западоше куће у улици која води према меморијалу. Биле су збијене једна уз другу и једна страна им је излазила директно на улицу, па ме подсетише на оне које се код нас могу видети у Војводини.
Надморска висина Зелова износи свега 52 метра, а улица којом сам ишао према меморијалу спушта се према Одербруху који се налази на само неколико метара изнад нивоа мора.
Управо су ту висинску разлику морале да савладају јединице Црвене армије које су у априлу 1945. кренуле у битку за Зеловске висове.