Terespol railway station

Terespol – granica „istoka“ i „zapada“

<— Prethodni povezani članak

06.05.2015.

U Terespol sam stigao oko 19 časova, odnosno po redu vožnje. Do polaska voza za Brest bilo je dosta vremena. Na stanici ne postoji automat za karte, a kao za inat, terminal za kreditne kartice na šalteru nije radio, pa sam po uputstvu šalterske službenice krenuo prema najbližoj menjačnici koja se nalazila napolju, u neposrednoj blizini stanice. Saputnik iz voza za Terespol je takođe kupovao kartu, ali za Moskvu. Beše mi žao čoveka što ima dupli trošak, ali što reče Paja Vujsić u filmu „Ko to tamo peva“: „Propisi su propisi!“

Vozna karta Terespol - Brest

Nakon kupovine karte za Brest ostalo mi je još zlota pa sam svratio u prodavnicu prehrambene robe da ih tamo potrošim. Sa prodavačicom sam pokušao da razgovaram na engleskom, ali je ona odmah rekla da engleski ne zna i pitala me da li znam ruski, što me je baš obradovalo. U prodavnici sam nakupovao poljske čokolade i čokoladne bombone i tako potrošio sve zlote.

Inače, Terespol je mali grad sa oko 6000 stanovnika. Osnovao ga je 1697. litavski hetman Juzef Boguslav Sluška (polj. Józef Bogusław Słuszka), a naziv je dobio po njegovoj ženi Terezi. Pošto se nalazi na evropskom putu E30 predstavlja važan carinski tranzitni punkt za drumski i železnički saobraćaj.

Železnička stanica Terespol

Od železničke stanice Terespol do graničnog prelaza na poljskoj strani ima nešto više od 3km i do granice se može stići peške. Međutim, preći granicu peške nije moguće, odnosno, granica se mora preći prevoznim sredstvom: automobilom, autobusom, vozom ili, eventualno, motorom. Po meni, granicu je najbolje preći lokalnim vozom Terespol – Brest koji saobraća tri puta dnevno. Cena karte je 3 evra. Pored lokalnog voza kroz Terespol saobraćaju i međunarodni vozovi koji idu za Moskvu, ali je karta za njih znatno skuplja. Prelazak granice autobusom se zbog gužve na graničnom prelazu može dosta odužiti. Ukoliko vam se žuri i ne želite da čekate voz, možete pokušati da stopirate ispred graničnog prelaza i zamolite vozača da sa njim pređete granicu. Od graničnog prelaza na beloruskoj strani do Centralne železničke stanice u Brestu ima nešto više od 6 km, a do Brestovske tvrđave oko 2,5 km.

Terespol map

Ono što me je zabrinjavalo kada sam planirao putovanje je mogućnost da iz nekog razloga zakasnim na voz za Brest i da budem prinuđen da prenoćim u Terespolu. Zbog toga sam na Internetu pronašao dva hotela u kojima bih mogao da prenoćim i sačekam sledeći voz za Brest. Jedan od njih se nalazi odmah pored železničke stanice („Hotel Janusz Woźniak“, ulica Janowska br.10, gugl panorama) i ima 3 sobe za 6-8 gostiju. Drugi je „Grūn Hotel“ koji se nalazi na oko 1 km od železničke stanice na adresi Wojska Polskiego 217 (gugl panorama).

Kao znamenitosti Terespola pominju se pravoslavna crkva Svetog apostola Jana Teologa (polj. Cerkiew pw. Św. ap. Jana Teologa) i katolička crkva Svete Trojice (polj. Kościół pw. Świętej Trójcy) iz 1863. godine. U znamenitosti bih uvrstio i Sedmo utvrđenje Brestovske tvrđave koje se nalazi nedaleko od železničke stanice.

Pošto je već padao mrak nije mi preostalo ništa drugo nego da vreme do polaska voza za Brest provedem na železničkoj stanici.

Terespol railay station display

Poljsko-beloruska granica predstavlja mesto gde se završava Evropska, a počinje Evroazijska ekonomska unija, odnosno mesto, gde se „zapad“ graniči sa „istokom“. O specifičnosti ove granice govori i činjenica da je sa beloruske strane čuva vojska, a ne granična policija.

Da bi se na železničkoj stanici stiglo do zgrade u kojoj se vrši pasoška kontrola potrebno je proći kroz podzemni prolaz, a izlaz u podzemnom prolazu koji vodi prema zgradi je poslednji u nizu. Čekaonica u zgradi je velika, ima dosta klupa, a tu je i par utičnica za struju. Jednu od njih sam iskoristio da dopunim bateriju na mobilnom telefonu. U čekaonicu su polako počeli da pristižu putnici. Na osnovu torbi koje su sa sobom vukli lako se moglo zaključiti da se lokalni voz Terespol – Brest uglavnom koristi za sitan šverc.

Pasošku kontrolu, koja je počela oko 45 minuta pre polaska voza, prošao sam bez problema. Usledilo je ukrcavanje u voz, u takozvani „plackartni“ vagon, koji je za mene predstavljao nešto novo.

Terespol-Plackartni vagon

„Plackartni“ vagon karakterističan je za ruske, i uopšte, železnice bivšeg SSSR-a. Jedan odeljak ima 6 mesta za putnike u dva nivoa (svaki putnik može da legne), a odeljci su, za razliku od vagona sa kupeima, otvoreni. Četiri mesta se nalaze jedna naspram drugih, a dva su bočna. Naziv vodi poreklo od nemačke reči Platzkarte, što znači rezervacija, odnosno, „plackartni“ vagoni su vagoni za koje se uz kartu izdavala rezervacija.

U vagon su polako počeli da pristižu i ostali putnici sa svojim švercerskim torbama. Tri žene srednjih godina spustiše poklopac sanduka za prtljag i sedoše levo od mene. Na kraju dođe i preko puta mene sede neki prosedi suvonjavi čovek od pedesetak godina. Na nogama nije imao ništa, ni cipele, ni čarape, bio je bos. Čim je seo, na stočić je stavio flašu i čašicu. Nije bilo teško pretpostaviti šta se nalazilo u flaši. Zatim napuni čašicu, prekrsti se i popi je „na eks.“ „Samo da ne počne nešto da me zapitkuje i da me smara, kao što to imaju običaj ljudi njegovog tipa“, – pomislih u sebi. Međutim, ja mu, hvala Bogu, nisam bio „interesantan“. Nakon par ispijenih čašica poče nešto da mumla i da se obraća ženama koje su sedele u blizini, ali su ga one ignorisale, pa je vrlo brzo ućutao i nastavio da se krsti i ispija čašice.

Voz se kroz mrak kretao polako, uz škripu, a tutnjava koja je nakon par minuta vožnje usledila značila je da prelazimo most na Zapadnom Bugu, a samim tim i poljsko-belorusku granicu.

Nastavak —>

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *