08.05.2015.
Пробудио сам се и бацио сањиви поглед на назив станице у којој је воз стајао. Била је то Вјазма. Пруга од Смоленска до Москве прати такозвани Мински друм и пролази кроз градове око којих су се током лета и јесени 1941. водиле жестоке борбе и које је Црвена армија напуштала уз велике губитке. Један од тих градова је и Вјазма код које Немци успевају да опколе четири совјетске армије. У такозваном „Вјаземском џепу“ гине више од 380 хиљада совјетских војника, а 600 хиљада бива заробљено. О његовој трагичности говоре и речи патријарха Кирила који је ту битку назвао руском голготом.
Воз је кренуо даље. Почело је да свиће и сунце се полако пробијало иза кровова кућа и кроз крошње дрвећа. Након сат и по прођосмо кроз Можајск, град чије сам име први пут чуо у једном од многобројних документараца о Другом светском рату. Након напуштања Смоленска крајем јула 1941., совјетска врховна команда доноси одлуку да се западно од Можајска подигне Можајска одбрамбена линија која после губитка Вјазме успорава немачко напредовање, али га не зауставља, па Немци на југо-западном правцу стижу на 50-ак километара од Москве, одакле бивају потиснути почетком децембра у контраофанзиви Црвене армије.
На станицу „Москва-Белоруска“ воз је стигао са закашњењем од 30-ак минута, што је за путовање од 13 сати сасвим подношљиво. Након неколико дана клацкања по возовима и шетњи по мени до тада непознатим градовима коначно сам стигао до циља. Москва ме је дочекала прохладним, али сунчаним јутром које је било увертира у још један леп мајски дан.
Белоруска железничка станца
Мало сам прошетао станицом, а онда одлучио да ранац оставим у гардероби и што пре кренем у шетњу по Москви. Гардероба се налази у згради на којој стоји натпис „Москва-Белорусский вокзал“, односно у њеном сутерену, а картица која представља „кључ“ ормарића купује се на аутомату који се налази у истој просторији.
Предња страна картице
Задња страна картице са упутством за одлагање/узимање ствари из ормарића
Иначе, Москва има девет железничких станица. Пошто су грађене у другој половини XIX и у првим деценијама ХХ века, када је воз био симбол напретка и новог доба, приликом изградње им се посвећивала посебна пажња, па се неке од њих због свог изгледа са правом могу сматрати градским знаменитостима. Белоруска железничка станица свечано је отворена 19. септембра 1870. и најпре се звала „Смоленска“ пошто је пруга повезивала Москву и Смоленск. Годину дана касније, након што су возови почели да саобраћају до Бреста, преименована је у „Брестовска“. Након реконструкција и разних реформи променила је још неколико назива, а коначан назив „Белоруска“ добила је 1936. године. Са станице свакодневно полази нешто мање од 200 возова, укључујући и такозвани „Аероекспрес“ који саобраћа до аеродрома „Шереметјево.“
Пошто је због предстојећег празника Црвени трг био затворен, одлучио сам да се прошетам по Старом Арбату. На метро станици „Белоруска“ купио сам карту за градски превоз „Тројка“.
Предња страна карте за превоз „Тројка“
Цена „Тројке“ је 50 рубаља и при куповини се мора уплатити новац за бар једну вожњу. Карта се може допунити на шалтеру метроа или на аутоматима за карте. Важи за све врсте градског превоза, а може се и вратити уз добијање новца назад.
Задња страна карте за превоз „Тројка“
Од метро станице „Белоруска“ кружном линијом кренух до станице „Кијевска“ на којој упадох у огромну гужву. Био је радни дан и дванаестомилионска Москва се увелико пробудила. Радни народ је ишао на посао, студенти на факултете, а ученици у школе. На станици „Кијевска“ укрштају се три линије метроа, па су кроз станицу у различитим правцима текле реке људи. Повукох се мало у страну да осмотрим ситуацију, а затим ускочих у гомилу која се кретала према пролазу до „арбатско-покровске“ линије. На „арбатско-покровској“ линији такође је била прилична гужва, али је метро функционисао беспрекорно, па сам већ након десетак минута био на станици „Смоленска“.
Иако сам у Србији навикао на разноразне гужве, једва сам чекао да се ишчупам из ове која је владала у метроу. Недалеко од метро станице „Смоленска“ налази се зграда Министарства иностраних послова РФ која се често „врти“ по дневницима када се помињу саопштења поменутог министарства. Представља један од седам Стаљинових небодера којих је према првобитном плану требало да буде осам. Камен темељац ових небодера положен је 7. септембра 1947. на дан када се прослављао јубилеј 800 година од првог помињања Москве у Ипатјевском летопису. Подаци о згради су импресивни: има 27 спратова, 28 лифтова, а укупна површина просторија, којих има преко 2000, износи 65 000 квадратних метара. На 114 метру налази се грб СССР-а површине 144 квадратна метра. Фасада је обложена светлим керамичким блоковима, а за облагање подножја зграде коришћен је црвени гранит. Постављало се питање зашто се граде скупи небодери док се држава још опоравља од последица Другог светског рата. Неки су то правдали Стаљиновом склоношћу према готици, а други жељом да се сустигне Америка у којој су небодери почели да се граде већ крајем XIX века.
Зграда Министарства иностраних послова РФ
Једина зграда која није до краја изграђена је Административна зграда у Зарјадју. Она је због Стаљинове смрти остала недовршена, а на њеном стилобату је касније изграђен хотел „Русија“ који је 2006. године срушен.
Од зграде Министарства иностраних послова кренух према Старом Арбату. На почетку улице се налази карта на којој су уцртане знаменитости које се у поменутој улици налазе.
Карта Старог Арбата
Арбат се са правом може назвати душом Москве, и уз Кремљ и Црвени трг, један је од најупечатљивијих симбола града. Оно што је Невски проспект за Санкт Петербург, то је за Москву Арбат. Пријатан мир, опуштена атмосфера и дух старе Москве речи су којима се укратко може описати ова најпознатија московска улица. У XIX веку за њу је био карактеристичан велики број најамних зграда у којима су изнајмљивани станови. У једној од тих зграда, која је због својих станара прозвана „Професорски дом“, у стану на другом спрату, живео је професор математике Н.В. Бугајев, отац Бориса Бугајева, који је у свету књижевности познат као Андреј Бели. Стан је био својеврсни клуб симболиста у коме су се окупљали чланови кружока „Аргонаути“. У гостима код Андреја Белог често су били Александар Блок, Валериј Брјусов, Максимилијан Волошин, Дмитриј Мерешковски, Зинаида Хипиус, Вјачеслав Иванов… Једно време у њему је било смештено и издаваштво „Мусагет“ чији је уредник био А. Бели.
Зграда у којој је живео Андреј Бели
Стан у коме је живео Андреј Бели претворен је у музеј који је свечано отворен 31. августа 2000. год.
Одмах поред зграде у којој је живео Андреј Бели налази се једна од најстаријих зграда на Арбату, позната пре свега по томе што су у њој брачни живот започели Александар Пушкин и Наталија Гончарова. У њој су живели свега пар месеци – од почетка фебруара до маја 1831., али је њихов боравак оставио значајан траг у историји ове зграде.
Зграда у којој су живели А.С. Пушкин и Наталија Гончарова
18. фебруара 1986. године, поводом јубилеја 155 година од венчања Александра Пушкина и Наталије Гончарове, у згради је свечано отворен музеј.
Спомен плоча на згради у којој је живео А.С. Пушкин
Прекопута зграде се налази споменик поменутом брачном пару. Постављен је 1999. године и представља бронзане фигуре песника и његове лепше половине у тренутку када се спремају да уђу у свој дом на Арбату.
Споменик Александру Пушкину и Наталији Гончаровој
Празнична атмосфера поводом Дана победе осећала се и на Арбату. Улица је била украшена декором који је наговештавао предстојећи празник. Између осталог, на улици се налазио пано са сликама и биографијама двојице прослављених совјетских војсковођа.
Сигуран сам да нема особе која није чула за Георгија Жукова, човека који је 1941. спасао Москву од Немаца, а неколико година касније победнички прошетао кроз престоницу Трећег рајха.
Са друге стране, Кирил Мерецков је мање познат од Жукова, али његова улога у операцији „Искра“ (деблокада Лењинграда) била је веома значајна.
Шетњу настављам даље и долазим до раскрснице Арбата и „Плотњиковог переулка“ на којој се налази споменик Булату Окуџави – песнику, прозаику и једном од оснивача жанра ауторске песме коме је Арбат служио као поетско надахнуће и кога је више пута опевао у својим песмама. Споменик је подигнут недалеко од зграде на броју 43 у којој је Окуџава становао након пресељења у Москву 1937. године. Комунални стан бр. 12 на њеном трећем спрату био је његова прва московска адреса.
Споменик Булату Окуџави
Композицију споменика чине две капије у облику лука, фигура песника висине 2,5 m, њена бронзана сенка, сто, две клупе и дрво. Аутори споменика желели су да реконструишу делић арбатског дворишта које је у песниковом животу оставило значајан траг, јер сам Окуџава у једној од својих песама каже: „мене је васпитало арбатско двориште“.
Стари Арбат у празничном руху
Мало даље од споменика Окуџави, на углу Арбата и „Кривоарбатског переулка“, налази се „споменик“ који није постављен плански, већ је настао спонтано. Реч је о Зиду Виктора Цоја, вође групе „Кино“, који је настрадао у аутомобилској несрећи 15. августа 1990. године. Први графит се појавио одмах након вести о његовој погибији и гласио је: „Данас је погинуо Виктор Цој“.
Зид Виктора Цоја
Затим је неко као одговор додао: „Цој је жив“, и тако је све кренуло. Око зида су почели да се окупљају обожаваоци настрадалог певача да би одали почаст свом идолу. Неки су само доносили цвеће и палили свеће, а други, којима то није било довољно, претакали су своју тугу у графите. Тако је настала ова мало необична московска знаменитост која већ више од четврт века чува успомену на певача који је својом музиком и појавом одударао од друштва у коме је живео.
Виктор Цој
Постојала је иницијатива да се зид пажљиво исече и пребаци у Санкт Петербург, град у коме се Цој родио, али она није „прошла“. 2006. године непознати починиоци су под окриљем ноћи прекречили све графите, али су фанови групе „Кино“ вратили зид у претходно стање у великој мери захваљујући многобројним сликама зида. Последњи атак на зид Виктора Цоја десио се 2016. када је дуж целог зида исписан графит „Цој је мртав“.
Недалеко од Зида Виктора Цоја налази се Театар Вахтангова који носи име по свом оснивачу и управнику Јевгенију Вахтангову. Основан је 1921. године, а до 1926. носио је назив Трећа студија Московског уметничког театра.
Позориште Вахтангова
1997. године, поводом јубилеја 75 година од извођења представе „Принцеза Турандот“, крај позоришта је постављена истоимена фонтана.
Принцеза Турандот
У центру фонтане налази се позлаћена фигура принцезе Турандот на свом трону. Због позлате фигура је била на мети вандала који су јој одсекли једну руку, али је то оштећење убрзо санирано.
У даљем разлгедању Арбата за око ми запада надстрешница са које виси табла на којој крупним словима пише „МУЗЕЈ“. Радозналост ми буде слике две секире које се налазе поред натписа. Прилазим и схватам да се ради о музеју телесних казни.
Улаз у музеј телесних казни
У музеј нисам улазио, пошто је био затворен. Касније сам на интернету прочитао да му је радно време од 12 до 22 сата и да је свако фотографисање строго забрањено. Мислим,чему то, као да се унутра чувају предмети од непроцењиве вредности.
Прошетах још мало Арбатом, а затим скренух у „Кривоарбатски переулак“ и наставих према Новом Арбату. Са раскрснице „Кривоарбатског переулка“ и Новог Арбата пружа се поглед на Цркву Симеона Столпника. Црква је грађена од 1676 до 1679. године по указу цара Фјодора Алексејевича на месту на коме се претходно налазила дрвена црква. После револуције је затворена и све до 1966. године била је препуштена зубу времена. Од 1966. до 1968. врши се њена реконструкција, након које се зграда цркве предаје Сверуском друштву за заштиту природе које је користи као изложбену салу за ситне животиње и птице, попут морске прасади, пацова, папагаја, канаринаца итд.
Црква Симеона Столпника на „Поварској“
1992. године зграда је враћена цркви и поново осликана фрескама. Од претходног декора преживела је само икона преподобног Симеона Столпника коју су успели да сачувају парохијани.
Стамбена вишеспратница која се налази на мање од 10 метара од цркве несумњиво говори да је црква за длаку избегла судбину неколико стотина московских цркава које су 30-их година ХХ века током преуређивања града једноставно срушене.
Од Цркве Симеона Столпника кренух према Арбатском тргу (рус. Арбатская площадь). У близини раскрснице „Гогољевског булевара“ у улице „Знаменка“ налази се споменик Николају Васиљевичу Гогољу.
Споменик Гогољу
Интересантно је да се пар стотина метара даље, у дворишту куће у којој је Гогољ провео четири последње године живота, налази још један његов споменик. Споменик на „Гогољевском булевару“ постављен је 1952. поводом 100-годишњице Гогољеве смрти, а претходни споменик, који је на истом месту подигнут 1909. године уочи јубилеја 100 година од пишчевог рођења, премештен је у Музеј архитектуре који се налазио у Донском манастиру, да би 1959. био пребачен у двориште Гогољеве куће на „Никитинском булевару“. Према неким причама први споменик је уклоњен по Стаљиновом наређењу, јер му се није свиђао „тужни“ Гогољ поред кога је често колима пролазио на путу од Кремља до летњиковца у Кунцеву.
Гогољева статуа
Пошто је следеће одредиште у мојој шетњи по Москви био Храм Христа Спаситеља, кренух према метро станици „Арбатска“. У близини станице налази се капела Бориса и Глеба. Саграђена је 1997. године на месту где је некада била Црква Тихона, која је, као и Храм Бориса и Глеба који се налазио стотинак метара даље, срушена тридесетих година ХХ века ради „проширења улице“. Представља неку врсту споменика трагично изгубљеним светињама.
Капела Бориса и Глеба
Непосредно иза капеле Бориса и Глеба налази се зграда Генералштаба. Грађена је у периоду од 1979. до 1987. године, а својом површином заузела је читав један кварт.
Зграда Генералштаба
Од метро станице „Арбатска“ стигох до станице „Кропоткинска“ у чијој се близини налази нови Храм Христа Спаситеља. Стари храм је поделио судбину многобројних московских цркава и храмова који су нестали у реконструкцији града током 30-их година ХХ века.
Храм Христа Спаситеља
Демонтажа храма се обављала ручно, све док на ред нису дошли зидови који су се показали као „тврд орах“, па је рушење извршено експлозивом 5. децембра 1931. године.
Поглед на храм са Патријарховог моста
Остаци некада највећег московскох храма „разбацани“ су по целом граду. Мермер је коришћен за поплочавање улаза у метро станице „Кропоткинска“ и „Охотниј рјад“. Рељефи са зидова храма пребачени су у Донски манастир, а мермерне клупе су завршиле на метро станици „Новокузњецка“.
У једној од просторија главне зграде Московског државног универзитета на Врапчевим брдима и даље стоји неколико стубова из олтара храма. Крајем 90-их година током капиталног ремонта Третјаковске галерије приликом замене излизаних мермерних степеника на њиховој полеђини су пронађена имена хероја Отаџбинског рата 1812. године која су се налазила на спомен-плочама из интеријера храма.
Преображенска црква
Комплекс Храма Христа Спаситеља чини и Преображенска црква која је саграђена у спомен на женски Алексејевски манастир који је због изградње храма 1837. премештен на друго место. Црква има три олтара: главни, у част Преображења Господњег и два споредна – у част Човека Божијег Алексија и Тихвинске иконе Богоматере. Освештана је и отворена 19. августа 1996.
Од храма кренух према Патријарховом мосту. Реч је о пешачком мосту који је отворен 2004. године. Дужине је 203 метра и спаја три кеја: Пречистенски, Берсеневски и Јакимански. Име је добио у част патраијарха московског и целе Русије Алексија II.
Спомен-плоча на Патријарховом мосту
Стил градње одговара архитектури XIX века. Мост украшавају фењери и кована ограда. Усталио се обичај да млади брачни парови каче катанце за ограду, а кључеве бацају у реку, желећи да на тај начин „закључају“ своја срца и „осигурају“ свој брак.
Патријархов мост
Својом величином пажњу ми привлачи споменик Петру I чији је званични назив „Споменик у част 300 година Руске флоте“. Свечано је откривен 5. септембра 1997. године. Укупна висина споменика је 98 m, а висина фигуре Петра I износи 18 m. За изградњу је утрошено нешто више од 16 милиона долара.
Споменик Петру I
Споменик је врло брзо постао један од најомраженијих московских споменика, понајвише због тога што статуа Петра I подсећа на статуу Колумба коју је према информацијам из медија аутор споменика Зураб Церетели покушавао да прода Сједињеним Америчким Државама, Шпанији и земљама Јужне Америке 1991-1992. године поводом јубилеја 500 година од открића америчког континента. Нетрпељивост према овој московској знаменитости ишла је дотле, да је споменик чак био миниран од стране припадника левичарске организације „Реввоенсовет“ још пре него што је свечано откривен.
Недалеко од Патријарховог моста налази се Велики камени мост. Назив „камени“ наследио је од свог претходника који је заиста био саграђен од камена. Стицајем околности његова изградња трајала је дуже од 40 година (1643–1687.) и толико је коштала, да су Московљани, када се говорило о нечему веома скупом, користили израз „скупље од Каменог моста“.
Велики камени мост и Московски кремљ
Нови Велики камени мост саграђен је 1938. године и за разлику од свог претходника има металну конструкцију и један распон чија дужина износи 105m. Током 30-их година ХХ века скоро сви мостови на реци Москви прошли су реконструкцију због отварања канала Москва-Волга и проласка великих бродова.
„Пречистенски“ кеј и „Дом на кеју“ (десно)
На другој обали реке Москве, прекопута „Пречистенског“ кеја, налази се такозвани „Дом на кеју“ (рус. Дом на набережной). Ова огромна зграда, чија површина износи 3 хектара, грађен а је од 1927. до 1931., а њени први станари били су представници тадашње совјетске елите: научници, партијски радници, хероји Грађанског рата, хероји социјалистичког рада, стари бољшевици, истакнути писци, службеници Коминтерне, хероји Шпанског рата… Замишљена као зграда будућности имала је 24 улаза и 505 станова и сву неопходну инфраструктуру: ресторан, дом здравља, продавнице, фризерски салон, забавиште, пошту, телеграф, биоскоп, перионицу… О томе да то није била обична зграда говори и чињеница да је њену изградњу надгледао Хенрих Јагода, који је у то време био шеф ОГПУ-а, чији је задатак био борба са контрареволуцијом, шпијунажом и страним елементима. О згради круже многе приче и легенде, а једна од њих је да у зидовима постоје шупљине које су коришћене за прислушкивање станара. Такође не постоји улаз бр. 11, тобоже због савета нумеролога које је Стаљин слушао. Улаз уствари постоји, али је он технички, што буди сумњу да се опрема за прислушкивање станара управо тамо налазила. У прилог томе иде и чињеница да је од 2745 станара 242 касније стрељано у Стаљиновим чисткама.
Поред „Дома на кеју“ налази се Храм Николаја Чудотворца из XVII века. Иако се у његовој непосредној близини градила „зграда будућности“, храм није срушен, већ је уклоњем само његов звоник.
Куполе Храма Николаја Чудотворца
Док са моста разгледам околину поглед ми се зауставља на једној згради мало необичног изгледа која се налази на раскрсници „Пречистенског“ кеја и „Сојмоновског“ пролаза. Ради се о најамној згради З.А. Перцове
Раскрсница „Пречистенског“ кеја и „Сојмоновског“ пролаза
Зграда је саграђена 1907. године у стилу модерне са руским елементима по нацртима Сергеја Маљутина, креатора чувене „матрјошке“. У подруму зграде је од 1908. до 1910. године био смештен уметнички кабаре „Слепи миш“ који је у почетку представљао клуб глумаца Московског уметничког позоришта (рус. Московский Художественный театр).
Са Патријарховог моста се пружа леп поглед на Московски Кремљ, па сам одлучио да га што детаљније сликам, јер због празника нисам био сигуран да ли ћу успети да га посетим.
Велики кремаљски дворац и Звоник Ивана Великог
Велики кремаљски дворац грађен је од 1838. до 1849. године по наредби императора Николаја I. У његовој изградњи учествовала је група архитеката на челу са К.А. Тоном. Дужина дворца је 125 m, а висина 47 m. Укупна површина износи око 25000 квадратних метара. Дворац је парадна резиденција председника Руске Федерације и користи за званичне церемоније и дипломатске пријеме.
Купола Великог кремаљског дворца
На северној и јужној страни куполе налазе се сатови, а на источној и западној звона. Казаљке су позлаћене, а пречник бројчаника је три метра.
Тајна кула
Изградња куле започета је 1485. године под руководством италијанског архитекте Антонија Фрјазина. Имала је бунар и тајни излаз према реци Москви због чега је и названа „Тајна“. Њеном изградњом започето је подизање савремених кремаљских зидина и кула. Приликом повлачења Наполеонове војске 1812. године оштећена је у експлозији. Обновљена је између 1816. и 1818. године.
Прва безимена кула (Константино-еленска кула у позадини)
Прва безимена кула налази се источно од Тајне куле, у јужном делу кремаљских зидина које се простиру дуж реке Москве. Подигнута је 80-их година XV века. 1547. је уништена у московском пожару због експлозије барутног складишта које се у њој налазило. Поново је саграђена у XVII веку, али је 1770. демонтирана због изградње Великог кремаљског дворца. Након завршетка изградње дворца поново је подигнута, али на новом месту које је ближе Тајној кули. Француска војска је током повлачења 1812. године диже у ваздух. Обновљена је у периоду од 1816. до 1835. под надзором архитекте О.И. Бовеа. Константино-Еленска кула налази се на источној страни Кремља, изнад Бекљемишеве куле. Саграђена је 1490. по пројекту италијанског архитекте Пјетра Антонија Соларија. Савремени назив је добила по цркви Константина и Елене која је у XVII веку саграђена на територији Кремља. Поменута црква је срушена 1928. године ради „проширења кремаљске баште“.
Купола Звоника Иван Велики
Златним словима исписан текст испод куполе говори о завршетку изградње треће етаже звоника 1600. године за време владавине Бориса Годунова. Са висином од 81 метра звоник је све до почетка XVIII века био највиша грађевина у Русији.
Боровицка кула
Према легенди, кула је добила назив по боровој шуми која је прекривала једно од седам брда на којима лежи Москва. Саграђена је 1490. године по наређењу Ивана III. Изградња је поверена италијанском архитекти Пјетру Антонију Соларију. У данашње време једна је од улазних капија у Кремљ, а кроз њу пролазе и посетиоци Оружарнице.
Боровицка, Оружарничка, Заповедничка, Тројицка и Угаона арсеналска кула (с десна на лево)
Велики кремаљски дворац, Водоснабдевајућа кула, Звоник Ивана Великог и Архангелска саборна црква
Благовешченска саборна црква, Звоник Ивана Великог и Архангелска саборна црква (с лева на десно)
Архангелска саборна црква
Црква је саграђена 1508. године. Изградњом је руководио венецијански архитекта Алевиз Нови.
Водоснабдевајућа кула
Водоснабдевајућа кула представља југо-западну угаону кулу Московског кремља. Саграђена је 1488. године по пројекту италијанског архитекте Антонија Фрјазина. Најпре се звала Свибловска по бољарској породици чији се двор налазио у близини куле. Савремени назив је добила 1633. када постаје део система за снабдевање Кремља водом. Испод куле се налазио бунар који се преко оловне цеви пунио водом из реке Москве. Вода се затим помоћу механизма који је покретала коњска вуча транспортовала у резервоар који се налазио на врху куле одакле је дистрибуирана даље у дворце и баште.
Након уживања у погледу и фотографисања свега што се са моста могло видети, кренух према метро станици „Кропоткинска“. Са платоа на коме се налази Храм Христа Спаситеља направих једну слику панораме Москве.
Зграде Пословног центра, зграда Министарства иностраних послова и Преображенска црква
Гужве у метроу више није било, па сам врло брзо стигао назад до Белоруске железничке станице, покупио ствари из гардеробе и пешке се упутио према хотелу „Мини“ на Лењинградском проспекту. Хотел се налази на пола пута између метро станица „Белоруска“ и „Динамо“, па сам одлучио да од Белоруске железничке станице до хотела кренем пешке. До хотела се такође може стићи аутобусом или тролејбусом.
Улаз у хотел се налази у ограђеном дворишту. Пошто сам дошао после 14 часова соба је била спремна и могао сам одмах да се уселим. На територији Русије и Белорусије нисам планирао да се задржавам дуже од 7 дана, па нисам тражио да ми у хотелу издају потврду да сам боравио код њих. По закону, сваки боравак дужи од 7 дана мора да се пријави.
Соба је била баш мала, свега 8 квадратних метара. Није било ормара за гардеробу, па сам ствари окачио на чивилук на улазним вратима. У соби се на зиду налазио телевизор, али, из мени непознатог разлога, није „хватао“ ниједан канал. На кревету су ме чекале папуче, запаковане у пластичну кесу. Соба је била покривена бежичним интернетом, а сигнал је био задовољавајући. У ходнику су се налазили даска за пеглање и пегла.
Хотелска соба
Све у свему, смештај је био сасвим пристојан. На оваквим путовањима најмање времена се проведе у хотелу, па недостаци не долазе превише до изражаја. Као једини значајан минус навео бих изузетно слабу звучну изолацију. Зидови су толико „танки“ да се чује сваки разговор у суседној соби. И не само разговор…