Virtualne šetnje

Виртуалне шетње – посетите далеке крајеве без напуштања удобности свога дома

Уколико желите да уживате у лепотама далеких крајева или да посетите нека занимљива места, а да притом не напуштате удобност свога стана, виртуалне шетње су права ствар за вас. Иако нису упечатљиве као праве, задовољиће вам тренутну знатижељу, а можда ћете се на неко од својих наредних путовања отиснути вођени радозналошћу коју вам је побудила управо нека од њих. Уживајте!

Мачу Пикчу, Перу

У беспућу перуанских Анда на висини од 2350 m сместио се изгубљени град Инка Мачу Пикчу. Од радозналих погледа био је скривен све до 1911. године када га је открио Американац Хајрам Бингам.

Својим положајем и необичношћу Мачу Пикчу сваке године привуче око милион туриста. Од 7. јула 2007. носи титулу једног од нових седам светских чуда.

Таџ Махал, Индија

Ова грађевина, за коју се слободно може рећи да је једна од најпознатијих у свету, грађена је од 1631. до 1654. године. Подигао ју је могулски цар Шах Џахан као маузолеј за своју вољену супругу Мумтаз Махал која је умрла на порођају приликом рођења њиховог четрнаестог детета.

Таџ Махал се сматра врхунским остварењем могулске архитектуре због чега је 1983. стављен на Унескову листу светске баштине. Такође се сматра једним од седам нових светских чуда.

Пирамиде у Гизи, Египат

Једино су очувано светско чудо старога света. Старост им се процењује на 4500 година. Највећа и вероватно најпознатија од њих је Кеопсова пирамида. У близини ње налазе се Велика сфинга и Кефренова пирамида. Трећа, уједно и најмања, је Микеринова пирамида.

На Унескову листу светске баштине стављене су 1979. године.

Петра, Јордан

Петра је некадашња престоница Набатејског царства. Налази се у Јордану и представља једну од његових најзначајнијих туристичких атракција. Цео град је уклесан у стенама црвенкасте боје, па га неки зову и „Црвени град“. Са свих страна је био окружен стрмим литицама, а једини улаз у град је био кроз узак теснац.

На листи Светске културне баштине Унеска налази се од 1985. године.

Помпеја, Италија

Древна Помпеја нестала је у ерупцији оближњег вулкана Везув 24. августа 79. године. Због наслага пепела које су износиле неколико метара вековима је остала „замрзнута“ у времену. Захваљујући откопавањима која су започета средином 18. века град је у практично непромењеном облику поново угледао светлост дана, што је омогућило да се дође до нових података о животу његових становника.

Помпеја данас представља један велики музеј на отвореном.

Дворац Шамбор, Француска

Налази се у долини Лоаре у северозападној Француској. Један је од најчувенијих светских двораца, познат по својој француској варијанти ренесансне архитектуре која комбинује средњовековне традиције са класичним италијанским структурама.

Шамбор је највећи међу дворцима у долини Лоаре иако му је првобитна намена била да само буде павиљон за лов краља Франсоа I, чије су званичне краљевске резиденције биле дворац Блоа и дворац Амбоаз.
Оригинални пројекат дворца Шамбор начинио је Доменико да Кортона, али се он мењао током двадесетогодишње изградње (1519–1539).
Постоје индикације да је Леонардо да Винчи учествовао у изради нацрта, пошто је у то време на позив краља Франсоа живео у месту Кло-Лисе надомак Амбоаза.

Нијагарини водопади, САД

Налазе се на граници Сједињених Америчких Држава и Канаде, на реци Нијагари. Састоје се од три водопада: Потковице, Америчког водопада и водопада Невестин вео. Популарна су туристичка дестинација и сваке године их посети око дванаест милиона туриста из целог света.

Улаз на видиковац Америчког водопада

Прилаз водопаду Потковица (канадска страна)

Стаза која води до Америчког водопада и водопада Невестин вео

Због заслуге у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима 2006. године на водопадима је подигнут споменик Николи Тесли.

Ангкор Ват, Камбоџа

Овај џиновски комплекс храмова заузима површину од 2 km² и представља највећу верску грађевину на свету. Налази се на месту старе престонице Кмерског царства Ангкора, око 240 km северозападно од Пном Пена, у близини града Сијем Реапа, северно од језера Тонле Сапа.

Саграђен је у доба краља Сурјавармана II почетком XII века као државни храм. Кроз целу своју историју задржао је религијску намену. Првобитно је био хиндуистички храм посвећен богу Вишнуу, а касније је постао будистички. Ангкор Ват симболизује врхунац класичног стила архитектуре из доба Кмерског царства. Храм је постао симбол Камбоџе и појављује се на државној застави. Представља главну туристичку атракцију земље и налази се на УНЕСКО-вој листи светске културне баштине.

Ангкор Том, Камбоџа

Најдуговечнији је и последњи велики град Кмерског царства. Град су открили француски ботаничари истраживачи 1860. године.

Ангкор Том основао је краљ Јошоравман Први (889—900). Град је разорен 1177. године, а поново га је саградио Џајаварман Седми (1181—1201). Народ Таји из јужне Кине опљачкао је Ангкор Том који је потом, 1431. године, напуштен. Четвороугаона основа овог града била је опасана зидинама и простирала се на око 9 km². Ту се данас налазе бројни остаци двораца и храмова. Главни споменици су краљевски двор и велика пирамидална грађевина – Фимеанакас (Небески храм).
Верује се да је Ангкор Том на врхунцу моћи имао око 80.000-150.000 становника.

Теотивакан, Мексико

Теотивакан био је један од два највећа града претколумбовске Америке. Налази се 40 километара североисточно од града Мексика. На језику Астека значи „где човек постаје бог“, или „град богова“.
Градња Теотивакана почела је око 300. п. н. е., док је пирамида Сунца саграђена око 100. године На свом врхунцу град се налазио од 150. до 450. године, када је био центар утицајне културе. У том периоду имао је вероватно преко 150.000 становника. Представљао је центар производње предмета од опсидијана, специјалног вулканског стакла, које се користило за израду сечива, стрела и мачева.

Теотивакан је успоставио економски и политички ред, који никад пре тога није постојао. Утицај се раширио од Мексика до Централне Америке, тако да су основане нове династије у градовима Маја под утицајем теотиваканске цивилизације. Становништво града је била мешавина многих регионалних етничких група.
Централна градска авенија звала се „Авенија мртвих“. Са једне стране авеније се налазила пирамида Сунца, која је била друга по величини у Америци, иза пирамиде у Чолули. Ту су се налазили и пирамида Месеца, храм Кецалкоатла и мноштво мањих храмова и палата.
Град је опљачкан и спаљен око 700. године. По првобитној хипотези, радило се о инвазији Толтека, међутим, по новијим претпоставкама, радило се о периоду немира, када су спаљене палате богатијих становника Теотивакана.
Опадање моћи Теотивакана и његова коначна пропаст повезују се са сушним периодом од 535. до 536. године.

Монт Еверест

Освајање Монт Евереста вероватно је сан сваког алпинисте. Колико је поход на највиши врх Хималаја опасан говори чињеница да се више од 250 планинара са њега није вратило. Захваљујући алпинистима Роману Реутову и Максиму Шакирову, као и Јандексу који је био спонзор њиховог путовања, пружа нам се могућност да се на кров света попнемо истим путем као и они.

Уколико желите да сазнате нешто више о деоницама које су прошли на путу до врха, кликните овде.

Острво Кижи, Русија

Кижи (рус. Кижи) је острво у језеру Оњега, на североистоку Русије, у Републици Карелији. Дуго је 7 километара, а широко 500 метара. Окружено је са око 5000 острвац, од којих нека нису већа од 2 метра у пречнику. Острво је одавно насељено, а данас на њему живи стотинак људи у два села.

Кижи је познато у свету по комплексу од две цркве из XVIII века и осмоугаоном звонику који су израђени од дрвета. Преображењска црква из 1714. има 22 куполе које формирају једну врсту пирамиде. У цркви постоји барокни иконостас. Црква Покрова Богородице са 9 купола изграђена је 1764 у потпуности од дрвета. Према легенди, Преображењску цркву саградио је дрводеља Нестор без ексера, користећи само секиру. На острву постоји и најстарија руска ветрењача и музеј архитектуре у дрвету на отвореном.
Овај изузетни споменик традиционалне архитектуре је 1990. уписан на УНЕСКО-ву листу Светске баштине.

Припјат – град духова

Припјат је напуштени град у Украјини чије је становништво исељено одмах након Чернобиљске катастрофе. Некада је имао око 50000 становника, а данас је то град духова у коме је време практично стало 27. априла 1986. када је из њега евакуисан последњи становник.

Уколико желите да се прошетате улицама овог аветињског града, скрените лево, а ако желите да направите круг око некадашње Чернобиљске нуклеарне електране, скрените десно.

Летња резиденција руских царева у Петерхофу

Летња резиденција руских царева у Петерхофу једно је од места које приликом путовања у Санкт Петербург обавезно треба посетити. Међутим, уколико мислите да ћете се са путовања вратити са гомилом слика унутрашњости Великог дворца, грдно се варате, пошто је сликање унутрашњости забрањено. Немојте покушавати да тајно сликате мобилним телефоном, јер ће вас бакица која на столици седи у сали сигурно видети и само ћете доживети непријатност. Ипак, уколико сте у Петерхофу били и желите да се подсетите како изгледа унутрашњост дворца или да на миру прошетате кроз неке од његових одаја, Јандекс карте ће вам ту жељу испунити..

Плава соба за пријем

Осим кроз просторије Великог дворца, можете се прошетати и по Горњем и Доњем врту.

Капија Горњег врта

Једно је сигурно, летња резиденција руских царева у Петерхофу неће вас оставити равнодушним.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *