22.09.2017.
Nakon obilaska Kentšina (polj. Kętrzyn), odnosno nekadašnjeg Rastenburga (nem. Rastenburg), dođe vreme da se pozabavim prevozom do Vučje jazbine (polj. Wilczy Szaniec, nem. Wolfsschanze) koja je bila razlog da se na jedan dan zaustavim u ovom poljskom gradiću. Od centra grada do ovog znamenitog, skrivenog u šumi mesta, ima oko 9 km. Pošto sam propustio autobus kojim sam planirao do tamo da odem, a uzimajući u obzir da mi je autobus za Varšavu polazio u 15:45, jedini način da se uklopim u taj polazak je bio da do Vučje jazbine uzmem taksi. Povratak sam planirao lokalnim autobusom. U gradu ima nekoliko taksi stanica, a najbliža od njih mi beše ona kod železničke stanice. „Startovah“ prvog parkiranog taksistu i, da ne bude zabune, pokazah mu na telefonu tekst „Kętrzyn – Wilczy Szaniec, 10 EUR”. On pogleda telefon, a zatim mi na ceduljici napisa 35 zlota, što je bilo manje od 10 evra koliko sam ja bio spreman da platim. Pomalo iznenađen zbog niže cene, ali zadovoljan što smo se brzo dogovorili, sedoh u taksi i krenusmo prema Vučjoj jazbini. Taksista mi usput za svaki slučaj dade svoju vizit kartu, iako sam mu rekao da planiram da se vratim autobusom.
Put je vodio kroz gustu listopadnu šumu i nakon 15-ak minuta vožnje stigosmo do skretanja za ovo nekada tajno i strogo čuvano mesto.
Pozdravih se sa taksistom i krenuh prema blagajni koja se nalazi odmah nakon skretanja za kompleks. Cena karte beše 15 zlota (2018.). Ono što je pohvalno je da se osim kešom, plaćanje može izvršiti i platnom karticom.
Ispred ulaza je pružni prelaz, a nedaleko je železnička stanica Gerlož (polj. Gierłoż, nem. Görlitz) koja nosi naziv po obližnjem selu. Voz koji je prevozio poštu polazio je iz Berlina svakodnevno u 21:00 i na pomenutu stanicu stizao za osam i po sati, što je i u današnje vreme teško ostvariti.
U blizini je i aerodrom Vilamovo (polj. Wilamowo) koji je otvoren 1935, a za potrebe Vučje jazbine proširen 1941. godine. Po poletanju sa njega, 8. februara 1942, gine Fric Tot, ministar za oružje i municiju nacističke Nemačke koji je zaslužan za to što se Vučja jazbina nalazi tamo gde jeste, jer je nakon donošenja odluke o izgradnji štaba upravo njemu poveren zadatak da izabere lokaciju. Kolale su priče da se zapravo radilo o ubistvu koje je organizovao Hitler, jer mu je Tot navodno preporučio da otpočne mirovne pregovore sa Sovjetskim Savezom. Sa pomenutog aerodroma za Berlin kreće Klaus fon Štaufenberg nakon neuspešnog atentata na Hitlera u julu 1944.
Po ulasku u kompleks sa leve strane je mesto na kome se mogu iznajmiti vodiči, ali pošto sam planirao da Vučju jazbinu obiđem samostalno, krenuh prema obližnjoj tabli na kojoj je prikazana karta s označenim objektima.
Karta Vučje jazbine (za detaljniji prikaz otvoriti kartu u novom prozoru)
Kraća varijanta obilaska (1,3 km) obeležena je žutim, a duža (1,8 km) crvenim strelicama.
Prvi u nizu objekata je zgrada u kojoj su nekada bili smešteni lični Hitlerovi telohranitelji.
Sagrađena je van zone I, u nekadašnjoj zoni II, sredinom 1944. godine. U vreme kada je bila u funkciji u prizemlju je bila garaža. Danas se u njoj nalaze hotel i restoran.
Drugi po redu objekat je nekadašnja kantina za pripadnike Glavne bezbednosne kancelarije Rajha (nem. Reichssicherheitshauptam).
Izgrađena je sredinom 1942. god. Najpre je bila od drveta, da bi sredinom 1944. godine drvena konstrukcija obložena ciglom i armiranim betonom.
Tu naleteh na poljske turiste sa vodičem, pa „na distanci“ počeh da ih pratim.
Sledeći grupu turista stigoh do mesta br. 3 na kome se nalazila drvena baraka za sastanke u kojoj je pokušan atentat na Hitlera 20. jula 1944. godine.
Na njenom mestu sada stoji memorijalna ploča, posvećena pukovniku Klausu fon Štaufenbergu i ostalim zaverenicima koji su učestvovali u Julskoj zaveri čiji je cilj bio eliminacija Hitlera i pokretanje operacije „Valkira“, tokom koje bi Rezervna armija srušila nacističku vladu. Originalni plan operacije „Valkira“ koji je razrađen sa zadatkom da se uguše eventualni građanski nemiri u državi korišćenjem Rezervne armije, odobrio je sam Hitler.
Prekoputa je pano sa informacijama o atentatu i fotografijama nakon atentata.
Pokušaj atentata
8:00 Pukovnik Klaus fon Štaufenberg, načelnik štaba Rezervne armije, sa svojim ađutantom, poručnikom fon Heftenom, poleće sa aerodroma Rangsdorf u blizini Berlina na sastanak u Vučjoj jazbini. Tamo je trebalo da upozna Hitlera sa koncepcijom korišćenja rezervne armije na Istočnom frontu.
10:15 Avion sleće na aerodrom u blizini Kentšina (Rastenburga) i oba oficira stižu u Hitlerov štab. Štaufenberg u svojoj aktovki donosi dve bombe sa hemijskim upaljačem.
11:30 Sastanak kod feldmaršala V. Kajtela
12:20 Štaufenberg uz pomoć ađutanta tempira prvu bombu (za drugu nije imao vremena). Pukovnik u aktovki nosi prvu bombu i odlazi u baraku na sastanak sa Hitlerom. Tamo je stavlja pod sto na rastojanje 2,5-3 metra od Hitlera.
12:35 Štaufenberg napušta prostoriju zbog tobože hitnog telefonskog poziva i sa svojim ađutantom Heftenom beži iz štaba.
12:42 Eksplozija bombe. Ginu četiri osobe – jedna na licu mesta, a tri kasnije u bolnici. Hitler je lako ranjen u desnu ruku.
12:45 Pukovnik Štaufenberg sa ađutantom stiže do južne stražare. Zatim odlazi na aerodrom sa koga se vraća u Berlin.
Približan raspored osoba u prostoriji pre eksplozije. Strelica ukazuje na mesto gde je postavljena bomba. Mesto na kome se nalazio Hitler označeno je brojem 1.
Kajtel, Gering, Hitler i Borman. Hitler se drži za desnu ruku.
Gering sa grupom oficira u prostoriji nakon eksplozije
Iz eksplozije Hitler je izašao sa ogrebotinama na levoj ruci, manjom povredom lakta desne ruke i probijenom bubnom opnom, a već tri sata nakon neuspelog atentata dočekao je Musolinija na obližnjoj železničkoj stanici.
Hitler pokazuje svom velikom prijatelju Musoliniju prostoriju u kojoj je eksplodirala podmetnuta bomba
Musolinijeva poseta trajala je svega 2,5 sata.
Hitler se oprašta sa Musolinijem na železničkoj stanici
Pukovnik Štaufenberg bio je siguran da je atentat uspeo, general Olbriht objavio je pokretanje operacije „Valkira“. Ipak, puč je trajao samo 7 sati i već oko ponoći bio je ugušen. Klaus fon Štaufenberg je uhapšen, osuđen na smrt i ubrzo pogubljen u Berlinu, u dvorištu jedne od zgrada takozvanog Bendler bloka koji je predstavljao kompleks vojnih zgrada koje su pripadale generalštabu nemačke vojske.
Dok sam čitao informacije na panou, grupa turista mi je „pobegla“, pa dalji obilazak nastavih sam.
Stigoh do objekta broj 4 u kome je nekada bila smeštena Uprava Glavne bezbednosne kancelarije Rajha. Zgrada je renovirana i planirano je da se u njoj otvori prodavnica suvenira.
