06.05.2015.
Iako sam imao želju da još malo prošetam gradom odlučio sam da od muzeja Pavijak polako krenem nazad prema glavnoj železničkoj stanici, jer nisam hteo da rizikujem i zakasnim na voz za Terespol. Peške sam došao do stanice Ratusz Arsenał, a onda metro linijom M1 krenuh prema stanici Świętokrzyska. U blizini pomenute stanice se nalazi istoimeni park iz koga se pruža odličan pogled na Palatu kulture i nauke (Pałac Kultury i Nauki), ili, kako je neki zovu, „Staljinov neboder“.
Iako je sagrađena pedesetih godina prošloga veka (izgradnja je trajala od 1952. do 1955.) svojom visinom od 230.68 m i dalje predstavlja najvišu zgradu u Poljskoj. Sagradili su je sovjetski građevinari sovjetskim novcem po uzoru na sedam nebodera koji su izgrađeni u Moskvi u periodu od 1947. do 1953. Predstavlja mešavinu socrealizma i art dekoa. Ima 42 sprata i 3288 soba, a ukupna površina zgrade je 123084 kv. metra. Zgrada je predstavljala svojevrstan poklon Staljina razorenoj nakon Drugog svetskog rata Varšavi i, uopšte, poljskom narodu. U njenoj kongresnoj sali 1967. god. su nastupali Roling Stonsi, što je bio njihov prvi koncert u jednoj socijalističkoj zemlji. Ono što je turistima najzanimljivije je svakako vidikovac na 30 spratu na visini od 114 m sa koga se pruža odličan pogled na ceo grad.
Bivši poljski ministar odbrane i spoljnih poslova Radoslav Sikorski predlagao je da se zgrada sruši. Međutim, nakon burnih rasprava zgrada je 2007. proglašena za nacionalni spomenik kulture, tako da od rušenja nema ništa. Oko zgrade je sagrađeno nekoliko nebodera („Zlota 44“ , hotel „Interkontinental“, Varšavski finansijski centar) koji bi trebali da je malo „neutrališu“.
Pošto sam imao još vremena do polaska voza za Terespol odlučio sam da prošetam po parku Świętokrzyski koji se nalazi odmah pored Staljinovog nebodera, a izgrađen je kada i neboder.
U parku se nalazi spomenik istaknutom poljskom pedagogu, piscu i lekaru Janušu Korčaku koji je osim po svojim pedagoškim delima ostao upamćen i po tome što, iako je mogao, nije napustio svoje štićenike iz doma za siročad u Varšavskom getu, već je zajedno sa njima pošao u logor smrti Treblinka.
Spomenik Janušu Korčaku
Memorijalna ploča kraj spomenika
Voz za Terespol je polazio u 16:08, a ja sam na stanicu stigao znatno ranije, tako da sam imao vremena da opet svratim u pekaru u kojoj sam par sati ranije punio mobilni telefon. Bilo mi je malo krivo što nisam uspeo da posetim veći deo mesta koja sam želeo da vidim. Tu pre svega mislim na Stari grad (Stare Miasto) koji je za turiste najatraktivniji jer predstavlja istorijsko jezgro grada. Što se tiče mojih utisaka o Varšavi, na osnovu onoga što sam za kratko vreme mogao da vidim, stekao sam utisak da se radi modernom gradu koji se ubrzano razvija i koji će u bliskoj budućnosti sigurno postati jedan od vodećih evropskih gradova.
Bez problema se ukrcah u voz za Terespol i nastavih svoje putovanje „na istok“.
Voz je bio poluprazan, a od saputnika u kupeu je bio samo jedan mlađi čovek koji je sedeo preko puta mene. Par minuta nakon što je voz krenuo do kupea je došao poljski kondukter i pomenutom čoveku rukom i izrazom lica pokazivao nešto, što mi se učinilo da znači: „Ništa, ništa, sve će da bude OK“. Malo kasnije, do kupea je došla i ruska sprovodnica, starija, srdita, punija žena sa „georgijevskom lentom“ na reveru, i „osula paljbu“ na pomenutog gospodina u smislu da mora da kupi novu kartu. Sve je bilo malo tragikomično, pošto je ona govorila ruski, a on poljski. Sprovodnica je izdeklamovala šta je imala da kaže, a na njegovo „ne razumem ruski“ samo je dodala da to, što on ne razume ruski, nije njena krivica.
Nakon što je otišla, saputnik mi je na engleskom objasnio u čemu je bio problem. On je putovao do Moskve, ali nije kupio kartu u Varšavi, već su mu prijatelji kupili kartu u Moskvi. Prema rečima sprovodnice, nakon kupovine, prijatelji su trebali da mu pošalju kartu poštom, što je, moram priznati, malo glupo. Ne znam tačno koji je dokument imao kod sebe (nisam uzimao papir da pogledam), ali on je tvrdio da taj dokument potvrđuje da je karta plaćena i da je već jednom tako putovao i da nije bilo problema. Takođe je rekao da je ta karta Varšava – Moskva koju su mu kupili prijatelji, koštala 150 evra. Ruska sprovodnica nije htela da ga pusti u vagon sa ležajevima, pa je morao da uđe vagon sa kupeima u kome proveru karata vrše poljski kondukteri. Ja sam mu odmah predložio da sledeći put pokuša da „secka“, odnosno da iz Varšave ide do Terespola, zatim da pređe u voz Terespol – Brest i da iz Bresta hvata voz za Moskvu, jer je tako mnogo jeftinije. U to vreme takvo putovanje od Varšave do Moskve koštalo je oko 55 evra. Naravno, podrazumevalo je da se od Bresta do Moskve ne putuje spavaćim kolima već u vagonu bez odeljaka. Predlog mu se učinio zanimljivim i rekao je da će razmotriti tu opciju. Čovek je bio izuzetno kulturan, pa mi se čak izvinio za to što sam morao da slušam njegovu prepirku sa ruskom sprovodnicom. Pomenuo je da ga putovanje dosta košta, jer je pored vozne karte morao da obezbedi i rusku vizu. Malo smo porazgovarali i ja sam mu između ostalog rekao da putujem za Moskvu i da mi za to putovanje ne treba nikakva viza, odnosno da građani Srbije u zemlje EU, Belorusiju i Rusiju mogu da putuju bez viza. Beše mu malo čudno, a meni u tom trenutku na pamet pade izreka: „Umiljato tele dve majke sisa“.