06.05.2015.
Od putnika u kupe više niko nije ulazio, samo su se smenjivali kondukteri, najpre, mađarski, zatim slovački, češki i na kraju, poljski. Saputnik Kinez, sa kojim nisam progovorio ni reči, izašao je u Katovicama, pa sam u kupeu ostao sam. Pošto je već počelo da sviće odlučio sam da više ne spavam, nego da razgledam kraj kroz koji voz prolazi. Posebno me je radovalo to, što je bol u nogama od prethodnog dana u potpunosti nestao. Bio sam praktično kao nov. Ono što me nije radovalo bilo je sivo nebo i poneka kap kiše koja je padala na prozorsko staklo.
Voz se kretao dosta brzo, bolje reći normalno, ali to normalno je za mene, čoveka naviknutog na vožnju srpskim železnicama, bilo dosta brzo.
Katovice – Varšava – vožnja brzinom 159km/h
Usluga je takođe bila „na nivou“ pošto sam od poljskog konduktera besplatno dobio flašu kisele vode od pola litra.
U Varšavu sam stigao oko pola 9, odnosno sa nešto više od sat vremena zakašnjenja. Centralna varšavska železnička stanica (Warszawa Centralna) nalazi se ispod zemlje, a smeštena je na adresi Jerusalimska avenija 54 (Aleje Jerozolimskie 54). Kroz nju prolaze praktično svi međunarodni vozovi, ali ona nije njihova početna stanica, pošto u Varšavi postoje još dve stanice za međunarodne vozove: Zapadna varšavska železnička stanica (Warszawa Zachodnia), sa koje polaze vozovi koji idu na istok i Istočna varšavska železnička stanica (Warszawa Wschodnia) koja se nalazi na drugoj obali reke Visle i sa koje polaze vozovi koji idu na zapad. Tu su još Warszawa Śródmieście, Warszawa Wileńska i Warszawa Gdańska sa kojih saobraćaju lokalni vozovi. Centralna železnička stanica je dosta velika, radi 24 sata, ima automatsku garderobu i većim delom je pokrivena besplatnim bežičnim internetom. Na stanici se nalazi veliki broj kafića, pekara i prodavnica.
Pošto sam i dalje planirao da „seckam“ put, na automatu sam kupio kartu samo do Terespola, iako je voz kojim sam planirao da putujem do Terespola („Polonez“) išao sve do Moskve.
Nakon kupovine karte plan mi je bio da kao i u Budimpešti stvari ostavim u garderobi, a da vreme do polaska voza iskoristim za šetnju po gradu. Stvari sam ostavio u automatskoj garderobi, a onda sam krenuo u potragu za mestom na kome bih mogao da napunim bateriju mobilnog telefona. Izabrao sam jednu malu pekaru u kojoj sam kroz izlog video slobodne utičnice. Dok sam sedeo u pekari stanicom su prolazili ljudi sa kišobranima u rukama, a oni koji nisu imali kišobrane izgledali su baš pokislo, što je nesumnjivo govorilo da mi vreme u Varšavi neće ići na ruku.
Na stanici sam se zadržao mnogo duže nego što sam planirao, pre svega zbog punjenja baterije mobilnog telefona. Kada sam izašao napolje kiša nije padala, nego je prosto lila. Mislim da bi svaka normalna osoba odlučila da ostane na stanici, sedne u neki od mnogobrojnih kafića i tako skrati vreme do polaska voza. Ali ne ja! Navukao sam pončo i krenuo u šetnju po Varšavi.
Pošto sam sa železničke stanice izašao na izlazu prema Aveniji Jovana Pavla II (al. Jana Pawła II) krenuo sam pomenutom avenijom prema prvom mestu koje sam po planu trebao prvo da obiđem – Nožikov sinagogi (Synagoga Nożyków). Za 15-20 minuta sam stigao do mesta na kome bi sinagoga trebala da se nalazi. Pre toga sam slikao takozvani „Staljinov neboder“, o kome će više reči biti nešto kasnije.
Uprkos tome, što sam se nalazio vrlo blizu sinagoge, sinagogu, jednostavno, nisam uspeo da pronađem. Stvar je u tome što je sa svih strana okružena visokim zgradama i drvećem, pa je zbog toga veoma teško uočljiva. Pored toga, na strani sa koje sam trebao da priđem sinagogi (ul. Twarda) nalazi se i neka ograda, pa nisam bio siguran da li uopšte sme tuda da se prolazi.
Pošto nisam hteo da gubim vreme tražeći sinagogu, krenuh prema Crkvi Svih Svetih (Kościół Wszystkich Świętych) koja se nalazi na Trgu Grzibovskog (plac Grzybowski). Izgradnja crkve započeta je 1861. godine po projektu najpoznatijeg varšavskog arhitekte toga vremena – Henrika Markonija (Henrik Marconi). Crkva je osveštana 1883., a izgradnja je u potpunosti završena 1893. Sagrađena je u stilu neorenesanse. Tokom Nemačke okupacije Varšave bila je deo jevrejskog geta. U njenom parohijskom domu utočište su našle mnoge jevrejske porodice. Kao i sve zgrade u Varšavi, tokom Varšavskog ustanka pretrpela je značajna oštećenja. Obnovljena je nakon Drugog svetskog rata, a značajnu finansijsku pomoć u njenoj obnovi pružila je jevrejska dijaspora. Najveća je crkva u Varšavi i može da primi do 3500 vernika.
Na stepeništu ispred ulaza u crkvu nalazi se spomenik papi Jovanu Pavlu II. Skulptura prikazuje papu u stojećem položaju sa podignutom desnom rukom i krstom u levoj ruci. Rađen je po projektu italijanskog vajara Đorđija Galetija (Giorgio Galletti), a otkriven je 16. oktobra 1994.
Od Crkve Svih Svetih krenuh prema metro stanici Świętokrzyska. Inače, varšavski metro je najmlađi u Evropi. Prva linija (M1) otvorena je 7. aprila 1995. i imala je 11 stanica. Spajala je južne delove grada sa centralnim delom.
2008. broj metro stanica se povećao na 21, odnosno, otvorene su stanice u severnom delu grada. 8. marta 2015. otvorena je deonica druge linije (M2) koja je povezala desnu i levu obalu reke Visle. Pored stepeništa, varšavski metro ima i lift za invalide i roditelje sa dečijim kolicima.
Dok idem prema metro stanici Świętokrzyska pažnju mi privlači nekoliko novih zgrada koje svojim izgledom i visinom odudaraju od okolnih građevina. Radi se o hotelu „Interkontinental“, stambenom kompleksu „Zlota 44“ i „Varšavskom finansijskom centru“.
Izgradnja elitnog stambenog kompleksa „Zlota 44“ počela je 2007., a građevinski radovi bi trebali da budu završeni sredinom 2016. godine. Zgrada je visine 192 m, ima 52 sprata i predstavlja najvišu stambenu zgradu u Evropi. Za buduće stanare na devetom spratu predviđen je ekskluzivni kompleks za odmor i zabavu površine skoro 15000 m2 sa bazenom, teretanom, spa centrom, bioskopom… Cena stanova s kreće od 370000 do 3000000$.
Hotel „Interkontinental“ svečano je otvoren 2004. godine. Visine je 154 metra, ima 45 spratova i 326 soba. Stanari okolnih zgrada protestovali su protiv izgradnje hotela tvrdeći da će zakloniti sunčevu svetlost, pa je prvobitni projekat izmenjen. Ta izmena je i dovela do ovog malo čudnog „otvora“ u konstrukciji zgrade.
Varšavski finansijski centar predstavlja jednu od najprestižnijih poslovnih zgrada u poljskoj prestonici. Građen je u periodu od 1997. do 1998. godine. Ima 32 sprata i visine je 144 metra. U njemu se nalazi sedište oko 70 kompanija.
Od metro stanice Świętokrzyska linijom M1 krenuh do stanice Ratusz Arsenał od koje Avenijom solidarnosti (aleja Solidarności) peške nastavih prema sledećem odredištu u mojoj šetnji po Varšavi – memorijalnom muzeju Pavijak.
Dok idem prema muzeju prolazim pored Evangelističko-reformatorske cerkve (Kościół Ewangelicko-Reformowany) i ne propuštam priliku da je slikam. Prva evangelistička crkva nalazila se u zgradi Varšavske kamerne opere. Izgradnja nove crkve započeta je 1866. i trajala je 14 godina. Tokom Varšavskog ustanka crkva je bila delimično uništena. Obnova se vršila u fazama. Nakon rata koristili su je i luterani čija je crkva izgorela u septembru 1939.
Kiša je prestala da pada, a na trenutke se ispod gustih sivih oblaka moglo videti nebesko plavetnilo. Šetnju nastavljam dalje prema raskrsnici Avenije Solidarnosti i Avenije Jovana Pavla II. Na raskrsnici skrećem desno u Aveniju Jovana Pavla II i idem prema ulici Dzielna.