16.09.2017.
Када сам правио план путовања у Калињинград за шетњу по Катовицама сам резервисао другу половину дана, пошто ми се чинило да Катовице нису баш много атрактивне за туристе. Пре свега, ради се о „младом“ индустријском граду који је свој процват доживео у XIX веку захваљујући експлоатацији каменог угља и челичанама због чега, за разлику од већине пољских градова, нема старо градско језгро, односно стари град.
Споменик синагоги и позориште „Станислав Виспјањски“
Силом прилика, због компликација при куповини возне карте за Гдањск и изостајања воза за Освјенћим, у Катовицама сам морао да проведем цео дан. Шетњу по граду започео сам од аутобуске станице у улици Skargi. Кренуо сам према такозваном Тргу синагоге на коме се некада налазила Велика синагога, саграђена 1900. године за потребе јеврејске општине која је крајем XIX века у Катовицама постала прилично бројна. Међутим, синагога није била дугог века. Почетком Другог светског рата, тачније 4. септембра 1939. спаљена је од стране нациста. Данас се на том месту налази споменик, кога пронађох уз мало труда, јер се око њега налазе тезге на којима се углавном продаје гардероба.
Споменик је подигнут 1988. године и на њему пише:
У знак сећања на јеврејске становнике Катовица страдале током немачке окупације од 1939-1945. године. Грађани Катовица
На овом месту налазила се Велика синагога, срушена од стране хитлероваца у септембру 1939.
У јуну 2006. године појавила се иницијатива да се подигне синагога, идентична оној која се на том месту налазила до 1939. Шта ће од свега тога бити, видећемо.
Шетњу наставих даље према улици Mariacka. Недалеко од места на коме се налазила синагога пажњу ми својим мало необичним изгледом привуче зграда са црвеном циглом
Зграда је некада била градско купатило, а данас је у њој смештена осигуравајућа компанија PZU. Саграђена је 1895. године у стилу еклектике. У регистар споменика уписана је 1987. На фасаду зграде 2005. постављена је биста Рихарда Холцеа, једног од оснивача града и првог и дугогодишњег председника градског већа.
Идући према улици Мариацка стигох до трга „Rynek Katowicki“ на коме се налази зграда Шлеског позоришта „Станислав Виспјањски“ (пољ. Teatr Śląski im. Stanisława Wyspiańskiego). Зграда је грађена у периоду од 1905. до 1907. године по пројекту немачког архитекте Карла Морица. Најпре је носила назив „Немачко позориште“. Упркос томе, на отварању позоришта у октобру 1907. глумци су обећали да ће се на сцени увек чути пољски језик.
Саграђена је у стилу неокласицизма и модерне. Фасаду зграде украшава неколико елегантних рељефа и скулптура.
Мариацка улица
Од Шлеског позоришта наставих даље према улици Мариацка. Киша је у међувремену престала да пада, али сунце није успевало да се пробије кроз густе сиве облаке.
Иако представља пешачку зону, нешто попут београдске Кнез Михаилове, комбинација лошег времена и раних преподневних сати учинила је да Мариацка улица изгледа аветињски пусто.
Улица је пратила развој града и некада је представљала само друм који је пролазио поред разбацаних сељачких кућа. Тако је било све до изградње Цркве Безгрешног Зачећа Блажене Девице Марије (пољ. Kościół Niepokalanego Poczęcia Najświętszej Marii Panny) када улица добија на значају и у њој почињу да се граде зграде за средњу класу.
Интересантно је да је улица једно време била позната као место на коме цвета проституција. Женска популација Катовица избегавала је да пролази овом улицом, јер је постојала велика вероватноћа да се крај даме која шета сама заустави аутомобил и да се кроз отворен прозор чује реченица: „Колико наплаћујеш?“. Градске власти су одлучиле да свему томе стану у крај, па су проблематични станари постепено исељени, а улица је 2008. године реновирана и претворена у пешачку зону са великим бројем кафића, бистроа, клубова и ресторана. Мариацка улица постала је место на коме се периодично организују концерти, разни догађаји и занимљиве изложбе.
Док сам ишао према Цркви Безгрешног Зачећа Блажене Девице Марије западе ми за око један мало чудан детаљ.
Ради се о крајње необичној скулптури гитаристе који седи на жици затегнутој преко улице. Иницијативу за постављање скулптуре покренуо је пољски композитор и блуз гитариста Leszek Winder који је био члан више бендова који су допринели развоју блуза у Шлезији, и уопште, у Пољској. Његову иницијативу подржала је катовичка институција културе и обратила се вајару Ježi Kedziori (пољ. Jerzy Kędziora) познатом по такозваним балансирајућим скулптурама. Резултат његовог рада је „блузмен“ који својим необичним изгледом мами погледе посетилаца Мариацке улице.
Мариацка црква и Црква Васкрсења Господњег
Осим по великом броју кафића и ресторана Мариацка улица позната је и по Цркви Безгрешног Зачећа Блажене Девице Марије или Мариацкој цркви (пољ. Kościół Niepokalanego Poczęcia Najświętszej Marii Panny). Идеја о подизању ове цркве настала је XIX веку када је због развоја рударства и црне металургије број становника у граду почео да расте. Изградња је започета 1861. године по пројекту немачког архитекте Алексиса Лангера.
Најпре је замишљена као монументални пројекат, односно као тробродна црква, али је због финансијских проблема дошло до одређених измена. Одлучено је да црква има један попречни брод и олтар поред црквене ризнице. Оно чиме се ова црква разликује од осталих цркава које је Алексис Лангер до тада пројектовао је материјал од кога је саграђена. Док је за остале цркве била карактеристична употреба црвене цигле, Мариацка црква је сазидана од камена.
На фронталној (западној) страни цркве налази се осмоугаони торањ висине 71m са украсима у стилу неоготике. Оно што ми је посебно запало за око биле су „наказе“ које су се налазиле код улаза у цркву.
Заправо, ради се о такозваним „гаргојлима“ који су својствени готској архитектури. Њихова функција је двострука. С једне стране својим страшним, гротескним изгледом треба да терају од цркве све невернике, духове и демоне, док им је друга функција крајње практична, односно, служе као завршетак олука. Карактеристични су за све европске цркве саграђене у готском стилу (Миланска катедрала, чувена паришка катедрала Нотр Дам итд.). За гаргојле на Мариацкој цркви рекао бих да су чисто декоративног карактера.
Изнад улазних врата цркве, осим гаргојла, стоји и статуа Блажене Девице Марије.
Крај улаза се налази крст са скулптуром разапетог Исуса Христа.
На крсту се налази скраћеница INRI која означава латинску реченицу „Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum“ – Исус из Назарета, краљ Јевреја. Према Јеванђељу по Ивану, Понтије Пилат је наредио да се на крст изнад распетог Христа ова реченица напише на три језика: хебрејском, латинском и грчком као разлог зашто је Исус разапет.
Од Мариацке цркве наставих шетњу Варшавском улицом према Rynek Katowicki. Силом прилика на располагању сам имао цео дан, па никуда нисам журио. С обзиром да је град настао практично тек у XIX веку, у њему се очувало доста зграда из тог периода које својом богатом декорацијом скрећу пажњу. Изнад улаза у једну од њих могла се прочитати година изградње – 1894.
Шетајући Варшавском улицом прођох поред Цркве Васкрсења Господњег (пољ. Kościół Zmartwychstania Pańskiego).
Ради се о евангелистичкој цркви чија заједница у Горњој Шлезији због контрареформације није била тако бројна. Њен раст почиње након уласка Шлезије у састав Пруске 1742. године и прати индустријски развој града, пошто су већина придошлица били евангелисти.
Изградња цркве започета је 1856., а завршена 1858. године. Прва је црква у Катовицама која је саграђена од камена.
Зграда Гранд хотела и Споменик шлеским извиђачима
За пар минута стигох до Шлеског позоришта, одакле скренух у „aleja Wojciecha Korfantego“. На почетку алеје, на броју 3, налази се зграда Гранд хотела у којој је од 1984. до 2015. био смештен Шлески музеј. Музеј је 2015. премештен на нову локацију, односно место на коме се некада налазио рудник (ul. T. Dobrowolskiego 1). У старој згради се сада могу видети само привремене изложбе.
Хотел је подигнут 1899. год. новцем немачког предузетника Макса Винера и некада је био најрепрезентативнији хотел у Катовицама. Томе је сигурно доприносио и његов изглед у коме доминирају елементи неоренесансе. По чијем је пројекту саграђен и даље се не може тачно рећи. Једни извори помињу архитекту Игнаца Гринфелда, а други Герда Цимермана. Зграда је временом мењала власнике, а од јануара 1945. у њој је једно време била смештена и команда Црвене армије.
Прекопута зграде музеја налази се Споменик шлеским извиђачима (пољ. Pomnik Harcerzy Września) који су бранили град у првим данима Другог светског рата. Продор немачких снага у Шлезију био је из правца Немачке и Моравске, па је команда пољске војске донела одлуку о повлачењу из града у правцу истока. Одбрана града препуштена је младим извиђачима који су заједно са припадницима територијалне одбране, састављене углавном од некадашњих шлеских устаника, запосели одбрамбене тачке у граду. Успели су да одбију неколико напада, али је њихов отпор сломљен након два дана, па 4. септембра 1939. Немци улазе у Катовице.
Споменик је подигнут 1983. године. Састоји се од бронзане скулптуре димензија 4.5х4.1m која приказује четири извиђача који израњају из позадине. У горњем левом углу споменика стоје стихови извиђачке химне: „Све што је наше даћемо Пољској“ (пољ. Wszystko co nasze Polsce oddamy“). Крај споменика се налази плоча, посвећена извиђачима и шлеским устаницима које су Немци недалеко од тог места погубили након уласка у град.
Храбрим извиђачима и шлеским устаницима браниоцима града убијеним на овом месту 4. септембра 1939. од стране хитлероваца.
Парк шлеских устаника
Кренух даље алејом „Wojciecha Korfantego“ и након пар минута стигох до „Парка шлеских устаника“.
У парку се налази истоимени споменик за који се слободно може рећи да је један од симбола града.
Подигнут је 1967. године у знак сећања на три Шлеска устанка које је у периоду од 1919. до 1921. године против немачке власти подигло пољско и шлеско становништво у циљу припајање Шлеске новој пољској држави. Аутори пројекта су архитекта Војцех Заблоцки и вајар Густав Земла. Споменик представља три орловска крила која симболизују три Шлеска устанка. Висина највишег крила износи 14 метара. Састоји се од 350 делова који укупне теже 61 тону што га чини једним од најтежих споменика у Пољској. Његову изградњу финансирала је Варшава и он заправо представља њен поклон народу Горње Шлезије.
У центру споменика је простор који је предвиђен за вечну ватру које из мени непознатог разлога није било.
Осим Споменика шлеским устаницима у парку се налази и споменик Јежију Зентеку (пољ. Jerzy Ziętek, 1901-1985.), пољском политичару и бригадном генералу Пољске народне војске. По изгледу скулптуре никада не бих претпоставио да се ради о генералу, пре бих рекао да је у питању неки писац или песник.
Јежи Зентек био је учесник Трећег шлеског устанка, као и један од организатора плебисцита на основу кога је Лига народа одлучила да већи део Шлезије припоји Пољској. Након капитулације Пољске у Дугом светском рату одлази у СССР где током 1943. ступа у пољску армију, организовану на територији СССР-а. После Другог светског рата својим политичким радом даје велики допринос послератном развоју Шлезије.
У близини парка налази се још неколико за град значајних објеката. Један од њих је и нова зграда Пољског радијског симфонијског оркестра.
Зграда има две концертне хале: велику, која може да прими 1800 посетилаца, и мању са 300 места. Отворена је 2014. године током које је концертима који су у њој одржани присуствовало преко 150 000 људи.
Недалеко од ње је зграда Међународног конгресног центра за коју сам сигуран да својим необичним изгледом не може никога да остави равнодушним.
Грађена је од 2011. до 2015., а њена изградња коштала је 378 милиона злота (око 90 милиона евра). Део новца у износу од 182 милиона злота дала је Европска Унија.
Саграђен је у делу града који је некада био индустријска зона, односно на месту на коме се налазио рудник, па је осмишљен тако да његов изглед асоцира на рударску традицију. Уопште. део града у коме се налази конгресни центар проглашен је за зону културе и у њој се осим конгресног центра налази и Шлески музеј. Због свог необичног дизајна Међународни конгресни центар у Катовицама добитник је неколико награда.
Иако се са конгресног центра вероватно пружа леп поглед на град број степеника који је до врха требало савладати ме је поколебао, па сам одустао од „уживања у погледу“.
Поред Међународног конгресног центра налази се чувени Сподек који је домаћин многих културних догађаја по којима су Катовице тако познате.
Пошто сам за шетњу по граду на располагању имао цео дан, одлучио сам да се вратим до железничке станице, мало се окрепим и прикупим снагу за наставак шетње по граду.
Трг „Rynek“
Након краћег предаха на железничкој станици упутих се према централном градском тргу „Rynek“ чији назив нисам сигуран како би могао да се преведе на српски језик. Можда као тржница или нешто слично. Кренух улицом 3. маја која због калдрме и плоча умногоме подсећа на пешачку зону, али изглед вара, па треба бити опрезан, јер у супротном може доћи до „блиског сусрета“ са трамвајем.
Улица 3. маја једна је од најважнијих и најрепрезентативнијих улица у Катовицама. О томе да се не ради о обичној улици говоре и подаци међународне агенције за некретнине „Cushman & Wakefield“ према којима ова улица заузима пето место по цени некретнина у Пољској. У улици се налази и велики шопинг центар „Galeria Katowicka“.
Саграђен је током реновирања железничке станице и са њом чини једну целину. Површине је преко 50 хиљада квадратних метара и у њему је смештено нешто више од 250 радњи, као и биоскоп мултиплекс.
Убрзо стигох до Трга „Rynek“ на коме се одржавао Фестивал вина и сира, па су се на њему налазиле бројне кућице за продају робе које су потпуности оправдавале његов назив „тржница“.
Упркос овој манифестацији на тргу није било превише људи. Лоше време је очигледно учинило своје.
Мувајући се између кућица западе ми за око реклама за алкохолно пиће, односно назив пића.
Осмех на лице ми је измамила и реченица написана поред флаше која у преводу значи: „Јеси ли пробао стару курвицу?“ Назив пића је заправо „Stara Kurnwica“, али је етикета дизајнирана тако да се слово „n“ практично не види.
„Rynek“ заправо чине три мања трга: Цветни, Позоришни и Бранилаца Катовица.
Окружен је зградама које су углавном саграђене средином XIX века. У годинама постојања Народне Републике Пољске део стамбених зграда је срушен ради изградње нових услужних објеката. Једна од најлепших зграда у Катовицама налази се управо ту, на углу улице Pocztowa и Młyńska.
Подигнута је почетком ХХ века у стилу необарока и практично није мењала свој првобитни изглед. Најпре је имала функцију стамбене зграде, да би касније, у међуратном периоду, у њој била смештена банка.
До 2016. године „Rynek“ није био ништа друго до једна велика раскрсница којом је пролазио огроман број аутомобила. Након комплетне реконструкције ослобођен је простор за пешаке, а саобраћај је сведен на минимум. Данас њиме пролазе углавном трамваји.
Шетњу сам наставио даље кроз улицу „Pocztowa“. Својим изгледом пажњу ми привуче зграда од црвене цигле на броју 7 у којој су смештене финансије скупштине града.
Зграда је саграђена у другој половини XIX века у стилу необарока и у њој је најпре била смештена Рајхсбанка.
Из „Pocztowе“ скренух у улицу „Dworcowa“ у којој наиђох на један леп детаљ.
Улица се налази у близини железничке станице, па отуда и њен назив „Dworcowa“, што би у неком слободном преводу значило „Станична“. У њој се налази стара железничка станица саграђена средином XIX века која је функционисала до почетка седамдесетих година ХХ века, односно до изградње нове станице. Због реконструкције зграде фасада је била прекривена заштитном мрежом, па није имало смисла било шта сликати.
Успут свратих поново до Мариацке улице да проверим да ли се стање у њој „поправило“. У односу на јутро било је за нијансу више људи, али за једно суботње поподне и даље веома мало.
Желео сам да купим сувенире, па сам погледом тражио неку сувенирницу, али без успеха. Уличних продаваца сувенира такође није било.
Катедрала Христа Краља и Црква Светог Петра и Павла
Вратих се назад у улицу „Dworcowa“ и код „цветне локомотиве“ скренух према подвожњаку. Умор ме је савлађивао, али сам ипак одлучио да посетим још пар места која сам имао у плану. Једно од њих је било и Катедрала Христа Краља до које сам стигао након петнаестак минута лаганог хода.
Изградња катедрале званично је започета 1927. на месту на коме се некада налазила циглана. До 1939. саграђени су презбитериј, зидови висине неколико метара и степенице, али немачке окупационе власти не дозвољавају наставак радова. Изградња је настављена 1947. године уз захтев да се висина катедрале умањи за 40 m како не би доминирала градом. Радови на изградњи завршени су 1955. године. Иако није саграђена према првобитном плану Катедрала Христа Краља највећа је катедрала у Пољској. 20. јуна 1983. катедралу је посетио папа Јован Павле II.
Поред катедрале налази се такозвани папски храст.
Дрво је посађено поводом обележавања тридесетогодишњице од првог ходочашћа папe Јованa Павлa II у Пољску и његовог сусрета са верницима Горње Шлезије на Јасној Гори 06.јуна 1979.
Папски храст је 27. маја 2009. на тргу Светог Петра у Риму освештао папа Бенедикт XVI.
Иза катедрале налази се некадашња резиденција катовичких бискупа, а данас Mузеј бискупије у коме се чувају предмети везани за историју католичке цркве у Горњој Шлезији.
Од Катедрале Христа Краља улицом „Jordana” кренух према Цркви Светог Петра и Павла. Успут прођох поред споменика првом катовичком бискупу Аугусту Хлонду.
У улици „Jordana” налази се и зграда Теолошког факултета која својим мало необичним изгледом не може да не скрене пажњу пролазника.
Наставих даље улицом „Jordana” и за десетак минута стигох до Цркве Светог Петра и Павла. Захваљујући развоју индустрије у другој половини XIX века број становника у Катовицама је врло брзо растао, па Мариацка црква није могла да задовољи потребе мештана. Одлучено је да се направи нова црква у јужном делу града. Изградња је започета 1898., а завршена 1902. године. Два од пет звона Немци су током Другог светског рата претопили у оружје.
Промувао сам се око цркве да је мало боље осмотрим. Димензије и црвена цигла од које је саграђена чине је доста упечатљивом.
Иако је као и Мариацка црка саграђена у неоготском стилу, на Цркви Светог Петра и Павла нисам приметио „наказе“, односно гаргојле.
Крај цркве се налази неизбежно распеће.
У дворишту цркве има неколико занимљивих детаља. Један од њих је скулптура из 1913. године која приказује Девицу Марију са мртвим Христом.
За други детаљ нисам сигуран шта представља. Можда има везе са Христовим рођењем, односно представља пећину у којој је Христ рођен.
Од Цркве Светог Петра и Павла кренух улицом Mikołowska према железничкој станици која ми је тога дана представљала неку врсту базе, односно место са кога сам полазио у шетњу и на које сам се након ње враћао. Разгледајући зграде у улици кроз коју сам пролазио, поглед ми застаде на згради која својим изгледом није много одударала од осталих, али је била окружена високим зидом на коме се налазила бодљикава жица.
Ради се о некадашњем затворском комплексу који се састојао из два дела. Први део саграђен је 1889., а други 1913. године. Током Другог светског рата у затвору су вршена погубљења осуђеника, али не уобичајним методама, попут стрељања или вешања, већ је коришћена гиљотина. На овакав начин нацисти су од октобра 1941. до јануара 1945. погубили више од 500 осуђених на смрт затвореника. Њихова тела одвожена су у Аушвиц и тамо спаљивана у крематоријумима. Погубљења су обављана чак и пар дана пре уласка Црвене армије у град. Непосредно пре повлачења, нацисти уништавају сву затворску документацију, а гиљотину, која је у међувремену добила назив Црвена удовица, закопавају на једном од катовичких гробаља. Међутим, становници су гиљотину ископвају, па се Црвена удовица користи као доказ почињених злочина. Једно време се налазила на тавану штаба народне милиције у Катовицама, да би касније била послата у Аушвиц у коме се чува у једном од складишта.
До поласка аутобуса за Гдањска било је прилично времена, па сам на железничкој станици мало предахнуо, а затим одлучио да се промувам по тржном центру „Galeria Katowicka” и потражим неку продавницу сувенира. Нажалост, упркос томе што је тржни центар заиста огроман и има више од 200 радњи, продавницу сувенира нисам успео да пронађем. Већ сам помислио да ћу Катовице напустити без сувенира, када на железничкој станици угледах дуго тражену сувенирницу. Све време је била ту, практично „под носом“, али је ја из неког чудног разлога нисам регистровао. Куповином „магнета“ моја посета Катовицама је била практично „заокружена“.
Што се тиче утисака о граду, они су, свакако, позитивни. Град је чист, уређен и у централном делу има доста лепих старих зграда саграђених у другој половини XIX и почетком ХХ века. Међутим, за Катовице не могу рећи да је место у коме „све врви од туриста“, јер их током шетње по граду нисам видео. Најчудније ми је било то што је Мариацка улица, која представља једну од главних пешачких зона, практично током целог дана била празна, упркос томе што је била субота. Претпостављам да је мали број људи био последица хладног и кишовитог времена. На број туриста вероватно утиче и близина Кракова који за разлику од Катовица има старо градско језгро које је у свако доба године прави „магнет“ за туристе. То је схватила и катовичка градска власт, па организацијом фестивала и других културних догађаја током целе године покушава да компензује тај недостатак и привуче што већи број туриста.
У размишљањима о протеклом дану дошло је време да напустим „базу“, односно катовичку железничку станицу. Пре тога сам морао да урадим нешто веома битно. Карте за путовање сам до тада увек куповао унапред и са собом сам носио њихову штампану варијанту. Међутим, аутобуску карту за Гдањск нисам могао да отштампам, па сам уместо тога у празан word документ у телефону ископирао само број резервације из пристигле електронске поруке надајући се да је то довољно.
Покупих ствари из гардеробе и упутих се према аутобуској станици. Катовице су ме испраћале на исти начин као што су ме и и дочекале – уз кишу.
За разлику од железничке станице коју краси модеран дизајн, катовичка аутобуска станица више личи на обичан паркинг, него на место са кога полазе аутобуси. Наткривени простор не постоји, па су путници принуђени да стоје на отвореном без обзира на временске прилике. Делимичну заштиту од кише нашао сам испод надстрешнице киоска.
Аутобус за Гдањск је стигао на време и у њега сам се укрцао без проблема. Имао је два спрата и био је скоро пун. У ваздуху се осећала влага, а са унутрашње стране прозора цурила је кондензација. Било је прилично загушљиво. С обзиром да је то била друга ноћ коју проводим у путу, желео сам што пре да „напипам“ неки положај за спавање и покушам колико-толико да се наспавам. Међутим, то ми никако није полазило за руком због изузетно неудобних седишта, али и због силног труцкања. Изгледало је као да аутобус нон-стоп прелази преко закрпљених рупа. Труцкање је престало негде око Лођа, али због неудобности аутобуских седишта сан ми никако није долазио на очи.