Bolьšeohtinskiй most

Noćni Sankt Peterburg. Podizanje Boljšeohtinskog mosta

<— Prethodni povezani članak

13.07.2016.

Razlog da posetim severnu rusku prestonicu početkom leta bile su čuvene „bele noći“ – prirodni fenomen u kome mogu da uživaju svi oni koji se tokom juna nađu na mestima iznad 60 stepeni severne geografske širine. Kao početak „belih noći“ u Sank Peterburgu tradicionalno se smatra period nakon obeležavanja dana grada, odnosno posle 27. maja kada se sunce spušta 9 stepeni iza linije horizonta. Zvanično, „bele noći“ počinju 11. juna, a njihov vrhunac je noć između 21. i 22. juna. Tada se sunce spušta oko 7 stepeni iza horizonta, a noć traje 5 sati i 12 minuta. U Rusiji se osim u Sankt Peterburgu u „belim noćima“ može uživati i u drugim gradovima koji se nalaze iznad 60 stepeni severne geografske širine, poput Arhangelska, Jakutska, Viborga, Magadana, ali delimično i u onima do 57-og stepena, kao što su Čerepovec, Vologda, Perm, Toboljsk… U gradovima iza polarnog kruga (Murmansk, Vorkuta, Severomorsk, Salehard, Noriljsk) „bele noći“ traju tri nedelje pre i posle polarnog dana.
Pošto sam zbog komplikacija sa smeštajem bio prinuđen da posetu Sankt Peterburgu umesto za početak leta pomerim za sredinu jula, ostalo mi je da se nadam da ću uhvatiti bar tračak „belih noći“, jer se one baš tada završavaju. Pogled kroz prozor hotela nagoveštavao je da će mi se ta želja možda ispuniti.

Belaya_noch_v_Peterburge

Nebo iznad Sankt Peterburga
12.07.2016, 22:23

Još jedan razlog noćnih šetnji po Sankt Peterburgu su njegovi mostovi, odnosno njihovo podizanje radi prolaska brodova koje se može posmatrati svake noći od aprila do novembra. Mostovi se spuštaju u tačno određeno vreme, pa o tome treba voditi računa, jer se u suprotnom može desiti da neko vreme ostanete „zarobljeni“ na drugoj obali Neve.
Hotelsku sobu napustih nešto pre jedan sat posle ponoći. Pre izlaska iz hotela upitah recepcionerku da li je bezbedno šeteti gradom noću, na šta mi ona dade standardni odgovor da jeste, ali tamo gde ima ljudi misleći pritom najverovatnije na Dvorski i Admiralitetski kej na koji dolazi većina turista da slika podizanje mostova. Ja sam, međutim, imao u planu da slikam Smoljni manastir i obližnji Boljšeohtinski most koji i nisu baš „udarna“ lokacija na kojoj se okupljaju turisti. Ipak, bez neke prevelike bojazni za sopstvenu bezbednost krenuh u noćnu šetnju po gradu.

Kao i uvek kada se nađem u inostranstvu za oko su mi zapale neke uobičajne stvari koje nisu iste kao kod nas. Jedna od njih beše pešački prelaz, odnosno „ruska zebra“ nije u potpunosti crno-bela, već ima i žute trake. Osim toga, tu su strelice koje podsećaju pešaka da pri prelasku treba da se kreće desnom stranom pešačkog prelaza.

Ono što mi je takođe zapalo za oko bili su oglasi, ispisani na trotoarima.

Iako će neko pomisliti da se radi o istoj vrsti posla „žena na sat” i „Maša zečica“ nisu koleginice, ali se njihovi poslovi međusobno dopunjuju, odnosno, prva može da sredi nered koji eventualno ostane posle druge.
Sitni sati su vreme kada se u svakom velegradu probudi ona njegova druga, mračnija strana. Sankt Peterburg u tome nije izuzetak, pa tako par stotina metara od hotela na ulici ugledah atraktivno odevenu devojku čiji je stajling nesumnjivo govorio da se radi o „koleginici Sonje Marmeladove“ ili jednostavno rečeno, prostitutki. Rusi ih obično zovu „noćne leptirice“ (rus. nočnыe babočki), jer su se sredinom XIX veka prodavačice ljubavi u velikim gradovima uglavnom okupljale ispod uličnih svetiljki poput leptirova koji lete na svetlo.
Osim slikanja podizanja Boljšeohtinskog mosta želeo sam da fotografišem i druge stvari koje mi se učine zanimljivim, pa se zaustavih kraj spomenika ruskom generalu Alekseju Brusilovu, poznatom po čuvenoj Brusilovljevoj ofanzivi, najvećoj ruskoj pobedi u Prvom svetskom ratu. Tokom borbi koje su se vodile od 4. juna do 20. septembra 1916. godine austrougarska vojska izgubila je oko 1500000 vojnika i bila je prinuđena da Rusima prepusti Galiciju i Bukovinu.

General je prikazan kao da izranja iz kamena, što simbolizuje njegovu „gvozdenu ruku“. Postament je urađen tako da liči na grubu, neobrađenu stenu na kojoj se simbolički vide rupe od metaka, dok ispolirani trougao po sredini postamenta predstavlja čuveni Brusilovljev proboj.

Spomenik je postavljen 2007. godine nedaleko od mesta na kome je nekada bila Oficirska konjička škola u kojoj je Brusilov predavao.
Peterburške ulice bile su puste i mirne. Tišinu je povremeno narušavao samo zvuk retkih automobila koji se vrlo brzo gubio u daljini.

Iz daljine ugledah Smoljnu sabornu crkvu koja je, nažalost, bila sva u skelama, jer je u toku bila restauracija fasade.

Crkva je građena kao centralni objekat Smoljnog manastira čiju izgradnju 1748. godine započinje arhitektor Rastreli po naredbi Jelizavete Petrovne. Naziv „Smoljni“ dobila je zbog toga što se početkom XVIII veka na tom mestu topila smola za potrebe Admiralitetskog brodogradilišta. Prema legendi, manastir je bio mesto na koje je Jelizaveta Petrovna želela da se povuče u starosti.
Od Smoljnog manastira nastavih dalje prema Smoljnom institutu. Radovi na njegovom  projektovanju i izgradnji započeti su pred kraj vladavine Katarine II. Institut je ponajviše postao poznat zbog njegove ključne uloge u događajima vezanim za Oktobarsku revoluciju 1917. Do premeštanja prestonice u Moskvu upravo je Smoljni služio kao štab boljševičke vlade i V.I. Lenjina. U novembru 1917. u njemu je održan Sveruski kongres sovjeta na kome je donet dekret o miru i dekret o zemlji. U Smoljnom je 1934. godine u atentatu ubijen vođa lenjingradskih komunista Sergej Kirov.

Od 1996. godine zgrada je zvanična rezidencija gubenatora Sankt Peterburga.
Glavni ulazu u krug Smoljnog ukrašavaju propileji koji predstavljaju jedno od najboljih ranih dela sovjetske arhitekture.

Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

Prvi Sovjet Diktature proleterijata

Oko Smoljnog instituta sve je u znaku „proleterijata“, pa tako osim trga i ulica nosi isti naziv.

Nočni Sankt Peterburg Ulitsa Proleterskoy dikatury tablichka

Ulica Diktature Proleterijata

Pomenutom ulicom nastavih dalje prema Smoljnom keju. Usput se nakratko zaustavih da napravim još jednu sliku Smoljne saborne crkve. Sa skelama koje su se na njoj nalazile izgledala je kao raketa koja će uskoro biti lansirana.

Inače, tokom šetnje noć mi je izgledala kao svaka druga, odnosno nije bilo ni „b“ od belih noći. Tek malo kasnije, kada sam stigao do Smoljnog manastira, i kada horizont više nije bio zaklonjen zgradama, nebo iz pravca zapada i severo-zapada bilo je nešto svetlije.

