22.09.2017.
Након обиласка Кентшина (пољ. Kętrzyn), односно некадашњег Растенбурга (нем. Rastenburg), дође време да се позабавим превозом до Вучје јазбине (пољ. Wilczy Szaniec, нем. Wolfsschanze) која је била разлог да се на један дан зауставим у овом пољском градићу. Од центра града до овог знаменитог, скривеног у шуми места, има око 9 km. Пошто сам пропустио аутобус којим сам планирао до тамо да одем, а узимајући у обзир да ми је аутобус за Варшаву полазио у 15:45, једини начин да се уклопим у тај полазак је био да до Вучје јазбине узмем такси. Повратак сам планирао локалним аутобусом. У граду има неколико такси станица, а најближа од њих ми беше она код железничке станице. „Стартовах“ првог паркираног таксисту и, да не буде забуне, показах му на телефону текст „Kętrzyn – Wilczy Szaniec, 10 EUR”. Он погледа телефон, а затим ми на цедуљици написа 35 злота, што је било мање од 10 евра колико сам ја био спреман да платим. Помало изненађен због ниже цене, али задовољан што смо се брзо договорили, седох у такси и кренусмо према Вучјој јазбини. Таксиста ми успут за сваки случај даде своју визит карту, иако сам му рекао да планирам да се вратим аутобусом.
Пут је водио кроз густу листопадну шуму и након 15-ак минута вожње стигосмо до скретања за ово некада тајно и строго чувано место.
Поздравих се са таксистом и кренух према благајни која се налази одмах након скретања за комплекс. Цена карте беше 15 злота (2018.). Оно што је похвално је да се осим кешом, плаћање може извршити и платном картицом.
Испред улаза је пружни прелаз, а недалеко је железничка станица Герлож (пољ. Gierłoż, нем. Görlitz) која носи назив по оближњем селу. Воз који је превозио пошту полазио је из Берлина свакодневно у 21:00 и на поменуту станицу стизао за осам и по сати, што је и у данашње време тешко остварити.
У близини је и аеродром Виламово (пољ. Wilamowo) који је отворен 1935, а за потребе Вучје јазбине проширен 1941. године. По полетању са њега, 8. фебруара 1942, гине Фриц Тот, министар за оружје и муницију нацистичке Немачке који је заслужан за то што се Вучја јазбина налази тамо где јесте, јер је након доношења одлуке о изградњи штаба управо њему поверен задатак да изабере локацију. Колале су приче да се заправо радило о убиству које је организовао Хитлер, јер му је Тот наводно препоручио да отпочне мировне преговоре са Совјетским Савезом. Са поменутог аеродрома за Берлин креће Клаус фон Штауфенберг након неуспешног атентата на Хитлера у јулу 1944.
По уласку у комплекс са леве стране је место на коме се могу изнајмити водичи, али пошто сам планирао да Вучју јазбину обиђем самостално, кренух према оближњој табли на којој је приказана карта с означеним објектима.
Карта Вучје јазбине (за детаљнији приказ отворити карту у новом прозору)
Краћа варијанта обиласка (1,3 km) обележена је жутим, а дужа (1,8 km) црвеним стрелицама.
Први у низу објеката је зграда у којој су некада били смештени лични Хитлерови телохранитељи.
Саграђена је ван зоне I, у некадашњој зони II, средином 1944. године. У време када је била у функцији у приземљу је била гаража. Данас се у њој налазе хотел и ресторан.
Други по реду објекат је некадашња кантина за припаднике Главне безбедносне канцеларије Рајха (нем. Reichssicherheitshauptam).
Изграђена је средином 1942. год. Најпре је била од дрвета, да би средином 1944. године дрвена конструкција обложена циглом и армираним бетоном.
Ту налетех на пољске туристе са водичем, па „на дистанци“ почех да их пратим.
Следећи групу туриста стигох до места бр. 3 на коме се налазила дрвена барака за састанке у којој је покушан атентат на Хитлера 20. јула 1944. године.
На њеном месту сада стоји меморијална плоча, посвећена пуковнику Клаусу фон Штауфенбергу и осталим завереницима који су учествовали у Јулској завери чији је циљ био елиминација Хитлера и покретање операције „Валкира“, током које би Резервна армија срушила нацистичку владу. Оригинални план операције „Валкира“ који је разрађен са задатком да се угуше евентуални грађански немири у држави коришћењем Резервне армије, одобрио је сам Хитлер.
Прекопута је пано са информацијама о атентату и фотографијама након атентата.
Покушај атентата
8:00 Пуковник Клаус фон Штауфенберг, начелник штаба Резервне армије, са својим ађутантом, поручником фон Хефтеном, полеће са аеродрома Рангсдорф у близини Берлина на састанак у Вучјој јазбини. Тамо је требало да упозна Хитлера са концепцијом коришћења резервне армије на Источном фронту.
10:15 Авион слеће на аеродром у близини Кентшина (Растенбурга) и оба официра стижу у Хитлеров штаб. Штауфенберг у својој актовки доноси две бомбе са хемијским упаљачем.
11:30 Састанак код фелдмаршала В. Кајтела
12:20 Штауфенберг уз помоћ ађутанта темпира прву бомбу (за другу није имао времена). Пуковник у актовки носи прву бомбу и одлази у бараку на састанак са Хитлером. Тамо је ставља под сто на растојање 2,5-3 метра од Хитлера.
12:35 Штауфенберг напушта просторију због тобоже хитног телефонског позива и са својим ађутантом Хефтеном бежи из штаба.
12:42 Експлозија бомбе. Гину четири особе – једна на лицу места, а три касније у болници. Хитлер је лако рањен у десну руку.
12:45 Пуковник Штауфенберг са ађутантом стиже до јужне стражаре. Затим одлази на аеродром са кога се враћа у Берлин.
Приближан распоред особа у просторији пре експлозије. Стрелица указује на место где је постављена бомба. Место на коме се налазио Хитлер означено је бројем 1.
Кајтел, Геринг, Хитлер и Борман. Хитлер се држи за десну руку.
Геринг са групом официра у просторији након експлозије
Из експлозије Хитлер је изашао са огреботинама на левој руци, мањом повредом лакта десне руке и пробијеном бубном опном, а већ три сата након неуспелог атентата дочекао је Мусолинија на оближњој железничкој станици.
Хитлер показује свом великом пријатељу Мусолинију просторију у којој је експлодирала подметнута бомба
Мусолинијева посета трајала је свега 2,5 сата.
Хитлер се опрашта са Мусолинијем на железничкој станици
Пуковник Штауфенберг био је сигуран да је атентат успео, генерал Олбрихт објавио је покретање операције „Валкира“. Ипак, пуч је трајао само 7 сати и већ око поноћи био је угушен. Клаус фон Штауфенберг је ухапшен, осуђен на смрт и убрзо погубљен у Берлину, у дворишту једне од зграда такозваног Бендлер блока који је представљао комплекс војних зграда које су припадале генералштабу немачке војске.
Док сам читао информације на паноу, група туриста ми је „побегла“, па даљи обилазак наставих сам.
Стигох до објекта број 4 у коме је некада била смештена Управа Главне безбедносне канцеларије Рајха. Зграда је реновирана и планирано је да се у њој отвори продавница сувенира.
Зарастао у шипражје крај ње се налази објекат број 5, некадашња спаваоница припадника Главне безбедносне канцеларије Рајха.
Прекопута зграде број 4 постављен је споменик погинулим и рањеним пољским деминерима који су након рата радили на уклањању мина око Вучје јазбине.
У периоду од 1945. до 1955. године укупно је уклоњено 54000 мина различитих типова. Током деминирања три деминера су изгубила живот.
Споменик је посвећен пољским деминерима, иако се у неким изворима помиње да су у разминирању простора око Вучје јазбине учествовали деминери совјетске армије.
Наставих даље шетњу и стигох до објекта број 6 који се након Хитлеровог и комуникационог бункера сматра трећим најважнијим објектом у комплексу.
Био је намењен гостима који посећују Хитлера у Вучјој јазбини. У изградњи дела објекта у коме су се налазиле спаваће собе коришћен је армирани бетон, док су просторије за рад и дневни боравак озидане од цигли. Током 1944. године комплетно је пресвучен армираним бетоном и након тог ојачавања димензије су му биле 45х23 метра, док је дебљина зидова и таванице износила најмање 7 метара.
Следећи објекат у низу обележен је бројем 7. У питању је барака за стенографисте.
Саграђена је у другој половини 1942. године. Најпре је била дрвена, а средином 1944. замењена је бараком зиданом од цигли. Стенографисти су доведени из немачког парламента, а задатак им је био да документују међународне састанке, као и састанке Хитлера са војним командантима.
У близини бараке за стенографисте је објекат безбедносне службе, на карти означен бројем 8.
Објекат је био подељен на два дела. У једном се налазио шеф Хитлеровог личног обезбеђења, СС генерал Ханс Ратенхубер, док се у другом делу налазила пошта.
Шетњу кроз Вучију јазбину наставих земљаном стазом, окруженом бујном и густом вегетацијом која је од мог погледа сакрила неке од порушених објеката.
Следећи објекат до кога стигох беше означен бројем 20. Ради се о такозваној „ађутантури“ у којој су боравили Хитлерови лични ађутанти Јулиус Шауб, Алберт Борман (млађи брат Мартина Бормана), Ото Гинше, као и ађутанти и официри за везу којима је командовао главни ађутант Вермахта код Адолфа Хитлера генерал Рудолф Шмунд.
Зграда је имала два склоништа од армираног бетона са зидовима и таваницом дебљине 2 метра.
Убрзо стигох до највећег објекта у комплексу, обележеног на карти „баксузним“ бројем 13. У питању је Хитлеров лични бункер.
Дебљина зидова износила је 5, а таванице 8 метара армираног бетона. Дужина му је била 36, ширина 32, а висина 10 метара. Хитлер је у њему провео више од 800 дана, што представља његов најдужи боравак на једном месту током целог рата. Последњи пут га је напустио 20. новембра 1944.
Хитлер је свој радни дан започињао шетњом са псом око 10 сати ујутру. Око 10:30 је проверавао пошту која је стизала авионом или возом. Подневни састанак одржавао се у бункеру генерал-фелдмаршала Кајтела или генерала Јодла и обично је трајао два сата. Након тога је у 14 часова следио ручак. Хитлер је увек седео на истом месту између Јодла и Ота Дитриха, док су Кајтел, Мартин Борман и Герингов ађутант генерал Карл Боденшац седели наспрам њега. Након ручка, Хитлер се остатак поподнева бавио невојним стварима. Око 17 часова послуживала би се кафа, након чега би уследио други састанак са генералом Јодлом. Вечера је почињала у 19:30 и могла је да потраје до два сата. Након ње би се у биоскопу приказивали филмови. Хитлер се након тога повлачио у своје приватне одаје и држао монологе својој свити до касно у ноћ. На спавање је обично ишао око 3 или 4 ујутру.
У непосредној близини Хитлеровог бункера налазио се торањ са противавионским топовима. На карти је обележен бројем 12.
Саграђен је 1944. године. Дебљина зидова и таванице износила је 2 метра. На крову су се налазили противавионски топови који су требали да ојачају противаздушну одбрану комплекса. Уз одређено ограничење могли су да се користе и за гађање циљева на земљи. Торањ је служио и као склониште у које је могло да стане до 12 особа.
Крај некадашњег торња је базен (означен бројем 14 на карти). Још један базен, већих димензија налазио се у зони III. У њима се чувала вода за гашење евентуалног пожара. Велика количина воде је погоршавала већ постојећи проблем са комарцима, јер је комплекс саграђен на мочварном терену. Дошло се на идеју да се вода прекрије слојем уља, али је то само погоршало ствар, јер су због уља угинуле жабе које су њихови природни предатори. Хитлер је наредио да се резервоари очисте и да се населе нове жабе.
Утабана земљана стаза доведе ме до објекта број 17, који је био намењен генерал-пуковнику Алфреду Јодлу, команданту Оперативних снага немачке армије.
Барака је саграђена средином 1942. године и била је најпре од дрвета. Средином 1944. замењена је бараком од цигли димензија 45х14 метара. У данашње време у њој је организована изложба под називом „Вучја јазбина – злочин, рат, сећање.
