Odesa Deribasovska ulica

Одеса – дан први. Утисци о граду

<— Претходни повезани чланак 

18.09.2018.

На избор Одесе као града у коме ћу провести неколико дана годишњег одмора утицала је пре свега њена богата прошлост. Ипак, Одеса није „проверена“ дестинација, односно када неко каже да путује, рецимо, у Венецију, нико неће доводити у сумњу исправност те његове одлуке, јер толико је туриста тамо било и одушевљено се одатле вратило да такво путовање једноставно не може бити лоше. С друге стране, Одеса је за већину људи прилично непозната и као већина градова источне Европе, предмет предрасуда, јер се према устаљеном мишљењу ништа не може упоредити са угланцаним плочницима и савршеним травњацима градова „на западу“. Желећи што пре да се уверим у исправност своје одлуке и тако одагнам и најмању сумњу кренух пешке према хотелу.
По изласку са железничке станице пријатно ме изненади музика уличног свирача и песма коју је изводио на руском језику. То ме је, морам признати, обрадовало, јер сам пре путовања на интернету наилазио на доста чланака у којима је писало да се након политичких промена у Украјини 2014. године на оне који говоре руски не гледа баш благонаклоно. Ипак, у погледу језика Одеса је специфична, јер и Украјинци који са 62% чине већину њених становника углавном говоре руски.
Накратко застадох крај фонтане на Пушкиновом скверу (рус. Пушкинский сквер) која у комбинацији са високим дрвећем представља место на коме се може кратко предахнути по топлом дану.

И не само предахнути, већ мало и дремнути. По положају главе која некако чудно виси са ивице клупе рекао бих да је лик мало више попио.

У непосредној близини сквера налази се Одески Свето-Пантелејмоновски мушки манастир (рус. Одесский Свято-Пантелеимоновский мужской монастырь), односно црква великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Недалеко од места на коме је подигнут манастир најпре се налазило подворје које је 1876. године основала група монаха са Атоса. Подворје је служило за пријем руских ходочасника који су ишли на Свету гору. Камен темељац положен је 1893., а изградња завршена 1896. године. Саграђен је од природног камена донетог са Свете горе.

У време прогона цркве, 1923. године, манастир је затворен, али је поново отворен 1944. Ипак, 1961. поново га затварају и предају планетаријуму. Богослужења су обновљена 1990. године. Оно што ми је код манастира било мало чудно био је његов положај, односно то, што се налази тик уз друге грађевине. Пошто је парцела за његову изградњу била поклон богатог одеског трговца око ње су се вероватно већ налазиле друге зграде, па је храм просто „уденут“ између њих.
Идући према хотелу за око ми западоше две ствари. Прва од њих беше дрвеће кога је било практично у свакој улици. Најупечатљивији је био дрворед платана у Ришељевској улици који су својим густим крошњама правили приличну хладовину.

Друга ствар су балкони који су ми својим изгледом, понајвише конструкцијом, одмах привукли пажњу. Неки су се ослањали на дрвене носаче, што до тада нисам имао прилике нигде да видим.

Због различитог стања у коме се налазе овакви балкони су дефинитивно места испод којих се не треба задржавати превише.
Наставих даље према хотелу и за пар минута угледах зграду која својим изгледом умногоме подсећа на неку палату у арапском стилу. Заправо, ради се о згради Арапског културног центра отвореног 2001. године.

Пошто се на месту данашње Одесе некада налазило татарско насеље Хаџибеј и турско утврђење, осим хришћана и Јевреја, становништво Одесе чине и муслимани. Некада су у граду имали џамију која је убрзо наконо доласка совјетске власти затворена, па су се верници ради молитве петком тајно окупљали. У јуну 2001. новцем сиријског бизнисмена отворен је Арапски културни центар, а у оквиру њега и џамија. У центру се организују екскурзије чији је циљ упознавање људи са арапском културом. Осим тога, у њему функционише бесплатна школа арапског језика са библиотеком. Процењује се да данас у Одеси живи око 50 хиљада становника исламске вероисповести, што је око пет процената укупне градске популације.
Кренух даље у правцу хотела и убрзо стигох до Успенске саборне цркве. Њена изградња започета је 1855., а завршена 1869. године. Висина цркве са звоником достиже 56 метара. Током богослужења у њу може да се смести до 5 хиљада људи.

Након рушења Преображенског катедралног храма од стране совјетске власти 1932. године Успенска саборна црква преузима његову функцију. Крајем тридесетих година затворена је као и све остале цркве у Одеси. За време окупације током Другог светског рата била је симбол отпора грађана Одесе према румунском окупатору. Једна од прича гласи да су совјетски илегалци током ноћи на њен звоник окачили црвену заставу која је скинута тек следеће вечери.

У данашње време Успенска саборна црква представља највећу светињу на југу Украјине. Осим московских патријарха богослужења у њој обављали су и поглавари других православних цркава, између осталих и патријарх Српске православне цркве Герман.
Недалеко од цркве налази се хотел Зирка који је био циљ ове кратке шетње од железничке станице и коначиште током мог петодневног боравка у Одеси. Хотел је сам по себи специфичан, па заслужује посебан чланак.

Одеса у смирај дана

Након пријављивања у хотел и кратког предаха одлучих да прошетам улицама Одесе. Било је касно поподне, а пошто септембарски дани нису тако дуги, до заласка сунца остало је мало времена.
Од хотела Зирка упутих се Преображенском улицом према истоименој саборној цркви. Успут наиђох на „Петју и Гаврика“, јунаке приповетке Валентина Катајева „Бели се усамљено једро“.

Скулптура је направљена и постављена 1988. године и представља један од последњих споменика који је у Одеси подигнут у совјетско време.
Иначе, приповетка „Бели се усамљено једро“ написана је 1936. године. Назив је добила по првом стиху Љермонтовљеве песме „Једро“. О њеној популарности у СССР-у говори чињеница је доживела 121 издање и имала укупан тираж од скоро осам милиона примерака.
Недалеко од скулптуре „Петја и Гаврик“ налази се споменик краљици немог филма, глумици Вери Холодној (1893-1919).

Споменик је постављен 2003. године у време обележавања Дана града у близини дома у коме је филмска дива провела неколико последњих дана живота. Фигура глумице изливена је у бронзи у природној величини и налази се на високом постаменту који представља сцену.

Вера Холоднаја у Одесу је допутовала у пролеће 1918. године са глумачком трупом из Москве. У то време град се налазио под контролом „белих“, па је њена смрт у фебруару 1919. била је предмет разних спекулација. Према званичној верзији славна глумица умрла је од шпанске грознице. Међутим, помиње се и отровни букет белих љиљана, послат од стране француског конзула у Одеси који је био заљубљен у њу, као и верзија да је глумицу задавио белогардејски генерал Гришин-Алмазов са којим је била у љубавним односима. Неки су сумњали да ју је убила контраобавештајна служба генерала Дењикина због сарадње са бољшевицима.

Сахрањена је на Првом хришћанском гробљу у Одеси које 1932. године совјетска власт руши. Том приликом сандук са посмртним остацима Вере Холодне је нестао.
Интересантно је да на Српском гробљу у Сан Франциску постоји кенотаф на коме је уписано име славне глумице.
Од споменика Вери Холодној стигох до Саборног трга (рус. Соборная площадь) који је један од главних одеских тргова у историјском центру града. На њему се налази Преображењска саборна црква (рус. Преображенский собор) – највећа православна богомоља у Одеси.

Изградња првобитног здања започета је 1795., годину дана након оснивања града. Планирано је да сви радови буду завршени 1797., али након смрти Катарине Велике 1796. године, по наређењу Павла I, обуставља се изградња црквеног здања и прекидају се сви грађевински радови у граду. Изградња цркве наставља се 1804. године захваљујући војводи Ришељеу који година дана раније постаје градоначелник Одесе. Црква је освештана 25. маја 1809. Звоник, чија је висина достизала 74 метра, грађен је од 1825. до 1837. године, а највеће звоно изливено је од 28 турских топова заробљених током руско-турског рата (1828-1829).

Након реконструкције која је изведена 1903. Преображењска саборна црква постаје један од највећих храмова Руске Империје у који је могло да се смести до 9 хиљада људи.

Нажалост, 1936. задесила ју је судбина многих светиња које су током тридесетих година ХХ века уништене од стране совјетске власти. Из цркве су најпре изнете све драгоцености, као и посмртни остаци грофа Воронцова и његове жене, а затим је извршено минирање звоника, али тако да звоник падне на остатак цркве и тако је сруши. Од камена који је остао нако рушења саграђена је школа. Средином педесетих година на месту где се налазила црква постављен је необичан споменик Стаљину .
Изградња нове Преображењске саборне цркве започета је 1999. године на истом месту где се налазила претходна. До тачне локације и димензија (46.6 х 90.6 метара) дошло се откопавањем темеља. Већ 2000. године завршен је звоник, 2005. су пренети остаци кнеза Воронцова и његове супруге са Слободског гробља, а 21. јуна 2010. црква је освештана.
Крај цркве је 2013. године подигнут споменик Инокентију Одеском, архиепископу Херсонском и Тауридском.

Фигура светитеља приказана је усправно са Касперовском иконом Мајке Божје у рукама.
На Саборном тргу налази се и споменик Михаилу Семјоновичу Воронцову, генерал-губернатору Новорусије и Бесарабије који се сматра једним од најзаслужнијих за брзи развој града.

Време његовог службовања од 1825. до 1856. године многи називају „златним периодом“ у историји Одесе. Завршава се уређење Ботаничке баште и Приморског булевара, граде се парадне степенице од булевара према мору, као и нека од здања која се сада сматрају споменицима архитектуре. Град успоставља трговинске односе са свим лукама на Црном мору и постаје главни посредник између јужних губернија и европских житних тржница.
Споменик је подигнут 1863. године. Кнез на себи има огртач, а у руци држи фелдмаршалску палицу. Скулптура се налази на четвороугаоном пиједесталу од кримског диорита. На предњој страни стоји натпис:

Odessa_Pamyatnik_Voroncovu4

„Пресветлом кнезу
Михаилу Семјоновичу Воронцову
захвални суграђани
1863. године.“

На задњој страни је рељеф испод кога пише:

Odesa Pamyatnik_Voroncovu1

„ГЕНЕРАЛ-ГУБЕРНАТОР НОВОРОСИЈСКОГ КРАЈА И БЕСАРАБИЈЕ,
1823-1854.“

На бочним странама су рељефи који се односе на кнежеву војничку каријеру:

Odessa_Pamyatnik_Voroncovu2

Битка код Краона 1814.

Odesa Pamyatnik_Voroncovu3

Заузеће Варне 1828. у руско-турском рату

Совјетксе власти покушале су да уклоне споменик заједно са Преображенском саборном црквом, али без успеха. Ланац којим су везали споменик за трактор гусеничар пукао је.
На Саборном тргу владала је пријатна атмосфера. Највише је било родитеља са децом, пошто на тргу постоје забавни реквизити као што су аутомобили на акумулатор, али и они мало егзотичнији.

Пажњу ми привуче зграда из које су допирали звуци грађевинских радова, а кроз прозор излазили облаци прашине. Деловала је прилично трошно. Бољим разгледањем детаља на фасади може се закључити да је некада била права лепотица.

Изградњу зграде финансирао је одески предузетник, колекционар и мецена А.П. Русов, па је зграда добила назив по њему – дом Русова. Саграђена је крајем XIX века у стилу необарока. Имала је функцију најамне зграде, а постала је позната по томе што се у њој налазила апотека, највећа и најпознатија у то време на југу Руске Империје.
Након револуције просторије у згради су подељене на такозване „комуналке“, односно заједничке станове. У одржавање се није улагало, па је XXI век зграда дочекала у лошем стању. Коначно је исељена и затворена ради реконструкције 2004. године. Како реконструкција није отпочињала зграда је све више пропадала. Неколико пута је горела у пожарима. Није искључено да је неко „бацио око“ на локацију и само чекао да се зграда потпуно сруши, да би на њеном месту саградио нову. Ипак, у јуну 2018. започета је реконструкција која би згради требала да врати стари сјај.
Убрзо стигох до Дерибасовске улице која представља централну улицу Одесе и једну од главних знаменитости града. Назив је добила у част Хосе де Рибаса, племића шпанског порекла и руског адмирала који је по налогу Катарине II руководио изградњом одеске луке и самог града. Био је и први његов градоначелник. Становао је управо у овој улици.

У Дерибасовској улици налази се велики број кафића и ресторана, а пошто је један њен део затворен за аутомобиле, увек је пуна шетача. Тако је било и прве вечери мога боравка у Одеси. Улицом је владала пријатна и опуштена атмосфера, а осим руског чуо се и енглески језик. Слободних места у кафићима и ресторанима скоро да није било.

Наставих даље према Потемкиновим степеницама и стигох до Катарининог трга (рус. Екатерининская площадь) и Споменика оснивачима Одесе. Скулптурну композицију споменика чине скулптуре Катарине Велике, генерал-губернатора кнеза Григорија Потемкина, генерал-губернатора кнеза Платона Зубова, оснивача одеске луке Јосифа де Рибаса и првог градског архитекте Франца де Волана.

Првобитни споменик је подигнут 1900. године, а његово свечано откривање поклопило се са 100-годишњицом смрти А.В. Суворова.

Након фебруарске револуције 1917. споменик, односно скулптуре, прекривене су платном. После успостављања совјетске власти 1920. скулптуре се уклањају и завршавају у Одеском завичајном музеју. Мало је фалило да буду претопљене. Убрзо је на пиједесталу „никла“ биста Карла Маркса, пошто је трг назван његовим именом. Она се није баш најбоље уклопила у конструкцију претходног споменика, па је на пиједесталу пар година касније „изникао“ цео Карл Маркс. Ни он се ту није дуго задржао, јер је при налету ветра скулптура „попустила“, тако да су од „највећег теоретичара социјалистичке мисли“ остале само ноге. Једно време на пиједесталу су стајали срп и чекић.

Поводом шездесетогодишњице побуне на оклопњачи „Потемкин“, односно 1965. године, на месту где се налазио споменик поставља се „споменик потемкинцима“, односно побуњеним морнарима.

Прве идеје о обнови споменика појавиле су се крајем 80-их и почетком 90-их година прошлога века. Градски савет 1995. доноси одлуку да се споменик обнови, али ту одлуку стопира украјински председник Леонид Кучма.
Идеја о обнови споменика поново је актуализована 2006., али је овај пут спроведена у дело. Изливена је нова скулптура Катарине Велике пошто је стара била прилично оштећена, док су остале четири скулптуре прошле рестаурацију. Споменик побуњеним морнарима је премештен, а на његовом месту 19. јула 2007., уз церемонију, сличну оној из 1900. године, свечано је откривен нови Споменик оснивачима Одесе.

Оригиналне скулптуре Потемкина, Зубова, де Рибаса и де Волана замењене су копијама неколико година касније.
Постављање споменика највише је засметало једној козачкој организацији, што није чудно, јер је Катарина Велика својим манифестом 1775. године ликвидирала Запорожску Сечу. Питање уклањања споменик „вукло“ се неколико година по судовима, али је коначна одлука ипак била да споменик остане на свом месту.

Кренух даље Катаринином улицом (рус. Екатерининская улица) и стигох до споменика војводи Ришељеу.

Од споменика према одеској луци воде чувене Потемкинове степенице. (О споменику и степеницама више речи биће касније.)

Сунце се губило иза хоризонта и сутон је брзо прелазио у мрак.

Из мрака је израњала једна другачија, помало свечанија Одеса.

Приморски булевар

Потемкинове степенице и одеско пристаниште

Грчки парк

Парк је недавно прошао реконструкцију након које се у њему појавио један занимљив детаљ – фонтана са бронзаном скулптуром.

Фонтана „Почетак почетака“ у Грчком парку

Скулптура има два лица која представљају лик мушкарца и жене и заправо симболизује спој мушког и женског начела.

Иако је дан био прилично топао, вече је било свеже. Са мора је дувао хладњикави ветар и подсећао да се право лето завршило, а да је почело оно Михољско, које се у Одесу током септембра и октобра може враћати неколико пута. Пошто сам био лагано обучен ветар ми није баш пријао, па се вратих назад у Дерибасовску улицу која је била преплављена шетачима.

Атмосфера у овој улици, али и све оно што сам током кратке поподневне шетње видео одагнали су и најмању сумњу у исправност одлуке да посетим овај град. Поред тога, утицали су да први утисци о Одеси буду више него позитивни. Једноставно, био сам сигуран да је она град који ће ми наредних неколико дана учинити веома интересантним.

Наставиће се