10. maj 2015.
Do Poklone gore najlakše se može stići metroom, pri čemu treba izaći na stanici „Park pobede“. Nedaleko od stanice nalazi se „Trijumfalna kapija“ koju nisam propustio da slikam, pa makar iz daljine.
Prva trijumfalna kapija podignuta je 1814. godine u čast pobede ruskog naroda u Otadžbinskom ratu 1812. god., odnosno radi svečanog dočeka ruske vojske koja se vraćala iz Francuske nakon pobede nad Napoleonom. Bila je od drveta i nalazila se na trgu „Tverskaja zastava“ (rus. Tverskaя zastava). Imperator Nikolaj I 1826. odlučuje da se napravi nova Trijumfalna kapija i taj zadatak poverava arhitekti Osipu Boveu koji na njenom projektu radi skoro tri godine. Kamen temeljac položen je 17. avgusta 1829., a zbog nedostatka sredstava izgradnja je završena tek 1834. Kapiju ukrašava šest parova gvozdenih stubova visine 12 metara. U nišama se nalaze statue vojnika, a iznad njih su reljefi koji prikazuju proterivanje Francuza i oslobađanje Moskve. Iznad završnih venaca se nalaze statue Pobede, a vrh kapije krasi dvokolica sa šest upregnutih konja. Prilikom rekonstrukcije trga 1936. kapija je demontirana, a na sadašnje mesto (na Kutuzovskom prospektu) postavljena je 1966. godine.
Park pobede je ogroman i za njegov obilazak je potrebno dosta vremena koje ja nisam imao, jer sam u toku dana želeo da posetim i Crveni trg. Na Trgu pobednika, centralnom mestu parka, nalazila se bina sa koje je dopirala muzika. U toku je bio koncert, pa je na trgu bilo dosta ljudi. Odlučio sam da ne idem „u gomilu“, već da odmah krenem prema Muzeju Velikog otadžbinskog rata.
Inače, memorijalni kompleks otvoren je 9. maja 1995. povodom 50 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Inicijativa za izgradnju spomenika pokrenuta je još 1942., ali ratnim godinama jednostavno nije bilo uslova da se ona realizuje. 23. februara 1958. na Poklonoj gori postavljeno je obeležje na kome je pisalo: „Ovde će biti podignut spomenik pobedi sovjetskog naroda u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945.“ Zatim je posađeno drveće i otpočelo se sa izgradnjom parka. Za ceo kompleks predviđena je površina od 135 hektara.
Tokom izgradnje memorijalnog kompleksa skoro cela Poklona gora je u potpunosti poravnata i od njenog prvobitnog izgleda danas se mogu videti samo ostaci. Poreklo naziva toponima „Poklona gora“ tumači se na različite načine. Neki istraživači smatraju da je naziv nastao zbog toga što su svi koji su u grad dolazili ili iz njega odlazili morali na tom mestu da mu se poklone (rus. poklon – klanjanje). Na tom mestu su takođe „uz klanjanje“ dočekivani važni gosti koji su dolazili u Moskvu. Pored ove dve pretpostavke postoji i treća, prema kojoj je u feudalno doba putnik na ovom mestu morao da plati porez koji se nazivao „poklon“ za prolazak ili privremeni boravak u gradu.
Poklona gora pominje se u romanu Lava Tolstoja „Rat i mir“ kao mesto sa koga je Napoleon posmatrao Moskvu i na kome je čekao da mu donesu „ključeve“ od grada, odnosno da mu se grad dobrovoljno preda, kao što su to činili mnogi evropski gradovi. Umesto ključeva dobio je vest da je Moskva, koju je počela da guta vatra, praktično pusta.
Na slici iznad, levo od natpisa „Moskva“, nalazi se takozvani cvetni sat koji sam, nažalost, propustio da slikam.
U blizini natpisa je Spomenik herojima Prvog svetskog rata.
Ceremonija svečanog otkrivanja spomenika održana je 1. avgusta 2014. i bila je jedna od glavnih svečanosti povodom obeležavanja stogodišnjice ulaska Rusije u Prvi svetski rat. Pored predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina svečanosti su prisustvovali i ministar odbrane Sergej Šojgu, gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin, kao i patrijarh Kiril.
Spomenik se sastoji iz dva dela. Prvi je bronzana figura vojnika, postavljena na postament u obliku visokog stuba sa pozlaćenim Georgijevskim krstom.
Drugi deo spomenika je kompozicija koja prikazuje oficira sa podignutom sabljom koji pokreće vojnike u napad, milosrdnu sestru sa ranjenikom i žene koje ispraćaju muškarce u rat. Među vojnicima je i kozak Kozma Krjučkov, prvi dobitnik Georgijevskog krsta u Prvom svetskom ratu.
Pošto sam želeo da posetim Muzej Velikog otadžbinsko rata, krenuh Glavnom alejom prema Spomeniku pobedi. Duž Glavne aleje prostire se fontana koja se sastoji od pet delova koji simbolizuju pet ratnih godina. Fontana ima 225 vodoskoka, a svaki vodoskok predstavlja jednu nedelju rata.
Duž aleje nalazi se i petnaest takozvanih stela. Deset stela je posvećeno frontovima, tri floti, a po jedna partizanima i ilegalcima, i radnicima u pozadini. Stubovi se nalaze na granitnom postolju visine 2 metra, a ukupna visina stele je 9 metara.
Sporedne aleje takođe imaju svoje nazive, poput Aleje sećanja, Aleje tenkista, Aleje mornara, Aleje zaštitnika Moskve…
Dok sam išao prema muzeju prošao sam pored Hrama Georgija Pobedonosca ispred čijeg ulaza je bila velika gužva.
Hram je sagrađen sredstvima grada sa željom da se sačuva sećanje na sve zaštitnike otadžbine, poginule u Velikom otadžbinskom ratu. Osveštan je 6. maja 1995., a najveća svetinja hrama je deo moštiju Svetog Georgija Pobedonosca, poklon jerusalimskog patrijarha Diodora. 
U parku ima zanimljivih spomenika na temu Velikog otadžbinskog rata i za njegov detaljan obilazak treba prilično vremena, jer od ulaza do suprotnog kraja ima nešto više od 1.5 kilometra. Pošto nisam imao previše vremena za razgledanje parka slikao sam samo ono što mi je bilo usput na putu do muzeja.
Na raskrsnici Aleje sećanja i Aleje tenkista nalazi se spomenik nestalim vojnicima. Spomenik je poklon ukrajinskog naroda, a kopija skulpture nalazi se u Kijevu nedaleko od Nacionalnog muzeja. Sastoji se od bronzane figure ranjenog vojnika čije se lice jasno ne vidi. Skriveno lice simbolički predstavlja sve vojnike, nestale u ratnom vihoru.
Na putu do muzeja nisam propustio da slikam centralni spomenik u parku – Spomenik pobedi, za koji sam siguran da svojim impozantnim dimenzijama nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Njegova visina od 141.8 metara simbolizuje 1418 ratnih dana, odnosno za svaki dan spomenik je „dobio“ po 10 cm na visini. Obelisk, stilizovan kao ruski trograni bajonet, mase je 1000 tona, a na 104 metru za njega je prikačena figura boginje pobede Nike sa dva anđela koji trube u čast pobede. Obelisk se prema vrhu sužava, pa je montaža figure stvorila dosta problema, jer je zbog njene mase od 25 tona, jakih vetrova i vibracija, uprkos tome što je izrađen od izuzetno čvrstih materijala, spomenik u svakom trenutku mogao da se sruši. Zbog toga je najpre izrađena mala kopija spomenika koja je prošla ispitivanja u aerodinamičkom tunelu. Nakon ispitivanja dizajniran je sistem za prigušivanje vibracija koji je montiran u spomenik. Stanje konstrukcije se stalno prati. Spomenik je opšiven bronzanim reljefom koji prikazuje detalje iz Staljingradske i Kurske bitke, kao i Beloruske operacije. U podnožju je skulptura Georgija Pobedonosca koji kopljem ubija aždaju koja simbolizuje nacizam.
Spomenik me je podsetio na obelisk-bajonet u Brestovskoj tvrđavi čije su dimenzije i masa nešto manji, što ga ne čini ništa manje impresivnim.