<— Претходни повезани чланак

24.09.2018.

Садржај

Железничка станица „Кијев-путничка“

Након нешто више од тринаест сати вожње у „плацкартном“ вагону воза 248 Л стигох из Одесе у украјинску престоницу, односно на станицу „Кијев-путничка“ (укр. Київ-Пасажирський, рус. Киев-Пассажирский). Као и сваки пут када дођем у неки град у коме планирам да се задржим бар неколико сати, први задатак по доласку био је да пронађем аутoматску гардеробу и тако се ослободим пртљага. То није требало да представља проблем, јер је на станици све добро обележено, а натписи су и на енглеском језику.

Централни хол станице, као и још неки њени делови, били су сувише мрачни. Расвета очигледно није баш у најбољем стању. А можда је у питању нека штедња, јер економска ситуација у Украјини није сјајна.
Убрзо пронађох гардеробу која се налази у сутерену зграде и до које се долази из централног хола (пролаз лево од степеница).

Гардероба није баш у кораку са временом, односно, плаћање се не може извршити платном картицом или кованицама, већ се на шалтеру мора купити жетон. И сам начин откључавања и закључавања је специфичан, али ту је упутство у коме је све објашњено. Крај шалтера се могу прочитати и најважније информације за путнике.

Иначе, станица „Кијев-путничка“ је главна путничка железничка станица у Кијеву. У њен састав улазе Централна, Јужна и Приградска станица. Прва станична зграда саграђена је 1870. године, али се није сачувала до данашњих дана. Садашње здање саграђено је 1932. године и у себи комбинује елементе украјинског барока и конструктивизма.

Кијевски метро

Након што оставих пртљаг у гардероби био сам спреман за шетњу по Кијеву, али ми за то на руку нису ишле временске прилике, јер је киша баш лила. Одлучих да „активирам“ резервни план и уместо шетње по граду посетим „Национални музеј историје Украјине у Другом светском рату“ (укр. Національний музей історії України у Другій світовій війні), па кренух према најближој станици метроа која носи назив „Станична“ (укр. Вокзальна, рус. Вокзальная) и налази се поред станице са које саобраћају приградски возови.

Гужва која је владала на станици испред шалтера за куповину жетона у потпуности је потврђивала њен епитет једне од најоптерећенијих кијевских метро станица, понајвише због тога што се у Кијев, који иначе броји око 3 милиона становника,  сваки радни дан слије још 500 хиљада људи.

На станици се налазило и неколико аутомата за куповину жетона, али је највише људи ипак било испред шалтера. У складу са изреком „Куд сви Турци, ту и мали Мујо“, стадох у ред за куповину жетона на шалтеру. Иако је изгледало да ће стајање у реду потрајати, куповину жетона заврших доста брзо, па кренух према покретним степеницама. Једна од рампи осим аутомата за жетоне, имала је и терминал за картице, односно вожња метроом се могла платити и картицама које имају могућност бесконтактног плаћања, али, колико сам могао да видим, ту опцију нико није користио.
Иначе, Кијевски метро (укр. Київський метрополітен, рус. Киевский метрополитен) отворен је 1960. године и био је трећи по реду у Совјетском Савезу, након московског и лењинградског. Има три линије, а у плану је и изградња четврте.

Станица „Вокзаљна“ део је свјатошинско-броварске линије (укр. Святошинсько-Броварська лінія, рус. Святошинско-Броварская линия) која је прва саграђена. Пошто је изграђена у совјетско време, доста пажње посвећено је њеном уређењу, као што је то био случај са станицама московског и лењинградског метроа. Замисао архитеката је била да путнику који је стигао у престоницу Украјине станица треба да укаже на битне моменте из украјинске прошлости, па су тако на зидовима постављени велики медаљони изливени од бронзе са мотивима из украјинске историје, као што су староруски витезови, Перејаславска скупштина, уједињење украјинских земаља, Велики отаџбински рат…

Oд станице „Кијев-путничка“ до „Националног музеја историје Украјине у Другом светском рату“ не постоји директан превоз, па изађох на метро станици „Арсеналска“ (укр. Арсенальна, рус. Арсенальная) и на оближњем аутобуском стајалишту седох у „маршрутку“, односно минибус 470 који саобраћа до музеја.

* * *

Шетња по граду. Парк вечне славе. Трг независности. Златна капија.

У музеју сам се задржао довољно дуго да киша скоро престане да пада. Следеће место које сам желео да посетим била је Кијево-печерска лавра до чијег се улаза од музеја без проблема може стићи пешке за око 15-ак минута. На путу до ње прођох поред Споменика ветеранима авганистанског рата (укр. Пам’ятник воїнам-афганцям, рус. Памятник воинам афганцам) подигнутом 1999. године поводом десетогодишњице повлачења совјетске војске из Авганистана.

Композицију споменика чине бронзане фигуре тројице војника – двојица стоје, док трећи седи са обореном главом због жалости за погинулим другом. Крај пиједестала који је од гранитних блокова налазе се црни тулипани, симбол жалости и бола за изгубљеним животима. У жаргону, назив „црни тулипан“ (укр. чорний тюльпан, рус. черный тюльпан) користио се за транспортне авионе који су у лименим сандуцима превозили тела погинулих у СССР. На плочама које окружују споменик исписано је 3280 презимена војника из Украјине, погинулих у Авганистанском рату од 1979. до 1989. године. Укупан број погинулих совјетских војника износио је око 15000.

Од споменика авганистанским ветеранима кренух према улазу у Кијево-печерску лавру који је у његовој непосредној близини.

* * *

Били су већ касни поподневни сати када након посете Кијево-печерској лаври започех шетњу по граду. На располагању сам имао нешто више од 2 сата, јер се у другој половини септембра смркава доста рано, већ око 6 сати. Пошто је за град попут Кијева, то заиста мало времена, одлучих да шетњу ограничим на потез од Кијево-печерске лавре до Трга независности (укр. Майдан Незалежності, рус. Майдан Незалежности).
Иначе, Кијев (укр. Київ, рус. Киев) је један од најстаријих градова у Источној Европи. Према предању које је забележено у летопису Повест минулих лета (стсл. Повѣсть времяньныхъ лѣтъ; рус. Повесть временных лет; укр. Повість временних літ), насеље на месту данашњег Кијева у V веку су основала браћа Киј, Хорив и Шчек са сестром Либид и назвали га по најстаријем од њих – Кију. У истом летопису Кијев се помиње и као „мајка руских градова“. Та фраза приписује се кнезу Олегу који је своју престоницу преместио из Новгорода у Кијев и тако поставио темеље Кијевске Русије.
Становништво Кијева примило је хришћанство 988. године за време владавине кнеза Владимира. Крштење је обављено у реци Дњепар, мада се у неким изворима помиње река Почајна, десна притока Дњепра. Сам кнез Владимир примио је хришћанство исте године у граду Херсонес на Криму. Две године касније гради се прва камена црква коју 1240. године уништавају хорде Бату-кана. Златни век Кијева почиње за време владавине кнеза Јарослава Мудрог (978-1054). Тада се завршава изградња Саборног храма Свете Софије (укр. Собор Святої Софії, Софійський собор, рус. Собор Святой Софии, Софийский собор) која је започета током владавине кнеза Владимира. У храму се 1051. године бира први кијевски митрополит – Иларион Кијевски, чиме црква постаје независна од Византије. Исте године монах Антоније Печерски и његов ученик Теодосије оснивају Кијево-Печерску лавру са којом се везују имена неких историјских личности, попут летописца Нестора. У XII веку моћ Кијевске Русије опада и почиње период њеног распада. Кијев је током своје даље историје био део Велике кнежевине Литваније и Пољско-литванске државне заједнице (1324/1362 – 1654), Руског царства и Руске Империје (1654—1917), а од 1991. године је престоница независне украјинске државе.
Прво на шта наиђох беше Национални музеј гладомора-геноцида (укр. Національний музей Голодомору-геноциду, рус. Национальный музей Голодомора-геноцида) који је посвећен страдалим у великој глади која је захватила Украјину у периоду од 1932. до 1933. године од које је живот изгубило око 2,2 милиона људи. Када су у питању овакве ствари са бројкама се, нажалост, увек лицитира, па тако украјински политичари десне оријентације помињу и 10 милиона страдалих.

Сматра се да је изазивање глади био Стаљинов начин да сузбије украјински национализам оличен у украјинским сељацима. Ипак, у том периоду глад није захватила само Украјину, већ и друге, углавном степске крајеве СССР-а, а званично се као њен разлог наводи колективизација која је започета 1930. године.
Меморијал је подигнут 2008. године и састоји се од капеле у облику свеће са музејом, скулптурне композиције анђела на улазу у меморијал, бронзане скулптуре изгладнеле девојчице и алеје „црних табли“.

Девојчица у рукама држи и привија уз себе пет класова који подсећају на одлуку ЦИК и СНК СССР-а од 7. августа 1932. године којом се строго кажњавају сви који на пољима након жетве скупљају преостало класје.

Крај меморијала је видиковац са кога се пружа поглед на леву обалу Дњепра и мост „Метро“.

Меморијал је део Парка вечне славе (укр. Парк Вічної Слави, рус. Парк Вечной Славы) који представља један од најпознатијих меморијалних комплекса у Кијеву. Површине је нешто више од 18 хектара и мало је необичан, јер знатан његов део чини стрма падина која се спушта према Дњепру.

У парку је 1957. године свечано отворен Меморијал вечне славе, посвећен војницима, погинулим у Другом светском рату. Чини га обелиск висине 27 метара у чијем подножју, на гробу незнаног војника, гори вечна ватра. Пламен којим је вечна ватра запаљена донет је са Мамајевог кургана у Стаљинграду.

Од обелиска се пружа Алеја хероја у коју су са других места у граду пренесени остаци погинулих официра и подофицира Црвене армије од којих су дванаесторица проглашени за хероје Совјетског Савеза.

Део меморијала је и Алеја војничке славе која је новијег датума. Настала је са идејом да буде посвећена херојима из Другог светског рата који су рођени у Украјини. На њеном почетку је 2010. године, поводом обележавања Дана победе, постављен споменик прослављеном летачком асу Ивану Кожедубу (1920-1991) који са 62 оборена авиона држи рекорд по броју признатих ваздушних победа међу савезничким пилотима. Међу обореним авионима је и један млазни ловац Ме-262.

У наредним годинама постављено је шест бисти хероја из Украјине. Завршетак уређења алеје, односно постављање укупно четрнаест бисти, планиран је за 2015. годину и обележавање 70 година од победе у Другом светском рату, али су тај план омеле политичке промене до којих је дошло 2014. године.
Наставих шетњу и убрзо стигох до још једног видиковца са кога се пружа леп поглед на оба меморијала и куполе здања у Кијевско-печерској лаври.

Недалеко од видиковца је споменик посвећен војним пилотима погинулим током ослобађања Украјине (укр. Пам’ятник військовим льотчикам, рус. Памятник военным лётчикам).

Споменик је откривен 6. новембра 2001. године уочи годишњице ослобођења Кијева у Другом светском рату. Скулптура приказује Леонида Бикова (1928-1979), совјетског и украјинског глумца, режисера и сценаристу, можда најпознатијег по улози капетана Титаренка у филму Само старци иду у бој (1973) који је посвећен совјетским пилотима. По избору руских гледалаца то филмско остварење убраја се у десет најбољих руских филмова о Другом светском рату. Осим што је остварио једну од главних улога, Биков је тај филм и режирао.
Наставих даље Алејом хероја Битке код Крута (укр. алея Героїв Крут, рус. аллея Героев Крут) и убрзо стигох до Храма-капеле Светог Андреја Првозваног (укр. Храм-каплиця святого апостола Андрія Первозваного, рус. Андреевская часовня).

Ради се о здању подигнутом поводом обележавања две хиљаде година од Христовог рођења. Освештано је 13. децембра 2000. године, на дан Светог Андреја, прозваног „првозвани“, јер је пре свих апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. Заједно са храмом освештано је и обележје посвећено јубилеју.

Истог дана откривен је и споменик овом свецу који се сматра заштитником Украјине, Шкотске, Грчке и Румуније.

У близини цркве је још једно обележје посвећено великој глади у Украјини од 1932. до 1933. године. Ради се о спомен-крсту подигнутом 2005. године.

Церемонији откривања крста присуствовао је украјински председник Виктор Јушченко са породицом и том приликом посадио неколико од укупно 300 садница худике колико је посађено тог дана.
Недалеко од капеле је место на коме је по предању сахрањен Асколд – кијевски кнез који је владао Кијевом непосредно пре кнеза Олега. Према легенди, кнез Олег је убио Асколда и његовог брата Дира и преузео власт у Кијеву који је убрзо затим постао центар Кијевске Русије. На месту где је Асколд сахрањен почетком XIX века подигнута је капела коју ја, нажалост, нисам сликао, јер је од дрвећа нисам видео.
Пошто је поподне било на путу да пређе у вече, желео сам да што пре дођем до централног градског трга, јер без његовог обиласка нисам хтео да завршим посету Кијеву. Најближа метро станица беше „Арсеналска“, али неку пречицу до ње из доњег дела парка нисам успео да пронађем, па наставих даље улицом кроз парк. Паде ми на памет идеја да се некако испентрам уз стрмину и тако скратим пут, али сам од ње одустао, јер су земља и трава били мокри од кише и сувише клизави. На срећу, убрзо наиђох на степенице које су водиле према поменутој станици.
Испред станице стоји споменик радницима фабрике „Арсенал“ (укр. Пам’ятник робітникам заводу Арсенал, рус. Памятник рабочим завода Арсенал) који су се октобра 1917. побунили и стали на страну совјета. Према тврдњама, брдски топ који чини композицију споменика је управо онај из кога су радници испалили први хитац на војску Централне раде.

Топ је 1923. године постављен на постамент од црвеног гранита који је остао након уклањања 1918. године споменика полтавском пуковнику Ивану Искри и генералном судији запорошке војске Василију Кочубеју. Они су 1707. године послали Петру Великом писмо у коме су га упозорили на тајне преговоре Ивана Мазепе са шведским и пољским краљем и његовој намери да са њима склопи савез. Петар у то није поверовао и предао их је Мазепи који их је погубио. Нешто касније, 1709. године, Мазепа је заиста прешао на страну шведског краља Карла XII.
Након политичких промена у Украјини 2014. године споменици совјетске епохе нашли су се на удару украјинских националиста, па није чудно што је табла на споменику испрскана белом и црвеном фарбом.
Спустих се на станицу „Арсеналска“ која се са својих 105,5 метара дубине убраја у пет најдубљих метро станица на свету. Од ње је дубља само метро станица у Пјонгјангу, престоници Северне Кореје, чија се дубина процењује на 110 метара, која је пројектована тако да може да послужи и као склониште.

 

Стигох до станице „Хрешчатик“ (укр. Хрещатик, рус. Крещатик), а затим пређох на станицу „Трг независности“ (укр. Майдан Незалежності, рус. Майдан Незалежности).

Након неколико минута нађох се на самом тргу.

Простор на коме се трг налази некада је била мочвара. Током владавине Јарослава Мудрог градска утврђења значајно су проширена и дуж будућег трга простирали су се бедеми, зидине и ровови. На то у данашње време на симболичан начин подсећа споменик „Љадска капија“ (укр. Лядські ворота, рус. Лядские ворота) који је на тргу подигнут 2001. године недалеко од места на коме су откривени остаци праве капије.

Током опсаде Кијева 1240. године управо на том месту хорде Бату-кана успевају да пробију одбрану и упадну у град, јер се због врло јаких мразева мочвара заледила и тако омогућила нападачу да приђе капији која се није налазила на узвишици, већ у долини Хрешчатичког потока.
Прве дрвене куће на простору будућег трга појавиле су се у четвртој деценији XVIII, а камене половином XIX века. Сам трг формирао се током четврте деценије XIX века када су уклоњени остаци одбрамбених бедема. Током 1878. године завршена је изградња зграде градске већнице (укр. Будинок Київської думи, рус. Здание Киевской городской Думы), па је трг добио назив „Думски“. Касније, 1919. године трг је преименован у „Совјетски“, а 1935. у Трг Калињина. Данашњи назив – „Трг независности“, добио је 1991. године после распада СССР-а и проглашења независне украјинске државе.
Након реконструкције трга 2001. године на њему се појавило доста нових споменика, скулптура и фонтана. Најупечатљивији нови објекат је свакако Споменик независности Украјине (укр. Монумент Незалежності) који је подигнут у централном делу трга поводом десетогодишњице од проглашења независности Украјине.

У питању је стуб висине 52 метра чији врх краси скулптура девојке одевене у украјинску ношњу са граном худике у рукама која представља Богородицу Оранте.

Поједини делови скулптуре су позлаћени, попут орнамената на одећи и гране худике. У стилском погледу споменик је мешавина украјинског барока и ампира.
Трг краси и фонтана са скулптурама оснивача града: Кија, Хорива, Шчека и њихове сестре Либид.

Још један леп детаљ на тргу је цветни сат који је ту присутан од 2009. године. За његово уређење користи се од 50 до 80 хиљада цветова различитих нијанси. Дужина велике казаљке износи 7, а мале 4 метра.

Током 2017. трг је улепшао натпис „I love Kyiv” који је постављен уместо натписа „Eurovision“ који се могао видети по граду када је Кијев био домаћин песме Евровизије 2017. године.

Трг на два дела пресеца Хрешчатик (укр. Хрещатик, рус. Крещатик) – главна улица у Кијеву.

У поређењу са главним улицама осталих европских престоница Хрешчатик је са 1225 метара најкраћа, али с друге стране најшира главна улица. Растојање од зграда са једне и друге стране достиже 75 метара.
Трг независности и Хрешчатик места су на којима се организују културни догађаји, попут концерата на отвореном, али и политички протести, као што је то био случај 2000. и 2001. године против председника Леонида Кучме, а затим Наранџаста револуција 2004. и 2005. године. Сви ти протести нису ништа у поређењу са оним што се издешавало крајем 2013. и почетком 2014. године када је у оближњим улицама погинуло више од стотину демонстраната и неколико десетина припадника милиције. Разлог протеста је била одлука украјинске владе да одбије потписивање споразум о ближој интеграцији са ЕУ. На то је утицала понуда Русије да Украјини да кредит од 15 милијарди долара. Најкрвавији дан током протеста био је 20. фебруар 2014. када је снајперском ватром убијено 49 демонстраната и 4 чувара реда. Једно од места са којега су деловали снајперисти био је Хотел Украјина.

Дан касније, под притиском запада, председник Виктор Јанукович са опозицијом потписује споразум о регулисању кризе, који је, између осталог, предвиђао превремене председничке изборе најкасније у децембру 2014. Ипак, Врховна рада 22. фебруара смењује Јануковича, а његову функцију преузима тадашњи њен председник Александар Турчинов. Нова влада формирана је 27. фебруара, а на њено чело постављен је Арсениј Јацењук. Последица ових догађаја је побуна проруског становништва на истоку Украјине, у регији Донбаса, као и припајање Крима Русији, након референдума који је одржан средином марта исте године.
За убиство демонстраната од стране снајпериста опозиција је окривила режим Јануковича и Русију, од којих су стигле контраоптужбе.
Током 2014. године градске власти доносе одлуку да се део Институтске улице (укр. Інститутська вулиця, рус. Институтская улица), у којој је погинуо највећи број демонстраната, преименује у Алеју хероја Небеске стотине (укр. Алея Героїв Небесної Сотні, рус. Аллея Героев Небесной Сотни). Небескa стотина је назив за све демонстранте који су погинули током протеста, нешто више од стотину људи.

Табле са именима погинулих демонстраната

Табле са стиховима посвећеним жртвама протеста

Меморијал са сликама настрадалих на почетку Алеје хероја Небеске стотине

Обележје посвећено настрадалима током протеста

Након трагичних догађаја из 2013. и 2014. године трг је престао да буде место на коме се одржавају забавне и културне манифестације. Оне се сада углавном организују на Софијском тргу (укр. Софійська площа, рус. Софийская площадь), док је Трг независности постао место посвећено Евромајдану.

Док сам правио кратак снимак трга зачух неки женски глас и укапирах да се особа мени обраћа.

Заправо, у питању су биле две жене од којих је једна почела да прича о сукобу на истоку Украјине и да оне продајом наруквица у бојама украјинске заставе заправо скупљају помоћ за рањене и погинуле војнике којих, по њеним речима „има много више него што власт говори“. Уз осећај да новац од продаје највероватније неће напустити њихове џепове, купих једну наруквицу.
Након разгледања и шетње по главном тргу украјинске престонице спустих се у метро и запутих према станици Златна капија (укр. Золоті ворота, рус. Золотые ворота) у чијој се близини налази истоимена кијевска знаменитост.
Док је „Љадска капија“ водила у кнежев део града, познат као Стари град, Златна капија служила је као главни улаз у кијевски Горњи град са јужне стране. Назив је добила по цариградској Златној капији која је имала идентичну функцију. Изнад капије се налазила надвратна Благовештенска црква, да сваки путник који прилази Кијеву види да се ради о хришћанском граду. Црква је била богато украшена мозаиком и фрескама.

Пошто је саграђена током владавине Јарослава Мудрог, капија се до наших дана, наравно, није сачувала у изворном облику. Више пута је рестаурирана, а последња рестаурација завршена је 2007. године. Том приликом су конзервирани њени остаци који потичу из времена Јарослава Мудрог и они се могу видети у оквиру музеја Златна капија.

За посету музеју било је сувише касно, пошто је отворен до 19 часова, а ја сам до њега стигао петнаестак минута пре затварања.
Испред капије је 1997. године постављен споменик кнезу Јарославу Мудром, током чије владавине је Кијев доживео свој процват.

Кнез је приказан са макетом Саборног храма Свете Софије (укр. Собор Святої Софії, рус. Собор Святой Софии) у рукама, чија је изградња завршена током његове владавине. Кнежев поглед усмерен је у правцу храма.

Због специфичности композиције споменик је у народу добио шаљиви назив „Човек са тортом“.
Сквер око капије украшава још један, мало необичан споменик. Ради се о статуи персијског мачка Пантелејмона, маскоти оближњег ресторана, који је страдао у пожару.

Постоји веровање да онај ко „помази“ мачка може очекивати неочекивани новчани добитак, па је скулптура због тога прилично углачана.
Мрак је полако почео да се навлачи на град што ме је навело на размишљање где да проведем скоро четири сата, колико је остало до поласка воза за Лавов. Одлучих да се вратим до Трга независности и направим неколико ноћних фотографија. Међутим, градско осветљење је било баш слабо и изгледало је као да је град утонуо у таму. Због тога реших да се прошетам по тржном центру Глобус који се простире испод трга.

„Глобус“ је Свечано отворен 25. маја 2002. године и у то време је био први кијевски тржни центар европског нивоа. Састоји се из два дела (Глобус 1 и Глобус 2) укупне површине 35400 кв. метара. Има више од 200 продавница, а сваки дан кроз њега продефилује око 70 хиљада људи.
Пошто нисам неки купохоличар обилазак тржног центра више је био начин да „убијем“ време, него израз жеље да у њему стварно нешто купим. На крају га напустих празних руку и одлучан да шетњу по граду приведем крају, односно да се вратим на железничку станицу. Од Трга независности до станице „Кијев-путничка“ има око четири километра пешачења које би ми додатно „убило“ време, али сам за то био превише уморан, па на станицу стигох метроом.
Иако није била нешто претерано дуга, шетња по Кијеву ме је прилично исцрпела што ме је натерало да застанем крај киоска са брзом храном испред железничке станице да видим шта може на њему да се поједе. На менију прочитах „шаурма“, али ми тај назив ништа није говорио и да не беше вертикалног ражња на коме се окретало и пекло месо не бих знао о чему се ради. Када су у питању храна и путовања, морам признати да нерадо купујем производе са месом по киосцима, јер стомачне тегобе могу да направе велике компликације. Моје оклевање је приметио продавац и позвао ме руком да приђем, а ја сам га, ваљда због глади која ме је морила, без поговора послушао.„Шаурма“ или на српском шаварма била је баш укусна и повратила ми је изгубљену снагу.
Као најбоље место на коме бих могао да проведем остатак вечери, а и да напуним батерију мобилног телефона која се због коришћења навигације прилично испразнила, учинила ми се „чекаоница повишеног комфора“ (укр. зал підвищеної комфортності, рус. зал повышенной комфортности) на првом спрату железничке станице.

У односу на остале делове станице, чекаоница је прилично добро осветљена, покривена је бежичним интернетом и има утичнице. Иако код себе нисам имао возну карту за Лавов, љубазна станична радница ми је веровала на реч и боравак у чекаоници наплатила 35 гривни, а не 50, колико је предвиђено за путнике без карте.
Резервна и батерија у мобилном телефону полако су се пуниле, а ја сам размишљао о протеклом дану. Лоше временске прилике прилично су ми помрсиле конце у погледу обиласка града, а утицале су и на утиске о самом Кијеву. Због сивих облака који су се надвили над њим и сам град ми се учинио помало сивим. Оно што је донекле разбијало то сивило било је зеленило кога у граду има доста због чега се Кијев са правом сматра зеленим градом. У данашње време, када бетон и асфалт „гутају“ све пред собом, то је свакако велики плус. Осим тога, Кијев се може похвалити великим бројем стабала која представљају праве ботаничке споменике, јер им се старост процењује на неколико стотина година.
Без обзира на кишне облаке, дан проведен у Кијеву био ми је занимљив, јер сам успео да обиђем неке од његових најпознатијих знаменитости попут Кијево-печерске лавре и Националног музеја историје Украјине у Другом светском рату. Ипак, нисам стигао да се прошетам „Андрејевским спустом“ (укр. Андріївський узвіз, рус. Андреевский спуск), улицом која повезује Горњи са Доњим градом, у којој се због мноштва зграда из XIX века може осетити атмосфера старог Кијева. Због многобројних кафића, ресторана и тезги са сувенирима туристи је увек радо посећују, као и Доњи град, односно Подил (укр. Поділ, рус. Подол) који због своје архитектуре подсећа на време када су његовим улицама шетали неки од прослављених писаца, попут Булгакова и Куприна. Постоји прича да је шетајући Подилом чувени Гогољ добио идеју да напише причу „Нос“. За тај, засигурно најлепши и најзанимљивији део Кијева, нажалост, нисам имао времена.
С друге стране, био сам на чувеном „Мајдану“, некада месту резервисаном за прославе и културна дешавања, а сада тужним подсетником на један од најтрагичнијих догађаја из најновије украјинске историје. Због људских живота који су на њему изгубљени не могу да кажем да ми је шетња тргом пружила неко нарочито задовољство. Ипак, пошто на путовања крећем са жељом да посетим места којима се може доделити епитет „историјска“, обилазак „Мајдана“ нисам желео да пропустим, тим пре, што сам дешавања на њему, а касније и на истоку Украјине помно пратио.
Иако ми временске прилике нису ишле на руку, кратко време које сам провео у украјинској престоници пријало ми је, јер је послужило као пауза пред наставак путовања. То што нисам стигао да обиђем сва места која сам планирао послужиће као разлог да, уколико се још неки пут нађем у Украјини, Кијев буде град за који ћу издвојити много више времена, јер он то свакако заслужује.

Крећем за Лавов

До поласка воза 091 за Лавов беше нешто више од пола сата када одлучих да се у њега укрцам.

Чекање у реду за куповину карата сам избегао, јер сам карту купио на сајту украјинске железнице десетак дана пре путовања. У жељи да будем сам, изабрао сам вагон са купеима. Ипак, та жеља ми се није испунила, већ ми је као сапутник запао један старији, не баш причљиви, али предусретљив господин који ми је помогао око развлачења лежаја. Био сам уморан од шетње по граду и желео сам што пре да се „разбашкарим“. Док путујем обично се не раздвајам од торбице са фотоапаратом, већ је свуда носим са собом, али овај пут, ваљда због мале шансе да ће га неког украсти, скинуо сам је и окачио на куку за гардеробу. Убрзо након поласка воза проводница је донела постељину, па сам одмах наместио лежај, раскомотио се и уз равномеран звук клопарања точкова вагона врло брзо заспао.

Наставак—>