Kosutnjak

Košutnjak

Siguran sam da je svako od nas, pritisnut svakodnevnim obavezama, poželeo da makar na jedan dan pobegne negde daleko od njih. Za one koji žive u Beogradu, jedno od mesta koje može pružiti kratak odmor od poslova i problema koji su postali sastavni deo našeg života, svakako je Košutnjak. Ova oaza prirode, udaljena samo dvadesetak minuta vožnje od centra grada, bez sumnje će vas naterati da bar nakratko zaboravite na stresnu svakodnevicu. 

Osim automobilom, do Košutnjaka se vrlo lako može doći i gradskim prevozom, autobusima 23 ili 53 do stanica „Sportski centar Košutnjak“ ili „Pionirski grad“. Alternativa autobusima je tramvaj broj 3, kojim se do Košutnjaka stiže iz pravca Topčidera (stanica Topčiderska okretnica).

Gradski prevoz - Kosutnjak

Pored „trojke“  mogu se koristiti i tramvaji 12 ili 13 do stanice Kneza Višeslava, odakle, ukoliko ne želite da pešačite uzbrdo, treba presesti na autobus 57 (stanica Kneza Višeslava) i voziti se do stanice Naselje Golf.

Gradski prevoz - Kosutnjak-a

Šetnja po šumi se ne može zamisliti bez karte, pa sa sobom treba poneti kartu za orijentiring ili neku drugu sa ucrtanim glavnim stazama i objektima. Uz kartu treba poneti i kompas. Takođe, za svaki slučaj, u mobilni telefon treba instalirati neku aplikaciju sa mapama da bi u svakom trenutku znali gde se nalazite. U principu, u Košutnjaku je teško izgubiti se, jer je šuma ispresecana mnogobrojnim stazama koje izlaze na asfaltni put ili vode do nekog poznatog objekta.

Pošto sam avanturističkog duha odlučio sam da Košutnjak „napadnem“ peške iz pravca Topčidera, ali ne asfaltnim putem, već zemljanom stazom koja se prema karti nalazi oko 150 metara od garaže Plavog voza u pravcu Rakovice.

Iz tramvaja br. 3 izađoh na stanici Rasadnik i krenuh prema garaži Plavog voza. Garaža izgleda prilično oronulo, ali još uvek odoleva zubu vremena.

Depo plavog voza

Na sporednim kolosecima kraj depoa parkirano je nekoliko pratećih vagona nekada najpoznatije vozne kompozicije u SFRJ. 

Prateci vagoni plavog voza

Za vagone su prikačene tri lokomotive koje su u periodu od 1957. do 1978. korišćene za vuču Plavog voza. Radi se o dizel-hidrauličnim lokomotivama poznatog nemačkog proizvođača Krauss-Maffe koje su, dok su bile deo kompozicije Plavog voza, nosile oznaku JŽ 761 i imale svoj redni broj. Nazive su dobile po čuvenim bitkama iz Drugog svetskog rata: Dinara, Kozara i Sutjeska.

Lokomotiva Sutjeska

Na jednoj od njih su se sačuvali oznaka i redni broj JŽ 761-003, pa se sa sigurnošću može reći da se radi o „Sutjesci“, dok na „Dinari“ i „Kozari“ nema nikakvih oznaka. 

Lokomotive su korišćene do 1991. Sada su u veoma lošem stanju, pošto već godinama stoje na otvorenom. Novca za njihovo sređivanje, naravno, nema.

Navodno su Nemci predlagali da im damo dve, a da nam oni treću srede. Ako već nema sredstava za remont, mogle su bar da budu sklonjene na neko mesto koje je zaštićeno od snega i kiše i da tamo sačekaju neke „bolje dane“.

Utabanim putem koji ide uz prugu nastavih dalje ka mestu na kome bi prema karti trebala da se nalazi zemljana staza kojom se ulazi u Košutnjak. Osim avanturističkog duha, jedan od razloga da krenem baš tuda bila je blizina tog ulaza mestu na kome je 29. maja 1868. ubijen knez Mihailo Obrenović, a koje sam tokom šetnje po Košutnjaku prvo želeo da posetim.  

Nakon što sam došao do kraja utabanog puta skrenuh  desno pored sive kuće koja se tu nalazi, ali nikakvu zemljanu stazu koja bi vodila u šumu nisam video, pošto je sve obraslo gustim rastinjem.

Siva kuca

Tek malo pažljivijim razgledanjem opazio sam trag kroz travu koji je vodio prema šumi.

Košutnjak

Iskren da budem, očekivao sam da staza bude šira i bolje utabana. Ipak, nisam se pokolebao, već nastavio dalje.

Košutnjak

Nakon ulaska u šumu staza postaje uočljivija i utabanija. Iako je par dana ranije padala kiša, blata nije bilo.

Košutnjak

Takođe nije bilo komaraca, ali je bilo dosadnih sitnih mušica. Stazica je u početku imala blagi uspon. Što sam se više približavao asfaltnom putu, uspon je postajao sve veći i veći. 

Šetnju po šumi, nažalost, nije moglo da zaobiđe đubre.

Đubre

Nedaleko od „deponijice“ naišao sam na neku kućicu oko koje je bilo 4-5 pasa lutalica koji su mirno ležali i nisu obraćali pažnju na moje prisustvo. Ispred kućice je gorela vatrica, a na njoj se nalazio neki lonac u kome se nešto kuvalo. Gazda je verovatno bio tu negde, blizu. Pade mi na pamet neka suluda misao koja bi mogla da posluži kao scenario za neki američki trećerazredni film, a to je da u toj kući živi neki čovek koji pljačka zalutale kampere, ubija ih i zakopava negde u šumi. Ne želeći da proveravam narav čoveka koji je tu živeo, nastavio sam dalje.

Kućica u košutnjačkoj šumi

Ubrzo sam ugledao bankinu asfaltnog puta. Uzbrdica je bila dosta velika, ali sam je savladao bez većih problema.

Bankina

Nakon izlaska na asfaltni put krenuo sam levo prema stazi koja bi prema Gugl mapama trebala da vodi do mesta ubistva kneza Mihaila. 

Stazica u Košutnjaku

Međutim, staza je vodila dublje u šumu i nikakvog obeležja o pogibiji kneza Mihaila tu nije bilo. Bacih pogled na drugu kartu i shvatih da je na Gugl kartama mesto kneževog ubistva pogrešno označeno. Ono se zapravo nalazi 250-300m dalje od mesta koje je obeleženo na Gugl mapama. Nastavih dalje stazom kroz šumu u pravcu obeležja. Mogao sam da se vratim na asfaltni put, ali nisam, pošto je šetnja kroz šumu bila prijatnija. Pored toga, staza prati asfaltni put tako da nije bilo bojazni da ću da zalutam.

Pogled na asfaltni put

Nakon par minuta pešačenja naiđoh na oboreno stablo koje se baš lepo uklapalo u šumsku idilu.

Oboreno stablo u Košutnjačkoj šumi

Staza je bila bez uspona, tako da pešačenje nije bilo naporno, već prijatno. Do mesta na kome je ubijen knez Mihailo stigao sam za par minuta. 

Mesto ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku

Obeležje zaista izgleda skromno. Za čoveka tokom čije vladavine Turci napuštaju Beograd i ostale utvrđene gradove – i preskromno. 

Tabla na mestu ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku

Vrlo brzo nakon kneževe smrti formiran je odbor koji je trebao da sakupi prilog za podizanje memorijala. Odlučeno je da se na mestu kneževe pogibije podigne kapela, a u gradu spomenik. Od memorijala u Košutnjaku se brzo odustalo, jer, prema rečima Miroslava Timotijevića, istoričara umetnosti, nije bio u skladu sa „aktuelnim političkim potrebama nacionalnog programa u koji se više uklapao mit o heroju pobedniku, nego o heroju mučeniku“.

Staza od asfaltnog puta do obeležja

Tako je 19. decembra 1882., na Svetog Nikolu, krsnu slavu Obrenovića, na centralnom gradskom trgu svečano otkriven spomenik, a mesto pogibije u Košutnjaku ostalo je da čeka neko drugo vreme i nove generacije. Nažalost, te nove generacije po pitanju podizanja dostojnog obeležja nisu učinile ništa, pa tako od asfaltnog puta do obeležja vodi samo zemljana staza.

Siguran sam da se mesto može urediti tako da ne odudara previše od svoje okoline, ali da istovremeno na prikladan način čuva uspomenu na čoveka koji je tokom svoje vladavine napravio velike korake na putu osamostaljenja Srbije od Osmanskog carstva.

Staza od mesta pogibije kneza Mihaila u Košutnjaku

Sledeće mesto u šetnji po Košutnjaku bila je Hajdučka česma, do koje je, po mojoj slobodnoj poroceni, trebalo pešačiti oko jedan kilometar kroz šumu. 

Stazica kroz šumu

Staza je u početku bila široka i dobro utabana.

Stazica kroz šumu

Kasnije se malo sužavala, ali je bila dosta osunčana, jer je u tom delu šuma nešto ređa.

Stazica kroz šumu

Od  glavne staze na pojedinim mestima polazile su manje stazice kojih nije bilo na kartama. 

Stazica kroz šumu

Još neko vreme sam  pratio glavnu stazu, a onda odlučih da pokušam da skratim put, pa krenuh stazicom koja se od glavne odvajala sa leve strane. 

Stazica kroz šumu

Uspon je bio veliki i 50-70 metara, koliko sam otprilike prešao, pošteno me je izmorilo.

Stazica kroz šumu

Pošto se kraj stazice nije nazirao, a uzbrdica postajala sve veća i veća, bacih pogled na navigaciju u telefonu i shvatih da sam „otišao“ suviše ulevo, odnosno da se ne krećem u željenom pravcu. Ništa mi drugo nije preostalo nego da krenem nazad.

Stazica kroz šumu

Povratak nazad je bio laganica, jer sam išao samo nizbrdo.

Oboreno stablo

Ipak, nisam se vratio do glavne staze, već sam krenuo drugom, za koju sam pretpostavio da vodi do Hajdučke česme.

Stazica kroz šumu

Stazica je bila idealna za pešačenje, jer nije išla uzbrdo.

Stazica kroz šumu

Nakon par minuta hoda stigao sam do mesta gde su se dve staze ukrštale, odakle sam nastavio samo pravo.

Stazica kroz šumu

Ubrzo sam se spustio prema asfaltnom putu. Nizbrdica je bila dosta velika, pa sam morao da budem veoma pažljiv, jer je spuštanje vrlo lako moglo da pređe u kotrljanje.

U blizini česme već je bilo ljudi koji su uveliko pripremali roštilj. Pored roštiljdžija bilo je i onih koji su točili vodu, jer je Hajdučka česma jedan od tri izvora u gradu sa koga se može bezbedno piti.

Hajdučka česma

Tačna godina izgradnje česme nije poznata. Pretpostavlja se da je to bilo u XVIII veku. Najstariji zapis u kome se česma pominje je oporuka Dositeja Obradovića u kojoj on izražava želju da bude sahranjen pored Hajdučke česme. 

Tabla kod Hajdučke česme

Početkom 70-ih prostor oko česme bio je mesto na kome su se održavali koncerti i festivali, nešto poput našeg „Vudstoka“. Prvi rok koncert održan je 1972, po ideji Roberta Nemečeka koji je u to vreme bio basista benda „Pop mašina“. Na koncertu su pored „Pop mašine“ nastupile i grupe „S vremena na vreme“ i „Porodična manufaktura crnog hleba.“ Zatim je 1973. usledio „Festival mladosti“ na kome su između ostalih nastupili „Pop mašina“, „Jutro“, u kome je bio i Goran Bregović, i „220“, preteča „Parnog valjka“.

Prostor oko Hajdučke česme

Kada se pomene Hajdučka česma, prva asocijacija koju ona kod mene izaziva je koncert „Bijelog dugmeta“ iz 1977. po kome je prvi album ove grupe dobio naziv. Na koncertu se okupilo za to vreme neverovatnih 30 hiljada ljudi.

Nakon što sam se malo okrepio i predahnuo krenuo sam prema sledećem odredištu – restoranu  „Golf“, do koga od Hajdučke česme asfaltnim putem ima oko 2 km. Put je moguće skratiti ukoliko se krene stazom kroz šumu, ali u tom slučaju treba savladati uzbrdicu koja nije baš tako mala. Odlučio sam da štedim snagu i krenem asfaltnim putem.

Asfaltni put od Hajdučke česme

Asfaltni put ima blagu uzbrdicu, tako da pešačenje nije bilo previše naporno, ali da bi prošlo „bezbolno“ ipak treba imati neku kondiciju.

Pionirska ulica

Kada se skrene u Pionirsku ulicu uzbrdica se znatno smanjuje, a nakon stotinak metara paraktično u potpunosti prestaje. Od skretanja do restorana „Golf“ ima oko 1 km. 

Restoran Golf

Osim ubistva kneza Mihaila koje se odigralo davne 1868., Košutnjak je bio svedok još jednog nemilog događaja koji se zbio u našoj bliskoj prošlosti. Radi se o otmici Ivana Stambolića koja je izvršena 25. avgusta 2000. upravo u Košutnjaku, nedaleko od mesta na kome se danas nalazi Ivanova česma koju su 2004. godine prekoputa restorana „Golf“ podigli Ivanovi prijatelji.

Ivanova česma

Od Ivanove česme krenuh Pionirskom, a zatim skrenuh u ulicu Kneza Višeslava. U pomenutoj ulici nalazi se zgrada Republičkog hidrometeorološkog zavoda odakle svakodnevno stižu informacije o vremenskim prilikama u.zemlji. 

RHMZ

Kraj table na ulazu u RHMZ postavljen je displej koji prikazuje trenutne vremenske podatke. Malo dalje, iza krošnji drveća, „gviri“ radarska kupola.

Radarska kupola

Nastavih dalje ulicom Kneza Višeslava i stigoh do mesta na kome se nekada nalazilo nemačko groblje, poslednje počivalište 2600 nemačkih vojnika poginulih 1915. prilikom zauzimanja Beograda. Kažem „nalazilo“ jer od groblja, čija je površina nekada bila 4-6 hektara, praktično nije ostalo ništa. Da se tu nalazilo groblje jedino se može zaključiti na osnovu tri stuba nekadašnje kapije na kojima stoje zarđali krstovi. 

Stubovi ulaza u nemačko vojničko groblje

Na jednom od stubova se sačuvao uklesani natpis „Groblje nemačkih junaka 1915“ (nem. DEUTSCHER HELDEN FRIEDHOF 1915).

Nemačko vojničko groblje

Natpis se ne može tako lako ni uslikati, pošto oko stuba buja bagrem. 

Šarka nekadašnje kapije

Nedaleko od stubova nalazi se nekada glavni spomenik, izrađen od belog venčačkog mermera. Karakterišu ga odlike klasicizma, pa se može pretpostaviti da je ceo memorijalni kompleks zamišljen da bude u duhu klasicizma. 

Glavni spomenik nemačkog vojničkog groblja

Spomenik je u žalosnom stanju. Da bi se sprečilo urušavanje ojačan je daskama i metalnom konstrukcijom. Kada sam mu se približio osetio sam blag miris amonijaka, isti onaj koji se oseća po haustorima, ćoškovima podvožnjaka i drugim skrivenim mestima koja se koriste za zna se već šta.

Glavni spomenik nemačkog vojničkog groblja

Od nekadašnjeg groblja ostala je i velika klupa u obliku poluelipse sa koje se nekada pružao pogled na Savu i Beograd. Klupa je bila namenjena nemačkom caru Vilhelmu II koji je posetio Beograd januara 1916.

Klupa na nemačkom vojničkom groblju

Tragično je što očuvanju groblja nije pomogla ni činjenica da je osim 2600 nemačkih na groblju sahranjeno i 36 srpskih vojnika iz sastava 4. bataljona 7. pešadijskog puka drugog poziva koji su branili položaje na Banovom brdu. Zbog ispoljene hrabrosti nemački feldmaršal August fon Makenzen odlučuje da ih sahrani zajedno sa svojim vojnicima, što je redak primer u istoriji ratovanja. Svaki grob je imao svoju ploču sa uklesanim imenom i osnovnim podacima, a na početku dela groblja u kome su sahranjeni srpski vojnici postavljeno je kameno obeležje sa krstom i natpisom na srpskom i nemačkom jeziku: „Ovde počivaju srpski junaci 1915″.

Spomenik srpskim junacima
Na ploči ispred obeležja uklesane su sledeće reči: 

„Spomenik srpskim ratnicima, junački izginulim braneći Beograd u jesen 1915. godine, podignut je po naređenju komandanta nemačke vojske maršala fon Makenzena kao izraz poštovanja hrabrim protivnicima.“

Posle Prvog svetskog rata groblje je jedno vreme bilo zapušteno, ali je kasnije obnovljeno i na njemu su svake godine održavani pomeni poginulim vojnicima. Posmrtni ostaci 18 srpskih vojnika su 1928. preneseni u kosturnicu na Kalemegdanu, dok je preostalih 18 ostalo na ovom groblju.

Tokom Drugog svetskog rata groblje je prošireno i na njemu je sahranjeno oko 2000 vojnika Vermahta. Na drvenim krstovima koji su stajali na njihovim grobovima nalazili su se kukasti krstovi, pa je moguće da su zbog toga nakon rata svi krstovi i nadgrobne ploče, uključujući i one sa imenima srpskih vojnika, uklonjeni. Na nekadašnjem groblju počelo je da raste drveće, a zatim su se pojavile i klupe, pa mesto danas izgleda kao jedan ne baš najbolje uređen park.

Nemačkog groblje 04.06.2017.

Pre par godina urađen je projekat obnove spomen obeležja Nemačkog vojnog groblja koji bi ovom mestu trebao da vrati dostojanstvo. Nadam se da će u skorije vreme biti i realizovan, ne samo zbog srpskih, već i vojnika Augusta fon Makenzena čiji je postupak primer pomalo zaboravljene vojničke časti koji svakako zaslužuje duboko poštovanje.

Šetnju nastavih dalje prema mestu na kome je snimljeno nekoliko scena jednog od naših kultnih filmova sa početka 80-ih. 

Stazica prema šumskoj upravi

Stazica koja vodi do tog mesta ide kroz šumu, široka je i dobro utabana. 

Stazica prema šumskoj upravi

Pored toga, nema nikakve uzbrdice, pa šetnja kroz šumu nije naporna.

Vrlo brzo stigoh do odredišta, odnosno kuće u kojoj je počela sa radom prva okružna šumska uprava, koja je mnogo poznatija kao kuća Bilija Pitona iz legendarnog filma „Maratonci trče počasni krug“.

Kuća Bilija Pitona

Iako je podignuta pre više od sto godina, kuća se još uvek dobro „drži“, odnosno, njena spoljašnjost odoleva zubu vremena. Ulazna vrata su otključana, pa se u nju bez problema može ući, ali u unutrašnjosti, osim đubreta i starog nameštaja, nema šta da se vidi.

U blizini kuće grupa izletnika je spremala roštilj, pa nisam želeo da im fotografisanjem i snimanjem previše kvarim odmor. Napravih samo kratak snimak puta kojim Mirko prolazi kada razvaljuje kapiju.

 

Nedaleko od kuće nalazi se tabla sa kartom Košutnjaka i ucrtanim putevima i stazama.
Karta Košutnjaka

Šetnja po Košutnjaku se polako bližila kraju. Od kuće Bilija Pitona asfaltnim putem krenuh prema Topčideru. Put vodi pored Topčiderskog groblja, pa, iako obično ne zalazim po takvim mestim, odlučih da svratim, pošto su na njemu sahranjene neke poznate ličnosti iz naše prošlosti.

Nakon što sam prošao kroz malu kapiju groblja za oko mi je zapao grob vojvode Stevana Knićanina, jer je lako uočljiv zbog visokog obeliska koji se pored njega nalazi. 

U potrazi za grobovima poznatih, naiđoh na grob Aleksandra Kneževića – Kneleta, jednog od mnogobrojnih „momaka sa beogradskog asfalta“ koji su 90-ih harali prestonicom. 

Kneletov grob

U trenutku kada sam slikao grob naišao je čuvar i rekao mi da je to zabranjeno. Uz izvinjenje da to nisam znao upitah ga da li može da mi pokaže gde su grobovi poznatih ličnosti poput Isidore Sekulić, Žanke Stokić… Rekao je da nema problema i da će mi pokazati. Usput mi reče da je na Topčiderskom groblju  osim Kneleta sahranjeno nekoliko pripadnika takozvanog Voždovačkog klana, jer se u Beogradu tokom 90-ih „dosta pucalo“.

Grobovi Isidore Sekulić i Žanke Stokić nalaze se nedaleko od kapije kroz koju sam prošao kada sam ulazio na groblje.

Grob Isidore Sekulić

Interesantno je da spomenik Žanki Stokić nije podigla ni porodica, ni pozorište, ni država, već služavka kojoj je ostavila skromno nasledstvo.

Grob Žanke Stokić

Na topčiderskom groblju sahranjen je i veliki prijatelj srpskog naroda – Rudolf Arčibalda Rajs

Zahvalih se čuvaru, a zatim nastavih dalje prema Topčideru. Put je išao nizbrdo, pa pešačenje nije bilo naporno. Do centra grada sam se vratio tramvajem br. 3 koji sam „uhvatio“ na stanici Topčiderski park.

Šetnja po Košutnjaku me je fizički prilično izmorila, ali mi je s druge strane skrenula misli od svakodnevice, pa ukoliko želite da pobegnete od gradske vreve i rasterećeni započnete novu radnu nedelju Košutnjak je pravo mesto za to.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *