Lvov

Лавов – драгуљ западне Украјине

<— Претходни повезани чланак

Садржај чланка:

1. Потера за фотоапаратом
2. Главна железничка станица
3. Знаменитости Лавова
          – Црква Свете Олге и Елизабете
          – Споменик Степану Бандери
          – Саборна црква Светог Јура
          – Затвору у улици Лонцког
          – Цитадела
          – Црква Светог Андреја
          – Галички трг
          – Трг Мицкјевича
          – Проспект Слободе
          – Пијачни трг
          – Латинска катедрала
          – Капела Боимових
          – Српска улица
          – Глињанска капија
          – Арсенал
          – Успењска црква
          – Доминиканска црква
          – Краљевски арсенал
          – Барутна кула
          – Храма Светог Архистратига Михаила
          – Црква Сретења Господњег
          – Црква Блаженог Климентија Шептицког
          – Цркве и манастира бенедиктинки
          – Црква Пресвете Деве Марије Снежне
          – Цркве Јована Крститеља
          – Синагога Златна ружа

25.09.2018.

Још се у потпуности није разданило, а воз 091К Кијев – Лавов већ је био у предграђу Лавова. Растојање, које између ова два града износи око 600 km, савладао је за нешто мање од осам сати. Распремих лежај у купеу, а чаршафе и јастучницу сложих на једну гомилу. Већина путника то вероватно не би урадила, али ја припадам оној групи људи која и у хотелу намешта свој кревет. У купеу беше доста мрачно, јер су небо прекривали сиви облаци, а осветљење је било на минимуму. По уласку воза у станицу зграбих ранац и кренух према излазу из вагона.
Јутро, осим што је било тмурно, беше за септембар несвакидашње хладно, свега 7 степени. Претходни дан у Кијеву био је кишовит, али јутро није било тако свеже, као ово у Лавову. За то су били заслужни Карпати, до којих од Лавова ваздушном линијом има око 100 километара. У жељи да побегнем од хладноће, купим нешто за јело, али и да потражим ормариће за гардеробу, уђох у станичну зграду. Ормариће нисам успео да нађем, али зато пронађох обичну гардеробу, па оставих ранац у њој. Нажалост, пре остављања ранца заборавих да из њега извадим поткошуљу дугих рукава, а пошто ми се нису поново давале паре за остављање пртљага, остаде ми само нада да ће се током дана сунце ипак промолити иза облака и да ће се температура подићи.

Потера за фотоапаратом

Промувах се мало станицом и у једном тренутку схватих да ми нешто недостаје. Премотах филм у глави и дођох до поражавајућег закључка да ми је фотоапарат остао у купеу, окачен о куку за гардеробу изнад лежаја. Једноставно, црна торбица апарата стопила се са помрачином која је владала у купеу.
У нади да се воз још увек налази у станици, вратих се назад до перона. На моју велику жалост, композиција је већ напустила станицу. Качење торбице са фотоапаратом на куку за гардеробу у купеу била је велика грешка. На путовањима до сада нисам имао никаквих „незгодација“ са фотоапаратом, а једини „инцидент“ десио се када сам по повратку из Берлина на београдској железничкој станици препакивао ствари и у препуној чекаоници на тренутак крај табле са редом вожње спустио апарат, а затим се окренуо и отишао да купим пљескавицу. Срећа је била да сам након неколико минута схватио да га нема и да сам се одмах сетио где сам га заборавио. По повратку на станицу нашао сам га тамо где сам га оставио. Без обзира на гомилу људи у чекаоници нико га није узео, јер су сви вероватно мислили да је његов власник у близини.
Овај пут ситуација је била много компликованија. Помисао да сам остао не само без апарата, већ и скоро свих фотографија са путовања прилично ме је убила у појам. Ипак, након првобитног шока одлучих да покушам да спасем ствар. Олакшавајућа околност је било то што је Лавов последња станица воза 091К са које су вагони вероватно отишли у депо. Зато реших да се обратим неком од радника железнице, којих увек има на станици, и упитам га да ли може да ми помогне. Ту се мало замислих због језика комуникације, јер за разлику од истока и југа Украјине, где превладава руски језик, на њеном западу се углавном говори украјински. Осим тога, пре путовања, по интернету сам читао да се становништво на западу Украјине не односи баш благонаклоно према онима који говоре руски. Због свега тога приђох првом раднику железнице кога сам видео и обратих му се на енглеском језику. Пошто он само одмахну главом стављајући ми тако до знања да не говори енглески, пређох на руски, који је он, наравно, разумео. Рекох му да сам заборавио фотоапарат у купеу једног од вагона воза 091К. Он ме упита за број вагона и лежаја, а када му их рекох, лати се мобилног телефона и позва неког Миколу да му каже да је у једном од вагона остао фотоапарат. Мени рече да је композиција отишла у депо „Пети парк“ и да ускоро са станице у том правцу креће неки воз, па могу са њим да одем до тамо, али да не зна када нека композиција креће из депоа према станици, односно, како ћу да се вратим. Пошто „ванредни догађаји“ захтевају „ванредне мере“ одговорих му да ћу узети такси, па заједно кренусмо према улазу у станицу где се обично окупљају таксисти. Практично чим стигосмо до улазног степеништа на њима се појави неки бркати таксиста и предложи своје услуге. Нисам размишљао да ли је у питању дивљи таксиста и колико ће ме вожња коштати, битно ми је било само да што пре стигнем до депоа и нађем тог Миколу. Захвалих се железничару на помоћи и са таксистом кренух у „Пети парк“ који је од станице удаљен око 3,5 km ваздушном линијом.
До капије депоа стигосмо након 15-ак минута вожње, а затим настависмо пешке, успут се распитујући за Миколу. Испоставило се да он ради у некој радионици коју врло брзо пронађосмо и у којој га затекосмо са још једним колегом. На столу крај њега стајала је торбица са фотоапаратом за коју сам, морам признати, у првом тренутку када сам схватио да је нема, помислио да је заувек изгубљена. Након што ми је Микола вратио апарат, да не бих испао незахвалан, а и да ме не би терао малер, дадох му 300 гривни као награду.
Са таксистом се вратих назад до железничке станице. Помислио сам да ће приликом плаћања вожње можда желети да искористи ситуацију у којој сам се нашао и покушати да ме „одере“, попут београдских дивљих таксиста који своје жртве највише вребају управо око железничке станице и са којима сам неколико пута имао лоша искуства. Ипак, брка-таксиста је био фер и наплатио ми је нормалну цену вожње, па сам одлучио да га частим са пет евра. Регулисањем рачуна за такси потера за фотоапаратом је била завршена.

Главна железничка станица

Задовољан што се потера за фотоапаратом успешно завршила, одлучих да екскурзију по Лавову почнем од Главне железничке станице (укр. Львів-Головний, рус. Львов-Главный).
Историја железнице у данашњој Западној Украјини почиње средином XIX века, када влада Аустријског царства доноси одлуку о изградњи железничких пруга у Краљевини Галицији и Лодомерији чији је главни град био Лавов, односно Лемберг, како се он тада звао. Изградња галичке пруге била је фаза великог пројекта који је требао да споји Беч са престоницама Западне и Источне Галиције – Краковом и Лавовом. Осим транспорта робе, други, али можда и битнији разлог за изградњу железнице, била је могућност да се њоме у кратком року изврши пребацивање војника и наоружања. Прва станична зграда у Лавову саграђена је 1861., а први воз из Беча у станицу је ушао 4. новембра исте године.
Нешто касније, 1866. године откривена је деоница пруге до Черноваца, а 1869. до места Броди и границе са Руским царством.
Због повећаног промета путника 1904. године, у стилу модерне, саграђена је нова станична зграда која се у то време сматрала једном од најлепших у Европи. У том облику, уз одређене измене због поправки након Првог и Другог светског рата, сачувала се до данашњих дана.
Оно што ми је прво запало за око по доласку на главну железничку станицу била је огромна конструкција која покрива свих пет перона, односно осам колосека. Делови металне конструкције спојени су закивкама, а испуна је од армираног стакла. Димензије су јој импозантне. Дужине је 159, а ширине 69 метара.
Станица је добро обележена и опремљена и има све што једном путнику може да затреба, почевши од киоска, барова, ресторана, банкомата, па све до фризерског салона. Покривена је и бесплатним бежичним интернетом. Међутим, као и железничка станица у Кијеву, и ова у Лавову беше слабо осветљена и некако превише мрачна. Да ли је у питању неисправно осветљење или штедња ел. енергије са сигурношћу не бих могао да кажем.

Поглед на небо по изласку из станичне зграде стварао ми је благи немир, јер су се на њему борили сунце и тамни облаци и изгледало је као да ће из њега сваког тренутка нешто да „груне“. Желео сам да сликам спољашњост зграде, што није био лак задатак, јер јој ширина износи скоро 160 метара, па је није лако целу ухватити објективом фотоапарата, а да се притом у кадру не појаве неке непотребне ствари. На крају усликах само њен централни део.

Својим обликом зграда ме је подсетила на здање сада већ затворене Железничке станице Београд.
Фасаду око главног улаза украшавају статуе жене и мушкарца. Статуа жене симболично представља трговину (жена је у чамцу са веслом у руци), док се статуа мушкарца доводи у везу са индустријом (на то асоцирају зупчаник, чекић и наковањ који се налазе крај статуе).
Изнад натписа „вокзал“ је грб града на коме су приказани капија замка и лав. Иначе, назив Лавов (укр. Львів, рус. Лавов, пољ. Lwów) град је добио по Лаву, сину Данила Галичког (1205-1264), великог кнеза Галиције-Волиније који је основао град средином XIII века. Под влашћу Хабсбурговаца од 1792. до 1918. и током немачке окупације од 1941. до 1944. град је носио немачки назив Лемберг.
У непосредној близини железничке је аутобуска станица (укр. Автовокзал Двірцевий, рус. Автовокзал Дворцовый) са које полазе аутобуси не само у оквиру унутрашњег, већ и међународног саобраћаја. Осим аутобуса ту су и комбији који возе за Краков, Варшаву и још неке пољске градове.

Знаменитости Лавова

Као и за све градове које планирам да посетим и за Лавов сам на HERE карти у телефону унапред обележио знаменитости које сам планирао да фотографишем. Иако прва од њих беше удаљена мање од километра, одлучих да штедим енергију, па на стајалишту „Железничка станица” (укр. Залізничний вокзал, рус. Железнодорожный вокзал) седох у трамвај бр. 6. Карту купих код возача, а њена цена беше 5 гривни (2018. година).

Из трамваја бр. 6 изађох на станици „Трг Кропивницког“ (укр. пл. Кропивницького, рус. пл. Кропивницкого) у Городоцкој улици (укр. вулиця Городоцька, рус. Городоцкая улица) која се простире у дужини од 8,5 километара што је чини најдужом улицом у граду. Поред стајалишта је Црква Свете Олге и Елизабете (укр. Церква святих Ольги і Єлизавети, рус. Церковь святых Ольги и Елизаветы) која, у време када је саграђена и функционисала као католичка богомоља, у називу није имала „Олгу“, јер је наводно подигнута у част Елизабете Баварске (1837-1898), трагично настрадале жене аустријског цара Франца Јозефа (1830-1916), познате по надимку Сиси.

Ради се о неоготичком здању саграђеном између 1903. и 1911. године по пројекту пољског архитекте Теодора Таловског (1857-1910) који је због комбиновања касног историцизма и сецесије уз преплитање модернистичких утицаја прозван „пољским (галичким) Гаудијем“. Црквено здање представља комбинацију елемената француске и севернонемачке готичке архитектуре са елементима романског стила. Красе га високи шиљати торњеви, велики готски прозори са орнаментима (масверк), пинакли и розете. Са 88 метара висине важи за највишу зграду у граду. По неким тврдњама својом висином црква је требала да из правца железничке станице заклони поглед на гркокатоличку Саборну цркву Светог Јура, како они који долазе у Лавов не би одмах видели да у граду живе Украјинци. Током совјетског периода црквене просторије коришћене су као складиште. Након распада Совјетског Савеза 1991. године здање је предато Украјинској гркокатоличкој цркви и преименовано у Цркву Свете Олге и Елизабете.

Из Городоцке улице скренух у улицу названу у част Степана Бандере (1909-1959) и убрзо стигох до споменика истоименој особи која је разлог дубоке поделе у украјинском друштву.

Док га западни Украјинци глорификују, сматрају националним херојем и борцем за независност, за становништво источне Украјине и Русију он је колаборациониста и ратни злочинац. Његово величање осуђује и пољска држава, као и јеврејске организације. Бандера је био вођа Организације украјинских националиста (ОУН) (укр. Організація Українських Націоналістів, рус. Организация украинских националистов) чији је циљ био стварање независне украјинске државе. Након што је немачка војска 30. јуна 1941. године заузела Лавов, ОУН истог дана увече објављује Проглас о обнови украјинске државе (укр. Акт відновлення Української Держави) у коме је између осталог писало: „Обновљена украјинска држава блиско ће сарађивати са националсоцијалистичком Великом Немачком, која под вођством Адолфа Хитлера ствара нови поредак у Европи и свету и помаже украјинском народу да се ослободи московске окупације“. Ипак, на ову објаву Немци нису гледали благонаклоно, па је Бандера 5. јула 1941. ухапшен и пребачен у затвор у Немачкој у којој је био све до 1944. године када га пуштају са циљем да у Источној Галицији организује отпор надолазећој Црвеној армији. Током Другог светског рата формира се Украјинска устаничка армија (укр. Українська повстанська армія, рус. Украинская повстанческая армия), оружано крило Организације украјинских националиста чиме се украјинско-пољски сукоб око Источне Галиције продубљује уз велико страдање цивилног становништва, нарочито пољског у Волинији. Догађај из тог времена познат као Волински масакр и данас је камен спотицања у односима Пољске и Украјине. Чак је доњи дом пољског парламента 2016. године усвојио резолуцију према којој се овај злочин над пољским становништвом карактерише као геноцид.
У годинама након Другог светског рата Украјинска устаничка армија контролисала је већи део Западне Украјине, нарочито шумовите Карпате. Значајан ударац задат јој је у заједничкој акцији совјетске, пољске и чехословачке армије. Њен вођа, Роман Шухевич (1907-1950) убијен је 1950. године у околини Лавова (село Билогоршча (укр. Білогорща, рус. Белогорща) недалеко од депоа Пети парк у који сам ишао по фотоапарат), док је Степана Бандеру ликвидирао агент КГБ-а 1959. године у Минхену.
Споменик је откривен 13. октобра 2007. године уочи обележавања јубилеја Украјинске устаничке армије која је основана 14. октобра 1942. године.

Чине га две целине. Прва је скулптура Степана Бандере висине четири метра, док је друга целина славолук који стоји на четири стуба од којих сваки симболизује једно раздобље из украјинске историје: период кнезова, период козаштва, период Украјинске народне републике и Западно-украјинске народне републике, док четврти стуб представља савремену независну Украјину. То што је споменик постављен одмах иза Цркве Свете Елизабете (коју је подигла пољска општина почетком XX века) председник „Савеза Пољака Украјине“ сматрао је за провокацију.

Наставих даље шетњу и Улицом митрополита Андреја (укр. вулиця Митрополита Андрея, рус. улица Митрополита Андрея) стигох до сквера на коме се налази Саборна црква Светог Јура (укр. Собор святого Юра, рус. Собор Святого Юра), која је до изградње Патријаршијске Саборне Цркве Васкрсења Христовог (укр. Патріарший собор Воскресіння Христового, рус. Патриарший собор Воскресения Христова) у Кијеву, била главна гркокатоличка богомоља у Украјини.

Према предању, на месту данашње цркве, још на почетку ширења хришћанства у данашњој Западној Украјини, у пећинама које су им служиле као испоснице, живели су монаси. Прва црква на том месту била је од дрвета, а подигнута је око 1280. године током владавине Лава Даниловича (1228-1301). Била је православна, а уништена је током освајања Лавова од стране пољског краља Казимира III (1310-1370). Касније је на истом месту између 1363. и 1437. године подигнут нови православни храм, овај пут од камена. Након проглашења Брестовске уније 1595. године и настанка Украјинске гркокатоличке цркве, црквено здање прелази у њене руке. Према неким казивањима вођа запорошких козака Богдан Хмељницки (1595-1657) током опсаде Лавова 1648. године заузео је манастир и у њему разместио свој штаб, а такође га користио као место на коме се састајао са пољским изасланицима.
Због разарања које је претрпела у ратовима црква је била склона рушењу, али је 1744. године започета обнова након које је добила данашњи изглед. Црквени комплекс је припадао унијатском реду василијана, а 1816. године постаје главна резиденција архиепископа гркокатоличке цркве. Након Другог светског рата црквено здање је предато Руској православној цркви, да би после распада СССР-а поново припало Украјинској гркокатоличкој цркви. Током своје посете Украјини 2001. године у митрополитовом двору боравио је папа Јован Павле II и том приликом истакао важност и историјску вредност тог места.
Испред цркве, на Тргу Светог Јура, 2015. године откривен је споменик митрополиту галичком и архиепископу лавовском Андреју.

Недалеко од Цркве Светог Јура је Национални универзитет „Лавовска политехника“ (укр. Національний університет «Львівська політехніка», рус. Национальный университет «Львовская политехника») поред кога се налази споменик његовим професорима и студентима погинулим у Другом светском рату.

Иначе, Лавов је један од најважнијих образовних центара у Украјини. У њему се налази 12 универзитета, 8 академија и неколико десетина института (укупно 59 високообразовних установа). Четврти је међу украјинским градовима по броју доктора наука, кандидата наука и научних организација.
Код „Лавовске политехнике“ пређох на другу страну улице Степана Бандере и прођох поред споменика Михаилу Вербицком (1815-1870) аутору музике за украјинску химну „Још је жива Украјина“ (укр. Ще не вмерла Україна, рус. Не погибла ещё Украина).

Текст украјинске химне написао је Павел Чубински (1839-1884) инспирисан српском патриотском песмом о цару Душану.

Од споменика Вербицком кренух улицом названом у његову част, а затим скренух у улицу Николе Коперника (укр. вулиця Миколи Коперника, рус. ул. Николая Коперника) и стигох до места на коме су се у Лавову током XX века дешавале „мрачне“ ствари. Ради се о такозваном Затвору у улици Лонцког (укр. Тюрма на Лонцького, рус. Тюрьма на Лонцкого). На тој локацији најпре је 1890. године саграђена касарна аустроугарске жандармерије.

Мало касније, у периоду пољске владавине, 1920. године уз касарну је дозидана зграда затвора у којој је било смештено одељење полиције за борбу против антидржавних организација, попут Комунистичке партије и Организације украјинских националиста, односно затвор је био намењен политичким затвореницима. Касније, 1935. године, у зграду је премештено истражно одељење полиције, па она почиње да се користи као истражни затвор. У затвору су се током такозваног „Лавовског процеса“, вођеног 1936. године, налазили Степан Бандера, Јарослав Стецко, Николај Лебед и други припадници ОУН-а.

Од 1939. до 1941. године у згради је била смештена управа НКВД-а. Након напада Немачке на СССР по наређењу народног комесара за унутрашње послове Лаврентија Берије (1899-1953) извршено је стрељање свих политичких затвореника по затворима који су се налазили у западним областима СССР-а и нису могли да се евакуишу. Тако је у овом затвору погубљено скоро хиљаду људи. За умешаност у стрељања и сарадњу са совјетским властима и НКВД-ом оптужени су Јевреји, па је након немачке окупације града уследио погром Јевреја под руководством нацистичке окупационе администрације уз учешће украјинских националиста из ОУН-а, али и локалног становништва.
Током немачке окупације од 1941. до 1944. зграда је служила као истражни затвор Гестапоа и у њој су били смештени припадници ајнзацгрупе.
Зграда се као затвор користила све до 2009. године када је претворена у Национални меморијални музеј жртава окупационих режима.

Радозналост ме је вукла да посетим музеј, али пошто сам у Лавову био практично само у пролазу, односно, нисам планирао да се у граду задржим дуже од једног дана, одлучих да у музеј ипак не свраћам, већ да време што више искористим за обилазак града. Сходно томе, од затвора кренух према цитадели, за коју верујем, да и они који су били у Лавову, нису чули, јер због своје прошлости, а делимично и изгледа, није баш „ударна“ знаменитост града.

* * *

Након посете цитадели следеће што сам у Лавову желео да обиђем био је његов централни део до кога ме је чекало пешачење од скоро два километра углавном кроз улицу Ивана Франка (укр. вулиця Івана Франка, рус. улица Ивана Франко). Иако поменуту улицу краси калдрма и зграде, саграђене у стилу класицизма, модерне, пољског и совјетског конструктивизма, кроз коју би шетња била сигурно пријатна, одлучих да штедим снагу, па на оближњем трамвајском стајалишту уђох у трамвај бр. 3 чија је последња станица Саборни трг (укр. пл. Соборна, рус. Соборная площадь).
Иначе, градски превоз у Лавову чине трамваји, тролејбуси и аутобуси. Први трамвај на коњску вучу у граду се појавио 1880. године, а 1894. заменио га је електрични. Након увођења тролејбуса 1952. године одређен број трамвајских линија замењен је тролејбуским, а данас их има седам. Као и у Одеси, и у Лавову је обичај да неко, ко не може да се пробије до возача, а жели да купи карту, новац за карту шаље возачу преко других путника. Док сам у Одеси то успевао да избегнем, у трамвају бр. 3 којим кренух према центру један старији господин ми пружи руку са новцем и на украјинском рече нешто што ми је зазвучало као „две студентске карте“. Не желећи да откријем да сам странац, узех новац и путнику до себе на руском рекох: „Два студенческих билета.“ Ускоро стигоше карте, а коментара није било, што је вероватно значило да је све ОК.

Из трамваја бр. 3 изађох на његовој окретници, односно стајалишту Саборни трг на истоименом тргу. Најзначајнија грађевина на њему је без сумње Црква Светог Андреја (укр. Храм святого Андрія Первозваного, рус. Костёл Святого Андрея) која је некада била део комплекса Бернардинског манастира. Њена изградња започета је 1600., а завршена 1630. године. Уз њу је истовремено грађена зграда са келијама.

Манастирски комплекс представљао је самостално утврђење. Био је окружен ровом и бедемом који су били повезани са прстеном градских зидина. Део зидина којим је манастир био опасан може се видети са његове источне стране. Испред цркве је 1736. године постављен стуб у част блаженог Јана из Дукље (град у Поткарпатском војводству, да неко не помисли на српску средњевековну државу) који је дуго година као монах боравио у манастиру. Његова скулптура налазила се на стубу до 1944. године када је нестала без трага. Уместо ње стављена је декоративна ваза.
Црквено здање је данас у власништву Украјинске гркокатоличке цркве, док манастирска зграда припада Лавовском државном историјском архиву у коме се, између осталог, чува и оригинал акта из 1596. године о проглашењу Брестовске уније.

Од Саборног трга кренух према Галичком тргу (укр. Галицька площа, рус. Галицкая площадь) који практично представља наставак претходног трга. На њему је 2001. године постављен споменик оснивачу града, краљу Данилу Галичком, поводом 800 година од његовог рођења.

Краљ је приказан са испруженом десном руком и кажипрстом што по замисли скулптора треба да представља обраћање потомцима да чувају земљу коју им је он оставио. Статуа је направљена од бронзе, а постамент од гранита. Висина споменика је 10 метара.
На Галички трг излази истоимена улица која беше препуна људи.

У средњевековном Лавову, као што јој само име каже, ова улица је водила према Галичу. Завршавала се Галичком капијом која је уз Краковску била један од улаза у град. Зграде у Галичкој улици углавном су из XVIII века, али су саграђене на темељима старијих здања из XVI и XVII века и без изузетка представљају споменике архитектуре од националног и локалног значаја.

Продужих шетњу према Тргу Мицкјевича (укр. площа Міцкевича, рус. площадь Мицкевича) који представља један од централних градских тргова.

У периоду када је град био у саставу Пољско-литванске уније на месту данашњег трга налазио се низ фортификационих објеката који су уклоњени крајем XVIII века током аустријске владавине. Почетком XIX века простор почиње да се уређује и граде се прве зграде. Тако се формирао трг који 1843. године добија назив „Фердинанд плац“ у част надвојводе Фердинанда, аустријског намесника провинције Галицији и Лодомерије (Волиније) од 1832 до 1846. године. Данашњи назив добио је 1904. године након постављања споменика пољском песнику и књижевнику Адаму Мицкјевичу (1798-1855).

За разлику од споменика у Варшави и Кракову, овај у Лавову има облик стуба. Композицију споменика чине две фигуре: песника и анђела који му предаје лиру као поклон са неба. Висина песникове статуе је 3,3, док укупна висина споменика са гранитним постаментом износи 21 метар.

Шетњу наставих Проспектом слободе (укр. проспект Свободи, рус. проспект Свободы) који важи за једну од најлепших и најпрестижнијих градских улица и сматра се центром пословног и културног живота. У приземљима већине зграда смештене су банке, продавнице, кафићи, ресторани и ноћни клубови, док се код неких на вишим спратовима и даље налазе станови. На здањима која се на проспекту могу видети преплићу се црте сецесије и еклектицизма са елементима класицизма, неоренесансе и барока.

Зграда некадашње Прашке банке, а данас филијала украјинске Проминвестбанке. Саграђена је у стилу касне сецесије 1912. године.

Неоренесансно здање бивше Галичке кредитне касе, а сада Етнографског музеја. Подигнуто је 1891. године.

На проспекту је 24. августа 1992. године на годишњицу доношења декларације о независности Украјине свечано откривен споменик великом украјинском песнику и писцу Тарасу Шевченку (1814-1861).

Четири године касније споменик је допунила стела „Талас народног препорода“ (укр. Хвиля Народного Відродження, рус. Волна национального возрождения) на којој је симболично приказана историја Украјине. Рељефи на предњој страни односе се на период од времена Кијевске Русије до почетка XX века, а на задњој – на историју Украјине у XX веку. Осим историјских личности, попут Ивана Мазепе, Богдана Хмељницког и Јарослава Мудрог, приказани су и јунаци из дела Тараса Шевченка. Над свима бди Богородица Оранта.
Осим лепих зграда Проспект слободе красе и дрвореди.

Интересантно је да испод проспекта протиче река Полтва која је некада имала стратешку улогу у одбрани града, јер се њеном водом пунио ров. Временом је због канализационе воде постала превише загађена и због опасности од заразе њено каптирање започето је у другој половини XIX века, одмах након уклањања фортификационих објеката.
Још једна зграда на Проспекту слободе која због свог изгледа не може остати непримећена је здање Лавовског националног академског театра опере и балета „С.А. Крушељницке“ (укр. Львівський національний академічний театр опери та балету імені Соломії Крушельницької, рус. Львовский национальный академический театр оперы и балета им. С.А. Крушельницкой).

Потреба за засебном зградом градског театра посебно је почела да се осећа крајем XIX века када се град налазио у саставу Аустроугарске и под називом Лемберг (нем. Lemberg) био престоница Краљевине Галиције и Лодомерије (нем. Königreich Galizien und Lodomerien. Изградња зграде театра започета је 1897. године, a њено свечано отварање, коме су, уз делегације из различитих европских позоришта, присуствовали и познати пољски књижевник Хенрик Сјенкјевич (1846-1916) и композитор Игнациј Јан Падеревски (1860-1941), одржано је три године касније.
Као и већина зграда на Проспекту слободе, и здање театра подигнуто је у стилу еклектицизма са елементима неоренесансе и необарока. Фасада зграде богато је украшена скулптурама од којих је најупечатљивија фигура „Слава“ са позлаћеном палмином гранчицом у рукама.
Код зграде театра скренух у улицу Лесје Украјинке (укр. вулиця Лесі Українки, рус. улица Леси Украинки) и након стотинак метара угледах неко црквено здање. Ради се о Цркви Преображења Господњег нашег Исуса Христа (укр. Церква Преображення Господа Нашого Ісуса Христа, рус. Храм Преображения Господа Нашего Иисуса Христа).

Њена изградња започета је 1878. године на остацима црквеног здања које су у првој половини XVIII века подигли припадници католичког монашког Реда Пресветог Тројства, такозвани тројственици, који су дошли из Шпаније. Радови су завршени двадесет година касније, а црква је освештана 1906. године. Убрзо након уласка Западне Украјине у састав СССР-а 1939. године рад Украјинске гркокатоличке цркве је забрањен, па Црква Преображења постаје потчињена Московском патријархату Руске православне цркве. У окриље Украјинске гркокатоличке цркве враћена је 1989. године. Интересантан детаљ на фасади је граната која је током Пољско-украјинског рата погодила цркву, али није експлодирала.
Кренух даље улицом Лесје Украјинке.

Црвено-црна комбинација боја у знаку заставе Украјинске устаничке армије, крупна слова „БАНДЕРШТАБ“, као и фраза „Хутин пуйло“, зауставише ми поглед на улазним вратима једног од локала.

Прва асоцијација ми беше да је то неки штаб бандероваца, али заправо се ради о кафе ресторану. Да видим како изгледа изнутра нисам могао, јер је било „ЗАЧИНЕНО“, односно затворено, a искрен да будем, и да је био отворен, добро бих размислио да ли да у њега уђем, јер нешто баш и немам жељу да залазим по таквим, националистички „обојеним“ местима. 
Умор је почео да ме хвата, па реших да направим предах у једном од кафића. Желео сам да узмем нешто топло да ме мало загреје, јер се температура са јутарњих седам степени није превише подигла, али да ми истовремено поврати и енергију. С обзиром да је Лавов почетком XIX века важио за другу европску престоницу чоколаде (одмах након швајцарског Берна), да обележава празник посвећен тој посластици, као и да има њену фабрику, одлучих да наручим топлу чоколаду. Изненадих се када ми донесоше малу чашу, јер сам навикао на топлу чоколаду коју служе код нас: у великој чаши са шлагом и плазмом.

Lavov topla cokolada

Без обзира на малу количину, топла чоколада ми је повратила снагу и поправила расположење, па после кратке паузе наставих шетњу по граду.

Убрзо стигох до такозваног Пијачног трга (укр. Площа Ринок, рус. Площадь Рынок) који представља историјско срце данашњег Лавова. Генерално, Пијачни тргови су појава која је карактеристична за средњевековне европске градове. У Лавову се овај трг формирао након освајања града од стране пољског краља Казимира III Великог (1310-1370). До тада се централни трг (Стари пијачни трг) налазио нешто северније од данашњег. Димензије садашњег Пијачног трга су 142х129 метара, окружују га 44 зграде, а у центру је Градска већница (укр., рус. Ратуша).

Прва већница саграђена је убрзо након што је граду додељено Магдебуршко право 1357. године, односно када је град добио самоуправу. Зграда је била од дрвета и убрзо је изгорела, па је након пожара изграђена већница од камена. Крајем XVIII века здање је било у доста лошем стању и због тога је почетком XIX века урађен пројекат према коме су сви делови већнице осим торња требали да буду порушени. Ипак, до реализације пројекта није дошло, па је на крају темељ попустио и зграда се срушила 14. јула 1826. године. Том приликом погинуло је неколико људи. Темељи нове већнице положени су 21. октобра 1827. године, а изградња је завршена 1835.
Туристима који посећују Лавов већница је најинтересантнија због куле висине 65 метара на којој се налази видиковац који је доступан свима који желе да уживају у панорамском погледу на град.
Трг красе четири фонтане с краја XVIII века са статуама античких богова. Распоређене су по његовим „ћошковима“.

Фонтана са статуом бога Нептуна

Фонтана са статуом богиње Амфитрите

Фонтана са статуом бога Адониса

Фонтана са статуом богиње Дијане

Већина здања на тргу датира из XVI, XVII и XVIII века, а саграђена су у стилу ренесансе, барока и ампира.

Изглед и распоред зграда подсетио ме је на Староградску пијацу у Варшави коју сам посетио годину дана раније. То није нимало чудно, јер је значајан део зграда на тргу саграђен у периоду када је Лавов био у саставу Пољско-литванске уније (1349-1772).

Дворац Љубомирских (зграда лево), саграђен 1763. године у стилу барока

Остале су подигнуте углавном током аустро-угарске владавине (1772-1918).

Здање прве робне куће у Лавову. Саграђено је 1912. године.

Зграде, саграђене између XVII и краја XIX века

Као изразит пример споја архитектонских и уметничких традиција Источне Европе са традицијама Италије и Немачке, историјски центар Лавова унет је 1998. године у Унесков списак светског наслеђа.
Трг са суседним улицама представља пешачку зону, а једина врста превоза која по њему саобраћа је трамвај.

Изглед трамваја и број линије подсетише ме на Београд, јер и у њему још увек саобраћају трамваји чешког произвођача „Татра“.
На тргу беше доста тезги на којима су се могли купити најразличитији сувенири, укључујући и оне који „блате лик и дело“ председника Путина који се у Одеси нису продавали. По старој навици одлучих се за магнете и шпил карата са ликовима са украјинске и руске политичке сцене.

У непосредној близини трга је Латинска катедрала (Архикатедрална базилика Успења Пресвете Деве Марије) (укр. Латинський катедральний собор – Архикатедральна базиліка Успіння Пресвятої Діви Марії, рус. Латинский собор – Соборная базилика Успения Пресвятой Девы Марии). У питању је католичка црква са почасним статусом „мале базилике“ који је додељиван црквама од стране римског папе да би се истакла њихова историјска важност или значај као центра ходочашћа. У Украјини тај статус имају четири цркве.

Тачан датум почетка изградње катедрале није познат. Сматра се да је она започета крајем XIV века, а завршена стотинак година касније. Током своје историје више пута је преуређивана и дограђивана. Једини је споменик архитектуре у Лавову на коме су значајно сачуване првобитне готске црте.

Дужина катедрале је 67, а ширина 23 метра. Торањ достиже висину од 66 метара (виши је од торња градске већнице), што ову грађевину чини највишим објектом у централном делу град. Некада се око катедрале налазило гробље које је заузимало скоро цео простор данашњег Катедралног трга (укр. Площа Катедральна, рус. Кафедральная площадь).

Поред катедрале се налази грађевина за коју сам сигуран да својим изгледом скреће пажњу сваког туристе који поред ње прође. У питању је капела Боимoвих (укр. Каплиця Боїмів, рус. Часовня Боимов) у којој почива четрнаест чланова ове породице. Георгиј Боим, родоначелник ове племићке породице, био је човек од поверења и секретар пољског краља Стефана Баторија (1522-1586).

Капела је саграђена почетком XVII века када се око катедрале налазило гробље. Најупечатљивији детаљ на њој је без сваке сумње предња фасада која представља резбарију од алабастера.
Док сам стајао крај капеле у једном тренутку угледах особу са огромним белим анђеоским крилима како се пробија између пролазника. Када ми се мало приближи схватих да се ради о девојци на ролериама која рекламира мехенди тату. Такав необичан изглед морао сам овековечим, али ми је било мало глупо да је сликам без питања. Зато јој дадох неку сићу и замолих да ми дозволи да је сликам.

Вратих се на Пијачни трг и наставих његово разгледање.
Својом фасадом пажњу ми привуче зграда са натписом „БАНК ЛЬВІВ“.

Подигнута је у XVI веку, а измене и реконструкције рађене су током XVII и XVIII века. Ради се о здању на коме се преплићу елементи готике, ренесансе и барока. Током рестаурације која је обављена 1998. године на фасади су откривени фрагменти готског зида. Управо та црвена цигла ми је и привукла пажњу.

Оно што ме је пријатно изненадило када приђох ближе беху уличне табле „Руска улица“ и „Српска улица“ које „братски“ стоје једна поред друге на фасади зграде.

У Лавову постоји неколико улица, попут Старојеврејске и Јерменске улице, чији називи говоре да су у деловима града у којима се оне налазе некада живели припадници тих народа. Како се у граду појавила Српска улица није у потпуности јасно, јер према хроничарима у Лавову није постојала српска заједница (као што је то случај са јеврејском и јерменском) нити је у њему било истакнутих Срба. У документима из 1491. године помиње се информација да су на њеном месту Јевреји продавали стоку, и то доста успешно, па је тако средином XVI века њихов удео у том послу износио нешто више од 30%. Савремени истраживачи Лавова сматрају да се назив појавио 1871. године да означи нову улицу која је у то време формирана од три засебне улице. Зашто је улица добила назив „српска“ није познато. Пре тога је носила назив „Шкотска“, наводно због шкотских трговаца који су живели у граду, мада се помиње и информација да је доста Шкота ратовало у војсци пољског краља. Изгледа да кад су Срби у питању ништа не може да буде једноставно и у потпуности јасно. У октобру 1941. немачке окупационе власти преименовале су улицу у „Кроатенштрасе“, односно дали јој назив Хрватска, да би јој након ослобођења поново враћен стари назив – српска. Овај пут као разлог за то помињу се заслуге Алексе Дундића (1897-1920), српског револуционара и учесника Руског грађанског рата на страни „црвених“.

Српска улица може се похвалити надалеко чувеном Лавовском чоколатеријом (укр. Львівська майстерня шоколаду, рус. Львовская мастерская шоколада) у којој се ручно праве производи од ове посластице.

У њој је и кафе-ресторан „Мазох“, назван по Леополду фон Захер-Мазоху (1836-1895), аустријском писцу заслужном за настанак термина мазохизам који је рођен у Лембергу, односно данашњем Лавову. Испред ресторана је 2008. године постављена његова скулптура која има два необична детаља.

Први детаљ је џеп, кроз који се могу опипати Мазохове гениталије, што наводно доноси срећу, а други детаљ су еротске сличице које се виде кроз отвор на његовим грудима.
Пошто ме није вукла знатижеља да проверавам шта је на менију ресторана, наставих даље Српском улицом и убрзо стигох до Цркве Светог Андреја код које сам био нешто раније.

Овај пут реших да уђем у црквено двориште и најпре осмотрим унутрашњу страну одбрамбеног зида која са реконструисаном дрвеном галеријом изгледа доста упечатљиво.

Из црквеног дворишта изађох кроз такозвану Глињанску капију (укр. Глинянська брама, рус. Глинянские ворота) која је некада водила према месту Глињани (укр. Глиняни, рус. Глиняны), удаљеном око 50-ак километара од Лавова, а данас представља најочуванији фрагмент некадашњег градског фортификационог система.

Саграђена је у првој трећини XVII века у стилу касне ренесансе. Чини је квадратна кула са лучним улазом. Реконструкција капије и зида извршена је 1977. године. Простор улепшава цветни сат који је постављен 2010. године.

Недалеко од зидина Бернардинског манастира, у такозваној „Подрумској“ улици (укр. вулиця Підвальна, рус. Подвальная улица), налази се још једна грађевина која је некада била део одбрамбеног система града. Ради се о градској оружарници или такозваном арсеналу (укр. Міський арсенал, рус. Городской арсенал), још једном споменику ренесансне одбрамбене архитектуре.

У питању је објекат са правоугаоном основом и малом осмоугаоном кулом на северној страни. Основна функција му је била поправка и складиштење наоружања, барута и муниције.

Првобитно здање саграђено је 1556. године. Према подацима добијеним на основу истраживања и ископавања обављених седамдесетих година XX века, кула и зидови у приземљу су старији и највероватније потичу из XIV века.

Арсенал је XVIII веку служио као тамница за украјинске козаке и хајдамаке (учеснике устанка против пољске власти, такозване Колившчине). У једном од казамата се налазила просторија за мучење, а у њему је становао и градски џелат. Током напада Швеђана 1704. године арсенал бива порушен, али је обновљен две године касније. Савремена реконструкција извршена је 1981. године и од тада је у њему смештен Музеј оружја „Арсенал“ у коме је изложено старо наоружање из више од 30 земаља.
Својом величином и изгледом пажњу ми привуче зграда поред арсенала.

Ради се о згради некадашњег осигуравајућег друштва „Дњестар“ саграђеној 1906. године у стилу сецесије.

У њеној непосредној близини је Успењска црква (укр. Успенська церква, рус. Успенская церковь). Грађена је у периоду од 1591. до 1629. године и представља још један споменик ренесансне архитектуре. Активна је и припада Украјинској православној цркви.

На црквено здање надовезује се Корњактов торањ. Током опсаде имао је функцију одбрамбеног торња, док је у мирнодопско време служио као ватрогасна осматрачница. Подигао га је Константин Корњакт (1517-1603), грчки трговац и један од најбогатијих грађана Лавова.
Прекопута цркве могу се видети остаци једног од бастиона који је био део одбрамбених градских зидина.

Поред остатака бастиона 2013. године постављен је стари лавовски трамвај у коме се могу купити сувенири и заказати екскурзије по граду.

Недалеко од Успењске цркве, практично поред ње, налази се још једна веома значајна црквена грађевина. У питању је Доминиканска црква (укр. Костел і монастир домініканців, рус. Доминиканский монастырь и собор) која се сматра једним од најзначајнијих споменика барокне архитектуре у граду.

Средства за њену изградњу обезбедио је пољски хетман Јозеф Потоцки (1673-1751). У цркви је 1707. године потписан савез између Русије и Пољско-литванске уније у рату против Шведске. Од 1972. године, па до деведесетих година XX века, у њој је био смештен Музеј историје религије и атеизма. Здање је затим предато гркокатоличкој цркви и освештано у част свете Евхаристије.
Поводом обележавања „400 година од штампања књига у украјинским земљама“ 1977. године крај зграде бр. 13 (некадашњи Краљевски арсенал, а данас Државни архив) у „Подрумској“ улици постављен је споменик Ивану Фјодорову (1520-1583) првом типографу код Источних Словена.

Иван Фјодоров у Лавов долази 1572. године и убрзо оснива штампарију која се налазила у близини места где је подигнут споменик.
Наводно је лавовским вајарима дат рок од само два месеца да направе скулптуру, па су они тај задатак решили тако што су узели макету типичног руског војника и на њу ставили главу Фјодорова, а у руке тутнули књигу. Као доказ за то помиње се радна кецеља, која умногоме подсећа на војнички шињел и чизме које личе на официрске. Фјодоров је приказан како у једној руци држи књигу, а другом руком „сеје“ знање по лавовској калдрми. У данашње време простор око споменика је највећа пијаца половних књига у граду.

Краљевски арсенал (укр. Королівський арсенал, рус. Королевский арсенал) крај кога се налази споменик подигнут је по наређењу пољског краља Владислава IV (1595-1648). Изградња се одвијала од 1639. до 1646. године. Служио је за складиштење наоружања, а имао је и ливнице у којима су се изливали различито оружје и црквена звона.
Из сивих облака који су се надвили над Лавовом полако је почела да пада киша, што ме није спречило да наставим даљу шетњу, али ми је фотографисање учинило доста компликованим, јер су се капљице кише хватале по објективу чим бих подигао фотоапарат.

Прекопута Краљевског арсенала, скривена иза крошњи дрвећа, налази се Барутна кула (укр. Порохова вежа, рус. Пороховая башня) још један споменик одбрамбене архитектуре из епохе ренесансе.

Грађена је од 1554. до 1556. године. Задатак јој је био да штити приступе граду са северне стране. Коришћена је за складиштење барута и муниције. Након што су аустријске власти крајем XVIII века уклониле градске зидине и остале фортификационе објекте служила је за чување жита. Дебљина зидова износи од 2.5 до 3 метра, дужине је 24, а ширине 19.5 метара.

Улаз у кулу украшавају две мермерне скулптуре уснулих лавова које су ту постављене након реконструкције која је извршена 1954. године.

Порекло скулптура је спорно. Према једној варијанти, њих је донела совјетска војска из Аустрије као ратни плен, док су према другој варијанти узети са једног гробља из околине Лавова на коме су били део маузолеја једне немачке породице.

Од Барутне куле кренух улицом Володимира Виниченка (укр. вулиця Володимира Винниченка, рус. улица Владимира Винниченко) и стигох до степеница којима се попех до Храма Светог Архистратига Михаила (укр. Храм Святого Архистратига Михаїла, рус. Храм Архистратига Михаила), још једној грађевини из епохе барока.

Његова изградња започета је 1634. године и он је најпре представљао манастирску цркву босих кармелићана који су се у Лавову појавили 1613. године. Пошто се налазио изван источне линије лавовских фортификација манастир је имао функцију одбрамбеног комплекса, па је због тога био на мети свих оних који су желели да освоје град. Поклекао је пред војском Богдана Хмељницког 1648. године, али је издржао турску опсаду 1672. Шведски краљ Карло XII (1682-1718) лично је командовао одредом који је 4. септембра 1704. заузео манастир током опсаде Лавова. Осим црквеном реду босих, једно време припадао је и реду обувених кармелићана, као и реформаторима.

Након Другог светског рата манастир је затворен. Од 60-их до 80-их година XX века манастирско двориште је било место окупљања хипика и љубитеља рок музике. Богослужења пред затвореним манастиром почела су да се обављају 1989. године, а 1990. манастирски комплекс је предат црквеном реду студита Украјинске гркокатоличке цркве.

Још једно црквено здање које се налази у улици Володимира Виниченка je Црква Сретења Господњег (укр. Церква Стрiтення Господнього, рус. Костёл Сре́тения). Као и у случају Храма Светог Архистратига Михаила, ради се о здању из епохе барока.

Рађена је по узору на Цркву Свете Сузане у Риму (ита. Chiesa di Santa Susanna alle Terme di Diocleziano). Изградња је започета 1644. године и трајала је скоро педесет година. Завршена је захваљујући помоћи коју је дао пољски краљ Јан III Собјески (1629-1696). Фасада је декорисана белим каменом и скоро у потпуности има облик као црква у Риму. Све до 1792. црква је припадала црквеном реду босих кармелићана. Крајем XVIII века аустријска власт затвара цркву и претвара је у складиште. Црквено здање се 1842. године предаје католичкој цркви. Након тога је још неколико пута мењало намену, а после Другог светског рата његове просторије користи војска. Током прве деценије XX века здање је предато Украјинској гркокатоличкој цркви.

На моје велико задовољство киша не само да је престала да пада, већ се небо скоро разведрило, па сам са задовољством могао да наставим разгледање града. Чим се мало удаљих од Цркве Сретења Господњег угледах још једну цркву која се налази на раскрсници улице Володимира Винченка и Максима Кривоноса (укр. вулиця Максима Кривоноса, рус. улица Максима Кривоноса) код које ми за око најпре западе оронули зид крај улаза у црквено двориште. У питању је Црква Блаженог Климентија Шептицког (укр. Церква Блаженного Климента Шептицького, рус. Церковь Блаженного Климентия Шептицкого).

Првобитна црква на том месту, посвећена Светом Року и Себастијану, подигнута је тридесетих година XVII века. Била је од дрвета и изгорела је 1648. године током опсаде Лавова од стране војске Богдана Хмељницког. Убрзо, већ 1656. године, на истом месту у стилу раног барока подигнута је камена црква, која је 1664. посвећена Светом Казимиру. Аустријске власти 1783. године затварају цркву, а њене објекте предају сестрама милосрдницама и отварају сиротиште које је функционисало до 1939. Током педесетих и седамдесетих година XX века простор некадашњег сиротишта коришћен је као поправни дом за малолетнице. Једно време црквене објекте је користило совјетско, а касније украјинско министарство унутрашњих послова. Црквено здање је 2007. године предато Украјинској гркокатоличкој цркви и посвећено блаженом Климентију Шептицком (1869-1951), архимандриту и егзарху Украјинске гркокатоличке цркве који је током Другог светског рата учествовао у спасавању великог броја украјинских Јевреја, скривајући их по манастирима. Након рата руководство СССР-а одлучило је да укине гркокатоличку цркву, односно да је припоји Руској православној цркви. То је довело до хапшења свих унијатских епископа који су то одбили, па се на челу унијатске цркве налазио стари архимандрит Климентиј који је позивао свештенике да не прелазе под јурисдикцију Руске православне цркве и скупљао потписе гркокатоличких свештеника са молбом да се ослободе ухапшени епископи и да се прекине прогон гркокатолика. У покушају да осујети планове власти шаље у Ватикан писмо, али је оно бива пресретнуто од стране НКВД-а, што је затим послужило као разлог за његово хапшење. Осуђен је на осам година затвора и послат у Владимирску тамницу у чијој болници је умро 1951. године. Римски папа Јован Павле II канонизовао га је 2001. године.

Кренух даље улицом Максима Кривоноса, затим скренух у „Насипну“ (укр. Насипна вулиця, рус. ул. Насыпная), а из ње у „Вичеву“ (укр. Вiчева вулиця, рус. Вичевая улица) и убрзо се нађох пред капијом некадашње Цркве и манастира бенедиктинки (укр. Костел і монастир бенедиктинок, рус. Костёл и монастырь бенедиктинок). Манастирски комплекс је подигнут 1595. године и представља споменик ренесансне архитектуре.

Налазио се изван одбрамбених градских зидина, па његова архитектура има одбрамбене црте. Манастир је 1623. и 1748. страдао у пожару, а након реконструкција изгубио је првобитни облик. У совјетско време његови објекти коришћени су као складиште, а након Другог светског рата у њему је отворена музичка школа. У данашње време манастирски комплекс припада Украјинској гркокатоличкој цркви, женском реду студитки. Назив цркве је преименован у Храм Свих Светих.
Даљу шетњу наставих „Снежном“ улицом (укр. вулиця Сніжна, рус. Снежная улица) у којој се налази још једна лавовска светиња.

Ради се о Цркви Пресвете Деве Марије Снежне (укр. Костел Пресвятой Девы Марии Снежной, рус Костёл Марии Снежной) која се сматра најстаријом католичком богомољом у граду. Основали су је у XIV веку немачки колонисти на месту дрвене цркве из XIII века.

Њен назив везује се за легенду која је пратила изградњу Базилике Свете Марије Велике у Риму (ита. Basilica di Santa Maria Maggiore), а то је да се Богородица указала папи Либерију и римском патрицију Ивану и заповедила им да јој у част подигну цркву на месту на које током лета падне снег.
За седам векова постојања црква је више пута преуређивана и дорађивана. Данас представља једноставну једноброду грађевину са кровом на две воде. Да се на омањем торњу не налази крст никада не бих помислио да се ради о црквеном здању.

Наставих даље шетњу уским, калдрмисаним лавовским уличицама. Навигација у телефону доведе ме до Старог пијачног трга (укр., площа Старий Ринок, рус. площадь Старый рынок) и Цркве Јована Крститеља (укр. Церква Івана Хрестителя, рус. Костёл Иоанна Крестителя) која се сматра једним од најстаријих споменика архитектуре у граду.

Цркву прате многе легенде и претпоставке у вези са њеним оснивањем. Као могући датум изградње помиње се 1201., 1234. и 1250. година, а као оснивач Лав Данилович који је цркву наводно подигао за своју жену Констанцу, ћерку угарског краља Беле IV. Темељна реконструкција обављена је 1889. године у неороманичком стилу. Током реконструкције која је обављена 1980. године откривено је доста готских елемената, што је дало основу да се говори о готском карактеру грађевине. Од 1993. године у цркви функционише Музеј најстаријих споменика Лавова, али се обављају и богослужења Украјинске гркокатоличке цркве.
Још једно место које сам у Лавову желео да посетим био је парк Високи замак (укр. Високий замок, рус. Высокий замок) и у њему видиковац са кога се пружа одличан поглед на град. Међутим, као што му сам назив говори, налази се „на висини“, а мени након неколико сати пешачења по граду није баш било до ходања узбрдо. Уместо тога, реших да обилазак града полако приведем крају и лагано се запутих назад према Пијачном тргу. Био сам задовољан што сам за неколико сати успео да обиђем већину места која сам планирао да посетим и више ми се никуда није журило. Желео сам још мало да уживам у Лавову и лепоти његових здања и улица.
Пошто је до поласка воза за Чоп било још доста времена, на Пијачном тргу дођох у искушење да из радозналости посетим „Кривку“ (укр. Криївка, рус. Крыивка) – ресторан чија је унутрашњост осмишљена и уређена као скровиште Украјинске устаничке армије. Да би све изгледало што уверљивије ресторан се налази у подруму зграде, а његова врата након куцања отвара наоружани стражар у униформи те оружане формације и унутра пушта само госте који изговоре лозинку (Слава Украјини! – Херојима слава!) Након кратког премишљања на крају ипак одлучих да „не чачкам мечку“ и запутих се према стајалишту трамваја бр. 9.

Успут се зауставих у Старојеврејској улици (укр. вулиця Староєврейська, рус. Староеврейская улица) која једним својим делом пролази кроз некадашњи јеврејски кварт. На њеном крају, практично иза зграде Арсенала, стоје остаци синагоге Златна ружа (укр. Золота роза, рус. Золотая роза, јид. די גאָלדען רויז) некада једне од најлепших у Источној Европи и најстарије у Украјини.

Почетком XX века Јевреји су чинили нешто више од 25% становништва Лавова и представљали су већину у области такозваних слободних професија (70% адвоката и 60% лекара). Колико је јеврејска заједница у Лавову била јака говори податак да је до Другог светског рата у граду постојало 40 великих и 160 малих синагога.
Синагога Златна ружа грађена је од 1580. до 1595. године. Била је центар друштвеног живота средњевековног јеврејског кварта и представљала је споменик ренесансне архитектуре. Уништили су је нацисти у јулу 1941. године. Током 2015. извршена је конзервација њених остатака, а простор на коме се налазила претворен је у меморијал.

Од меморијала се запутих према оближњем трамвајском стајалишту. По доласку трамваја бр. 9 уђох у њега и кренух према железничкој станици на којој сам планирао да се мало одморим, нешто поједем и припремим се за наставак путовања.
Идеја да у повратку из Одесе један дан проведем у Лавову била је пун погодак. Град ми се изузетно допао, пре свега због упечатљиве архитектуре која му даје неодољив шарм и за коју верујем да никога не може оставити равнодушним. Иако га ратови нису заобилазили, Лавов је имао срећу да из њих изађе без превише разарања, па свако ко се у њему нађе може да ужива у његовом богатом културном наслеђу, јер свака епоха која је обележила европску културу оставила је у њему свој траг. Шетајући улицама Лавова на тренутке сам заборављао да сам у Украјини. Више сам имао утисак да сам у неком пољском или другом средњеевропском граду, па није чудно што за Лавов многи говоре да је најевропеjскији украјински град. У односу на Кијев, а поготово на Одесу, Лавов је без сумње „национално обојенији“ град. О томе говори и његов неформални назив „Бандерштат“ који је постао популаран међу омладином након што је лавовска рок група „Браћа Гадјукини“ (укр. Брати Гадюкіни) 1991. године објавила албум под називом „Ми – момци из Бандерштата“ (укр. Ми — хлопці з Бандерштадту) са истоименом песмом. За разлику од Одесе, у Лавову се углавном чује украјински језик који ми је звучао као нека мешавина пољског и руског, и који, морам признати, нисам превише разумео. Све у свему, утисци о Лавову су били више него позитивни.

Наставак—>