02.12.2015.
Након обиласка гробља и споменика кренух према музеју који је такође део Меморијалног комплекса Зеловски висови. Чине га две целине: простор испред музеја са изложеном војном техником и експозиција унутар самог музеја.
Простор испред музеја уређен је 1972. године и служио је као место за политичка окупљања током постојања Немачке Демократске Републике. Између осталог, на њему су војници Источне Немачке полагали заклетву.
Од војне технике изложен је тенк Т-34/85 произведен 1944. године у совјетској фабрици тенкова „Красноје Сормово“ (рус. Красное Сормово) у близини града Горки (данас Нижњи Новгород).
Поред тенка је лансер ракета БМ-13 или „Каћуша“, како су је војници обично звали. Монтирана је на совјетски камион који је произведен након рата. Лансер се монтирао и на америчке камионе „Студебејкер“ које је СССР добијао преко програма „ленд-лиз“.
Осим „Каћуше“ и тенка Т-34, изложени су минобацач 120 mm и два примерка артиљеријског наоружања. Да ли се ради о топовима или хаубицама са сигурношћу не могу да кажем, али мислим да је у питању ово друго.
Музеј је основан 1972., а проширен 1985. године. Од оснивања па до 1990. године приказивао је експозицију која је битку тумачила са званичног гледишта Источне Немачке уз акценат на „херојску борбу Црвене армије“. Након немачког уједињења експозиција је преуређена. Зграда музеја направљена је тако да изгледом подсећа на Жуковљево командно место током Битке за Зеловске висове које се налазило на Рајтвајнском вису, двадесетак километара од Зелова.
Музеј је лепо уређен и савремено опремљен. Као једину замерку навео бих то што је презентовани материјал на немачком и енглеском језику, односно, нема руског језика. На то ми је скренуо пажњу радник музеја, пошто ме је приликом куповине улазнице питао одакле сам, па је вероватно помислио да ми је као туристи из Србије руски језик ближи од немачког и енглеског. Иначе, улазница за музеј кошта 4 €. Других посетилаца није било, па сам на миру могао да разгледам музејску експозицију.
У наставку су слике и информације које су презентоване у оквиру музејске експозиције.
Прича о Бици за Зеловске висове почиње на реци Одри.
Од Одре до Берлина
Почетком 1945. војни пораз Немачке је био очигледан. На истоку, Црвена армија се налазила на реци Одри, 70 километара од Берлина, а на западу, америчке и британске трупе стигле су до реке Рајне.
Од фебруара до средине априла 1945. крајолик познат као Одербрух био је поприште тешких борби између Црвене армије и немачког Вермахта.
Црвена армија започиње Берлинску операцију Битком за Зеловске висове 16. априла 1945. и победнички завршава рат заузимањем немачке престонице. У бици која је трајала четири дана совјетска армија пробила је последње немачке одбрамбене линије испред Берлина.
Борбе на Одри
31. јануара 1945. претходница 5. совјетске ударне армије форсирала је Одру и успоставила мостобран у близини Киница, 20 километара североисточно од Зелова. Силовити напад Црвене армије преко Одре изненадио је немачки Вермахт. Брзо прикупљене јединице кренуле су у напад којим су требале да одбаце Црвену армију назад на источну обалу реке. Ипак, Совјети стварају додатне мостобране северно и јужно од Костшина који се 23. марта 1945. повезују са претходним и тако формирају одскочну даску за каснији напад на Берлин.
У борбама за мостобран на Одри нарочито се истакао капетан Виталиј Колесњиков (1922-1964) чије су јединице 13. фебруара 1945. након деветочасовне борбе одбиле седам немачких напада. Напад Немачке на Совјетски Савез капетан Колесњиков дочекао је као студент педагогије. За учешће у борбама за мостобран на Дњепру 1943. добио је звање Хероја Совјетског Савеза.
Првих неколико дана фебруара било је критично за Црвену армију, јер су њене још увек слабе снаге западно од Одре морале да задрже позиције упркос немачким нападима.
Пропаганда и мобилизација
Нацистичка ратна пропаганда покушавала је да мобилише немачке војнике и цивиле да се боре у завршној фази Другог светског рата. Режим је подстицао страх совјетском осветом и користио непријатељски стереотип „Јеврејски бољшевизам“. Војницима који нису желели да се боре и измученим ратом цивилима претиле су драконске казне, укључујући смртне пресуде изречене од стране преких судова.
Пошто им се немачка престоница налазила практично надомак руке, совјетска пропаганда ширила је увереност у победу. Ипак, сваки дан борби доносио је нове мртве и рањене. Расли су непослушност и дезертерство. Совјетски војни судови покушавали су да на то одговоре изрицањем строгих казни.