Почетак Трећег рајха
На власт у Немачкој национал-социјалисти дошли су 30. јануара 1933. године након победе на парламентарним изборима. Њихов вођа, Адолф Хитлер, заузео је место рајхканцелара и допринео брзој трансформацији Немачке у тоталитарну државу – Трећи рајх, у коме је нацистичка партија контролисала скоро све сфере друштвеног живота. Све политичке и друштвене организације које нису биле у вези са нацистима престале су са радом. Донети су закони којима су Јеврејима одузета грађанска права. Противници режима изложени су репресалијама и затварани у концентрационе логоре.
Изградња Вучје јазбине
Изградња Вучје јазбине започета је у јесен 1940. године и била је повезана са припремом планова за напад на СССР. Локација штаба у добро утврђеној Источној Прусији требала је да гарантује Хитлеру безбедност, али истовремено да му обезбеди боравак у близини будуће линије фронта. До штаба се могло стићи железничком пругом Кентшин – Венгожево и паралелним друмом, као и авионом, јер је у близини аеродром Виланово. Изградња штаба одвијала се у три фазе: током 1940. и 1941, 1942. и 1943, и 1944. године. Резултат тога је одлично скривен у шуми комплекс кога чини осам масивних склоништа од напада из ваздуха, више од десет лаких бункера и неколико десетина грађевина од цигле и дрвета.
У Вучјој јазбини Хитлер се састајао са највишим функционерима нацистичког режима и шефовима савезних држава, као и држава-сателита Трећег рајха. У њој су га најчешће посећивали Хајнрих Химлер и Херман Геринг. Најважнију улогу у Хитлеровом штабу имао је Мартин Борман, шеф канцеларије нацистичке партије, који се скоро увек налазио крај Хитлера. Осим тога, у Вучјој јазбини су боравили генерали и официри вермахта, као и припадници СС-а. Управо је у њиховом окружењу фирер Трећег рајха дефинисао стратешке циљеве и држао монологе о плановима освајања „животног простора“ на Истоку.
Хитлер и његово окружење у Вучјој јазбини. С лева на десно: Кајтел, Геринг, Хитлер и Борман
Штаб је добио назив „Вучја јазбина“ по Хитлеровом псеудониму „господин Вук“ који је из безбедносних разлога користио на почетку своје политичке делатности.
Грађевински радови извођени су под велом изградње хемијског комбината и у њима је учествовало две до три хиљаде радника. Све зграде су биле добро маскиране. У те сврхе коришћене су маскирне мреже, чак и вештачко дрвеће, а на крововима је сађено шибље.
Командно место за рат на Истоку
У Вучју јазбину Хитлер је први пут стигао 24. јуна 1941. године да би из ње управљао инвазијом на Совјетски Савез. Према замисли то је требао да буде рат до уништења уз потпуно занемаривање међународних принципа о начину извођења борбених дејстава чији је циљ био потпуно истребљење противника. У немачком заробљеништву страдало је, или умрло од изнемоглости, болести и глади, око 3,3 милиона совјетских заробљеника. Немци су масовно уништавали Јевреје и словенско цивилно становништво, нарочито становнике неколико хиљада совјетских села које су сумњичили за подршку партизанима. У Вучјој јазбини Хитлер је ковао планове о потпуном уништењу Москве, у њој је донета одлука о блокади Лењинграда и изгладњивању његових становника.
Мајнштајн, Хитлер и начелник штаба врховне команде генерал Курт Цајцлер, Вучја јазбина, 1944. година
Објекти у Вучјој јазбини
Најимпозантнији објекти у Вучјој јазбини били су бункери типа „А“ намењени Хитлеру, Борману и Герингу. У њима су се налазили центри везе, служили су за смештај гостију и као заједничко склониште од напада из ваздуха. Дебљина таванице која је штитила од удара из ваздуха премашивала је 3,5 метра. Бункери су се градили постепено током проширивања штаба тако што су на постојеће објекте додаване нове армирано-бетонске конструкције. Хитлеров бункер био је дужине 36 метара, а ширине 32 метра. Висина му је износила 10, а дебљина таванице 8 метара. Према процени стручњака бункер типа „А“ тежио је више од 50 000 тона. За изградњу штаба употребљено је 140000 кубних метара армираног бетона. На изградњи је радило више од 5000 људи. Комплекс је заузимао простор од 250 хектара који су окруживали бодљикава жица и минска поља. У штабу, подељеном на три безбедносне зоне, живело је 2000 људи.
Рат против Пољске
1. септембра 1939. немачка војска је без објаве рата напала Пољску. Без обзира на жесток отпор, браниоци нису успели да зауставе напад немачке војске која је била надмоћнија у људству и техници. 17. септембра Совјетски Савез је почео са испуњавањем одредби тајног протокола пакта Рибентроп-Молотов и извршио инвазију Источне Пољске. У сукобу са вермахтом и Црвеном армијом пољска војска није имала шансе да победи. Немачка је водила рат против Пољске уз кршење међународног права, бомбардовање градова, гађање колона избеглица, убијање заробљеника и цивила.
Геноцид над Јеврејима
На окупираној пољској територији Немачка је затварала Јевреје у гета и слала их у логоре за принудни рад у којима су умирали од глади и болести. Након инвазије на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, односно на почетку масовних егзекуција Јевреја, нацистичка политика је радикализована. 23. јануара 1942. у Вучјој јазбини, након разговора са Хајнрихом Химлером командантом СС-а и полиције, Хитлер је одобрио „коначно решење јеврејског питања“, односно, систематски геноцид над свим европским Јеврејима. Гета су распуштена, а њихови становници су убијени у гасним коморама логора смрти: Хелмно на Неру, Аушвиц-Биркенау, Белжец, Собибор, Треблинка, Мајданек и други. У њима је страдало 6 милиона европских Јевреја, од чега 3 милиона пољских.
Варшавски устанак
„Сваког становника треба убити, не треба узимати никакве заробљенике. Варшаву сравнити са земљом“, гласило је усмено Хитлерово наређење 1/2. августа 1944. године када је сазнао о почетку Варшавског устанка. У те сврхе у град су послате специјалне СС јединице које су углавном чинили криминалци. Првих дана августа убијено је око 50000 мушкараца, жена и деце. Након одређеног времена Немци су престали да систематски следе Хитлерово наређење, али су све до гушења устанка 2. октобра 1944. чинили злочине над цивилним становништвом и заробљеницима. Варшава је након тога претворена у рушевине. Црвена армија која се налазила на другој обали Висле није пружила помоћ устаницима.
Антихитлеровска опозиција
Отворене опозиције у Трећем рајху није било, а малобројни Хитлерови противници нису могли да рачунају на широку друштвену подршку. Једина озбиљна претња режиму била је завера официра вермахта, незадовољних током рата и поразима, који су били окупљени око пуковника Клауса фон Штауфенберга. Планирали су да убију Хитлера, а затим изврше војни преврат који је требао да разоружа снаге лојалне режиму. План је добио кодни назив „Валкира“. Завереници су планирали да склопе мир са Великом Британијом и Сједињеним Америчким Државама, а наставе рат против СССР у циљу задржавања заузетих територија на Истоку.
Иначе, у филму Операција Валкира из 2008. године улогу пуковника Штауфенберга тумачио је Том Круз.
Осим паноа са информацијама и сликама на изложби су приказани и примерци наоружања, као и чувени немачки мотори са приколицом.
У октобру 1944. совјетске трупе су прешле границу Источне Прусије, због чега је 20. новембра штаб премештен у Цосен код Берлина. Два дана касније фелдмаршал Кајтел издаје наређење да се Вучја јазбина уништи. Следећа два месеца радило се на одвожењу опреме, а штаб је коначно дигнут у ваздух у ноћи између 24. и 25. јануара 1945. Два дана касније, Вучју јазбину заузела је Црвена армија. Процењује се да је за дизање у ваздух сваког од тешких бункера било потребно 8-10 тона експлозива.
Након разгледања изложбе наставих даљи обилазак Вучје јазбине и стигох до објекта број 15 – некадашње куће Хермана Геринга.
Првобитни објекат саграђен је средином 1942. године, био је од дрвета и чиниле су га две повезане дрвене грађевине. Половином 1944. године источно крило је обложено циглом и слојем армираног бетона. Истовремено је високи плафон замењен нижим од преднапрегнутих бетонских греда.
Геринг је био склон раскоши, па се, као и у другим објектима у којима је боравио, и унутрашњост ове куће разликовала од ентеријера осталих објеката у Вучјој јазбини.
Следећи објекат у низу има број 16. У питању је Герингов бункер који је припадао бункерима типа „А“, односно тешким бункерима.
Саграђен је у пролеће 1944. Димензије су му износиле 27х21 метар. На крову су се налазиле две позиције за противавионске топове и једна за митраљез МГ-42. Бункер је након минирања претрпео оштећења, али не превелика, па је на сопствену одговорност могуће ући у његову унутрашњост и пењалицама се попети на кров.
Пењање сам „прескочио“, јер ми је ранац на леђима представљао приличан „баласт“, а питање је да ли би са њим могао уопште да прођем кроз узани пролаз. Осим тога, нагрижене рђом пењалице нису ми уливале неку сигурност.
Следећи објекат до кога стигох носи број 18. У питању је кантина број 2.
Због проширивања штаба и повећања броја особља које је радило и живело у Зони 1 настала је потреба за још једном кантином која је саграђена 1942. године. Зграда је најпре била од дрвета, да би средином 1944. године обложена циглом и пресвучена слојем армираног бетона.
Недалеко од кантине је објекат број 22 – гаража.
У гаражи су била паркирана два Хитлерова мерцедеса, као и аутомобили намењени превозу гостију. Објекат је имао и просторије за возаче и механичаре који су били на дежурству 24 сата, као и малу радионицу.
Још један од објеката током чије изградње се није штедело на бетону је бункер везе – на карти означен бројем 21. Одлучих да га сликам из даљине, јер се обрастао маховином и окружен дрвећем савршено се стапао са околином.
Бункер везе био је један од најважнијих објеката Вучије јазбине. Повезивао је штаб са свим бојиштима, Берлином и престоницама држава савезника Трећег рајха.
Од бункера везе запутих се према месту са кога сам започео обилазак, односно до продавнице сувенира која се тамо налази. Желео сам нешто и да поједем, пошто је почела да ме мучи глад.
По обичају, у продавници сувенира купих магнет и неколико разгледница. Након што сам мало презалогајио и одморио се, одлучих да остатак времена (кога и није било превише) искористим за обилазак објеката који се налазе са десне стране пута који од Кентшина води до Вучје јазбине.
Утабана стазица водила је кроз шумицу.
Након десетак минута пешачења објеката које сам тражио није било на видику, па одлучих да не идем даље, већ да се вратим назад, јер сам се прибојавао да не закасним на аутобус за Кентшин. Једино што сам нашао биле су разноразне печурке које расту у шуми.
Стајалиште локалних аутобуса је одмах поред скретања за Вучју јазбину и остало ми је само да сачекам аутобус који је требало да се појави за 15-ак минута.
Ипак, чекање ми се некако одужило, па се мрднух мало даље од стајалишта. На моје велико запрепашћење, баш у том тренутку, док сам био удаљен десетак метара од њега, пројури аутобус у пуној брзина остављајући усковитлано лишће за собом. Из аутобуса очигледно нико од путника није излазио, а возач ме вероватно није видео, па је помислио да на стајалишту нема никога и само пројурио поред њега. По реду вожње који је био причвршћен на стубу, ускоро је требао да се појави други аутобус. Пошто га није било, латих се визит карте коју ми је дао таксиста са којим сам дошао до Вучје јазбине. С обзиром да није говорио енглески, споразумевање са њим преко телефона вероватно би било велики изазов у који нисам желео да се упуштам. Уместо тога отиђох до благајне на којој се продају карте и на енглеском замолих момка који тамо ради да га позове, што он и учини. Петнаестак минута касније појави се таксиста, па се са њим вратих назад у Кентшин.
Обилазак Вучје јазбине задовољио је моју радозналост подстакнуту „необичношћу“ њених грађевина, без обзира што су неке од њих сада само огромни комади изобличеног армираног бетона. Као и још неке историјске знаменитости које сам током својих путовања имао прилике да обиђем, и Вучја јазбина, због своје мрачне прошлости, свакако није место које већина туриста жели да посети. Она је пре свега на мети залуђеника за историју, као и оних који попут мене следе своју радозналост. А да и таквих туриста није мало говори чињеница да кроз њу годишње прође око двеста хиљада посетилаца.
Наставак—>