Zarastao u šipražje kraj nje se nalazi objekat broj 5, nekadašnja spavaonica pripadnika Glavne bezbednosne kancelarije Rajha.
Prekoputa zgrade broj 4 postavljen je spomenik poginulim i ranjenim poljskim deminerima koji su nakon rata radili na uklanjanju mina oko Vučje jazbine.
U periodu od 1945. do 1955. godine ukupno je uklonjeno 54000 mina različitih tipova. Tokom deminiranja tri deminera su izgubila život.
Spomenik je posvećen poljskim deminerima, iako se u nekim izvorima pominje da su u razminiranju prostora oko Vučje jazbine učestvovali demineri sovjetske armije.
Nastavih dalje šetnju i stigoh do objekta broj 6 koji se nakon Hitlerovog i komunikacionog bunkera smatra trećim najvažnijim objektom u kompleksu.
Bio je namenjen gostima koji posećuju Hitlera u Vučjoj jazbini. U izgradnji dela objekta u kome su se nalazile spavaće sobe korišćen je armirani beton, dok su prostorije za rad i dnevni boravak ozidane od cigli. Tokom 1944. godine kompletno je presvučen armiranim betonom i nakon tog ojačavanja dimenzije su mu bile 45h23 metra, dok je debljina zidova i tavanice iznosila najmanje 7 metara.
Sledeći objekat u nizu obeležen je brojem 7. U pitanju je baraka za stenografiste.
Sagrađena je u drugoj polovini 1942. godine. Najpre je bila drvena, a sredinom 1944. zamenjena je barakom zidanom od cigli. Stenografisti su dovedeni iz nemačkog parlamenta, a zadatak im je bio da dokumentuju međunarodne sastanke, kao i sastanke Hitlera sa vojnim komandantima.
U blizini barake za stenografiste je objekat bezbednosne službe, na karti označen brojem 8.
Objekat je bio podeljen na dva dela. U jednom se nalazio šef Hitlerovog ličnog obezbeđenja, SS general Hans Ratenhuber, dok se u drugom delu nalazila pošta.
Šetnju kroz Vučiju jazbinu nastavih zemljanom stazom, okruženom bujnom i gustom vegetacijom koja je od mog pogleda sakrila neke od porušenih objekata.
Sledeći objekat do koga stigoh beše označen brojem 20. Radi se o takozvanoj „ađutanturi“ u kojoj su boravili Hitlerovi lični ađutanti Julius Šaub, Albert Borman (mlađi brat Martina Bormana), Oto Ginše, kao i ađutanti i oficiri za vezu kojima je komandovao glavni ađutant Vermahta kod Adolfa Hitlera general Rudolf Šmund.
Zgrada je imala dva skloništa od armiranog betona sa zidovima i tavanicom debljine 2 metra.
Ubrzo stigoh do najvećeg objekta u kompleksu, obeleženog na karti „baksuznim“ brojem 13. U pitanju je Hitlerov lični bunker.
Debljina zidova iznosila je 5, a tavanice 8 metara armiranog betona. Dužina mu je bila 36, širina 32, a visina 10 metara. Hitler je u njemu proveo više od 800 dana, što predstavlja njegov najduži boravak na jednom mestu tokom celog rata. Poslednji put ga je napustio 20. novembra 1944.
Hitler je svoj radni dan započinjao šetnjom sa psom oko 10 sati ujutru. Oko 10:30 je proveravao poštu koja je stizala avionom ili vozom. Podnevni sastanak održavao se u bunkeru general-feldmaršala Kajtela ili generala Jodla i obično je trajao dva sata. Nakon toga je u 14 časova sledio ručak. Hitler je uvek sedeo na istom mestu između Jodla i Ota Ditriha, dok su Kajtel, Martin Borman i Geringov ađutant general Karl Bodenšac sedeli naspram njega. Nakon ručka, Hitler se ostatak popodneva bavio nevojnim stvarima. Oko 17 časova posluživala bi se kafa, nakon čega bi usledio drugi sastanak sa generalom Jodlom. Večera je počinjala u 19:30 i mogla je da potraje do dva sata. Nakon nje bi se u bioskopu prikazivali filmovi. Hitler se nakon toga povlačio u svoje privatne odaje i držao monologe svojoj sviti do kasno u noć. Na spavanje je obično išao oko 3 ili 4 ujutru.
U neposrednoj blizini Hitlerovog bunkera nalazio se toranj sa protivavionskim topovima. Na karti je obeležen brojem 12.
Sagrađen je 1944. godine. Debljina zidova i tavanice iznosila je 2 metra. Na krovu su se nalazili protivavionski topovi koji su trebali da ojačaju protivazdušnu odbranu kompleksa. Uz određeno ograničenje mogli su da se koriste i za gađanje ciljeva na zemlji. Toranj je služio i kao sklonište u koje je moglo da stane do 12 osoba.
Kraj nekadašnjeg tornja je bazen (označen brojem 14 na karti). Još jedan bazen, većih dimenzija nalazio se u zoni III. U njima se čuvala voda za gašenje eventualnog požara. Velika količina vode je pogoršavala već postojeći problem sa komarcima, jer je kompleks sagrađen na močvarnom terenu. Došlo se na ideju da se voda prekrije slojem ulja, ali je to samo pogoršalo stvar, jer su zbog ulja uginule žabe koje su njihovi prirodni predatori. Hitler je naredio da se rezervoari očiste i da se nasele nove žabe.
Utabana zemljana staza dovede me do objekta broj 17, koji je bio namenjen general-pukovniku Alfredu Jodlu, komandantu Operativnih snaga nemačke armije.
Baraka je sagrađena sredinom 1942. godine i bila je najpre od drveta. Sredinom 1944. zamenjena je barakom od cigli dimenzija 45h14 metara. U današnje vreme u njoj je organizovana izložba pod nazivom „Vučja jazbina – zločin, rat, sećanje.
Početak Trećeg rajha
Na vlast u Nemačkoj nacional-socijalisti došli su 30. januara 1933. godine nakon pobede na parlamentarnim izborima. Njihov vođa, Adolf Hitler, zauzeo je mesto rajhkancelara i doprineo brzoj transformaciji Nemačke u totalitarnu državu – Treći rajh, u kome je nacistička partija kontrolisala skoro sve sfere društvenog života. Sve političke i društvene organizacije koje nisu bile u vezi sa nacistima prestale su sa radom. Doneti su zakoni kojima su Jevrejima oduzeta građanska prava. Protivnici režima izloženi su represalijama i zatvarani u koncentracione logore.
Izgradnja Vučje jazbine
Izgradnja Vučje jazbine započeta je u jesen 1940. godine i bila je povezana sa pripremom planova za napad na SSSR. Lokacija štaba u dobro utvrđenoj Istočnoj Prusiji trebala je da garantuje Hitleru bezbednost, ali istovremeno da mu obezbedi boravak u blizini buduće linije fronta. Do štaba se moglo stići železničkom prugom Kentšin – Vengoževo i paralelnim drumom, kao i avionom, jer je u blizini aerodrom Vilanovo. Izgradnja štaba odvijala se u tri faze: tokom 1940. i 1941, 1942. i 1943, i 1944. godine. Rezultat toga je odlično skriven u šumi kompleks koga čini osam masivnih skloništa od napada iz vazduha, više od deset lakih bunkera i nekoliko desetina građevina od cigle i drveta.
U Vučjoj jazbini Hitler se sastajao sa najvišim funkcionerima nacističkog režima i šefovima saveznih država, kao i država-satelita Trećeg rajha. U njoj su ga najčešće posećivali Hajnrih Himler i Herman Gering. Najvažniju ulogu u Hitlerovom štabu imao je Martin Borman, šef kancelarije nacističke partije, koji se skoro uvek nalazio kraj Hitlera. Osim toga, u Vučjoj jazbini su boravili generali i oficiri vermahta, kao i pripadnici SS-a. Upravo je u njihovom okruženju firer Trećeg rajha definisao strateške ciljeve i držao monologe o planovima osvajanja „životnog prostora“ na Istoku.
Hitler i njegovo okruženje u Vučjoj jazbini. S leva na desno: Kajtel, Gering, Hitler i Borman
Štab je dobio naziv „Vučja jazbina“ po Hitlerovom pseudonimu „gospodin Vuk“ koji je iz bezbednosnih razloga koristio na početku svoje političke delatnosti.
Građevinski radovi izvođeni su pod velom izgradnje hemijskog kombinata i u njima je učestvovalo dve do tri hiljade radnika. Sve zgrade su bile dobro maskirane. U te svrhe korišćene su maskirne mreže, čak i veštačko drveće, a na krovovima je sađeno šiblje.
Komandno mesto za rat na Istoku
U Vučju jazbinu Hitler je prvi put stigao 24. juna 1941. godine da bi iz nje upravljao invazijom na Sovjetski Savez. Prema zamisli to je trebao da bude rat do uništenja uz potpuno zanemarivanje međunarodnih principa o načinu izvođenja borbenih dejstava čiji je cilj bio potpuno istrebljenje protivnika. U nemačkom zarobljeništvu stradalo je, ili umrlo od iznemoglosti, bolesti i gladi, oko 3,3 miliona sovjetskih zarobljenika. Nemci su masovno uništavali Jevreje i slovensko civilno stanovništvo, naročito stanovnike nekoliko hiljada sovjetskih sela koje su sumnjičili za podršku partizanima. U Vučjoj jazbini Hitler je kovao planove o potpunom uništenju Moskve, u njoj je doneta odluka o blokadi Lenjingrada i izgladnjivanju njegovih stanovnika.
Majnštajn, Hitler i načelnik štaba vrhovne komande general Kurt Cajcler, Vučja jazbina, 1944. godina
Objekti u Vučjoj jazbini
Najimpozantniji objekti u Vučjoj jazbini bili su bunkeri tipa „A“ namenjeni Hitleru, Bormanu i Geringu. U njima su se nalazili centri veze, služili su za smeštaj gostiju i kao zajedničko sklonište od napada iz vazduha. Debljina tavanice koja je štitila od udara iz vazduha premašivala je 3,5 metra. Bunkeri su se gradili postepeno tokom proširivanja štaba tako što su na postojeće objekte dodavane nove armirano-betonske konstrukcije. Hitlerov bunker bio je dužine 36 metara, a širine 32 metra. Visina mu je iznosila 10, a debljina tavanice 8 metara. Prema proceni stručnjaka bunker tipa „A“ težio je više od 50 000 tona. Za izgradnju štaba upotrebljeno je 140000 kubnih metara armiranog betona. Na izgradnji je radilo više od 5000 ljudi. Kompleks je zauzimao prostor od 250 hektara koji su okruživali bodljikava žica i minska polja. U štabu, podeljenom na tri bezbednosne zone, živelo je 2000 ljudi.
Rat protiv Poljske
1. septembra 1939. nemačka vojska je bez objave rata napala Poljsku. Bez obzira na žestok otpor, branioci nisu uspeli da zaustave napad nemačke vojske koja je bila nadmoćnija u ljudstvu i tehnici. 17. septembra Sovjetski Savez je počeo sa ispunjavanjem odredbi tajnog protokola pakta Ribentrop-Molotov i izvršio invaziju Istočne Poljske. U sukobu sa vermahtom i Crvenom armijom poljska vojska nije imala šanse da pobedi. Nemačka je vodila rat protiv Poljske uz kršenje međunarodnog prava, bombardovanje gradova, gađanje kolona izbeglica, ubijanje zarobljenika i civila.
Genocid nad Jevrejima
Na okupiranoj poljskoj teritoriji Nemačka je zatvarala Jevreje u geta i slala ih u logore za prinudni rad u kojima su umirali od gladi i bolesti. Nakon invazije na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, odnosno na početku masovnih egzekucija Jevreja, nacistička politika je radikalizovana. 23. januara 1942. u Vučjoj jazbini, nakon razgovora sa Hajnrihom Himlerom komandantom SS-a i policije, Hitler je odobrio „konačno rešenje jevrejskog pitanja“, odnosno, sistematski genocid nad svim evropskim Jevrejima. Geta su raspuštena, a njihovi stanovnici su ubijeni u gasnim komorama logora smrti: Helmno na Neru, Aušvic-Birkenau, Belžec, Sobibor, Treblinka, Majdanek i drugi. U njima je stradalo 6 miliona evropskih Jevreja, od čega 3 miliona poljskih.
Varšavski ustanak
„Svakog stanovnika treba ubiti, ne treba uzimati nikakve zarobljenike. Varšavu sravniti sa zemljom“, glasilo je usmeno Hitlerovo naređenje 1/2. avgusta 1944. godine kada je saznao o početku Varšavskog ustanka. U te svrhe u grad su poslate specijalne SS jedinice koje su uglavnom činili kriminalci. Prvih dana avgusta ubijeno je oko 50000 muškaraca, žena i dece. Nakon određenog vremena Nemci su prestali da sistematski slede Hitlerovo naređenje, ali su sve do gušenja ustanka 2. oktobra 1944. činili zločine nad civilnim stanovništvom i zarobljenicima. Varšava je nakon toga pretvorena u ruševine. Crvena armija koja se nalazila na drugoj obali Visle nije pružila pomoć ustanicima.
Antihitlerovska opozicija
Otvorene opozicije u Trećem rajhu nije bilo, a malobrojni Hitlerovi protivnici nisu mogli da računaju na široku društvenu podršku. Jedina ozbiljna pretnja režimu bila je zavera oficira vermahta, nezadovoljnih tokom rata i porazima, koji su bili okupljeni oko pukovnika Klausa fon Štaufenberga. Planirali su da ubiju Hitlera, a zatim izvrše vojni prevrat koji je trebao da razoruža snage lojalne režimu. Plan je dobio kodni naziv „Valkira“. Zaverenici su planirali da sklope mir sa Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama, a nastave rat protiv SSSR u cilju zadržavanja zauzetih teritorija na Istoku.
Inače, u filmu Operacija Valkira iz 2008. godine ulogu pukovnika Štaufenberga tumačio je Tom Kruz.
Osim panoa sa informacijama i slikama na izložbi su prikazani i primerci naoružanja, kao i čuveni nemački motori sa prikolicom.
U oktobru 1944. sovjetske trupe su prešle granicu Istočne Prusije, zbog čega je 20. novembra štab premešten u Cosen kod Berlina. Dva dana kasnije feldmaršal Kajtel izdaje naređenje da se Vučja jazbina uništi. Sledeća dva meseca radilo se na odvoženju opreme, a štab je konačno dignut u vazduh u noći između 24. i 25. januara 1945. Dva dana kasnije, Vučju jazbinu zauzela je Crvena armija. Procenjuje se da je za dizanje u vazduh svakog od teških bunkera bilo potrebno 8-10 tona eksploziva.
Nakon razgledanja izložbe nastavih dalji obilazak Vučje jazbine i stigoh do objekta broj 15 – nekadašnje kuće Hermana Geringa.
Prvobitni objekat sagrađen je sredinom 1942. godine, bio je od drveta i činile su ga dve povezane drvene građevine. Polovinom 1944. godine istočno krilo je obloženo ciglom i slojem armiranog betona. Istovremeno je visoki plafon zamenjen nižim od prednapregnutih betonskih greda.
Gering je bio sklon raskoši, pa se, kao i u drugim objektima u kojima je boravio, i unutrašnjost ove kuće razlikovala od enterijera ostalih objekata u Vučjoj jazbini.
Sledeći objekat u nizu ima broj 16. U pitanju je Geringov bunker koji je pripadao bunkerima tipa „A“, odnosno teškim bunkerima.
Sagrađen je u proleće 1944. Dimenzije su mu iznosile 27h21 metar. Na krovu su se nalazile dve pozicije za protivavionske topove i jedna za mitraljez MG-42. Bunker je nakon miniranja pretrpeo oštećenja, ali ne prevelika, pa je na sopstvenu odgovornost moguće ući u njegovu unutrašnjost i penjalicama se popeti na krov.
Penjanje sam „preskočio“, jer mi je ranac na leđima predstavljao priličan „balast“, a pitanje je da li bi sa njim mogao uopšte da prođem kroz uzani prolaz. Osim toga, nagrižene rđom penjalice nisu mi ulivale neku sigurnost.
Sledeći objekat do koga stigoh nosi broj 18. U pitanju je kantina broj 2.
Zbog proširivanja štaba i povećanja broja osoblja koje je radilo i živelo u Zoni 1 nastala je potreba za još jednom kantinom koja je sagrađena 1942. godine. Zgrada je najpre bila od drveta, da bi sredinom 1944. godine obložena ciglom i presvučena slojem armiranog betona.
Nedaleko od kantine je objekat broj 22 – garaža.
U garaži su bila parkirana dva Hitlerova mercedesa, kao i automobili namenjeni prevozu gostiju. Objekat je imao i prostorije za vozače i mehaničare koji su bili na dežurstvu 24 sata, kao i malu radionicu.
Još jedan od objekata tokom čije izgradnje se nije štedelo na betonu je bunker veze – na karti označen brojem 21. Odlučih da ga slikam iz daljine, jer se obrastao mahovinom i okružen drvećem savršeno se stapao sa okolinom.
Bunker veze bio je jedan od najvažnijih objekata Vučije jazbine. Povezivao je štab sa svim bojištima, Berlinom i prestonicama država saveznika Trećeg rajha.
Od bunkera veze zaputih se prema mestu sa koga sam započeo obilazak, odnosno do prodavnice suvenira koja se tamo nalazi. Želeo sam nešto i da pojedem, pošto je počela da me muči glad.
Po običaju, u prodavnici suvenira kupih magnet i nekoliko razglednica. Nakon što sam malo prezalogajio i odmorio se, odlučih da ostatak vremena (koga i nije bilo previše) iskoristim za obilazak objekata koji se nalaze sa desne strane puta koji od Kentšina vodi do Vučje jazbine.
Utabana stazica vodila je kroz šumicu.
Nakon desetak minuta pešačenja objekata koje sam tražio nije bilo na vidiku, pa odlučih da ne idem dalje, već da se vratim nazad, jer sam se pribojavao da ne zakasnim na autobus za Kentšin. Jedino što sam našao bile su raznorazne pečurke koje rastu u šumi.
Stajalište lokalnih autobusa je odmah pored skretanja za Vučju jazbinu i ostalo mi je samo da sačekam autobus koji je trebalo da se pojavi za 15-ak minuta.
Ipak, čekanje mi se nekako odužilo, pa se mrdnuh malo dalje od stajališta. Na moje veliko zaprepašćenje, baš u tom trenutku, dok sam bio udaljen desetak metara od njega, projuri autobus u punoj brzina ostavljajući uskovitlano lišće za sobom. Iz autobusa očigledno niko od putnika nije izlazio, a vozač me verovatno nije video, pa je pomislio da na stajalištu nema nikoga i samo projurio pored njega. Po redu vožnje koji je bio pričvršćen na stubu, uskoro je trebao da se pojavi drugi autobus. Pošto ga nije bilo, latih se vizit karte koju mi je dao taksista sa kojim sam došao do Vučje jazbine. S obzirom da nije govorio engleski, sporazumevanje sa njim preko telefona verovatno bi bilo veliki izazov u koji nisam želeo da se upuštam. Umesto toga otiđoh do blagajne na kojoj se prodaju karte i na engleskom zamolih momka koji tamo radi da ga pozove, što on i učini. Petnaestak minuta kasnije pojavi se taksista, pa se sa njim vratih nazad u Kentšin.
Obilazak Vučje jazbine zadovoljio je moju radoznalost podstaknutu „neobičnošću“ njenih građevina, bez obzira što su neke od njih sada samo ogromni komadi izobličenog armiranog betona. Kao i još neke istorijske znamenitosti koje sam tokom svojih putovanja imao prilike da obiđem, i Vučja jazbina, zbog svoje mračne prošlosti, svakako nije mesto koje većina turista želi da poseti. Ona je pre svega na meti zaluđenika za istoriju, kao i onih koji poput mene slede svoju radoznalost. A da i takvih turista nije malo govori činjenica da kroz nju godišnje prođe oko dvesta hiljada posetilaca.
Nastavak—>