Позив на предају
Истичући неизбежан немачки пораз, Црвена армија је покушавала да мотивише немачке војнике да се предају или дезертирају. Совјетски официри са знањем немачког језика, немачки емигранти и ратни заробљеници упућивали су позиве преко звучника. Један од последњих таквих покушаја пре Битке за Зеловске висове изведен је 15. априла 1945. у близини одербрушког села Рајтвајна.
Совјетске јединице испаљивале су гранате са лецима у којима се гарантовао добар третман према сваком немачком војнику који се добровољно преда. Ипак, само неколицина немачких војника се одлучила на тај корак.
Бекство и евакуација становништва
Брзи напредак совјетских трупа из дана у дан претварао је многе одербрушке градове у бојишта. Хиљаде становника нашле су се на линији фронта и бивале евакуисане од стране Црвене армије на другу обалу Одре. Од промрзлина и исцрпљености нарочито су умирали стари и деца. Остали су бивали малтретирани, силовани или насумице убијани од стране војника Црвене армије.
Немачки знак у селу Платков: „Улазак у зону борбених дејстава дозвољен је само уз пропусницу!“
Битка за Зеловске висове
16. априла 1945. Црвена армија започиње операцију чији је циљ био заузимање престонице Трећег рајха – Берлина. У ту сврху 1. белоруски фронт под командом маршала Жукова сконцентрисао је преко 3000 тенкова и оклопних возила, као и 17000 комада артиљеријског наоружања и то углавном на 50 километара широком костшинском мостобрану. На супротној страни налазила се немачка 9. армија под командом генерала Бусеа са осам до десет пута мање војника, наоружања и муниције.
11. априла 1945., неколико дана пре почетка битке, немачки минери дигли су у ваздух торањ цркве у Зелову да не би служио као оријентир за совјетску артиљерију.
Црвена армија отпочела је напад у четири сата ијутру уз јаку артиљеријску ватру. Немачке трупе водиле су одбрамбене операције са добро утврђених позиција на Зеловским висовима, дуж Одре и других водених препрека. Совјетске и пољске снаге које су морале да нападају са скоро потпуно отвореног терена нису могле да остваре брз пробој. Тек након четири дана интензивних борби и великих губитака на обе стране успели су да сломе немачку одбрану. Пут према Берлину је био чист.
Генерал Бусе предузео је мере да јединице под његовом командом наставе са пружањем бесмисленог отпора. Касније, 1955. године бранио је своје поступке у чланку за „Wehrwissenshaftliche Rundschau“:
„Иако су нас амерички и британски тенкови напали с леђа док смо спречавали Русе да направе и корак напред, ми као војници испуњавали смо дуг према нашем народу, нашој савести и историји!“
Маршал Жуков, под чијом су командом биле армије 1. белоруског фронта, био је веома популаран у Совјетском Савезу због својих војних успеха. Ипак, његова тактика да на уском простору ангажује мноштво трупа и тенкова у циљу пробоја код Зелова, била је предмет критика због великих губитака.
Фолкштурм
Црвена армија суочила се са јединицама немачког Вермахта, Вафен-СС-а и народне милиције – Фолкштурма. Од јесени 1944. вођство Трећег рајха мобилисало је око милион Немаца у фолкштурм. Војно способни омладинци и мушкарци између 16 и 60 година који нису били војно ангажовани морали су да служе у фолкштурму. Били су минимално обучени за употребу основног наоружања, као што су фолкштурмгевер и панцерфауст. Њихова борбена моћ била је минимална.
Након евакуације у марту 1945. у Зелову, који је нормално имао 3000 становника, остало је само око 150 војно способних мушкарата. Већина их је прикључена фолкштурму и налазила се на одбрамбеним положајима у и око Зелова.
6. априла 1945. немачки Вермахт прогласио је Зелов за локалну војну базу која мора да буде брањена по сваку цену. Кружна одбрана града препуштена је двема четама фолкштурма и двема четама механизоване пешадије. Бранили су град од 16 – 18. априла, а затим се повукли на запад.
1. пољска армија на Одри
Пољске оружане снаге бориле су се заједно са Црвеном армијом од 1943. године. Обједињене су у Совјетском Савезу по наредби Стаљина и биле су потчињене совјетској врховној команди.
1. пољска армија са 78000 војника додељена је 1. белоруском фронту. 16. априла 1945. пољске трупе морале су да се пробију преко Одре у северном Одербруху упркос снажном немачком отпору. Од 16. априла до 8. маја изгубиле су око 2000 војника.
Заузимање Берлина
Као последњи покушај да одбрани престоницу Рајха, нацистичко руководство сакупља 90000 војника које су чинили припадници Вемахтта, СС-а и фолкштурма. Црвена армија имала је пет пута више војника. Током последње недеље априла Берлин је био поприште тешких уличних борби за сваку зграду.
Совјетски тенкисти славе победу у Берлину
30. априла 1945. Хитлер извршава самоубиство у бункеру испод Рајхканцеларије. Немачке јединице које су браниле Берлин предале су се 2. маја 1945. До самог краја градским улицама су крстариле групе припадника Вермахта и СС-а и убијале војнике и цивиле који су желели да прекину пружање отпора.
Потписивање безусловне предаје немачких оружаних снага
У ноћи између 8. и 9. маја 1945. представник немачке врховне команде, Вилхелм Кајтел, морнарице, Ханс-Георг фон Фридебург, и авијације, Ханс Јирген Штумпф, у Берлинском предграђу Карлсхорст, потписали су безусловну капитулацију у присуству савезника. То је ставило тачку на Други светски рат у Европи и нацистичку владавину.
Немачки ратни заробљеници на путу у заробљенички логор
Грађани Берлина крај совјетске пољске кухиње
Последице рата
Становници Одербруха често су се враћали у своје потпуно уништене градове. Снабдевање храном је било прекинуто и људе је морила глад и болест. Почевши од маја 1945. совјетска војна администрација дала је Немцима задатак да сакупљају тела војника који су погинули на бојишту. Мушкарци и жене уклањали су уништену војну технику и затрпавали ровове.
Совјетски деминери, немачки ратни заробљеници, цивили, а касније и радници специјалних фирми, уклањали су мине и муницију. Највише их је било у пољима око Лебуса, Клесина и Поделцига. Тај озбиљан посао често је доводио до озбиљних несрећа међу тимовима који су вршили рашчишћавање. У рејону Зелова од 1945. до 1986. у експлозијама пронађене муниције погинуло је и рањено укупно 275 особа.
Обнова и придошлице
У послератним годинама становници региона рашчистили су рушевине и започели реконструкцију. Међу њима било је много оних који су побегли или су били прогнани из некадашњих немачких територија на истоку.
Немачка новопридошла породица испред своје делимично обновљене куће у Клесину
Од челичног шлема до шерпе за кување
Предмети за кућу, израђени од војне опреме, били су уобичајени у домаћинствима у послератном периоду. Правиле су их мале фабрике од шлемова, чаура и ручних ракетних бацача.
Потрага за војницима погинулим у борби
У земљи на месту некадашњег бојишта и даље почивају остаци непознатог броја совјетских и немачких војника. Чак и деценијама након рата идентификационе плочице и личне ствари понекад омогућавају идентификацију посмртних остатака. Пронађени остаци совјетских и немачких војника сахрањују се на војничким гробљима у Лицену и Лебусу. У данашњем округу Меркиш-Одерланд постоји укупно 169 војничких гробаља.
Осим слика и информација део музејске поставке чине и примерци наоружања.
Совјетски митраљез Максим и пропагандна минобацачка мина
Совјетска противтенковска пушка
Униформа и оружје совјетског војника
Униформа и оружје немачког војника
Пошто се музеј састоји практично само од једне просторије, у њему сам се задржао мање од пола сата. Пре изласка поздравих се са радником музеја и размених неколико реченица са њим. Рекао ми је да му енглески није баш јача страна и покушао да ми мало више исприча о томе да се још увек врши потрага за остацима погинулих немачких и руских војника.
Музеј ми се у принципу допао. Информације о Бици за Зеловске висове дате су у општим цртама , што је можда и боље, јер се на тај начин просечан посетилац не оптерећује са превише детаља. Као што пише на информационој табли испред музеја, након немачког уједињења поставка је преуређена и акценат није више на „херојској борби Црвене армије“ већ, ја бих рекао, само на основним чињеницама. Можда је то био покушај да се музеј учини прихватљивијим и за немачке посетиоце, јер мислим да осим љубитеља историје меморијални комплекс и музеј посећују углавном туристи из Русије и других држава бившег Совјетског Савеза.
Недалеко од Зелова је Рајтвајн у чијој се близини током Битке за Зеловске висове налазило Жуљковљево командно место које сам такође желео да посетим. Иако се до Рајтвана из Зелова може доћи директним локалним аутобусом за нешто мање од сат времена вожње, одлучих се да због недовољно времена ту посету прескочим и да се уместо тога вратим у Берлин и посетим Немачко-руски музеј у берлинском предграђу Карлсхорст.
Наставиће се
Локација музеја: