13.09.2009.
Deset godina nakon NATO bombardovanja RV i PVO Vojske Srbije smoglo je snage da organizuje aeromiting međunarodnog karaktera. Poslednje manifestacije tog tipa održane su 1997. i 1998. godine, s tim što ona iz ’98 nije bila međunarodna, jer zbog složene vojno-političke situacije gostiju iz inostranstva nije bilo. U stvari, doleteli su Grci, ali su na dan mitinga dobili naređenje da se vrate nazad. Naredne, 1999. godine usledilo je NATO bombardovanje u kome je infrastruktura RV i PVO razorena, a značajan broj letelica uništen. Jedna od „omiljenih“ meta NATO aviona, osim brda Straževica u Rakovici, bio je upravo batajnički aerodrom čije sam bombardovanje kasetnim bombama jednom prilikom posmatrao sa terase stana u Zemunu. Sada, 10 godina kasnije, isti taj aerodrom dobio je zadatak da ugosti pilote iz država koje su odigrale presudnu ulogu u NATO intervenciji.
Pošto na prethodna dva aeromitinga nisam bio, znatiželja me je naterala da sa drugarom u nedeljno prepodne sa „Zelenjaka“ autobusom 706 krenem put Batajnice. Molba organizatora aeromitinga bila je da posetioci za dolazak do aerodroma koriste gradski prevoz, a da se većina njih o nju oglušila svedočila je saobraćajna gužva u koju upadosmo u blizini Nove Galenike. Činilo mi se da se nepregledna kolona vozila i pešaka pruža sve do Batajnice. Dan beše dosta topao, pa u autobusu 706, koji je više stajao nego što se kretao, brzo postade nepodnošljivo. Drugar i ja odlučismo da ga napustimo i dalje nastavimo peške. U tome nas nije pokolebala ni kilometraža od 13 kilometara koju je pokazivala navigacija.
Nakon dobrih sat i po vremena brzog hoda stigosmo do Batajnice u kojoj se malo okrepismo pred nastavak pešačenja. Mislim da batajničke prodavnice nikada nisu beležile promet kao tog dana, jer je masa ljudi koja je peške išla prema aerodromu hrlila u njih da kupi neko osveženje.
Za nešto manje od sat vremena nađosmo se pred kapijom aerodroma. Aeromiting je počeo u 11, a kada smo mi stigli bilo je oko 13:30. Letački deo programa se praktično završio, pa nam je ostalo samo da razgledamo izložene avione.
Do aviona se nije moglo prići, odnosno od posetilaca ih je delila ograda, a pored njih su kao obezbeđenje stajali vojni policajci. Ipak, iskoristih pogodan trenutak da preskočim ogradu i slikam se kraj grčkog Miraža 2000-5.
Pošto sam se našao iza ograde, odlučih da iz neposredne blizine slikam još neki avion, poput danskog F-16.
Ipak, moje aktivnosti nisu prošle neopaženo, pa me je jedan od vojnih policajaca zamolio da se vratim nazad.
Skoro kraj svakog od aviona bili su redovi dece kojima se pružala jedinstvena prilika da sednu u avionski kokpit u čemu su im zdušno pomagali piloti aviona.
Turski piloti razvili su na avionu F-16 svoj barjak.
Amerikanci su na aeromiting poslali transportni avion C-130E Hercules, koji je delovao malo oronulo. Zapravo, dolazak na batajnički aeromiting mu je bio verovatno jedan od poslednjih letova, jer je po povratku u bazu u Nemačkoj bilo predviđeno da ide u rashod.
Pored američkog Herkulesa nalazio se C-160 Transall nemačkog ratnog vazduhoplovstva.
Iz nekog, meni nepoznatog razloga, jedan od motora aviona se „luftirao“.
Italijani su kao predstavnika svog vazduhoplovstva poslali Eurofighter Typhoon koji sa cenom od 100 miliona evra važi za jedan od najskupljih lovaca.
Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo Velike Britanije predstavilo je avion za obuku pilota BAE Systems Hawk.
Španci su, kao i Amerikanci i Nemci, na aeromiting poslali transportni avion. Radilo se o avionu domaće proizvodnje EADS CASA C-295. Interesantno je bilo što je pilot pomenutog aviona bila dama.
Osim aviona bili su izloženi i helikopteri. Najmoćnije od svih izgledao je Mi-17 češkog ratnog vazduhoplovstva.
Ono što je aeromitingu bez svake sumnje nedostajalo bili su predstavnici iz Ruske Federacije. Zašto Rusi nisu došli tačno se ne zna. Pričalo se da su se Rusi „naljutili“, jer je srpsko rukovodstvo pregovaralo o nabavci švedskih aviona Gripen, umesto ruskih migova i da je to bio razlog njihovog nedolaska.
Evo još nekih letelica koje su se mogle videti na aeromitingu:
AN-26 srpskog ratnog vazduhoplovstva
Helikopter Bel 206 slovenačkog ratnog vazduhoplovstva
Helikopter Bel 212 srpske policije
Cessna 560XL Citation XLS
Cessna 172R Skyhawk
Francuski avion Dornier-Alpha-Jet
Helikopter Gazela
Jak-40 ratnog vazduhoplovstva Srbije
Bombardier-Challenger-600 danskog ratnog vazduhoplovstva
Saab-Jas-39 mađarskog ratnog vazduhoplovstva
Helikopter Mi-8 srpskog ratnog vazduhoplovstva
Pilatus PC-6a
Pilatus PC-9M
Helikopter SA-316B Alouette III
Nakon obilaska većine parkiranih letelica nije nam preostalo ništa drugo nego da polako napuštamo aerodrom. Morila nas je i glad i žeđ, jer su zbog velikog broja posetilaca sve zalihe pića i hrane na aerodromu bile potpuno opustošene. Čak su i cisterne za pijaću vodu bile prazne.
Ispred aerodroma je, naravno, bila ogromna gužva, jer autobusi jednostavno nisu uspevali da razvezu posetioce kojih je tog dana prema podacima iz medija bilo preko 100 hiljada. Da krenemo peške nije nam padalo na pamet, jer bi nas to „dotuklo“. Nekako se u ukrcasmo u bus i sa njim stigosmo do centra Batajnice. Tu izađosmo i na železničkoj stanici uhvatismo beovoz i njime se vratismo nazad.
Iako sam propustio veći deo letačkog programa, koji je bez sumnje bio najatraktivniji deo manifestacije, aeromiting mi je bio interesantan, jer sam po prvi put imao priliku da prisustvujem jednom takvom događaju. Naravno, ogroman minus je katastrofalna organizacija prevoza i nedovoljna količina „osveženja“ na samom aerodromu. U tom pogledu najgore su prošli roditelji sa malom decom. Posebno su mi ostale u sećanju reči oca jednog mališana: „Od sada avione ima da gleda samo na televiziji“.