08.05.2015.
Probudio sam se i bacio sanjivi pogled na naziv stanice u kojoj je voz stajao. Bila je to Vjazma. Pruga od Smolenska do Moskve prati takozvani Minski drum i prolazi kroz gradove oko kojih su se tokom leta i jeseni 1941. vodile žestoke borbe i koje je Crvena armija napuštala uz velike gubitke. Jedan od tih gradova je i Vjazma kod koje Nemci uspevaju da opkole četiri sovjetske armije. U takozvanom „Vjazemskom džepu“ gine više od 380 hiljada sovjetskih vojnika, a 600 hiljada biva zarobljeno. O njegovoj tragičnosti govore i reči patrijarha Kirila koji je tu bitku nazvao ruskom golgotom.
Voz je krenuo dalje. Počelo je da sviće i sunce se polako probijalo iza krovova kuća i kroz krošnje drveća. Nakon sat i po prođosmo kroz Možajsk, grad čije sam ime prvi put čuo u jednom od mnogobrojnih dokumentaraca o Drugom svetskom ratu. Nakon napuštanja Smolenska krajem jula 1941., sovjetska vrhovna komanda donosi odluku da se zapadno od Možajska podigne Možajska odbrambena linija koja posle gubitka Vjazme usporava nemačko napredovanje, ali ga ne zaustavlja, pa Nemci na jugo-zapadnom pravcu stižu na 50-ak kilometara od Moskve, odakle bivaju potisnuti početkom decembra u kontraofanzivi Crvene armije.
Na stanicu „Moskva-Beloruska“ voz je stigao sa zakašnjenjem od 30-ak minuta, što je za putovanje od 13 sati sasvim podnošljivo. Nakon nekoliko dana klackanja po vozovima i šetnji po meni do tada nepoznatim gradovima konačno sam stigao do cilja. Moskva me je dočekala prohladnim, ali sunčanim jutrom koje je bilo uvertira u još jedan lep majski dan.
Beloruska železnička stanca
Malo sam prošetao stanicom, a onda odlučio da ranac ostavim u garderobi i što pre krenem u šetnju po Moskvi. Garderoba se nalazi u zgradi na kojoj stoji natpis „Moskva-Belorusskiй vokzal“, odnosno u njenom suterenu, a kartica koja predstavlja „ključ“ ormarića kupuje se na automatu koji se nalazi u istoj prostoriji.
Prednja strana kartice
Zadnja strana kartice sa uputstvom za odlaganje/uzimanje stvari iz ormarića
Inače, Moskva ima devet železničkih stanica. Pošto su građene u drugoj polovini XIX i u prvim decenijama HH veka, kada je voz bio simbol napretka i novog doba, prilikom izgradnje im se posvećivala posebna pažnja, pa se neke od njih zbog svog izgleda sa pravom mogu smatrati gradskim znamenitostima. Beloruska železnička stanica svečano je otvorena 19. septembra 1870. i najpre se zvala „Smolenska“ pošto je pruga povezivala Moskvu i Smolensk. Godinu dana kasnije, nakon što su vozovi počeli da saobraćaju do Bresta, preimenovana je u „Brestovska“. Nakon rekonstrukcija i raznih reformi promenila je još nekoliko naziva, a konačan naziv „Beloruska“ dobila je 1936. godine. Sa stanice svakodnevno polazi nešto manje od 200 vozova, uključujući i takozvani „Aeroekspres“ koji saobraća do aerodroma „Šeremetjevo.“
Pošto je zbog predstojećeg praznika Crveni trg bio zatvoren, odlučio sam da se prošetam po Starom Arbatu. Na metro stanici „Beloruska“ kupio sam kartu za gradski prevoz „Trojka“.
Prednja strana karte za prevoz „Trojka“
Cena „Trojke“ je 50 rubalja i pri kupovini se mora uplatiti novac za bar jednu vožnju. Karta se može dopuniti na šalteru metroa ili na automatima za karte. Važi za sve vrste gradskog prevoza, a može se i vratiti uz dobijanje novca nazad.
Zadnja strana karte za prevoz „Trojka“
Od metro stanice „Beloruska“ kružnom linijom krenuh do stanice „Kijevska“ na kojoj upadoh u ogromnu gužvu. Bio je radni dan i dvanaestomilionska Moskva se uveliko probudila. Radni narod je išao na posao, studenti na fakultete, a učenici u škole. Na stanici „Kijevska“ ukrštaju se tri linije metroa, pa su kroz stanicu u različitim pravcima tekle reke ljudi. Povukoh se malo u stranu da osmotrim situaciju, a zatim uskočih u gomilu koja se kretala prema prolazu do „arbatsko-pokrovske“ linije. Na „arbatsko-pokrovskoj“ liniji takođe je bila prilična gužva, ali je metro funkcionisao besprekorno, pa sam već nakon desetak minuta bio na stanici „Smolenska“.
Iako sam u Srbiji navikao na raznorazne gužve, jedva sam čekao da se iščupam iz ove koja je vladala u metrou. Nedaleko od metro stanice „Smolenska“ nalazi se zgrada Ministarstva inostranih poslova RF koja se često „vrti“ po dnevnicima kada se pominju saopštenja pomenutog ministarstva. Predstavlja jedan od sedam Staljinovih nebodera kojih je prema prvobitnom planu trebalo da bude osam. Kamen temeljac ovih nebodera položen je 7. septembra 1947. na dan kada se proslavljao jubilej 800 godina od prvog pominjanja Moskve u Ipatjevskom letopisu. Podaci o zgradi su impresivni: ima 27 spratova, 28 liftova, a ukupna površina prostorija, kojih ima preko 2000, iznosi 65 000 kvadratnih metara. Na 114 metru nalazi se grb SSSR-a površine 144 kvadratna metra. Fasada je obložena svetlim keramičkim blokovima, a za oblaganje podnožja zgrade korišćen je crveni granit. Postavljalo se pitanje zašto se grade skupi neboderi dok se država još oporavlja od posledica Drugog svetskog rata. Neki su to pravdali Staljinovom sklonošću prema gotici, a drugi željom da se sustigne Amerika u kojoj su neboderi počeli da se grade već krajem XIX veka.
Zgrada Ministarstva inostranih poslova RF
Jedina zgrada koja nije do kraja izgrađena je Administrativna zgrada u Zarjadju. Ona je zbog Staljinove smrti ostala nedovršena, a na njenom stilobatu je kasnije izgrađen hotel „Rusija“ koji je 2006. godine srušen.
Od zgrade Ministarstva inostranih poslova krenuh prema Starom Arbatu. Na početku ulice se nalazi karta na kojoj su ucrtane znamenitosti koje se u pomenutoj ulici nalaze.
Karta Starog Arbata
Arbat se sa pravom može nazvati dušom Moskve, i uz Kremlj i Crveni trg, jedan je od najupečatljivijih simbola grada. Ono što je Nevski prospekt za Sankt Peterburg, to je za Moskvu Arbat. Prijatan mir, opuštena atmosfera i duh stare Moskve reči su kojima se ukratko može opisati ova najpoznatija moskovska ulica. U XIX veku za nju je bio karakterističan veliki broj najamnih zgrada u kojima su iznajmljivani stanovi. U jednoj od tih zgrada, koja je zbog svojih stanara prozvana „Profesorski dom“, u stanu na drugom spratu, živeo je profesor matematike N.V. Bugajev, otac Borisa Bugajeva, koji je u svetu književnosti poznat kao Andrej Beli. Stan je bio svojevrsni klub simbolista u kome su se okupljali članovi kružoka „Argonauti“. U gostima kod Andreja Belog često su bili Aleksandar Blok, Valerij Brjusov, Maksimilijan Vološin, Dmitrij Mereškovski, Zinaida Hipius, Vjačeslav Ivanov… Jedno vreme u njemu je bilo smešteno i izdavaštvo „Musaget“ čiji je urednik bio A. Beli.
