10.09.2019.
Nakon kraćeg odmora reših da prošetam gradom. Prvo mesto koje sam planirao da posetim bilo je srpsko vojničko groblje, ali pošto sam u Solun stigao sa značajnim zakašnjenje, odlučih da posetu odložim za sutra, a ostatak dana iskoristim za šetnju po gradu, pre svega do Aristotelovog trga (gr. Πλατεία Αριστοτέλους) i avenije Leoforos Nikis (gr. Λεωφόρος Νίκης) koja se prostire duž obale Solunskog zaliva.
Pošto se hotel Reks nalazi nedaleko od železničke stanice, oko njega i u ulicama u njegovoj blizini beše dosta migranata koji „bleje“ po ulici, slušaju muziku na telefonu, razgledaju prolaznike i kao da samo čekaju da nekoga zaskoče i opljačkaju. Osim toga, neposredno uz hotel je indijski restoran oko koga se, naravno, okupljaju Indijci, pa sam na trenutak pomislio da se ne nalazim u Solunu, već na nekom egzotičnijem mestu. Malo dalje na ulici ugledah i „nindža“ ženu, odnosno žensku osobu sa nikabom. Zbog geografskog položaja Grčka se suočila sa velikim problemom u pogledu migranata. Kampovi na ostrvima u njenom istočnom delu koja su predviđena za njihov smeštaj postali su prenatrpani, a prebacivanje migranata u kontinentalni deo nailazi na otpor lokalnog stanovništva, jer ih jednostavno ne žele u svojoj blizini.
Kao i uvek kada se nađem u gradu u kome nikada ranije nisam bio, pogled mi je „šetao“ tamo-amo. Za oko mi je zapao veliki broj skutera koji se kreće solunskim ulicama što svedoči o velikoj popularnosti ovog prevoznog sredstva. Dvotočkaši su omiljeni i kod grčkih anarhista koji u svojim akcijama uperenim protiv kapitalizma i institucija države uglavnom njih koriste.
U šetnji do avenije Nikis prođoh kroz Ladadiku (gr. Λαδάδικα) – istorijski kvart u kome se zbog karakteristične arhitekture, kaldrmisanih i popločanih ulica, može osetiti duh starog Soluna.
Još u tursko vreme zbog blizine luke na mestu današnje Ladadike počinje da cveta trgovina. Organizuje se tržnica na kojoj se prodaje kolonijalna roba, ali i ulje po kome četvrt i dobija naziv. Reč „ladadika“ bukvalno znači radnja u kojoj se prodaju ulje i proizvodi od njega. Takođe je bila poznata pod nazivom „Egipatska tržnica“ na kojoj su se prodavali odeća, porcelan, šećer, pirinač, kafa i ostala roba dovezena iz Egipta.
Iako nije stradao u velikom požaru 1917. godine, kvart nakon njega počinje lagano da propada i kako su godine prolazile od mesta na kome je cvetala trgovina postaje mesto na kome cveta prostitucija. Krajem sedamdesetih godina prošloga veka četvrt biva potpuno napuštena.
Do radikalne promene dolazi 1985. godine kada Ministarstvo kulture Grčke proglašava Ladadiku spomenikom kulture. Ubrzo nakon toga kvart postaje ono što je danas – mesto za zabavu koje svojim restoranima, pabovima i kafićima privlači mnogobrojne turiste.
Od Ladadike nastavih dalje prema aveniji Nikis. Na jednoj od raskrsnica osetih miris mora, pa ne beše potrebe da bacam pogled na telefon i navigaciju u njemu. Prateći pomenuti miris ubrzo se nađoh na keju odakle se pruža lep pogled na Solunski (Termajski) zaliv.
Krenuh dalje prema Aristotelovom trgu. Sa desne strane ugledah neki spomenik, pa se zaustavih da vidim o čemu se radi.
U pitanju je spomenik podignut u znak sećanja na pedeset hiljada solunskih Jevreja žrtava holokausta. Svečano je otkriven 16. februara 2006. godine prilikom prve državne posete izraelskog predsednika Grčkoj.
Možda će zvučati čudno, ali Solun je početkom XX veka bio grad u kome su Jevreji činili većinu. Njihovo doseljavanje započeto je krajem XV veka. Nakon proterivanja iz Španije 1492. godine, u grad koji je nakon turskog osvajanja 1430. bio prilično pust, naseljavaju se sefardski Jevreji. Kasnije im se pridružuju Jevreji sa Sicilije, iz Portugala i Severne Afrike, a zatim i Aškenazi. U XIX veku dominirali su u trgovini, bilo ih je u svim profesijama, a predstavljali su i najbrojniju radnu snagu u gradu.
Nemačka okupacija Grčke u Drugom svetskom ratu značila je početak kraja jevrejske zajednice u Solunu. Prva železnička kompozicija sa solunskim Jevrejima krenula je put Aušvica 15. marta 1943. godine. U nacističkim logorima smrti stradalo je 96% predratne populacije. U Solunu danas živi svega oko hiljadu pripadnika jevrejske zajednice.
Nastavljam dalje šetnju i ubrzo stižem do Aristotelovog trga koji uz aveniju Nikis i Belu kulu predstavlja jednu od glavnih znamenitosti grada.
Projektovao ga je francuski arhitekta Ernest Hebrard 1918. godine, ali su objekti na njemu sagrađeni krajem pedesetih godina prošloga veka. Trg krase dva neoklasična zdanja sa polukružnom prednjom stranom i raskošnim arkadama. U jednom je smešten Hotel Elektra Palas, jedan od najboljih hotela sa pet zvezdica u Solunu, a u drugom, čuveni bioskop „Olimpion“ u kome se svake godine održava Solunski međunarodni filmski festival.
Projekat Aristotelovog trga koji je izradio Ernest Hebrard predstavljao je deo plana za obnovu grada nakon velikog požara 1917. godine. Tadašnji premijer Grčke Elefterios Venizelos zabranio je bilo kakvu rekonstrukciju dok se ne usvoji urbanistički plan koji će gradu dati evropski izgled. Ne treba zaboraviti da se sve do 1912. godine i Prvog balkanskog rata Solun nalazio skoro 500 godina pod turskom vlašću što se odrazilo na njegovu arhitekturu. Rastao je stihijski, dominirale su uske ulice svojstvene istočnjačkim gradovima, pa je izgradnja trgova bila jedan od načina da se grad „evropeizuje“.
Levo od bioskopa „Olimpion“ nalazi se statua Aristotela, jednog od trojice najvećih grčkih filozofa i učitelja Aleksandra Makedonskog.
Kod turista postoji verovanje da ako se rukom protrlja palac leve noge to znači da će sigurno ponovo posetiti Grčku.
Aristotelov trg danas je jedno od mesta koje svaki turista koji se nađe u Solunu prvo poseti. Blizina mora i glavnog šetališta, kao i veliki broj kafića, čine ga tako privlačnim zbog čega na njemu i u njegovoj blizini uvek ima dosta ljudi.
Od trga krenuh avenijom Nikis, najprometnijom, najpoznatijom i najviše fotografisanom solunskom ulicom kojom svaki dan prodefiluje veliki broj turista.
Avenija se završava Belom kulom (gr. Λευκός Πύργος), još jednom od glavnih znamenitosti Soluna.
Dugo se smatralo da su kulu sagradili Mlečani kojima je Vizantija 1423. godine predala grad. Međutim, sada se sa sigurnošću zna da su je podigli Turci na mestu stare vizantijske kule nakon što je vojska sultana Murata II zauzela Solun 1430. godine. Do 1912. na zidu kule postojao je natpis na turskom jeziku na kome se kao godina izgradnje pominje 942 hidžretska godina (1535-1536). Smatra se da je sagrađena po planu velikog turskog arhitekte Sinana poznatog po izgradnji fortifikacijskih objekata, uključujući i sličnu kulu u Valoni. Visine je 33.9 metara, dok joj prečnik iznosi 23 metra.
Turci su je koristili kao utvrđenje, kasarnu i tamnicu. Naredbom sultana Mahmuda II 1826. godine postala je mesto pogubljenja pobunjenih janjičara. Nakon toga dobija naziv Krvava ili Crvena kula (tur. Kanli Kule) koji zadržava do kraja XIX veka. Posle Prvog balkanskog rata 1912. godine Solun prelazi u grčke ruke. Kula je nakon toga izbeljena, što je na simboličan način predstavljalo njeno „pročišćenje“. Tada dobija naziv Bela kula koji se i danas koristi.
U Beloj kuli smeštena je izložba Muzeja vizantijske kulture posvećena Solunu i njegovoj istoriji kroz različite periode.
Nedaleko od kule nalazi se bista admirala Nikolaosa Votsisa, poznatog po tome što je za vreme Prvog balkanskog rata, još dok je imao čin poručnika, sa svojim torpednim čamcem, uprkos mnogobrojnim minama, uplovio u solunsku luku koju su tada kontrolisali Turci i potopio tursku oklopnjaču Fet-i-Bulend.
Pošto je Bela kula jedan od simbola Soluna u njenoj blizini uvek ima dosta turista. Za one koji bi da se kratko provozaju Termajskim zalivom i istovremeno popiju neko piće tu je brod-bar Argo.
Nastavih dalje šetnju obalom. Pažnju mi privukoše električni trotineti na kojima se može „prokrstariti“ gradom.
Da bi se trotineti mogli koristiti potrebno je u telefonu instalirati aplikaciju kompanije Lime. Otključavanje trotineta se naplaćuje 1 evro, a minut korišćenja je 15 centi.
Šetalište uz obalu krasi spomenik Aleksandru Velikom. Podignut je 1974. godine od dobrovoljnih priloga. Statua je rad je grčkog vajara Vangelisa Mustakasa i prikazuje Aleksandra Makedonskog na svom legendarnom konju Bukefalu koji ga je pratio u svim bitkama.
Visine je 6 metara, a težine 4 tone, dok ukupna visina spomenika sa pijadestalom iznosi 11 metara.
Iza spomenika je zid sa reljefom na kome je prikazana Bitka kod Isa protiv vojske persijskog cara Darija III u kojoj je Aleksandar Makedonski bio ranjen.
Spomenik kod Grka uživa veliko poštovanje, jer je za vreme vladavine Aleksandra Makedonskog grad doživeo svoj procvat.
Po vedrom danu ukoliko se od spomenika gleda u pravcu Solunskog zaliva u daljini se mogu videti obronci Olimpa do koga pravolinijski ima oko 80 kilometara.
Nedaleko od spomenika Aleksandru Makedonskom nalazi se još jedan spomenik čiji je autor pomenuti vajar. Radi se o Spomeniku narodnom otporu (gr. Μνημείο Εθνικής Αντίστασης) koji podseća da se grčki narod nije pomirio sa okupacijom u Drugom svetskom ratu.
Vrlo brzo nakon što je okupirana od strane Nemačke, Italije i Bugarske u Grčkoj počinju da se pojavljuju pokreti otpora. Jedna od prvih takvih organizacija pod nazivom „Sloboda“ osnovana je u julu 1941. upravo u Solunu od strane pukovnika Dimitriosa Psarosa, kasnije vođe pokreta Nacionalno i socijalno oslobođenje – EKKA (gr. Εθνική και Κοινωνική Απελευθέρωσις).
Nastavljam šetnju i stižem do statue čoveka koji je obeležio grčku političku scenu druge polovine XX veka. U pitanju je Konstantinos Karamanlis (1907-1998), četiri puta predsednik grčke vlade i dva puta predsednik države.
Statua je postavljena 2011. godine. Visine je 3 metra, a izrađena je od belog mermera.
U blizini je i spomenik Emanuilu Papasu (1773-1821), grčkom revolucionaru, istaknutom članu Heterije i vođi Grčkog rata za nezavisnost u oblasti Istočne i Centralne Makedonije.
Nakon što članovi Heterije krajem februara 1821. dižu ustanak u Moldaviji i Vlaškoj na red dolaze grčke oblasti. Po naređenju vođe revolucije Aleksandrosa Ipsilantisa 23. marta 1821. Papas tajno, na brodu punom oružja i municije, isplovljava iz Konstantinopolja, a zatim se iskrcava kod manastira Esfigmen na Atosu. 17. maja diže ustanak tokom koga uspeva da oslobodi veći deo poluostrva Halkidiki, uključujući i region Kalamarije, današnjeg solunskog predgrađa. Vojska koju je okupio brojala je oko 4000 ustanika od kojih su 1000 bili monasi sa Atosa.
Odsudna bitka odigrala se 30. oktobra 1821. kada Papasa, čija se vojska utvrdila kod ruševina antičkog grada Potidea na poluostrvu Kasandra, napada Mehmed Emin Paša sa 14000 vojnika. Bez obzira na herojsku odbranu Kasandra je bila zauzeta i spaljena, a stanovništvo porobljeno. Papas utočište nalazi u manastiru Esfigmen.
Nakon osvajanja Kasandre, Turci kreću na Atos i zahtevaju od monaha da im izruče Papasa, pa savet igumana 19 manastira pod pritiskom šalje u Esfigmen pismo da se on uhapsi i preda Turcima što je prema grčkom istoričaru Kokinosu bila „sramota koju ne mogu oprati sve svete vode Svete gore“. Papas, videvši šta mu se sprema, uspeva da se brodom uputi na ostrvo Hidru, ali umire u putu od srčanog udara. Sahranjen je na pomenutom ostrvu 5. decembra 1821. uz generalske počasti.
Poraz Papasa, kao i gušenje ustanka na planini Olimp i razaranje zapadnomakedonskog grada Nausa u aprilu 1822. označili su kraj revolucije u Makedoniji i ostalim delovima severne Grčke. Rat za nezavisnost nastavlja se uglavnom u južnom i centralnom delu i na ostrvima. Iako je završena neuspehom, Papasova borba zauzima zasluženo mesto u istoriji Grčke revolucije, a sam Papas proglašen je za Heroja grčkog naroda na Prvoj nacionalnoj skupštini u Epidauru.
Nastavljam dalje šetnju Solunom i stižem do Muzeja vizantijske kulture (gr. Μουσείο Βυζαντινού Πολιτισμού). Izgradnja zgrade muzeja započeta je 1989., a vrata za posetioce otvorena su 1994. godine. Zgrada se zbog svog izgleda koji kombinuje grčku arhitektonsku tradiciju sa jedne i modernizam sa druge strane ubraja u najbolja arhitektonska dostignuća u Grčkoj u proteklih nekoliko decenija.
Stalna muzejska postavka raspoređena je u jedanaest prostorija u kojima je izloženo oko 2900 eksponata iz epohe Vizantije, od četvrtog veka do pada Carigrada 1453. godine, ali i period nakon njegovog zauzimanja od strane Turaka, pa sve do Grčkog rata za nezavisnost. Muzej je 2005. godine dobio nagradu Saveta Evrope u oblasti kulturnog nasleđa.
U njegovoj neposrednoj blizini je Arheološki muzej Soluna (gr. Αρχαιολογικό Μουσείο Θεσσαλονίκης) čija zgrada predstavlja jedan od najvažnijih primera modernog arhitektonskog stila u Grčkoj, pa se samim tim smatra značajnim spomenikom savremenog perioda. Svečano je otvoren 1962. godine.
Ekspoziciju muzeja čine artefakti pronađeni u oblasti Soluna i okolnim regijama. Podeljeni su u šest tematskih celina kroz koje je predstavljena kultura Makedonije od praistorijskog vremena do antičkog doba.
Pošto sam oba muzeja planirao da posetim u narednim danima, zastadoh samo da osmotrim neke predmete ispred Arheološkog muzeja. Prvi od njih behu stubovi sa reljefnim skulpturama koji predstavljaju identične kopije antičkih stubova s kraja II ili s početka III veka nove ere koji potiču iz Soluna, a danas se čuvaju u pariskom Luvru.
Činili su gornji deo dvospratne kolonade koja se uzdizala između Antičke agore i ulice Egnatia i verovatno ukrašavala raskošani kompleks kupatila.
Ispred ulaza u muzej nalaze se dva sarkofaga na kojima su prikazane scene borbe između Grka i Trojanaca.
Malo dalje pažnju mi privuče gomila kamenja poređana tako da čini kamenu figuru u obliku čoveka.
Radi se o takozvanom inuksuku koji svojim izgledom i treba da podseća na čoveka. Pomenuta reč nastala je od prvobitnog izraza „inuktitut“ koji na jeziku Eskima (Inuita) znači „zamena za čoveka“. Najstarije inuksuke podizali su Eskimi koji su živeli u Severnoj Americi. Korišćeni su kao obeležje putnog pravca, mesta za lov i pecanje, ali i u ceremonijalne i religijske svrhe. Sa pravom se može postaviti pitanje kako se jedna takva stvar našla u Solunu. Inuksuk je zapravo predstavljao poklon kanadske ambasade Solunu povodom 70 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Kanade i Grčke (1942-2012). Figura se najpre nalazila u Kanadskom parku, ali se nekoliko puta našla na meti vandala koji su kamenje obarali, pa je premeštena u dvorište Arheološkog muzeja.
Još jedan detalj ispred muzeja, koji zbog svoje veličine i neobičnosti privlači pažnju posetilaca, a verujem i svih turista koji se nađu u blizini, nesumnjivo je ogromno sečivo ručne testere koje izranja iz travnjaka.
U pitanju je skulptura „Testera“, rad ruskog vajara Andreja Filipova koji je sa njom učestvovao na Solunskom bijenalu savremene umetnosti 2007. godine. Skulptura na simboličan način predstavlja raskol hrišćanstva na pravoslavni Istok i katolički Zapad.
Nedaleko od Arheološkog muzeja nalazi se bista grčkog arheologa Manolisa Andronikusa (1919-1992) čuvenog po tome što je pronašao simbol Sunce iz Vergine koji je jedno vreme bio veliki kamen spoticanja između Grčke i Makedonije, jer se nakon makedonskog osamostaljenja našao na zastavi ove bivše jugoslovenske republike što je izazvalo revolt zvanične Grčke i celokupne njene javnosti.
Osim toga, Andronikus je u Vergini pronašao mauzolej makedonskih kraljeva, između ostalog, i grobnicu Filipa II Makedonskog, oca Aleksandra Velikog.
Krenuh nazad prema Beloj kuli i ubrzo stigoh do spomenika Filipu II (382-336 p.n.e) koji je dosta skromniji u poređenju sa spomenikom njegovom sinu, Aleksandru Velikom, iako je upravo on svojom vladavinom udario temelje budućeg Aleksandrovog carstva.
Bronzana statua postavljena je krajem XX veka. Prikazuje Filipa u ratničkom oklopu sa šlemom u desnoj ruci.
Filip II voleo je da tokom bitaka bude na čelu svoje vojske, pa je tako prilikom opsade Metone 354 godine p.n.e. pogođen strelom u desno oko.
U neposrednoj blizini Bele kule nalazi se spomenik Pavlosu Melasu (1870-1904), najistaknutijoj ličnosti grčke borbe za Makedoniju.
Melas je rođen u Marseju 1870. godine. Nakon povratka porodice u Grčku upisuje vojnu školu koju završava 1891. godine i dobija čin artiljerijskog poručnika. Teško podnevši poraz u Grčko-turskom ratu 1897. stupa 1900. godine u Makedonski komitet za zaštitu grčkog stanovništva od bugarskih komita. 18. avgusta 1904. pod pseudonimom kapetana Mikisa Zezasa na čelu odreda od 35 vojnika stiže u Makedoniju i počinje da koordiniše vojne akcije protiv bugarskih komita. Za njegovu aktivnost ubrzo saznaju turske vlasti i šalju značajne vojne snage. Uprkos turskoj poteri nastavlja da se bori protiv Bugara. Ipak, 13. oktobra 1904. Turci ga opkoljavaju u selu Statista i u pokušaju proboja Melas gine.
Pavlos Melas postao je simbol grčke borbe za Makedoniju, a selo u kome je poginuo nazvano je po njemu – Melas. Koliko je poštovan govori i činjenica da se spomenik nalazi u istoimenom parku, na „udarnom mestu“ u blizini Bele kule pored koje svakodnevno prođe veliki broj turista.
U parku Pavlos Melas nalazi se i bista Joanisa Papafisa (1792-1886), trgovca i preduzetnika rođenog u Solunu koji se smatra grčkim nacionalnim dobrotvorom ponajviše zbog izgradnje sirotišta u rodnom gradu.
Osim toga, pomagao je Grčki rat za nezavisnost i finansirao ključne sektore novostvorene grčke države.
Popodne je prelazilo u veče i na solunske ulice lagano se spuštao sumrak. Od parka Pavlos Melas krenuh istoimenom ulicom i stigoh do raskrsnice sa ulicom Dim. Gounari na kojoj mi pažnju privuče mala crkva okružena stambenim zgradama.
Radi se o Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice – Nea Panagia (grč. Ναός Κοιμήσεως της Θεοτόκου-Νέας Παναγίας) sagrađenoj 1727. godine na mestu na kome se nalazio vizantijski manastir iz XII veka podignut u čast Bogorodice, a koji je stradao u požaru 1690. godine. Pripada tipu trobrodne bazilike sa ginekonitisom, odnosno posebnim delom za žene. Crkva je, nažalost, bila zatvorena, ali koliko sam mogao da saznam njena unutrašnjost ima bogatu dekoraciju. Na oltaru i ginekonitisu sačuvane su zidne freske iz XVIII veka, a tu je i pozlaćeni ikonostas u duborezu.
Popodnevni obilazak grada bližio se kraju. Atmosfera koja je u njemu vladala dopala mi se. Gomila ljudi po ulicama, puni kafići i restorani, jednom rečju – živost, učinili su da prvi utisci o Solunu budu više nego pozitivni.