<— Prethodni povezani članak

Sadržaj članka:

25.09.2018.

Još se u potpunosti nije razdanilo, a voz 091K Kijev – Lavov već je bio u predgrađu Lavova. Rastojanje, koje između ova dva grada iznosi oko 600 km, savladao je za nešto manje od osam sati. Raspremih ležaj u kupeu, a čaršafe i jastučnicu složih na jednu gomilu. Većina putnika to verovatno ne bi uradila, ali ja pripadam onoj grupi ljudi koja i u hotelu namešta svoj krevet. U kupeu beše dosta mračno, jer su nebo prekrivali sivi oblaci, a osvetljenje je bilo na minimumu. Po ulasku voza u stanicu zgrabih ranac i krenuh prema izlazu iz vagona.
Jutro, osim što je bilo tmurno, beše za septembar nesvakidašnje hladno, svega 7 stepeni. Prethodni dan u Kijevu bio je kišovit, ali jutro nije bilo tako sveže, kao ovo u Lavovu. Za to su bili zaslužni Karpati, do kojih od Lavova vazdušnom linijom ima oko 100 kilometara. U želji da pobegnem od hladnoće, kupim nešto za jelo, ali i da potražim ormariće za garderobu, uđoh u staničnu zgradu. Ormariće nisam uspeo da nađem, ali zato pronađoh običnu garderobu, pa ostavih ranac u njoj. Nažalost, pre ostavljanja ranca zaboravih da iz njega izvadim potkošulju dugih rukava, a pošto mi se nisu ponovo davale pare za ostavljanje prtljaga, ostade mi samo nada da će se tokom dana sunce ipak promoliti iza oblaka i da će se temperatura podići.

Potera za fotoaparatom

Promuvah se malo stanicom i u jednom trenutku shvatih da mi nešto nedostaje. Premotah film u glavi i dođoh do poražavajućeg zaključka da mi je fotoaparat ostao u kupeu, okačen o kuku za garderobu iznad ležaja. Jednostavno, crna torbica aparata stopila se sa pomračinom koja je vladala u kupeu.
U nadi da se voz još uvek nalazi u stanici, vratih se nazad do perona. Na moju veliku žalost, kompozicija je već napustila stanicu. Kačenje torbice sa fotoaparatom na kuku za garderobu u kupeu bila je velika greška. Na putovanjima do sada nisam imao nikakvih „nezgodacija“ sa fotoaparatom, a jedini „incident“ desio se kada sam po povratku iz Berlina na beogradskoj železničkoj stanici prepakivao stvari i u prepunoj čekaonici na trenutak kraj table sa redom vožnje spustio aparat, a zatim se okrenuo i otišao da kupim pljeskavicu. Sreća je bila da sam nakon nekoliko minuta shvatio da ga nema i da sam se odmah setio gde sam ga zaboravio. Po povratku na stanicu našao sam ga tamo gde sam ga ostavio. Bez obzira na gomilu ljudi u čekaonici niko ga nije uzeo, jer su svi verovatno mislili da je njegov vlasnik u blizini.
Ovaj put situacija je bila mnogo komplikovanija. Pomisao da sam ostao ne samo bez aparata, već i skoro svih fotografija sa putovanja prilično me je ubila u pojam. Ipak, nakon prvobitnog šoka odlučih da pokušam da spasem stvar. Olakšavajuća okolnost je bilo to što je Lavov poslednja stanica voza 091K sa koje su vagoni verovatno otišli u depo. Zato reših da se obratim nekom od radnika železnice, kojih uvek ima na stanici, i upitam ga da li može da mi pomogne. Tu se malo zamislih zbog jezika komunikacije, jer za razliku od istoka i juga Ukrajine, gde prevladava ruski jezik, na njenom zapadu se uglavnom govori ukrajinski. Osim toga, pre putovanja, po internetu sam čitao da se stanovništvo na zapadu Ukrajine ne odnosi baš blagonaklono prema onima koji govore ruski. Zbog svega toga priđoh prvom radniku železnice koga sam video i obratih mu se na engleskom jeziku. Pošto on samo odmahnu glavom stavljajući mi tako do znanja da ne govori engleski, pređoh na ruski, koji je on, naravno, razumeo. Rekoh mu da sam zaboravio fotoaparat u kupeu jednog od vagona voza 091K. On me upita za broj vagona i ležaja, a kada mu ih rekoh, lati se mobilnog telefona i pozva nekog Mikolu da mu kaže da je u jednom od vagona ostao fotoaparat. Meni reče da je kompozicija otišla u depo „Peti park“ i da uskoro sa stanice u tom pravcu kreće neki voz, pa mogu sa njim da odem do tamo, ali da ne zna kada neka kompozicija kreće iz depoa prema stanici, odnosno, kako ću da se vratim. Pošto „vanredni događaji“ zahtevaju „vanredne mere“ odgovorih mu da ću uzeti taksi, pa zajedno krenusmo prema ulazu u stanicu gde se obično okupljaju taksisti. Praktično čim stigosmo do ulaznog stepeništa na njima se pojavi neki brkati taksista i predloži svoje usluge. Nisam razmišljao da li je u pitanju divlji taksista i koliko će me vožnja koštati, bitno mi je bilo samo da što pre stignem do depoa i nađem tog Mikolu. Zahvalih se železničaru na pomoći i sa taksistom krenuh u „Peti park“ koji je od stanice udaljen oko 3,5 km vazdušnom linijom.
Do kapije depoa stigosmo nakon 15-ak minuta vožnje, a zatim nastavismo peške, usput se raspitujući za Mikolu. Ispostavilo se da on radi u nekoj radionici koju vrlo brzo pronađosmo i u kojoj ga zatekosmo sa još jednim kolegom. Na stolu kraj njega stajala je torbica sa fotoaparatom za koju sam, moram priznati, u prvom trenutku kada sam shvatio da je nema, pomislio da je zauvek izgubljena. Nakon što mi je Mikola vratio aparat, da ne bih ispao nezahvalan, a i da me ne bi terao maler, dadoh mu 300 grivni kao nagradu.
Sa taksistom se vratih nazad do železničke stanice. Pomislio sam da će prilikom plaćanja vožnje možda želeti da iskoristi situaciju u kojoj sam se našao i pokušati da me „odere“, poput beogradskih divljih taksista koji svoje žrtve najviše vrebaju upravo oko železničke stanice i sa kojima sam nekoliko puta imao loša iskustva. Ipak, brka-taksista je bio fer i naplatio mi je normalnu cenu vožnje, pa sam odlučio da ga častim sa pet evra. Regulisanjem računa za taksi potera za fotoaparatom je bila završena.

Glavna železnička stanica

Zadovoljan što se potera za fotoaparatom uspešno završila, odlučih da ekskurziju po Lavovu počnem od Glavne železničke stanice (ukr. Lьvіv-Golovniй, rus. Lьvov-Glavnый).
Istorija železnice u današnjoj Zapadnoj Ukrajini počinje sredinom XIX veka, kada vlada Austrijskog carstva donosi odluku o izgradnji železničkih pruga u Kraljevini Galiciji i Lodomeriji čiji je glavni grad bio Lavov, odnosno Lemberg, kako se on tada zvao. Izgradnja galičke pruge bila je faza velikog projekta koji je trebao da spoji Beč sa prestonicama Zapadne i Istočne Galicije – Krakovom i Lavovom. Osim transporta robe, drugi, ali možda i bitniji razlog za izgradnju železnice, bila je mogućnost da se njome u kratkom roku izvrši prebacivanje vojnika i naoružanja. Prva stanična zgrada u Lavovu sagrađena je 1861., a prvi voz iz Beča u stanicu je ušao 4. novembra iste godine.
Nešto kasnije, 1866. godine otkrivena je deonica pruge do Černovaca, a 1869. do mesta Brodi i granice sa Ruskim carstvom.
Zbog povećanog prometa putnika 1904. godine, u stilu moderne, sagrađena je nova stanična zgrada koja se u to vreme smatrala jednom od najlepših u Evropi. U tom obliku, uz određene izmene zbog popravki nakon Prvog i Drugog svetskog rata, sačuvala se do današnjih dana.
Ono što mi je prvo zapalo za oko po dolasku na glavnu železničku stanicu bila je ogromna konstrukcija koja pokriva svih pet perona, odnosno osam koloseka. Delovi metalne konstrukcije spojeni su zakivkama, a ispuna je od armiranog stakla. Dimenzije su joj impozantne. Dužine je 159, a širine 69 metara.
Stanica je dobro obeležena i opremljena i ima sve što jednom putniku može da zatreba, počevši od kioska, barova, restorana, bankomata, pa sve do frizerskog salona. Pokrivena je i besplatnim bežičnim internetom. Međutim, kao i železnička stanica u Kijevu, i ova u Lavovu beše slabo osvetljena i nekako previše mračna. Da li je u pitanju neispravno osvetljenje ili štednja el. energije sa sigurnošću ne bih mogao da kažem.

Pogled na nebo po izlasku iz stanične zgrade stvarao mi je blagi nemir, jer su se na njemu borili sunce i tamni oblaci i izgledalo je kao da će iz njega svakog trenutka nešto da „grune“. Želeo sam da slikam spoljašnjost zgrade, što nije bio lak zadatak, jer joj širina iznosi skoro 160 metara, pa je nije lako celu uhvatiti objektivom fotoaparata, a da se pritom u kadru ne pojave neke nepotrebne stvari. Na kraju uslikah samo njen centralni deo.

Svojim oblikom zgrada me je podsetila na zdanje sada već zatvorene Železničke stanice Beograd.
Fasadu oko glavnog ulaza ukrašavaju statue žene i muškarca. Statua žene simbolično predstavlja trgovinu (žena je u čamcu sa veslom u ruci), dok se statua muškarca dovodi u vezu sa industrijom (na to asociraju zupčanik, čekić i nakovanj koji se nalaze kraj statue).
Iznad natpisa „vokzal“ je grb grada na kome su prikazani kapija zamka i lav. Inače, naziv Lavov (ukr. Lьvіv, rus. Lavov, polj. Lwów) grad je dobio po Lavu, sinu Danila Galičkog (1205-1264), velikog kneza Galicije-Volinije koji je osnovao grad sredinom XIII veka. Pod vlašću Habsburgovaca od 1792. do 1918. i tokom nemačke okupacije od 1941. do 1944. grad je nosio nemački naziv Lemberg.
U neposrednoj blizini železničke je autobuska stanica (ukr. Avtovokzal Dvіrceviй, rus. Avtovokzal Dvorcovый) sa koje polaze autobusi ne samo u okviru unutrašnjeg, već i međunarodnog saobraćaja. Osim autobusa tu su i kombiji koji voze za Krakov, Varšavu i još neke poljske gradove.

Znamenitosti Lavova

Kao i za sve gradove koje planiram da posetim i za Lavov sam na HERE karti u telefonu unapred obeležio znamenitosti koje sam planirao da fotografišem. Iako prva od njih beše udaljena manje od kilometra, odlučih da štedim energiju, pa na stajalištu „Železnička stanica” (ukr. Zalіzničniй vokzal, rus. Železnodorožnый vokzal) sedoh u tramvaj br. 6. Kartu kupih kod vozača, a njena cena beše 5 grivni (2018. godina).

Iz tramvaja br. 6 izađoh na stanici „Trg Kropivnickog“ (ukr. pl. Kropivnicьkogo, rus. pl. Kropivnickogo) u Gorodockoj ulici (ukr. vulicя Gorodocьka, rus. Gorodockaя ulica) koja se prostire u dužini od 8,5 kilometara što je čini najdužom ulicom u gradu. Pored stajališta je Crkva Svete Olge i Elizabete (ukr. Cerkva svяtih Olьgi і Єlizaveti, rus. Cerkovь svяtыh Olьgi i Elizavetы) koja, u vreme kada je sagrađena i funkcionisala kao katolička bogomolja, u nazivu nije imala „Olgu“, jer je navodno podignuta u čast Elizabete Bavarske (1837-1898), tragično nastradale žene austrijskog cara Franca Jozefa (1830-1916), poznate po nadimku Sisi.

Radi se o neogotičkom zdanju sagrađenom između 1903. i 1911. godine po projektu poljskog arhitekte Teodora Talovskog (1857-1910) koji je zbog kombinovanja kasnog istoricizma i secesije uz preplitanje modernističkih uticaja prozvan „poljskim (galičkim) Gaudijem“. Crkveno zdanje predstavlja kombinaciju elemenata francuske i severnonemačke gotičke arhitekture sa elementima romanskog stila. Krase ga visoki šiljati tornjevi, veliki gotski prozori sa ornamentima (masverk), pinakli i rozete. Sa 88 metara visine važi za najvišu zgradu u gradu. Po nekim tvrdnjama svojom visinom crkva je trebala da iz pravca železničke stanice zakloni pogled na grkokatoličku Sabornu crkvu Svetog Jura, kako oni koji dolaze u Lavov ne bi odmah videli da u gradu žive Ukrajinci. Tokom sovjetskog perioda crkvene prostorije korišćene su kao skladište. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine zdanje je predato Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi i preimenovano u Crkvu Svete Olge i Elizabete.

Iz Gorodocke ulice skrenuh u ulicu nazvanu u čast Stepana Bandere (1909-1959) i ubrzo stigoh do spomenika istoimenoj osobi koja je razlog duboke podele u ukrajinskom društvu.

Dok ga zapadni Ukrajinci glorifikuju, smatraju nacionalnim herojem i borcem za nezavisnost, za stanovništvo istočne Ukrajine i Rusiju on je kolaboracionista i ratni zločinac. Njegovo veličanje osuđuje i poljska država, kao i jevrejske organizacije. Bandera je bio vođa Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN) (ukr. Organіzacія Ukraїnsьkih Nacіonalіstіv, rus. Organizaciя ukrainskih nacionalistov) čiji je cilj bio stvaranje nezavisne ukrajinske države. Nakon što je nemačka vojska 30. juna 1941. godine zauzela Lavov, OUN istog dana uveče objavljuje Proglas o obnovi ukrajinske države (ukr. Akt vіdnovlennя Ukraїnsьkoї Deržavi) u kome je između ostalog pisalo: „Obnovljena ukrajinska država blisko će sarađivati sa nacionalsocijalističkom Velikom Nemačkom, koja pod vođstvom Adolfa Hitlera stvara novi poredak u Evropi i svetu i pomaže ukrajinskom narodu da se oslobodi moskovske okupacije“. Ipak, na ovu objavu Nemci nisu gledali blagonaklono, pa je Bandera 5. jula 1941. uhapšen i prebačen u zatvor u Nemačkoj u kojoj je bio sve do 1944. godine kada ga puštaju sa ciljem da u Istočnoj Galiciji organizuje otpor nadolazećoj Crvenoj armiji. Tokom Drugog svetskog rata formira se Ukrajinska ustanička armija (ukr. Ukraїnsьka povstansьka armія, rus. Ukrainskaя povstančeskaя armiя), oružano krilo Organizacije ukrajinskih nacionalista čime se ukrajinsko-poljski sukob oko Istočne Galicije produbljuje uz veliko stradanje civilnog stanovništva, naročito poljskog u Voliniji. Događaj iz tog vremena poznat kao Volinski masakr i danas je kamen spoticanja u odnosima Poljske i Ukrajine. Čak je donji dom poljskog parlamenta 2016. godine usvojio rezoluciju prema kojoj se ovaj zločin nad poljskim stanovništvom karakteriše kao genocid.
U godinama nakon Drugog svetskog rata Ukrajinska ustanička armija kontrolisala je veći deo Zapadne Ukrajine, naročito šumovite Karpate. Značajan udarac zadat joj je u zajedničkoj akciji sovjetske, poljske i čehoslovačke armije. Njen vođa, Roman Šuhevič (1907-1950) ubijen je 1950. godine u okolini Lavova (selo Bilogoršča (ukr. Bіlogorщa, rus. Belogorщa) nedaleko od depoa Peti park u koji sam išao po fotoaparat), dok je Stepana Banderu likvidirao agent KGB-a 1959. godine u Minhenu.
Spomenik je otkriven 13. oktobra 2007. godine uoči obeležavanja jubileja Ukrajinske ustaničke armije koja je osnovana 14. oktobra 1942. godine.

Čine ga dve celine. Prva je skulptura Stepana Bandere visine četiri metra, dok je druga celina slavoluk koji stoji na četiri stuba od kojih svaki simbolizuje jedno razdoblje iz ukrajinske istorije: period knezova, period kozaštva, period Ukrajinske narodne republike i Zapadno-ukrajinske narodne republike, dok četvrti stub predstavlja savremenu nezavisnu Ukrajinu. To što je spomenik postavljen odmah iza Crkve Svete Elizabete (koju je podigla poljska opština početkom XX veka) predsednik „Saveza Poljaka Ukrajine“ smatrao je za provokaciju.

Nastavih dalje šetnju i Ulicom mitropolita Andreja (ukr. vulicя Mitropolita Andreя, rus. ulica Mitropolita Andreя) stigoh do skvera na kome se nalazi Saborna crkva Svetog Jura (ukr. Sobor svяtogo Юra, rus. Sobor Svяtogo Юra), koja je do izgradnje Patrijaršijske Saborne Crkve Vaskrsenja Hristovog (ukr. Patrіaršiй sobor Voskresіnnя Hristovogo, rus. Patriaršiй sobor Voskreseniя Hristova) u Kijevu, bila glavna grkokatolička bogomolja u Ukrajini.

Prema predanju, na mestu današnje crkve, još na početku širenja hrišćanstva u današnjoj Zapadnoj Ukrajini, u pećinama koje su im služile kao isposnice, živeli su monasi. Prva crkva na tom mestu bila je od drveta, a podignuta je oko 1280. godine tokom vladavine Lava Daniloviča (1228-1301). Bila je pravoslavna, a uništena je tokom osvajanja Lavova od strane poljskog kralja Kazimira III (1310-1370). Kasnije je na istom mestu između 1363. i 1437. godine podignut novi pravoslavni hram, ovaj put od kamena. Nakon proglašenja Brestovske unije 1595. godine i nastanka Ukrajinske grkokatoličke crkve, crkveno zdanje prelazi u njene ruke. Prema nekim kazivanjima vođa zaporoških kozaka Bogdan Hmeljnicki (1595-1657) tokom opsade Lavova 1648. godine zauzeo je manastir i u njemu razmestio svoj štab, a takođe ga koristio kao mesto na kome se sastajao sa poljskim izaslanicima.
Zbog razaranja koje je pretrpela u ratovima crkva je bila sklona rušenju, ali je 1744. godine započeta obnova nakon koje je dobila današnji izgled. Crkveni kompleks je pripadao unijatskom redu vasilijana, a 1816. godine postaje glavna rezidencija arhiepiskopa grkokatoličke crkve. Nakon Drugog svetskog rata crkveno zdanje je predato Ruskoj pravoslavnoj crkvi, da bi posle raspada SSSR-a ponovo pripalo Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi. Tokom svoje posete Ukrajini 2001. godine u mitropolitovom dvoru boravio je papa Jovan Pavle II i tom prilikom istakao važnost i istorijsku vrednost tog mesta.
Ispred crkve, na Trgu Svetog Jura, 2015. godine otkriven je spomenik mitropolitu galičkom i arhiepiskopu lavovskom Andreju.

Nedaleko od Crkve Svetog Jura je Nacionalni univerzitet „Lavovska politehnika“ (ukr. Nacіonalьniй unіversitet «Lьvіvsьka polіtehnіka», rus. Nacionalьnый universitet «Lьvovskaя politehnika») pored koga se nalazi spomenik njegovim profesorima i studentima poginulim u Drugom svetskom ratu.

Inače, Lavov je jedan od najvažnijih obrazovnih centara u Ukrajini. U njemu se nalazi 12 univerziteta, 8 akademija i nekoliko desetina instituta (ukupno 59 visokoobrazovnih ustanova). Četvrti je među ukrajinskim gradovima po broju doktora nauka, kandidata nauka i naučnih organizacija.
Kod „Lavovske politehnike“ pređoh na drugu stranu ulice Stepana Bandere i prođoh pored spomenika Mihailu Verbickom (1815-1870) autoru muzike za ukrajinsku himnu „Još je živa Ukrajina“ (ukr. Щe ne vmerla Ukraїna, rus. Ne pogibla eщё Ukraina).

Tekst ukrajinske himne napisao je Pavel Čubinski (1839-1884) inspirisan srpskom patriotskom pesmom o caru Dušanu.

Od spomenika Verbickom krenuh ulicom nazvanom u njegovu čast, a zatim skrenuh u ulicu Nikole Kopernika (ukr. vulicя Mikoli Kopernika, rus. ul. Nikolaя Kopernika) i stigoh do mesta na kome su se u Lavovu tokom XX veka dešavale „mračne“ stvari. Radi se o takozvanom Zatvoru u ulici Lonckog (ukr. Tюrma na Loncьkogo, rus. Tюrьma na Lonckogo). Na toj lokaciji najpre je 1890. godine sagrađena kasarna austrougarske žandarmerije.

Malo kasnije, u periodu poljske vladavine, 1920. godine uz kasarnu je dozidana zgrada zatvora u kojoj je bilo smešteno odeljenje policije za borbu protiv antidržavnih organizacija, poput Komunističke partije i Organizacije ukrajinskih nacionalista, odnosno zatvor je bio namenjen političkim zatvorenicima. Kasnije, 1935. godine, u zgradu je premešteno istražno odeljenje policije, pa ona počinje da se koristi kao istražni zatvor. U zatvoru su se tokom takozvanog „Lavovskog procesa“, vođenog 1936. godine, nalazili Stepan Bandera, Jaroslav Stecko, Nikolaj Lebed i drugi pripadnici OUN-a.

Od 1939. do 1941. godine u zgradi je bila smeštena uprava NKVD-a. Nakon napada Nemačke na SSSR po naređenju narodnog komesara za unutrašnje poslove Lavrentija Berije (1899-1953) izvršeno je streljanje svih političkih zatvorenika po zatvorima koji su se nalazili u zapadnim oblastima SSSR-a i nisu mogli da se evakuišu. Tako je u ovom zatvoru pogubljeno skoro hiljadu ljudi. Za umešanost u streljanja i saradnju sa sovjetskim vlastima i NKVD-om optuženi su Jevreji, pa je nakon nemačke okupacije grada usledio pogrom Jevreja pod rukovodstvom nacističke okupacione administracije uz učešće ukrajinskih nacionalista iz OUN-a, ali i lokalnog stanovništva.
Tokom nemačke okupacije od 1941. do 1944. zgrada je služila kao istražni zatvor Gestapoa i u njoj su bili smešteni pripadnici ajnzacgrupe.
Zgrada se kao zatvor koristila sve do 2009. godine kada je pretvorena u Nacionalni memorijalni muzej žrtava okupacionih režima.

Radoznalost me je vukla da posetim muzej, ali pošto sam u Lavovu bio praktično samo u prolazu, odnosno, nisam planirao da se u gradu zadržim duže od jednog dana, odlučih da u muzej ipak ne svraćam, već da vreme što više iskoristim za obilazak grada. Shodno tome, od zatvora krenuh prema citadeli, za koju verujem, da i oni koji su bili u Lavovu, nisu čuli, jer zbog svoje prošlosti, a delimično i izgleda, nije baš „udarna“ znamenitost grada.

* * *

Nakon posete citadeli sledeće što sam u Lavovu želeo da obiđem bio je njegov centralni deo do koga me je čekalo pešačenje od skoro dva kilometra uglavnom kroz ulicu Ivana Franka (ukr. vulicя Іvana Franka, rus. ulica Ivana Franko). Iako pomenutu ulicu krasi kaldrma i zgrade, sagrađene u stilu klasicizma, moderne, poljskog i sovjetskog konstruktivizma, kroz koju bi šetnja bila sigurno prijatna, odlučih da štedim snagu, pa na obližnjem tramvajskom stajalištu uđoh u tramvaj br. 3 čija je poslednja stanica Saborni trg (ukr. pl. Soborna, rus. Sobornaя ploщadь).
Inače, gradski prevoz u Lavovu čine tramvaji, trolejbusi i autobusi. Prvi tramvaj na konjsku vuču u gradu se pojavio 1880. godine, a 1894. zamenio ga je električni. Nakon uvođenja trolejbusa 1952. godine određen broj tramvajskih linija zamenjen je trolejbuskim, a danas ih ima sedam. Kao i u Odesi, i u Lavovu je običaj da neko, ko ne može da se probije do vozača, a želi da kupi kartu, novac za kartu šalje vozaču preko drugih putnika. Dok sam u Odesi to uspevao da izbegnem, u tramvaju br. 3 kojim krenuh prema centru jedan stariji gospodin mi pruži ruku sa novcem i na ukrajinskom reče nešto što mi je zazvučalo kao „dve studentske karte“. Ne želeći da otkrijem da sam stranac, uzeh novac i putniku do sebe na ruskom rekoh: „Dva studenčeskih bileta.“ Uskoro stigoše karte, a komentara nije bilo, što je verovatno značilo da je sve OK.

Iz tramvaja br. 3 izađoh na njegovoj okretnici, odnosno stajalištu Saborni trg na istoimenom trgu. Najznačajnija građevina na njemu je bez sumnje Crkva Svetog Andreja (ukr. Hram svяtogo Andrія Pervozvanogo, rus. Kostёl Svяtogo Andreя) koja je nekada bila deo kompleksa Bernardinskog manastira. Njena izgradnja započeta je 1600., a završena 1630. godine. Uz nju je istovremeno građena zgrada sa kelijama.

Manastirski kompleks predstavljao je samostalno utvrđenje. Bio je okružen rovom i bedemom koji su bili povezani sa prstenom gradskih zidina. Deo zidina kojim je manastir bio opasan može se videti sa njegove istočne strane. Ispred crkve je 1736. godine postavljen stub u čast blaženog Jana iz Duklje (grad u Potkarpatskom vojvodstvu, da neko ne pomisli na srpsku srednjevekovnu državu) koji je dugo godina kao monah boravio u manastiru. Njegova skulptura nalazila se na stubu do 1944. godine kada je nestala bez traga. Umesto nje stavljena je dekorativna vaza.
Crkveno zdanje je danas u vlasništvu Ukrajinske grkokatoličke crkve, dok manastirska zgrada pripada Lavovskom državnom istorijskom arhivu u kome se, između ostalog, čuva i original akta iz 1596. godine o proglašenju Brestovske unije.

Od Sabornog trga krenuh prema Galičkom trgu (ukr. Galicьka ploщa, rus. Galickaя ploщadь) koji praktično predstavlja nastavak prethodnog trga. Na njemu je 2001. godine postavljen spomenik osnivaču grada, kralju Danilu Galičkom, povodom 800 godina od njegovog rođenja.

Kralj je prikazan sa ispruženom desnom rukom i kažiprstom što po zamisli skulptora treba da predstavlja obraćanje potomcima da čuvaju zemlju koju im je on ostavio. Statua je napravljena od bronze, a postament od granita. Visina spomenika je 10 metara.
Na Galički trg izlazi istoimena ulica koja beše prepuna ljudi.

U srednjevekovnom Lavovu, kao što joj samo ime kaže, ova ulica je vodila prema Galiču. Završavala se Galičkom kapijom koja je uz Krakovsku bila jedan od ulaza u grad. Zgrade u Galičkoj ulici uglavnom su iz XVIII veka, ali su sagrađene na temeljima starijih zdanja iz XVI i XVII veka i bez izuzetka predstavljaju spomenike arhitekture od nacionalnog i lokalnog značaja.

Produžih šetnju prema Trgu Mickjeviča (ukr. ploщa Mіckeviča, rus. ploщadь Mickeviča) koji predstavlja jedan od centralnih gradskih trgova.

U periodu kada je grad bio u sastavu Poljsko-litvanske unije na mestu današnjeg trga nalazio se niz fortifikacionih objekata koji su uklonjeni krajem XVIII veka tokom austrijske vladavine. Početkom XIX veka prostor počinje da se uređuje i grade se prve zgrade. Tako se formirao trg koji 1843. godine dobija naziv „Ferdinand plac“ u čast nadvojvode Ferdinanda, austrijskog namesnika provincije Galiciji i Lodomerije (Volinije) od 1832 do 1846. godine. Današnji naziv dobio je 1904. godine nakon postavljanja spomenika poljskom pesniku i književniku Adamu Mickjeviču (1798-1855).

Za razliku od spomenika u Varšavi i Krakovu, ovaj u Lavovu ima oblik stuba. Kompoziciju spomenika čine dve figure: pesnika i anđela koji mu predaje liru kao poklon sa neba. Visina pesnikove statue je 3,3, dok ukupna visina spomenika sa granitnim postamentom iznosi 21 metar.

Šetnju nastavih Prospektom slobode (ukr. prospekt Svobodi, rus. prospekt Svobodы) koji važi za jednu od najlepših i najprestižnijih gradskih ulica i smatra se centrom poslovnog i kulturnog života. U prizemljima većine zgrada smeštene su banke, prodavnice, kafići, restorani i noćni klubovi, dok se kod nekih na višim spratovima i dalje nalaze stanovi. Na zdanjima koja se na prospektu mogu videti prepliću se crte secesije i eklekticizma sa elementima klasicizma, neorenesanse i baroka.

Zgrada nekadašnje Praške banke, a danas filijala ukrajinske Prominvestbanke. Sagrađena je u stilu kasne secesije 1912. godine.

Neorenesansno zdanje bivše Galičke kreditne kase, a sada Etnografskog muzeja. Podignuto je 1891. godine.

Na prospektu je 24. avgusta 1992. godine na godišnjicu donošenja deklaracije o nezavisnosti Ukrajine svečano otkriven spomenik velikom ukrajinskom pesniku i piscu Tarasu Ševčenku (1814-1861).

Četiri godine kasnije spomenik je dopunila stela „Talas narodnog preporoda“ (ukr. Hvilя Narodnogo Vіdrodžennя, rus. Volna nacionalьnogo vozroždeniя) na kojoj je simbolično prikazana istorija Ukrajine. Reljefi na prednjoj strani odnose se na period od vremena Kijevske Rusije do početka XX veka, a na zadnjoj – na istoriju Ukrajine u XX veku. Osim istorijskih ličnosti, poput Ivana Mazepe, Bogdana Hmeljnickog i Jaroslava Mudrog, prikazani su i junaci iz dela Tarasa Ševčenka. Nad svima bdi Bogorodica Oranta.
Osim lepih zgrada Prospekt slobode krase i drvoredi.

Interesantno je da ispod prospekta protiče reka Poltva koja je nekada imala stratešku ulogu u odbrani grada, jer se njenom vodom punio rov. Vremenom je zbog kanalizacione vode postala previše zagađena i zbog opasnosti od zaraze njeno kaptiranje započeto je u drugoj polovini XIX veka, odmah nakon uklanjanja fortifikacionih objekata.
Još jedna zgrada na Prospektu slobode koja zbog svog izgleda ne može ostati neprimećena je zdanje Lavovskog nacionalnog akademskog teatra opere i baleta „S.A. Krušeljnicke“ (ukr. Lьvіvsьkiй nacіonalьniй akademіčniй teatr operi ta baletu іmenі Solomії Krušelьnicьkoї, rus. Lьvovskiй nacionalьnый akademičeskiй teatr operы i baleta im. S.A. Krušelьnickoй).

Potreba za zasebnom zgradom gradskog teatra posebno je počela da se oseća krajem XIX veka kada se grad nalazio u sastavu Austrougarske i pod nazivom Lemberg (nem. Lemberg) bio prestonica Kraljevine Galicije i Lodomerije (nem. Königreich Galizien und Lodomerien. Izgradnja zgrade teatra započeta je 1897. godine, a njeno svečano otvaranje, kome su, uz delegacije iz različitih evropskih pozorišta, prisustvovali i poznati poljski književnik Henrik Sjenkjevič (1846-1916) i kompozitor Ignacij Jan Paderevski (1860-1941), održano je tri godine kasnije.
Kao i većina zgrada na Prospektu slobode, i zdanje teatra podignuto je u stilu eklekticizma sa elementima neorenesanse i neobaroka. Fasada zgrade bogato je ukrašena skulpturama od kojih je najupečatljivija figura „Slava“ sa pozlaćenom palminom grančicom u rukama.
Kod zgrade teatra skrenuh u ulicu Lesje Ukrajinke (ukr. vulicя Lesі Ukraїnki, rus. ulica Lesi Ukrainki) i nakon stotinak metara ugledah neko crkveno zdanje. Radi se o Crkvi Preobraženja Gospodnjeg našeg Isusa Hrista (ukr. Cerkva Preobražennя Gospoda Našogo Іsusa Hrista, rus. Hram Preobraženiя Gospoda Našego Iisusa Hrista).

Njena izgradnja započeta je 1878. godine na ostacima crkvenog zdanja koje su u prvoj polovini XVIII veka podigli pripadnici katoličkog monaškog Reda Presvetog Trojstva, takozvani trojstvenici, koji su došli iz Španije. Radovi su završeni dvadeset godina kasnije, a crkva je osveštana 1906. godine. Ubrzo nakon ulaska Zapadne Ukrajine u sastav SSSR-a 1939. godine rad Ukrajinske grkokatoličke crkve je zabranjen, pa Crkva Preobraženja postaje potčinjena Moskovskom patrijarhatu Ruske pravoslavne crkve. U okrilje Ukrajinske grkokatoličke crkve vraćena je 1989. godine. Interesantan detalj na fasadi je granata koja je tokom Poljsko-ukrajinskog rata pogodila crkvu, ali nije eksplodirala.
Krenuh dalje ulicom Lesje Ukrajinke.

Crveno-crna kombinacija boja u znaku zastave Ukrajinske ustaničke armije, krupna slova „BANDERŠTAB“, kao i fraza „Hutin puйlo“, zaustaviše mi pogled na ulaznim vratima jednog od lokala.

Prva asocijacija mi beše da je to neki štab banderovaca, ali zapravo se radi o kafe restoranu. Da vidim kako izgleda iznutra nisam mogao, jer je bilo „ZAČINENO“, odnosno zatvoreno, a iskren da budem, i da je bio otvoren, dobro bih razmislio da li da u njega uđem, jer nešto baš i nemam želju da zalazim po takvim, nacionalistički „obojenim“ mestima. 
Umor je počeo da me hvata, pa reših da napravim predah u jednom od kafića. Želeo sam da uzmem nešto toplo da me malo zagreje, jer se temperatura sa jutarnjih sedam stepeni nije previše podigla, ali da mi istovremeno povrati i energiju. S obzirom da je Lavov početkom XIX veka važio za drugu evropsku prestonicu čokolade (odmah nakon švajcarskog Berna), da obeležava praznik posvećen toj poslastici, kao i da ima njenu fabriku, odlučih da naručim toplu čokoladu. Iznenadih se kada mi donesoše malu čašu, jer sam navikao na toplu čokoladu koju služe kod nas: u velikoj čaši sa šlagom i plazmom.

Bez obzira na malu količinu, topla čokolada mi je povratila snagu i popravila raspoloženje, pa posle kratke pauze nastavih šetnju po gradu.

Ubrzo stigoh do takozvanog Pijačnog trga (ukr. Ploщa Rinok, rus. Ploщadь Rыnok) koji predstavlja istorijsko srce današnjeg Lavova. Generalno, Pijačni trgovi su pojava koja je karakteristična za srednjevekovne evropske gradove. U Lavovu se ovaj trg formirao nakon osvajanja grada od strane poljskog kralja Kazimira III Velikog (1310-1370). Do tada se centralni trg (Stari pijačni trg) nalazio nešto severnije od današnjeg. Dimenzije sadašnjeg Pijačnog trga su 142h129 metara, okružuju ga 44 zgrade, a u centru je Gradska većnica (ukr., rus. Ratuša).

Prva većnica sagrađena je ubrzo nakon što je gradu dodeljeno Magdeburško pravo 1357. godine, odnosno kada je grad dobio samoupravu. Zgrada je bila od drveta i ubrzo je izgorela, pa je nakon požara izgrađena većnica od kamena. Krajem XVIII veka zdanje je bilo u dosta lošem stanju i zbog toga je početkom XIX veka urađen projekat prema kome su svi delovi većnice osim tornja trebali da budu porušeni. Ipak, do realizacije projekta nije došlo, pa je na kraju temelj popustio i zgrada se srušila 14. jula 1826. godine. Tom prilikom poginulo je nekoliko ljudi. Temelji nove većnice položeni su 21. oktobra 1827. godine, a izgradnja je završena 1835.
Turistima koji posećuju Lavov većnica je najinteresantnija zbog kule visine 65 metara na kojoj se nalazi vidikovac koji je dostupan svima koji žele da uživaju u panoramskom pogledu na grad.
Trg krase četiri fontane s kraja XVIII veka sa statuama antičkih bogova. Raspoređene su po njegovim „ćoškovima“.

Fontana sa statuom boga Neptuna

Fontana sa statuom boginje Amfitrite

Fontana sa statuom boga Adonisa

Fontana sa statuom boginje Dijane

Većina zdanja na trgu datira iz XVI, XVII i XVIII veka, a sagrađena su u stilu renesanse, baroka i ampira.

Izgled i raspored zgrada podsetio me je na Starogradsku pijacu u Varšavi koju sam posetio godinu dana ranije. To nije nimalo čudno, jer je značajan deo zgrada na trgu sagrađen u periodu kada je Lavov bio u sastavu Poljsko-litvanske unije (1349-1772).

Dvorac Ljubomirskih (zgrada levo), sagrađen 1763. godine u stilu baroka

Ostale su podignute uglavnom tokom austro-ugarske vladavine (1772-1918).

Zdanje prve robne kuće u Lavovu. Sagrađeno je 1912. godine.

Zgrade, sagrađene između XVII i kraja XIX veka

Kao izrazit primer spoja arhitektonskih i umetničkih tradicija Istočne Evrope sa tradicijama Italije i Nemačke, istorijski centar Lavova unet je 1998. godine u Uneskov spisak svetskog nasleđa.
Trg sa susednim ulicama predstavlja pešačku zonu, a jedina vrsta prevoza koja po njemu saobraća je tramvaj.

Izgled tramvaja i broj linije podsetiše me na Beograd, jer i u njemu još uvek saobraćaju tramvaji češkog proizvođača „Tatra“.
Na trgu beše dosta tezgi na kojima su se mogli kupiti najrazličitiji suveniri, uključujući i one koji „blate lik i delo“ predsednika Putina koji se u Odesi nisu prodavali. Po staroj navici odlučih se za magnete i špil karata sa likovima sa ukrajinske i ruske političke scene.

U neposrednoj blizini trga je Latinska katedrala (Arhikatedralna bazilika Uspenja Presvete Deve Marije) (ukr. Latinsьkiй katedralьniй sobor – Arhikatedralьna bazilіka Uspіnnя Presvяtoї Dіvi Marії, rus. Latinskiй sobor – Sobornaя bazilika Uspeniя Presvяtoй Devы Marii). U pitanju je katolička crkva sa počasnim statusom „male bazilike“ koji je dodeljivan crkvama od strane rimskog pape da bi se istakla njihova istorijska važnost ili značaj kao centra hodočašća. U Ukrajini taj status imaju četiri crkve.

Tačan datum početka izgradnje katedrale nije poznat. Smatra se da je ona započeta krajem XIV veka, a završena stotinak godina kasnije. Tokom svoje istorije više puta je preuređivana i dograđivana. Jedini je spomenik arhitekture u Lavovu na kome su značajno sačuvane prvobitne gotske crte.

Dužina katedrale je 67, a širina 23 metra. Toranj dostiže visinu od 66 metara (viši je od tornja gradske većnice), što ovu građevinu čini najvišim objektom u centralnom delu grad. Nekada se oko katedrale nalazilo groblje koje je zauzimalo skoro ceo prostor današnjeg Katedralnog trga (ukr. Ploщa Katedralьna, rus. Kafedralьnaя ploщadь).

Pored katedrale se nalazi građevina za koju sam siguran da svojim izgledom skreće pažnju svakog turiste koji pored nje prođe. U pitanju je kapela Boimovih (ukr. Kaplicя Boїmіv, rus. Časovnя Boimov) u kojoj počiva četrnaest članova ove porodice. Georgij Boim, rodonačelnik ove plemićke porodice, bio je čovek od poverenja i sekretar poljskog kralja Stefana Batorija (1522-1586).

Kapela je sagrađena početkom XVII veka kada se oko katedrale nalazilo groblje. Najupečatljiviji detalj na njoj je bez svake sumnje prednja fasada koja predstavlja rezbariju od alabastera.
Dok sam stajao kraj kapele u jednom trenutku ugledah osobu sa ogromnim belim anđeoskim krilima kako se probija između prolaznika. Kada mi se malo približi shvatih da se radi o devojci na roleriama koja reklamira mehendi tatu. Takav neobičan izgled morao sam ovekovečim, ali mi je bilo malo glupo da je slikam bez pitanja. Zato joj dadoh neku siću i zamolih da mi dozvoli da je slikam.

Vratih se na Pijačni trg i nastavih njegovo razgledanje.
Svojom fasadom pažnju mi privuče zgrada sa natpisom „BANK LЬVІV“.

Podignuta je u XVI veku, a izmene i rekonstrukcije rađene su tokom XVII i XVIII veka. Radi se o zdanju na kome se prepliću elementi gotike, renesanse i baroka. Tokom restauracije koja je obavljena 1998. godine na fasadi su otkriveni fragmenti gotskog zida. Upravo ta crvena cigla mi je i privukla pažnju.

Ono što me je prijatno iznenadilo kada priđoh bliže behu ulične table „Ruska ulica“ i „Srpska ulica“ koje „bratski“ stoje jedna pored druge na fasadi zgrade.

U Lavovu postoji nekoliko ulica, poput Starojevrejske i Jermenske ulice, čiji nazivi govore da su u delovima grada u kojima se one nalaze nekada živeli pripadnici tih naroda. Kako se u gradu pojavila Srpska ulica nije u potpunosti jasno, jer prema hroničarima u Lavovu nije postojala srpska zajednica (kao što je to slučaj sa jevrejskom i jermenskom) niti je u njemu bilo istaknutih Srba. U dokumentima iz 1491. godine pominje se informacija da su na njenom mestu Jevreji prodavali stoku, i to dosta uspešno, pa je tako sredinom XVI veka njihov udeo u tom poslu iznosio nešto više od 30%. Savremeni istraživači Lavova smatraju da se naziv pojavio 1871. godine da označi novu ulicu koja je u to vreme formirana od tri zasebne ulice. Zašto je ulica dobila naziv „srpska“ nije poznato. Pre toga je nosila naziv „Škotska“, navodno zbog škotskih trgovaca koji su živeli u gradu, mada se pominje i informacija da je dosta Škota ratovalo u vojsci poljskog kralja. Izgleda da kad su Srbi u pitanju ništa ne može da bude jednostavno i u potpunosti jasno. U oktobru 1941. nemačke okupacione vlasti preimenovale su ulicu u „Kroatenštrase“, odnosno dali joj naziv Hrvatska, da bi joj nakon oslobođenja ponovo vraćen stari naziv – srpska. Ovaj put kao razlog za to pominju se zasluge Alekse Dundića (1897-1920), srpskog revolucionara i učesnika Ruskog građanskog rata na strani „crvenih“.

Srpska ulica može se pohvaliti nadaleko čuvenom Lavovskom čokolaterijom (ukr. Lьvіvsьka maйsternя šokoladu, rus. Lьvovskaя masterskaя šokolada) u kojoj se ručno prave proizvodi od ove poslastice.

U njoj je i kafe-restoran „Mazoh“, nazvan po Leopoldu fon Zaher-Mazohu (1836-1895), austrijskom piscu zaslužnom za nastanak termina mazohizam koji je rođen u Lembergu, odnosno današnjem Lavovu. Ispred restorana je 2008. godine postavljena njegova skulptura koja ima dva neobična detalja.

Prvi detalj je džep, kroz koji se mogu opipati Mazohove genitalije, što navodno donosi sreću, a drugi detalj su erotske sličice koje se vide kroz otvor na njegovim grudima.
Pošto me nije vukla znatiželja da proveravam šta je na meniju restorana, nastavih dalje Srpskom ulicom i ubrzo stigoh do Crkve Svetog Andreja kod koje sam bio nešto ranije.

Ovaj put reših da uđem u crkveno dvorište i najpre osmotrim unutrašnju stranu odbrambenog zida koja sa rekonstruisanom drvenom galerijom izgleda dosta upečatljivo.

Iz crkvenog dvorišta izađoh kroz takozvanu Glinjansku kapiju (ukr. Glinяnsьka brama, rus. Glinяnskie vorota) koja je nekada vodila prema mestu Glinjani (ukr. Glinяni, rus. Glinяnы), udaljenom oko 50-ak kilometara od Lavova, a danas predstavlja najočuvaniji fragment nekadašnjeg gradskog fortifikacionog sistema.

Sagrađena je u prvoj trećini XVII veka u stilu kasne renesanse. Čini je kvadratna kula sa lučnim ulazom. Rekonstrukcija kapije i zida izvršena je 1977. godine. Prostor ulepšava cvetni sat koji je postavljen 2010. godine.

Nedaleko od zidina Bernardinskog manastira, u takozvanoj „Podrumskoj“ ulici (ukr. vulicя Pіdvalьna, rus. Podvalьnaя ulica), nalazi se još jedna građevina koja je nekada bila deo odbrambenog sistema grada. Radi se o gradskoj oružarnici ili takozvanom arsenalu (ukr. Mіsьkiй arsenal, rus. Gorodskoй arsenal), još jednom spomeniku renesansne odbrambene arhitekture.

U pitanju je objekat sa pravougaonom osnovom i malom osmougaonom kulom na severnoj strani. Osnovna funkcija mu je bila popravka i skladištenje naoružanja, baruta i municije.

Prvobitno zdanje sagrađeno je 1556. godine. Prema podacima dobijenim na osnovu istraživanja i iskopavanja obavljenih sedamdesetih godina XX veka, kula i zidovi u prizemlju su stariji i najverovatnije potiču iz XIV veka.

Arsenal je XVIII veku služio kao tamnica za ukrajinske kozake i hajdamake (učesnike ustanka protiv poljske vlasti, takozvane Kolivščine). U jednom od kazamata se nalazila prostorija za mučenje, a u njemu je stanovao i gradski dželat. Tokom napada Šveđana 1704. godine arsenal biva porušen, ali je obnovljen dve godine kasnije. Savremena rekonstrukcija izvršena je 1981. godine i od tada je u njemu smešten Muzej oružja „Arsenal“ u kome je izloženo staro naoružanje iz više od 30 zemalja.
Svojom veličinom i izgledom pažnju mi privuče zgrada pored arsenala.

Radi se o zgradi nekadašnjeg osiguravajućeg društva „Dnjestar“ sagrađenoj 1906. godine u stilu secesije.

U njenoj neposrednoj blizini je Uspenjska crkva (ukr. Uspensьka cerkva, rus. Uspenskaя cerkovь). Građena je u periodu od 1591. do 1629. godine i predstavlja još jedan spomenik renesansne arhitekture. Aktivna je i pripada Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi.

Na crkveno zdanje nadovezuje se Kornjaktov toranj. Tokom opsade imao je funkciju odbrambenog tornja, dok je u mirnodopsko vreme služio kao vatrogasna osmatračnica. Podigao ga je Konstantin Kornjakt (1517-1603), grčki trgovac i jedan od najbogatijih građana Lavova.
Prekoputa crkve mogu se videti ostaci jednog od bastiona koji je bio deo odbrambenih gradskih zidina.

Pored ostataka bastiona 2013. godine postavljen je stari lavovski tramvaj u kome se mogu kupiti suveniri i zakazati ekskurzije po gradu.

Nedaleko od Uspenjske crkve, praktično pored nje, nalazi se još jedna veoma značajna crkvena građevina. U pitanju je Dominikanska crkva (ukr. Kostel і monastir domіnіkancіv, rus. Dominikanskiй monastыrь i sobor) koja se smatra jednim od najznačajnijih spomenika barokne arhitekture u gradu.

Sredstva za njenu izgradnju obezbedio je poljski hetman Jozef Potocki (1673-1751). U crkvi je 1707. godine potpisan savez između Rusije i Poljsko-litvanske unije u ratu protiv Švedske. Od 1972. godine, pa do devedesetih godina XX veka, u njoj je bio smešten Muzej istorije religije i ateizma. Zdanje je zatim predato grkokatoličkoj crkvi i osveštano u čast svete Evharistije.
Povodom obeležavanja „400 godina od štampanja knjiga u ukrajinskim zemljama“ 1977. godine kraj zgrade br. 13 (nekadašnji Kraljevski arsenal, a danas Državni arhiv) u „Podrumskoj“ ulici postavljen je spomenik Ivanu Fjodorovu (1520-1583) prvom tipografu kod Istočnih Slovena.

Ivan Fjodorov u Lavov dolazi 1572. godine i ubrzo osniva štampariju koja se nalazila u blizini mesta gde je podignut spomenik.
Navodno je lavovskim vajarima dat rok od samo dva meseca da naprave skulpturu, pa su oni taj zadatak rešili tako što su uzeli maketu tipičnog ruskog vojnika i na nju stavili glavu Fjodorova, a u ruke tutnuli knjigu. Kao dokaz za to pominje se radna kecelja, koja umnogome podseća na vojnički šinjel i čizme koje liče na oficirske. Fjodorov je prikazan kako u jednoj ruci drži knjigu, a drugom rukom „seje“ znanje po lavovskoj kaldrmi. U današnje vreme prostor oko spomenika je najveća pijaca polovnih knjiga u gradu.

Kraljevski arsenal (ukr. Korolіvsьkiй arsenal, rus. Korolevskiй arsenal) kraj koga se nalazi spomenik podignut je po naređenju poljskog kralja Vladislava IV (1595-1648). Izgradnja se odvijala od 1639. do 1646. godine. Služio je za skladištenje naoružanja, a imao je i livnice u kojima su se izlivali različito oružje i crkvena zvona.
Iz sivih oblaka koji su se nadvili nad Lavovom polako je počela da pada kiša, što me nije sprečilo da nastavim dalju šetnju, ali mi je fotografisanje učinilo dosta komplikovanim, jer su se kapljice kiše hvatale po objektivu čim bih podigao fotoaparat.

Prekoputa Kraljevskog arsenala, skrivena iza krošnji drveća, nalazi se Barutna kula (ukr. Porohova veža, rus. Porohovaя bašnя) još jedan spomenik odbrambene arhitekture iz epohe renesanse.

Građena je od 1554. do 1556. godine. Zadatak joj je bio da štiti pristupe gradu sa severne strane. Korišćena je za skladištenje baruta i municije. Nakon što su austrijske vlasti krajem XVIII veka uklonile gradske zidine i ostale fortifikacione objekte služila je za čuvanje žita. Debljina zidova iznosi od 2.5 do 3 metra, dužine je 24, a širine 19.5 metara.

Ulaz u kulu ukrašavaju dve mermerne skulpture usnulih lavova koje su tu postavljene nakon rekonstrukcije koja je izvršena 1954. godine.

Poreklo skulptura je sporno. Prema jednoj varijanti, njih je donela sovjetska vojska iz Austrije kao ratni plen, dok su prema drugoj varijanti uzeti sa jednog groblja iz okoline Lavova na kome su bili deo mauzoleja jedne nemačke porodice.

Od Barutne kule krenuh ulicom Volodimira Viničenka (ukr. vulicя Volodimira Vinničenka, rus. ulica Vladimira Vinničenko) i stigoh do stepenica kojima se popeh do Hrama Svetog Arhistratiga Mihaila (ukr. Hram Svяtogo Arhistratiga Mihaїla, rus. Hram Arhistratiga Mihaila), još jednoj građevini iz epohe baroka.

Njegova izgradnja započeta je 1634. godine i on je najpre predstavljao manastirsku crkvu bosih karmelićana koji su se u Lavovu pojavili 1613. godine. Pošto se nalazio izvan istočne linije lavovskih fortifikacija manastir je imao funkciju odbrambenog kompleksa, pa je zbog toga bio na meti svih onih koji su želeli da osvoje grad. Poklekao je pred vojskom Bogdana Hmeljnickog 1648. godine, ali je izdržao tursku opsadu 1672. Švedski kralj Karlo XII (1682-1718) lično je komandovao odredom koji je 4. septembra 1704. zauzeo manastir tokom opsade Lavova. Osim crkvenom redu bosih, jedno vreme pripadao je i redu obuvenih karmelićana, kao i reformatorima.

Nakon Drugog svetskog rata manastir je zatvoren. Od 60-ih do 80-ih godina XX veka manastirsko dvorište je bilo mesto okupljanja hipika i ljubitelja rok muzike. Bogosluženja pred zatvorenim manastirom počela su da se obavljaju 1989. godine, a 1990. manastirski kompleks je predat crkvenom redu studita Ukrajinske grkokatoličke crkve.

Još jedno crkveno zdanje koje se nalazi u ulici Volodimira Viničenka je Crkva Sretenja Gospodnjeg (ukr. Cerkva Stritennя Gospodnьogo, rus. Kostёl Sréteniя). Kao i u slučaju Hrama Svetog Arhistratiga Mihaila, radi se o zdanju iz epohe baroka.

Rađena je po uzoru na Crkvu Svete Suzane u Rimu (ita. Chiesa di Santa Susanna alle Terme di Diocleziano). Izgradnja je započeta 1644. godine i trajala je skoro pedeset godina. Završena je zahvaljujući pomoći koju je dao poljski kralj Jan III Sobjeski (1629-1696). Fasada je dekorisana belim kamenom i skoro u potpunosti ima oblik kao crkva u Rimu. Sve do 1792. crkva je pripadala crkvenom redu bosih karmelićana. Krajem XVIII veka austrijska vlast zatvara crkvu i pretvara je u skladište. Crkveno zdanje se 1842. godine predaje katoličkoj crkvi. Nakon toga je još nekoliko puta menjalo namenu, a posle Drugog svetskog rata njegove prostorije koristi vojska. Tokom prve decenije XX veka zdanje je predato Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi.

Na moje veliko zadovoljstvo kiša ne samo da je prestala da pada, već se nebo skoro razvedrilo, pa sam sa zadovoljstvom mogao da nastavim razgledanje grada. Čim se malo udaljih od Crkve Sretenja Gospodnjeg ugledah još jednu crkvu koja se nalazi na raskrsnici ulice Volodimira Vinčenka i Maksima Krivonosa (ukr. vulicя Maksima Krivonosa, rus. ulica Maksima Krivonosa) kod koje mi za oko najpre zapade oronuli zid kraj ulaza u crkveno dvorište. U pitanju je Crkva Blaženog Klimentija Šeptickog (ukr. Cerkva Blažennogo Klimenta Šepticьkogo, rus. Cerkovь Blažennogo Klimentiя Šeptickogo).

Prvobitna crkva na tom mestu, posvećena Svetom Roku i Sebastijanu, podignuta je tridesetih godina XVII veka. Bila je od drveta i izgorela je 1648. godine tokom opsade Lavova od strane vojske Bogdana Hmeljnickog. Ubrzo, već 1656. godine, na istom mestu u stilu ranog baroka podignuta je kamena crkva, koja je 1664. posvećena Svetom Kazimiru. Austrijske vlasti 1783. godine zatvaraju crkvu, a njene objekte predaju sestrama milosrdnicama i otvaraju sirotište koje je funkcionisalo do 1939. Tokom pedesetih i sedamdesetih godina XX veka prostor nekadašnjeg sirotišta korišćen je kao popravni dom za maloletnice. Jedno vreme crkvene objekte je koristilo sovjetsko, a kasnije ukrajinsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Crkveno zdanje je 2007. godine predato Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi i posvećeno blaženom Klimentiju Šeptickom (1869-1951), arhimandritu i egzarhu Ukrajinske grkokatoličke crkve koji je tokom Drugog svetskog rata učestvovao u spasavanju velikog broja ukrajinskih Jevreja, skrivajući ih po manastirima. Nakon rata rukovodstvo SSSR-a odlučilo je da ukine grkokatoličku crkvu, odnosno da je pripoji Ruskoj pravoslavnoj crkvi. To je dovelo do hapšenja svih unijatskih episkopa koji su to odbili, pa se na čelu unijatske crkve nalazio stari arhimandrit Klimentij koji je pozivao sveštenike da ne prelaze pod jurisdikciju Ruske pravoslavne crkve i skupljao potpise grkokatoličkih sveštenika sa molbom da se oslobode uhapšeni episkopi i da se prekine progon grkokatolika. U pokušaju da osujeti planove vlasti šalje u Vatikan pismo, ali je ono biva presretnuto od strane NKVD-a, što je zatim poslužilo kao razlog za njegovo hapšenje. Osuđen je na osam godina zatvora i poslat u Vladimirsku tamnicu u čijoj bolnici je umro 1951. godine. Rimski papa Jovan Pavle II kanonizovao ga je 2001. godine.

Krenuh dalje ulicom Maksima Krivonosa, zatim skrenuh u „Nasipnu“ (ukr. Nasipna vulicя, rus. ul. Nasыpnaя), a iz nje u „Vičevu“ (ukr. Vičeva vulicя, rus. Vičevaя ulica) i ubrzo se nađoh pred kapijom nekadašnje Crkve i manastira benediktinki (ukr. Kostel і monastir benediktinok, rus. Kostёl i monastыrь benediktinok). Manastirski kompleks je podignut 1595. godine i predstavlja spomenik renesansne arhitekture.

Nalazio se izvan odbrambenih gradskih zidina, pa njegova arhitektura ima odbrambene crte. Manastir je 1623. i 1748. stradao u požaru, a nakon rekonstrukcija izgubio je prvobitni oblik. U sovjetsko vreme njegovi objekti korišćeni su kao skladište, a nakon Drugog svetskog rata u njemu je otvorena muzička škola. U današnje vreme manastirski kompleks pripada Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi, ženskom redu studitki. Naziv crkve je preimenovan u Hram Svih Svetih.
Dalju šetnju nastavih „Snežnom“ ulicom (ukr. vulicя Snіžna, rus. Snežnaя ulica) u kojoj se nalazi još jedna lavovska svetinja.

Radi se o Crkvi Presvete Deve Marije Snežne (ukr. Kostel Presvяtoй Devы Marii Snežnoй, rus Kostёl Marii Snežnoй) koja se smatra najstarijom katoličkom bogomoljom u gradu. Osnovali su je u XIV veku nemački kolonisti na mestu drvene crkve iz XIII veka.

Njen naziv vezuje se za legendu koja je pratila izgradnju Bazilike Svete Marije Velike u Rimu (ita. Basilica di Santa Maria Maggiore), a to je da se Bogorodica ukazala papi Liberiju i rimskom patriciju Ivanu i zapovedila im da joj u čast podignu crkvu na mestu na koje tokom leta padne sneg.
Za sedam vekova postojanja crkva je više puta preuređivana i dorađivana. Danas predstavlja jednostavnu jednobrodu građevinu sa krovom na dve vode. Da se na omanjem tornju ne nalazi krst nikada ne bih pomislio da se radi o crkvenom zdanju.

Nastavih dalje šetnju uskim, kaldrmisanim lavovskim uličicama. Navigacija u telefonu dovede me do Starog pijačnog trga (ukr., ploщa Stariй Rinok, rus. ploщadь Starый rыnok) i Crkve Jovana Krstitelja (ukr. Cerkva Іvana Hrestitelя, rus. Kostёl Ioanna Krestitelя) koja se smatra jednim od najstarijih spomenika arhitekture u gradu.

Crkvu prate mnoge legende i pretpostavke u vezi sa njenim osnivanjem. Kao mogući datum izgradnje pominje se 1201., 1234. i 1250. godina, a kao osnivač Lav Danilovič koji je crkvu navodno podigao za svoju ženu Konstancu, ćerku ugarskog kralja Bele IV. Temeljna rekonstrukcija obavljena je 1889. godine u neoromaničkom stilu. Tokom rekonstrukcije koja je obavljena 1980. godine otkriveno je dosta gotskih elemenata, što je dalo osnovu da se govori o gotskom karakteru građevine. Od 1993. godine u crkvi funkcioniše Muzej najstarijih spomenika Lavova, ali se obavljaju i bogosluženja Ukrajinske grkokatoličke crkve.
Još jedno mesto koje sam u Lavovu želeo da posetim bio je park Visoki zamak (ukr. Visokiй zamok, rus. Vыsokiй zamok) i u njemu vidikovac sa koga se pruža odličan pogled na grad. Međutim, kao što mu sam naziv govori, nalazi se „na visini“, a meni nakon nekoliko sati pešačenja po gradu nije baš bilo do hodanja uzbrdo. Umesto toga, reših da obilazak grada polako privedem kraju i lagano se zaputih nazad prema Pijačnom trgu. Bio sam zadovoljan što sam za nekoliko sati uspeo da obiđem većinu mesta koja sam planirao da posetim i više mi se nikuda nije žurilo. Želeo sam još malo da uživam u Lavovu i lepoti njegovih zdanja i ulica.
Pošto je do polaska voza za Čop bilo još dosta vremena, na Pijačnom trgu dođoh u iskušenje da iz radoznalosti posetim „Krivku“ (ukr. Kriїvka, rus. Krыivka) – restoran čija je unutrašnjost osmišljena i uređena kao skrovište Ukrajinske ustaničke armije. Da bi sve izgledalo što uverljivije restoran se nalazi u podrumu zgrade, a njegova vrata nakon kucanja otvara naoružani stražar u uniformi te oružane formacije i unutra pušta samo goste koji izgovore lozinku (Slava Ukrajini! – Herojima slava!) Nakon kratkog premišljanja na kraju ipak odlučih da „ne čačkam mečku“ i zaputih se prema stajalištu tramvaja br. 9.

Usput se zaustavih u Starojevrejskoj ulici (ukr. vulicя Staroєvreйsьka, rus. Staroevreйskaя ulica) koja jednim svojim delom prolazi kroz nekadašnji jevrejski kvart. Na njenom kraju, praktično iza zgrade Arsenala, stoje ostaci sinagoge Zlatna ruža (ukr. Zolota roza, rus. Zolotaя roza, jid. די גאָלדען רויז) nekada jedne od najlepših u Istočnoj Evropi i najstarije u Ukrajini.

Početkom XX veka Jevreji su činili nešto više od 25% stanovništva Lavova i predstavljali su većinu u oblasti takozvanih slobodnih profesija (70% advokata i 60% lekara). Koliko je jevrejska zajednica u Lavovu bila jaka govori podatak da je do Drugog svetskog rata u gradu postojalo 40 velikih i 160 malih sinagoga.
Sinagoga Zlatna ruža građena je od 1580. do 1595. godine. Bila je centar društvenog života srednjevekovnog jevrejskog kvarta i predstavljala je spomenik renesansne arhitekture. Uništili su je nacisti u julu 1941. godine. Tokom 2015. izvršena je konzervacija njenih ostataka, a prostor na kome se nalazila pretvoren je u memorijal.

Od memorijala se zaputih prema obližnjem tramvajskom stajalištu. Po dolasku tramvaja br. 9 uđoh u njega i krenuh prema železničkoj stanici na kojoj sam planirao da se malo odmorim, nešto pojedem i pripremim se za nastavak putovanja.
Ideja da u povratku iz Odese jedan dan provedem u Lavovu bila je pun pogodak. Grad mi se izuzetno dopao, pre svega zbog upečatljive arhitekture koja mu daje neodoljiv šarm i za koju verujem da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Iako ga ratovi nisu zaobilazili, Lavov je imao sreću da iz njih izađe bez previše razaranja, pa svako ko se u njemu nađe može da uživa u njegovom bogatom kulturnom nasleđu, jer svaka epoha koja je obeležila evropsku kulturu ostavila je u njemu svoj trag. Šetajući ulicama Lavova na trenutke sam zaboravljao da sam u Ukrajini. Više sam imao utisak da sam u nekom poljskom ili drugom srednjeevropskom gradu, pa nije čudno što za Lavov mnogi govore da je najevropejskiji ukrajinski grad. U odnosu na Kijev, a pogotovo na Odesu, Lavov je bez sumnje „nacionalno obojeniji“ grad. O tome govori i njegov neformalni naziv „Banderštat“ koji je postao popularan među omladinom nakon što je lavovska rok grupa „Braća Gadjukini“ (ukr. Brati Gadюkіni) 1991. godine objavila album pod nazivom „Mi – momci iz Banderštata“ (ukr. Mi — hlopcі z Banderštadtu) sa istoimenom pesmom. Za razliku od Odese, u Lavovu se uglavnom čuje ukrajinski jezik koji mi je zvučao kao neka mešavina poljskog i ruskog, i koji, moram priznati, nisam previše razumeo. Sve u svemu, utisci o Lavovu su bili više nego pozitivni.

Nastavak—>