Zgrada u kojoj je živeo Andrej Beli
Stan u kome je živeo Andrej Beli pretvoren je u muzej koji je svečano otvoren 31. avgusta 2000. god.
Odmah pored zgrade u kojoj je živeo Andrej Beli nalazi se jedna od najstarijih zgrada na Arbatu, poznata pre svega po tome što su u njoj bračni život započeli Aleksandar Puškin i Natalija Gončarova. U njoj su živeli svega par meseci – od početka februara do maja 1831., ali je njihov boravak ostavio značajan trag u istoriji ove zgrade.
Zgrada u kojoj su živeli A.S. Puškin i Natalija Gončarova
18. februara 1986. godine, povodom jubileja 155 godina od venčanja Aleksandra Puškina i Natalije Gončarove, u zgradi je svečano otvoren muzej.
Spomen ploča na zgradi u kojoj je živeo A.S. Puškin
Prekoputa zgrade se nalazi spomenik pomenutom bračnom paru. Postavljen je 1999. godine i predstavlja bronzane figure pesnika i njegove lepše polovine u trenutku kada se spremaju da uđu u svoj dom na Arbatu.
Spomenik Aleksandru Puškinu i Nataliji Gončarovoj
Praznična atmosfera povodom Dana pobede osećala se i na Arbatu. Ulica je bila ukrašena dekorom koji je nagoveštavao predstojeći praznik. Između ostalog, na ulici se nalazio pano sa slikama i biografijama dvojice proslavljenih sovjetskih vojskovođa.
Siguran sam da nema osobe koja nije čula za Georgija Žukova, čoveka koji je 1941. spasao Moskvu od Nemaca, a nekoliko godina kasnije pobednički prošetao kroz prestonicu Trećeg rajha.
Sa druge strane, Kiril Mereckov je manje poznat od Žukova, ali njegova uloga u operaciji „Iskra“ (deblokada Lenjingrada) bila je veoma značajna.
Šetnju nastavljam dalje i dolazim do raskrsnice Arbata i „Plotnjikovog pereulka“ na kojoj se nalazi spomenik Bulatu Okudžavi – pesniku, prozaiku i jednom od osnivača žanra autorske pesme kome je Arbat služio kao poetsko nadahnuće i koga je više puta opevao u svojim pesmama. Spomenik je podignut nedaleko od zgrade na broju 43 u kojoj je Okudžava stanovao nakon preseljenja u Moskvu 1937. godine. Komunalni stan br. 12 na njenom trećem spratu bio je njegova prva moskovska adresa.
Spomenik Bulatu Okudžavi
Kompoziciju spomenika čine dve kapije u obliku luka, figura pesnika visine 2,5 m, njena bronzana senka, sto, dve klupe i drvo. Autori spomenika želeli su da rekonstruišu delić arbatskog dvorišta koje je u pesnikovom životu ostavilo značajan trag, jer sam Okudžava u jednoj od svojih pesama kaže: „mene je vaspitalo arbatsko dvorište“.
Stari Arbat u prazničnom ruhu
Malo dalje od spomenika Okudžavi, na uglu Arbata i „Krivoarbatskog pereulka“, nalazi se „spomenik“ koji nije postavljen planski, već je nastao spontano. Reč je o Zidu Viktora Coja, vođe grupe „Kino“, koji je nastradao u automobilskoj nesreći 15. avgusta 1990. godine. Prvi grafit se pojavio odmah nakon vesti o njegovoj pogibiji i glasio je: „Danas je poginuo Viktor Coj“.
Zid Viktora Coja
Zatim je neko kao odgovor dodao: „Coj je živ“, i tako je sve krenulo. Oko zida su počeli da se okupljaju obožavaoci nastradalog pevača da bi odali počast svom idolu. Neki su samo donosili cveće i palili sveće, a drugi, kojima to nije bilo dovoljno, pretakali su svoju tugu u grafite. Tako je nastala ova malo neobična moskovska znamenitost koja već više od četvrt veka čuva uspomenu na pevača koji je svojom muzikom i pojavom odudarao od društva u kome je živeo.