Kapija na ulazu u Smoljni iz pravca Smoljnog keja, 13.07.2016., 1:56

S druge strane, horizont iza Boljšeohtinskog mosta bio je potpuno crn.

Inače, kamen temeljac za Boljšeohtinski most položen je 27. juna 1909. godine, odnosno na dan kada se obeležavao jubilej 200 godina od Bitke kod Poltave u kojoj je ruska vojska na čelu sa Petrom Velikim nanela Šveđanima veliki poraz. Otvoren je za saobraćaj 26. oktobra 1911. godine i do 1917 nosio je naziv „Most imperatora Petra Veliko“, da bi kasnije bio preimenovan u Boljšeohtinski. Ono što ga čini upečatljivim svakako su lukovi iznad bočnih raspona, ali i tornjevi u centralnom delu. Upravo u njima se nalaze mehanizmi koji upravljaju podizanjem mosta.

Još jedna specifičnost Boljšeohtinskog mosta je to što su delovi njegove metalne konstrukcije spojeni zakovicama. O kvalitetu radova i materijala koji su korišćeni u izgradnji govori činjenica da je prvi remont obavljen tek 1971. godine. Lučna konstrukcija mosta u kombinacija sa dekorativnim osvetljenjem koje je postavljeno 2010. godine čini da se Boljšeohtinski most smatra jednim od najlepših u gradu.
Nedaleko od Boljšeohtinskog, na ušću reke Ohte u Nevu, nalazi se Maloohtinski most

Iako je bilo skoro dva sata posle ponoći nebo na zapadnoj i severozapadnoj strani grada bilo je prilično svetlo, odnosno izgledalo je kao da je sunce upravo zašlo ili će se pojaviti iza horizonta.

Na keju nije bilo pešaka, pa pomislih da Boljšeohtinski most nije previše atraktivan za turiste. Ipak, oko dva sata, odnosno u vreme predviđeno za podizanje mosta, na keju se zaustavi autobus sa radoznalim turistima, a na reci se pojaviše brodovi.

Sam proces podizanja traje svega nekoliko minuta, jer „hidraulika“, odnosno hidraulički cilindri brzo „odrade“ posao. Konkretno, kod Boljšeohtinskog mosta podiže se srednji raspon koji se sastoji od dva krila dužine po 24 metra. Pri podizanju krila dostižu ugao od 73 stepena, a u podignutom položaju drže ih kontrategovi čija je masa nekoliko puta veća od njihove.

Nakon podizanja mosta razloga za dalji ostanak na keju nije bilo, pa lagano krenuh nazad prema hotelu. Kao i kada sam dolazio, ulice su bile puste.

Nebo nad Sankt Peterburgom se delimično razvedrilo, pa se i „efekat bele noći“ nekako pojačao. Tome je doprinosila i činjenica da se približavala zora, jer tokom juna i jula noć u Piteru traje manje od šest sati, a sunce izlazi već oko četiri i pola četiri.
Nakratko zastadoh kod palate Aleksandra Kikina, prvog načelnika Peterburškog admiraliteta. Kikin je bio blizak Petru Velikom i zajedno sa njim u društvu još dvadesetak plemića boravio je u Holandiji da uči brodarski zanat. Ipak, postepeno postaje protivnik Petrovog režima, ponajviše možda zbog neprijateljstva koje je vladalo između njega i Aleksandra Daniloviča Menšikova koji je takođe bio čovek veoma blizak Petru. Kikin se okreće Petrovom starijem sinu careviću Alekseju Petroviču. Umešanost u bekstvo carevića Alekseja u inostranstvo koštalo ga je glave. Osuđen je na lomljenje na točku i pogubljen 17. marta 1718. godine.

