10. мај 2015.
До Поклоне горе најлакше се може стићи метроом, при чему треба изаћи на станици „Парк победе“. Недалеко од станице налази се „Тријумфална капија“ коју нисам пропустио да сликам, па макар из даљине.
Прва тријумфална капија подигнута је 1814. године у част победе руског народа у Отаџбинском рату 1812. год., односно ради свечаног дочека руске војске која се враћала из Француске након победе над Наполеоном. Била је од дрвета и налазила се на тргу „Тверскаја застава“ (рус. Тверская застава). Император Николај I 1826. одлучује да се направи нова Тријумфална капија и тај задатак поверава архитекти Осипу Бовеу који на њеном пројекту ради скоро три године. Камен темељац положен је 17. августа 1829., а због недостатка средстава изградња је завршена тек 1834. Капију украшава шест парова гвоздених стубова висине 12 метара. У нишама се налазе статуе војника, а изнад њих су рељефи који приказују протеривање Француза и ослобађање Москве. Изнад завршних венаца се налазе статуе Победе, а врх капије краси двоколица са шест упрегнутих коња. Приликом реконструкције трга 1936. капија је демонтирана, а на садашње место (на Кутузовском проспекту) постављена је 1966. године.
Парк победе је огроман и за његов обилазак је потребно доста времена које ја нисам имао, јер сам у току дана желео да посетим и Црвени трг. На Тргу победника, централном месту парка, налазила се бина са које је допирала музика. У току је био концерт, па је на тргу било доста људи. Одлучио сам да не идем „у гомилу“, већ да одмах кренем према Музеју Великог отаџбинског рата.
Иначе, меморијални комплекс отворен је 9. маја 1995. поводом 50 година од победе у Великом отаџбинском рату. Иницијатива за изградњу споменика покренута је још 1942., али ратним годинама једноставно није било услова да се она реализује. 23. фебруара 1958. на Поклоној гори постављено је обележје на коме је писало: „Овде ће бити подигнут споменик победи совјетског народа у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945.“ Затим је посађено дрвеће и отпочело се са изградњом парка. За цео комплекс предвиђена је површина од 135 хектара.
Током изградње меморијалног комплекса скоро цела Поклона гора је у потпуности поравната и од њеног првобитног изгледа данас се могу видети само остаци. Порекло назива топонима „Поклона гора“ тумачи се на различите начине. Неки истраживачи сматрају да је назив настао због тога што су сви који су у град долазили или из њега одлазили морали на том месту да му се поклоне (рус. поклон – клањање). На том месту су такође „уз клањање“ дочекивани важни гости који су долазили у Москву. Поред ове две претпоставке постоји и трећа, према којој је у феудално доба путник на овом месту морао да плати порез који се називао „поклон“ за пролазак или привремени боравак у граду.
Поклона гора помиње се у роману Лава Толстоја „Рат и мир“ као место са кога је Наполеон посматрао Москву и на коме је чекао да му донесу „кључеве“ од града, односно да му се град добровољно преда, као што су то чинили многи европски градови. Уместо кључева добио је вест да је Москва, коју је почела да гута ватра, практично пуста.
На слици изнад, лево од натписа „Москва“, налази се такозвани цветни сат који сам, нажалост, пропустио да сликам.
У близини натписа је Споменик херојима Првог светског рата.
Церемонија свечаног откривања споменика одржана је 1. августа 2014. и била је једна од главних свечаности поводом обележавања стогодишњице уласка Русије у Први светски рат. Поред председника Руске Федерације Владимира Путина свечаности су присуствовали и министар одбране Сергеј Шојгу, градоначелник Москве Сергеј Собјањин, као и патријарх Кирил.
Споменик се састоји из два дела. Први је бронзана фигура војника, постављена на постамент у облику високог стуба са позлаћеним Георгијевским крстом.
Други део споменика је композиција која приказује официра са подигнутом сабљом који покреће војнике у напад, милосрдну сестру са рањеником и жене које испраћају мушкарце у рат. Међу војницима је и козак Козма Крјучков, први добитник Георгијевског крста у Првом светском рату.
Пошто сам желео да посетим Музеј Великог отаџбинско рата, кренух Главном алејом према Споменику победи. Дуж Главне алеје простире се фонтана која се састоји од пет делова који симболизују пет ратних година. Фонтана има 225 водоскока, а сваки водоскок представља једну недељу рата.
Дуж алеје налази се и петнаест такозваних стела. Десет стела је посвећено фронтовима, три флоти, а по једна партизанима и илегалцима, и радницима у позадини. Стубови се налазе на гранитном постољу висине 2 метра, а укупна висина стеле је 9 метара.
Споредне алеје такође имају своје називе, попут Алеје сећања, Алеје тенкиста, Алеје морнара, Алеје заштитника Москве…
Док сам ишао према музеју прошао сам поред Храма Георгија Победоносца испред чијег улаза је била велика гужва.
Храм је саграђен средствима града са жељом да се сачува сећање на све заштитнике отаџбине, погинуле у Великом отаџбинском рату. Освештан је 6. маја 1995., а највећа светиња храма је део моштију Светог Георгија Победоносца, поклон јерусалимског патријарха Диодора. 
У парку има занимљивих споменика на тему Великог отаџбинског рата и за његов детаљан обилазак треба прилично времена, јер од улаза до супротног краја има нешто више од 1.5 километра. Пошто нисам имао превише времена за разгледање парка сликао сам само оно што ми је било успут на путу до музеја.
На раскрсници Алеје сећања и Алеје тенкиста налази се споменик несталим војницима. Споменик је поклон украјинског народа, а копија скулптуре налази се у Кијеву недалеко од Националног музеја. Састоји се од бронзане фигуре рањеног војника чије се лице јасно не види. Скривено лице симболички представља све војнике, нестале у ратном вихору.
На путу до музеја нисам пропустио да сликам централни споменик у парку – Споменик победи, за који сам сигуран да својим импозантним димензијама никога не може да остави равнодушним. Његова висина од 141.8 метара симболизује 1418 ратних дана, односно за сваки дан споменик је „добио“ по 10 cm на висини. Обелиск, стилизован као руски трограни бајонет, масе је 1000 тона, а на 104 метру за њега је прикачена фигура богиње победе Нике са два анђела који трубе у част победе. Обелиск се према врху сужава, па је монтажа фигуре створила доста проблема, јер је због њене масе од 25 тона, јаких ветрова и вибрација, упркос томе што је израђен од изузетно чврстих материјала, споменик у сваком тренутку могао да се сруши. Због тога је најпре израђена мала копија споменика која је прошла испитивања у аеродинамичком тунелу. Након испитивања дизајниран је систем за пригушивање вибрација који је монтиран у споменик. Стање конструкције се стално прати. Споменик је опшивен бронзаним рељефом који приказује детаље из Стаљинградске и Курске битке, као и Белоруске операције. У подножју је скулптура Георгија Победоносца који копљем убија аждају која симболизује нацизам.
Споменик ме је подсетио на обелиск-бајонет у Брестовској тврђави чије су димензије и маса нешто мањи, што га не чини ништа мање импресивним.