Viktor Coj
Postojala je inicijativa da se zid pažljivo iseče i prebaci u Sankt Peterburg, grad u kome se Coj rodio, ali ona nije „prošla“. 2006. godine nepoznati počinioci su pod okriljem noći prekrečili sve grafite, ali su fanovi grupe „Kino“ vratili zid u prethodno stanje u velikoj meri zahvaljujući mnogobrojnim slikama zida. Poslednji atak na zid Viktora Coja desio se 2016. kada je duž celog zida ispisan grafit „Coj je mrtav“.
Nedaleko od Zida Viktora Coja nalazi se Teatar Vahtangova koji nosi ime po svom osnivaču i upravniku Jevgeniju Vahtangovu. Osnovan je 1921. godine, a do 1926. nosio je naziv Treća studija Moskovskog umetničkog teatra.
Pozorište Vahtangova
1997. godine, povodom jubileja 75 godina od izvođenja predstave „Princeza Turandot“, kraj pozorišta je postavljena istoimena fontana.
Princeza Turandot
U centru fontane nalazi se pozlaćena figura princeze Turandot na svom tronu. Zbog pozlate figura je bila na meti vandala koji su joj odsekli jednu ruku, ali je to oštećenje ubrzo sanirano.
U daljem razlgedanju Arbata za oko mi zapada nadstrešnica sa koje visi tabla na kojoj krupnim slovima piše „MUZEJ“. Radoznalost mi bude slike dve sekire koje se nalaze pored natpisa. Prilazim i shvatam da se radi o muzeju telesnih kazni.
Ulaz u muzej telesnih kazni
U muzej nisam ulazio, pošto je bio zatvoren. Kasnije sam na internetu pročitao da mu je radno vreme od 12 do 22 sata i da je svako fotografisanje strogo zabranjeno. Mislim,čemu to, kao da se unutra čuvaju predmeti od neprocenjive vrednosti.
Prošetah još malo Arbatom, a zatim skrenuh u „Krivoarbatski pereulak“ i nastavih prema Novom Arbatu. Sa raskrsnice „Krivoarbatskog pereulka“ i Novog Arbata pruža se pogled na Crkvu Simeona Stolpnika. Crkva je građena od 1676 do 1679. godine po ukazu cara Fjodora Aleksejeviča na mestu na kome se prethodno nalazila drvena crkva. Posle revolucije je zatvorena i sve do 1966. godine bila je prepuštena zubu vremena. Od 1966. do 1968. vrši se njena rekonstrukcija, nakon koje se zgrada crkve predaje Sveruskom društvu za zaštitu prirode koje je koristi kao izložbenu salu za sitne životinje i ptice, poput morske prasadi, pacova, papagaja, kanarinaca itd.
Crkva Simeona Stolpnika na „Povarskoj“
1992. godine zgrada je vraćena crkvi i ponovo oslikana freskama. Od prethodnog dekora preživela je samo ikona prepodobnog Simeona Stolpnika koju su uspeli da sačuvaju parohijani.
Stambena višespratnica koja se nalazi na manje od 10 metara od crkve nesumnjivo govori da je crkva za dlaku izbegla sudbinu nekoliko stotina moskovskih crkava koje su 30-ih godina HH veka tokom preuređivanja grada jednostavno srušene.
Od Crkve Simeona Stolpnika krenuh prema Arbatskom trgu (rus. Arbatskaя ploщadь). U blizini raskrsnice „Gogoljevskog bulevara“ u ulice „Znamenka“ nalazi se spomenik Nikolaju Vasiljeviču Gogolju.
Spomenik Gogolju
Interesantno je da se par stotina metara dalje, u dvorištu kuće u kojoj je Gogolj proveo četiri poslednje godine života, nalazi još jedan njegov spomenik. Spomenik na „Gogoljevskom bulevaru“ postavljen je 1952. povodom 100-godišnjice Gogoljeve smrti, a prethodni spomenik, koji je na istom mestu podignut 1909. godine uoči jubileja 100 godina od piščevog rođenja, premešten je u Muzej arhitekture koji se nalazio u Donskom manastiru, da bi 1959. bio prebačen u dvorište Gogoljeve kuće na „Nikitinskom bulevaru“. Prema nekim pričama prvi spomenik je uklonjen po Staljinovom naređenju, jer mu se nije sviđao „tužni“ Gogolj pored koga je često kolima prolazio na putu od Kremlja do letnjikovca u Kuncevu.
Gogoljeva statua
Pošto je sledeće odredište u mojoj šetnji po Moskvi bio Hram Hrista Spasitelja, krenuh prema metro stanici „Arbatska“. U blizini stanice nalazi se kapela Borisa i Gleba. Sagrađena je 1997. godine na mestu gde je nekada bila Crkva Tihona, koja je, kao i Hram Borisa i Gleba koji se nalazio stotinak metara dalje, srušena tridesetih godina HH veka radi „proširenja ulice“. Predstavlja neku vrstu spomenika tragično izgubljenim svetinjama.
Kapela Borisa i Gleba
Neposredno iza kapele Borisa i Gleba nalazi se zgrada Generalštaba. Građena je u periodu od 1979. do 1987. godine, a svojom površinom zauzela je čitav jedan kvart.
Zgrada Generalštaba
Od metro stanice „Arbatska“ stigoh do stanice „Kropotkinska“ u čijoj se blizini nalazi novi Hram Hrista Spasitelja. Stari hram je podelio sudbinu mnogobrojnih moskovskih crkava i hramova koji su nestali u rekonstrukciji grada tokom 30-ih godina HH veka.
Hram Hrista Spasitelja
Demontaža hrama se obavljala ručno, sve dok na red nisu došli zidovi koji su se pokazali kao „tvrd orah“, pa je rušenje izvršeno eksplozivom 5. decembra 1931. godine.
Pogled na hram sa Patrijarhovog mosta
Ostaci nekada najvećeg moskovskoh hrama „razbacani“ su po celom gradu. Mermer je korišćen za popločavanje ulaza u metro stanice „Kropotkinska“ i „Ohotnij rjad“. Reljefi sa zidova hrama prebačeni su u Donski manastir, a mermerne klupe su završile na metro stanici „Novokuznjecka“.
U jednoj od prostorija glavne zgrade Moskovskog državnog univerziteta na Vrapčevim brdima i dalje stoji nekoliko stubova iz oltara hrama. Krajem 90-ih godina tokom kapitalnog remonta Tretjakovske galerije prilikom zamene izlizanih mermernih stepenika na njihovoj poleđini su pronađena imena heroja Otadžbinskog rata 1812. godine koja su se nalazila na spomen-pločama iz interijera hrama.
Preobraženska crkva
Kompleks Hrama Hrista Spasitelja čini i Preobraženska crkva koja je sagrađena u spomen na ženski Aleksejevski manastir koji je zbog izgradnje hrama 1837. premešten na drugo mesto. Crkva ima tri oltara: glavni, u čast Preobraženja Gospodnjeg i dva sporedna – u čast Čoveka Božijeg Aleksija i Tihvinske ikone Bogomatere. Osveštana je i otvorena 19. avgusta 1996.
Od hrama krenuh prema Patrijarhovom mostu. Reč je o pešačkom mostu koji je otvoren 2004. godine. Dužine je 203 metra i spaja tri keja: Prečistenski, Bersenevski i Jakimanski. Ime je dobio u čast patraijarha moskovskog i cele Rusije Aleksija II.
Spomen-ploča na Patrijarhovom mostu
Stil gradnje odgovara arhitekturi XIX veka. Most ukrašavaju fenjeri i kovana ograda. Ustalio se običaj da mladi bračni parovi kače katance za ogradu, a ključeve bacaju u reku, želeći da na taj način „zaključaju“ svoja srca i „osiguraju“ svoj brak.
Patrijarhov most
Svojom veličinom pažnju mi privlači spomenik Petru I čiji je zvanični naziv „Spomenik u čast 300 godina Ruske flote“. Svečano je otkriven 5. septembra 1997. godine. Ukupna visina spomenika je 98 m, a visina figure Petra I iznosi 18 m. Za izgradnju je utrošeno nešto više od 16 miliona dolara.
Spomenik Petru I
Spomenik je vrlo brzo postao jedan od najomraženijih moskovskih spomenika, ponajviše zbog toga što statua Petra I podseća na statuu Kolumba koju je prema informacijam iz medija autor spomenika Zurab Cereteli pokušavao da proda Sjedinjenim Američkim Državama, Španiji i zemljama Južne Amerike 1991-1992. godine povodom jubileja 500 godina od otkrića američkog kontinenta. Netrpeljivost prema ovoj moskovskoj znamenitosti išla je dotle, da je spomenik čak bio miniran od strane pripadnika levičarske organizacije „Revvoensovet“ još pre nego što je svečano otkriven.
Nedaleko od Patrijarhovog mosta nalazi se Veliki kameni most. Naziv „kameni“ nasledio je od svog prethodnika koji je zaista bio sagrađen od kamena. Sticajem okolnosti njegova izgradnja trajala je duže od 40 godina (1643–1687.) i toliko je koštala, da su Moskovljani, kada se govorilo o nečemu veoma skupom, koristili izraz „skuplje od Kamenog mosta“.
Veliki kameni most i Moskovski kremlj
Novi Veliki kameni most sagrađen je 1938. godine i za razliku od svog prethodnika ima metalnu konstrukciju i jedan raspon čija dužina iznosi 105m. Tokom 30-ih godina HH veka skoro svi mostovi na reci Moskvi prošli su rekonstrukciju zbog otvaranja kanala Moskva-Volga i prolaska velikih brodova.
„Prečistenski“ kej i „Dom na keju“ (desno)
Na drugoj obali reke Moskve, prekoputa „Prečistenskog“ keja, nalazi se takozvani „Dom na keju“ (rus. Dom na naberežnoй). Ova ogromna zgrada, čija površina iznosi 3 hektara, građen a je od 1927. do 1931., a njeni prvi stanari bili su predstavnici tadašnje sovjetske elite: naučnici, partijski radnici, heroji Građanskog rata, heroji socijalističkog rada, stari boljševici, istaknuti pisci, službenici Kominterne, heroji Španskog rata… Zamišljena kao zgrada budućnosti imala je 24 ulaza i 505 stanova i svu neophodnu infrastrukturu: restoran, dom zdravlja, prodavnice, frizerski salon, zabavište, poštu, telegraf, bioskop, perionicu… O tome da to nije bila obična zgrada govori i činjenica da je njenu izgradnju nadgledao Henrih Jagoda, koji je u to vreme bio šef OGPU-a, čiji je zadatak bio borba sa kontrarevolucijom, špijunažom i stranim elementima. O zgradi kruže mnoge priče i legende, a jedna od njih je da u zidovima postoje šupljine koje su korišćene za prisluškivanje stanara. Takođe ne postoji ulaz br. 11, tobože zbog saveta numerologa koje je Staljin slušao. Ulaz ustvari postoji, ali je on tehnički, što budi sumnju da se oprema za prisluškivanje stanara upravo tamo nalazila. U prilog tome ide i činjenica da je od 2745 stanara 242 kasnije streljano u Staljinovim čistkama.
Pored „Doma na keju“ nalazi se Hram Nikolaja Čudotvorca iz XVII veka. Iako se u njegovoj neposrednoj blizini gradila „zgrada budućnosti“, hram nije srušen, već je uklonjem samo njegov zvonik.
Kupole Hrama Nikolaja Čudotvorca
Dok sa mosta razgledam okolinu pogled mi se zaustavlja na jednoj zgradi malo neobičnog izgleda koja se nalazi na raskrsnici „Prečistenskog“ keja i „Sojmonovskog“ prolaza. Radi se o najamnoj zgradi Z.A. Percove
Raskrsnica „Prečistenskog“ keja i „Sojmonovskog“ prolaza
Zgrada je sagrađena 1907. godine u stilu moderne sa ruskim elementima po nacrtima Sergeja Maljutina, kreatora čuvene „matrjoške“. U podrumu zgrade je od 1908. do 1910. godine bio smešten umetnički kabare „Slepi miš“ koji je u početku predstavljao klub glumaca Moskovskog umetničkog pozorišta (rus. Moskovskiй Hudožestvennый teatr).
Sa Patrijarhovog mosta se pruža lep pogled na Moskovski Kremlj, pa sam odlučio da ga što detaljnije slikam, jer zbog praznika nisam bio siguran da li ću uspeti da ga posetim.
Veliki kremaljski dvorac i Zvonik Ivana Velikog
Veliki kremaljski dvorac građen je od 1838. do 1849. godine po naredbi imperatora Nikolaja I. U njegovoj izgradnji učestvovala je grupa arhitekata na čelu sa K.A. Tonom. Dužina dvorca je 125 m, a visina 47 m. Ukupna površina iznosi oko 25000 kvadratnih metara. Dvorac je paradna rezidencija predsednika Ruske Federacije i koristi za zvanične ceremonije i diplomatske prijeme.
Kupola Velikog kremaljskog dvorca
Na severnoj i južnoj strani kupole nalaze se satovi, a na istočnoj i zapadnoj zvona. Kazaljke su pozlaćene, a prečnik brojčanika je tri metra.
Tajna kula
Izgradnja kule započeta je 1485. godine pod rukovodstvom italijanskog arhitekte Antonija Frjazina. Imala je bunar i tajni izlaz prema reci Moskvi zbog čega je i nazvana „Tajna“. Njenom izgradnjom započeto je podizanje savremenih kremaljskih zidina i kula. Prilikom povlačenja Napoleonove vojske 1812. godine oštećena je u eksploziji. Obnovljena je između 1816. i 1818. godine.
Prva bezimena kula (Konstantino-elenska kula u pozadini)
Prva bezimena kula nalazi se istočno od Tajne kule, u južnom delu kremaljskih zidina koje se prostiru duž reke Moskve. Podignuta je 80-ih godina XV veka. 1547. je uništena u moskovskom požaru zbog eksplozije barutnog skladišta koje se u njoj nalazilo. Ponovo je sagrađena u XVII veku, ali je 1770. demontirana zbog izgradnje Velikog kremaljskog dvorca. Nakon završetka izgradnje dvorca ponovo je podignuta, ali na novom mestu koje je bliže Tajnoj kuli. Francuska vojska je tokom povlačenja 1812. godine diže u vazduh. Obnovljena je u periodu od 1816. do 1835. pod nadzorom arhitekte O.I. Bovea. Konstantino-Elenska kula nalazi se na istočnoj strani Kremlja, iznad Bekljemiševe kule. Sagrađena je 1490. po projektu italijanskog arhitekte Pjetra Antonija Solarija. Savremeni naziv je dobila po crkvi Konstantina i Elene koja je u XVII veku sagrađena na teritoriji Kremlja. Pomenuta crkva je srušena 1928. godine radi „proširenja kremaljske bašte“.
Kupola Zvonika Ivan Veliki
Zlatnim slovima ispisan tekst ispod kupole govori o završetku izgradnje treće etaže zvonika 1600. godine za vreme vladavine Borisa Godunova. Sa visinom od 81 metra zvonik je sve do početka XVIII veka bio najviša građevina u Rusiji.
Borovicka kula
Prema legendi, kula je dobila naziv po borovoj šumi koja je prekrivala jedno od sedam brda na kojima leži Moskva. Sagrađena je 1490. godine po naređenju Ivana III. Izgradnja je poverena italijanskom arhitekti Pjetru Antoniju Solariju. U današnje vreme jedna je od ulaznih kapija u Kremlj, a kroz nju prolaze i posetioci Oružarnice.
Borovicka, Oružarnička, Zapovednička, Trojicka i Ugaona arsenalska kula (s desna na levo)
Veliki kremaljski dvorac, Vodosnabdevajuća kula, Zvonik Ivana Velikog i Arhangelska saborna crkva
Blagoveščenska saborna crkva, Zvonik Ivana Velikog i Arhangelska saborna crkva (s leva na desno)
Arhangelska saborna crkva
Crkva je sagrađena 1508. godine. Izgradnjom je rukovodio venecijanski arhitekta Aleviz Novi.
Vodosnabdevajuća kula
Vodosnabdevajuća kula predstavlja jugo-zapadnu ugaonu kulu Moskovskog kremlja. Sagrađena je 1488. godine po projektu italijanskog arhitekte Antonija Frjazina. Najpre se zvala Sviblovska po boljarskoj porodici čiji se dvor nalazio u blizini kule. Savremeni naziv je dobila 1633. kada postaje deo sistema za snabdevanje Kremlja vodom. Ispod kule se nalazio bunar koji se preko olovne cevi punio vodom iz reke Moskve. Voda se zatim pomoću mehanizma koji je pokretala konjska vuča transportovala u rezervoar koji se nalazio na vrhu kule odakle je distribuirana dalje u dvorce i bašte.
Nakon uživanja u pogledu i fotografisanja svega što se sa mosta moglo videti, krenuh prema metro stanici „Kropotkinska“. Sa platoa na kome se nalazi Hram Hrista Spasitelja napravih jednu sliku panorame Moskve.
Zgrade Poslovnog centra, zgrada Ministarstva inostranih poslova i Preobraženska crkva
Gužve u metrou više nije bilo, pa sam vrlo brzo stigao nazad do Beloruske železničke stanice, pokupio stvari iz garderobe i peške se uputio prema hotelu „Mini“ na Lenjingradskom prospektu. Hotel se nalazi na pola puta između metro stanica „Beloruska“ i „Dinamo“, pa sam odlučio da od Beloruske železničke stanice do hotela krenem peške. Do hotela se takođe može stići autobusom ili trolejbusom.
Ulaz u hotel se nalazi u ograđenom dvorištu. Pošto sam došao posle 14 časova soba je bila spremna i mogao sam odmah da se uselim. Na teritoriji Rusije i Belorusije nisam planirao da se zadržavam duže od 7 dana, pa nisam tražio da mi u hotelu izdaju potvrdu da sam boravio kod njih. Po zakonu, svaki boravak duži od 7 dana mora da se prijavi.
Soba je bila baš mala, svega 8 kvadratnih metara. Nije bilo ormara za garderobu, pa sam stvari okačio na čiviluk na ulaznim vratima. U sobi se na zidu nalazio televizor, ali, iz meni nepoznatog razloga, nije „hvatao“ nijedan kanal. Na krevetu su me čekale papuče, zapakovane u plastičnu kesu. Soba je bila pokrivena bežičnim internetom, a signal je bio zadovoljavajući. U hodniku su se nalazili daska za peglanje i pegla.
Hotelska soba
Sve u svemu, smeštaj je bio sasvim pristojan. Na ovakvim putovanjima najmanje vremena se provede u hotelu, pa nedostaci ne dolaze previše do izražaja. Kao jedini značajan minus naveo bih izuzetno slabu zvučnu izolaciju. Zidovi su toliko „tanki“ da se čuje svaki razgovor u susednoj sobi. I ne samo razgovor…