Palata je sagrađena u stilu takozvanog petrovskog baroka. Nakon Kikinove smrti u zgradu se smeštaju lična biblioteka Petra Velikog i prvi eksponati muzeja rariteta. Danas se u njoj nalazi muzički licej.
Nedaleko od palate nalazi se spomenik sovjetskom revolucionaru i učesniku Oktobarske revolucije Feliksu Edmundoviču Dzeržinskom, možda najpoznatijem po tome što je bio na čelu Sveruske komisije za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže, odnosno čuvene „Čeke“.

Za razliku od Moskve u kojoj je spomenik „Gvozdenom Feliksu“ sa Lubjanskog trga uklonjen još 1991. godine, u „kolevki revolucije“ se održao do naših dana.
Nastavljam dalje Špalernom ulicom i stižem do Tavričeskog dvorca, nekadašnje rezidencije kneza Grigorija Potemkina, velikog miljenika Katarine Velike poznatog po tome što se za njegovo ime vezuje metafora „Potemkinova sela“.

Dvorac je sagrađen 1789. godine u stilu klasicizma i osim što je bio Potemkinova rezidencija, bio je i mesto na kome je Katarina Velika volela da boravi poslednjih godina svoga života. Tokom XIX veka služio je kao jedna od carsih rezidencija, a početkom HH u njega se smešta Državna duma Ruske imperije. U vreme Februarske revolucije u njemu radi Privremeni komitet Državne dume, a zatim i Privremena vlada.
Pažnju mi privuče zgrada prekoputa Tavričeskog dvorca pošto je izgledom podsećala na toranj. Zapravo, radi se o nekadašnjem vodotornju u kome je danas smešten multimedijalni izložbeni kompleks „Svet vode“ (rus. Vselennaя vodы) posvećen istoriji vodosnabdevanja u Sankt Peterburgu.

Špalerna ulica, 13.07.2016., 03:03

Špalerna ulica je bila pusta ili što bi se žargonski reklo – nigde žive duše. Prolezaći pored prehrambene prodavnice bacih pogled kroz izlog u njenu unutrašnjost i od srca se nasmejah.

Udarnici treće smene u jednom od peterburških marketa

Noćna šetnja kroz Piter bližila se kraju, ali ne samo zato što sam skoro stigao do hotela, već i zbog toga što je noć polako prelazila u jutro, pa bi i šetnja, da je još malo potrajala, prešla iz noćne u jutarnju. Želja da osetim atmosferu belih noći delimično mi se ispunila, odnosno noć nije bila tako „upečatljivo bela“ kao što bi bila da sam doputovao dve nedelje ranije, ali je ipak bila neobična.
Oko pola četiri stigoh do hotela. Malo me začudiše zaključana ulazna vrata, ali bez previše oklevanja pozvonih na interfon nekoliko puta, pa se vrata uskoro otvoriše. Na recepciji me dočeka pospano lice recepcionerke koja se spremala da se vrati na spavanje. Beše mi žao što sam je probudio, ali u tom trenutku nisam znao da se na privesku ključa od sobe nalazi „dodatak“ okruglog oblika poput baterije za sat kojim se otvaraju vrata hotela.

Nastaviće se

2 mišljenja na „Noćni Sankt Peterburg. Podizanje Boljšeohtinskog mosta

  1. Svaka cast za tekst koji cu pazljivo procitati. Sada sam ga letimicno presla. Provela sam 10 dana u SP u julu 2019 g u sopstvenoj organizaciji u dobar Miselinov vodic. Imam zelju opet da posetim ovaj divan grad, uzgred vreme je bilo predivno, bez kise. Ali, sve je neizvesno u ovim okolnostima. Zbog korone mi je propso put u Portugal u maju. Srdacan pozdrav

    1. Nataša, hvala na komentaru. Ja sam u Sankt Peterburgu bio mnogo kraće. Vreme me, nažalost, nije baš poslužilo. Posetio sam i Kronštat, a malo sam skitao i po okolini.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *