<— Prethodni povezani članak

24.09.2018.

Sadržaj

Železnička stanica „Kijev-putnička“

Nakon nešto više od trinaest sati vožnje u „plackartnom“ vagonu voza 248 L stigoh iz Odese u ukrajinsku prestonicu, odnosno na stanicu „Kijev-putnička“ (ukr. Kiїv-Pasažirsьkiй, rus. Kiev-Passažirskiй). Kao i svaki put kada dođem u neki grad u kome planiram da se zadržim bar nekoliko sati, prvi zadatak po dolasku bio je da pronađem automatsku garderobu i tako se oslobodim prtljaga. To nije trebalo da predstavlja problem, jer je na stanici sve dobro obeleženo, a natpisi su i na engleskom jeziku.

Centralni hol stanice, kao i još neki njeni delovi, bili su suviše mračni. Rasveta očigledno nije baš u najboljem stanju. A možda je u pitanju neka štednja, jer ekonomska situacija u Ukrajini nije sjajna.
Ubrzo pronađoh garderobu koja se nalazi u suterenu zgrade i do koje se dolazi iz centralnog hola (prolaz levo od stepenica).

Garderoba nije baš u koraku sa vremenom, odnosno, plaćanje se ne može izvršiti platnom karticom ili kovanicama, već se na šalteru mora kupiti žeton. I sam način otključavanja i zaključavanja je specifičan, ali tu je uputstvo u kome je sve objašnjeno. Kraj šaltera se mogu pročitati i najvažnije informacije za putnike.

Inače, stanica „Kijev-putnička“ je glavna putnička železnička stanica u Kijevu. U njen sastav ulaze Centralna, Južna i Prigradska stanica. Prva stanična zgrada sagrađena je 1870. godine, ali se nije sačuvala do današnjih dana. Sadašnje zdanje sagrađeno je 1932. godine i u sebi kombinuje elemente ukrajinskog baroka i konstruktivizma.

Kijevski metro

Nakon što ostavih prtljag u garderobi bio sam spreman za šetnju po Kijevu, ali mi za to na ruku nisu išle vremenske prilike, jer je kiša baš lila. Odlučih da „aktiviram“ rezervni plan i umesto šetnje po gradu posetim „Nacionalni muzej istorije Ukrajine u Drugom svetskom ratu“ (ukr. Nacіonalьniй muzeй іstorії Ukraїni u Drugій svіtovій vійnі), pa krenuh prema najbližoj stanici metroa koja nosi naziv „Stanična“ (ukr. Vokzalьna, rus. Vokzalьnaя) i nalazi se pored stanice sa koje saobraćaju prigradski vozovi.

Gužva koja je vladala na stanici ispred šaltera za kupovinu žetona u potpunosti je potvrđivala njen epitet jedne od najopterećenijih kijevskih metro stanica, ponajviše zbog toga što se u Kijev, koji inače broji oko 3 miliona stanovnika,  svaki radni dan slije još 500 hiljada ljudi.

Na stanici se nalazilo i nekoliko automata za kupovinu žetona, ali je najviše ljudi ipak bilo ispred šaltera. U skladu sa izrekom „Kud svi Turci, tu i mali Mujo“, stadoh u red za kupovinu žetona na šalteru. Iako je izgledalo da će stajanje u redu potrajati, kupovinu žetona završih dosta brzo, pa krenuh prema pokretnim stepenicama. Jedna od rampi osim automata za žetone, imala je i terminal za kartice, odnosno vožnja metroom se mogla platiti i karticama koje imaju mogućnost beskontaktnog plaćanja, ali, koliko sam mogao da vidim, tu opciju niko nije koristio.
Inače, Kijevski metro (ukr. Kiїvsьkiй metropolіten, rus. Kievskiй metropoliten) otvoren je 1960. godine i bio je treći po redu u Sovjetskom Savezu, nakon moskovskog i lenjingradskog. Ima tri linije, a u planu je i izgradnja četvrte.

Stanica „Vokzaljna“ deo je svjatošinsko-brovarske linije (ukr. Svяtošinsьko-Brovarsьka lіnія, rus. Svяtošinsko-Brovarskaя liniя) koja je prva sagrađena. Pošto je izgrađena u sovjetsko vreme, dosta pažnje posvećeno je njenom uređenju, kao što je to bio slučaj sa stanicama moskovskog i lenjingradskog metroa. Zamisao arhitekata je bila da putniku koji je stigao u prestonicu Ukrajine stanica treba da ukaže na bitne momente iz ukrajinske prošlosti, pa su tako na zidovima postavljeni veliki medaljoni izliveni od bronze sa motivima iz ukrajinske istorije, kao što su staroruski vitezovi, Perejaslavska skupština, ujedinjenje ukrajinskih zemalja, Veliki otadžbinski rat…

Od stanice „Kijev-putnička“ do „Nacionalnog muzeja istorije Ukrajine u Drugom svetskom ratu“ ne postoji direktan prevoz, pa izađoh na metro stanici „Arsenalska“ (ukr. Arsenalьna, rus. Arsenalьnaя) i na obližnjem autobuskom stajalištu sedoh u „maršrutku“, odnosno minibus 470 koji saobraća do muzeja.

* * *

Šetnja po gradu. Park večne slave. Trg nezavisnosti. Zlatna kapija.

U muzeju sam se zadržao dovoljno dugo da kiša skoro prestane da pada. Sledeće mesto koje sam želeo da posetim bila je Kijevo-pečerska lavra do čijeg se ulaza od muzeja bez problema može stići peške za oko 15-ak minuta. Na putu do nje prođoh pored Spomenika veteranima avganistanskog rata (ukr. Pam’яtnik voїnam-afgancяm, rus. Pamяtnik voinam afgancam) podignutom 1999. godine povodom desetogodišnjice povlačenja sovjetske vojske iz Avganistana.

Kompoziciju spomenika čine bronzane figure trojice vojnika – dvojica stoje, dok treći sedi sa oborenom glavom zbog žalosti za poginulim drugom. Kraj pijedestala koji je od granitnih blokova nalaze se crni tulipani, simbol žalosti i bola za izgubljenim životima. U žargonu, naziv „crni tulipan“ (ukr. čorniй tюlьpan, rus. černый tюlьpan) koristio se za transportne avione koji su u limenim sanducima prevozili tela poginulih u SSSR. Na pločama koje okružuju spomenik ispisano je 3280 prezimena vojnika iz Ukrajine, poginulih u Avganistanskom ratu od 1979. do 1989. godine. Ukupan broj poginulih sovjetskih vojnika iznosio je oko 15000.

Od spomenika avganistanskim veteranima krenuh prema ulazu u Kijevo-pečersku lavru koji je u njegovoj neposrednoj blizini.

* * *

Bili su već kasni popodnevni sati kada nakon posete Kijevo-pečerskoj lavri započeh šetnju po gradu. Na raspolaganju sam imao nešto više od 2 sata, jer se u drugoj polovini septembra smrkava dosta rano, već oko 6 sati. Pošto je za grad poput Kijeva, to zaista malo vremena, odlučih da šetnju ograničim na potez od Kijevo-pečerske lavre do Trga nezavisnosti (ukr. Maйdan Nezaležnostі, rus. Maйdan Nezaležnosti).
Inače, Kijev (ukr. Kiїv, rus. Kiev) je jedan od najstarijih gradova u Istočnoj Evropi. Prema predanju koje je zabeleženo u letopisu Povest minulih leta (stsl. Povѣstь vremяnьnыhъ lѣtъ; rus. Povestь vremennыh let; ukr. Povіstь vremennih lіt), naselje na mestu današnjeg Kijeva u V veku su osnovala braća Kij, Horiv i Šček sa sestrom Libid i nazvali ga po najstarijem od njih – Kiju. U istom letopisu Kijev se pominje i kao „majka ruskih gradova“. Ta fraza pripisuje se knezu Olegu koji je svoju prestonicu premestio iz Novgoroda u Kijev i tako postavio temelje Kijevske Rusije.
Stanovništvo Kijeva primilo je hrišćanstvo 988. godine za vreme vladavine kneza Vladimira. Krštenje je obavljeno u reci Dnjepar, mada se u nekim izvorima pominje reka Počajna, desna pritoka Dnjepra. Sam knez Vladimir primio je hrišćanstvo iste godine u gradu Hersones na Krimu. Dve godine kasnije gradi se prva kamena crkva koju 1240. godine uništavaju horde Batu-kana. Zlatni vek Kijeva počinje za vreme vladavine kneza Jaroslava Mudrog (978-1054). Tada se završava izgradnja Sabornog hrama Svete Sofije (ukr. Sobor Svяtoї Sofії, Sofійsьkiй sobor, rus. Sobor Svяtoй Sofii, Sofiйskiй sobor) koja je započeta tokom vladavine kneza Vladimira. U hramu se 1051. godine bira prvi kijevski mitropolit – Ilarion Kijevski, čime crkva postaje nezavisna od Vizantije. Iste godine monah Antonije Pečerski i njegov učenik Teodosije osnivaju Kijevo-Pečersku lavru sa kojom se vezuju imena nekih istorijskih ličnosti, poput letopisca Nestora. U XII veku moć Kijevske Rusije opada i počinje period njenog raspada. Kijev je tokom svoje dalje istorije bio deo Velike kneževine Litvanije i Poljsko-litvanske državne zajednice (1324/1362 – 1654), Ruskog carstva i Ruske Imperije (1654—1917), a od 1991. godine je prestonica nezavisne ukrajinske države.
Prvo na šta naiđoh beše Nacionalni muzej gladomora-genocida (ukr. Nacіonalьniй muzeй Golodomoru-genocidu, rus. Nacionalьnый muzeй Golodomora-genocida) koji je posvećen stradalim u velikoj gladi koja je zahvatila Ukrajinu u periodu od 1932. do 1933. godine od koje je život izgubilo oko 2,2 miliona ljudi. Kada su u pitanju ovakve stvari sa brojkama se, nažalost, uvek licitira, pa tako ukrajinski političari desne orijentacije pominju i 10 miliona stradalih.

Smatra se da je izazivanje gladi bio Staljinov način da suzbije ukrajinski nacionalizam oličen u ukrajinskim seljacima. Ipak, u tom periodu glad nije zahvatila samo Ukrajinu, već i druge, uglavnom stepske krajeve SSSR-a, a zvanično se kao njen razlog navodi kolektivizacija koja je započeta 1930. godine.
Memorijal je podignut 2008. godine i sastoji se od kapele u obliku sveće sa muzejom, skulpturne kompozicije anđela na ulazu u memorijal, bronzane skulpture izgladnele devojčice i aleje „crnih tabli“.

Devojčica u rukama drži i privija uz sebe pet klasova koji podsećaju na odluku CIK i SNK SSSR-a od 7. avgusta 1932. godine kojom se strogo kažnjavaju svi koji na poljima nakon žetve skupljaju preostalo klasje.

Kraj memorijala je vidikovac sa koga se pruža pogled na levu obalu Dnjepra i most „Metro“.

Memorijal je deo Parka večne slave (ukr. Park Vіčnoї Slavi, rus. Park Večnoй Slavы) koji predstavlja jedan od najpoznatijih memorijalnih kompleksa u Kijevu. Površine je nešto više od 18 hektara i malo je neobičan, jer znatan njegov deo čini strma padina koja se spušta prema Dnjepru.

U parku je 1957. godine svečano otvoren Memorijal večne slave, posvećen vojnicima, poginulim u Drugom svetskom ratu. Čini ga obelisk visine 27 metara u čijem podnožju, na grobu neznanog vojnika, gori večna vatra. Plamen kojim je večna vatra zapaljena donet je sa Mamajevog kurgana u Staljingradu.

Od obeliska se pruža Aleja heroja u koju su sa drugih mesta u gradu preneseni ostaci poginulih oficira i podoficira Crvene armije od kojih su dvanaestorica proglašeni za heroje Sovjetskog Saveza.

Deo memorijala je i Aleja vojničke slave koja je novijeg datuma. Nastala je sa idejom da bude posvećena herojima iz Drugog svetskog rata koji su rođeni u Ukrajini. Na njenom početku je 2010. godine, povodom obeležavanja Dana pobede, postavljen spomenik proslavljenom letačkom asu Ivanu Kožedubu (1920-1991) koji sa 62 oborena aviona drži rekord po broju priznatih vazdušnih pobeda među savezničkim pilotima. Među oborenim avionima je i jedan mlazni lovac Me-262.

U narednim godinama postavljeno je šest bisti heroja iz Ukrajine. Završetak uređenja aleje, odnosno postavljanje ukupno četrnaest bisti, planiran je za 2015. godinu i obeležavanje 70 godina od pobede u Drugom svetskom ratu, ali su taj plan omele političke promene do kojih je došlo 2014. godine.
Nastavih šetnju i ubrzo stigoh do još jednog vidikovca sa koga se pruža lep pogled na oba memorijala i kupole zdanja u Kijevsko-pečerskoj lavri.

Nedaleko od vidikovca je spomenik posvećen vojnim pilotima poginulim tokom oslobađanja Ukrajine (ukr. Pam’яtnik vійsьkovim lьotčikam, rus. Pamяtnik voennыm lёtčikam).

Spomenik je otkriven 6. novembra 2001. godine uoči godišnjice oslobođenja Kijeva u Drugom svetskom ratu. Skulptura prikazuje Leonida Bikova (1928-1979), sovjetskog i ukrajinskog glumca, režisera i scenaristu, možda najpoznatijeg po ulozi kapetana Titarenka u filmu Samo starci idu u boj (1973) koji je posvećen sovjetskim pilotima. Po izboru ruskih gledalaca to filmsko ostvarenje ubraja se u deset najboljih ruskih filmova o Drugom svetskom ratu. Osim što je ostvario jednu od glavnih uloga, Bikov je taj film i režirao.
Nastavih dalje Alejom heroja Bitke kod Kruta (ukr. aleя Geroїv Krut, rus. alleя Geroev Krut) i ubrzo stigoh do Hrama-kapele Svetog Andreja Prvozvanog (ukr. Hram-kaplicя svяtogo apostola Andrія Pervozvanogo, rus. Andreevskaя časovnя).

Radi se o zdanju podignutom povodom obeležavanja dve hiljade godina od Hristovog rođenja. Osveštano je 13. decembra 2000. godine, na dan Svetog Andreja, prozvanog „prvozvani“, jer je pre svih apostola postao sledbenik i učenik Isusa Hrista. Zajedno sa hramom osveštano je i obeležje posvećeno jubileju.

Istog dana otkriven je i spomenik ovom svecu koji se smatra zaštitnikom Ukrajine, Škotske, Grčke i Rumunije.

U blizini crkve je još jedno obeležje posvećeno velikoj gladi u Ukrajini od 1932. do 1933. godine. Radi se o spomen-krstu podignutom 2005. godine.

Ceremoniji otkrivanja krsta prisustvovao je ukrajinski predsednik Viktor Juščenko sa porodicom i tom prilikom posadio nekoliko od ukupno 300 sadnica hudike koliko je posađeno tog dana.
Nedaleko od kapele je mesto na kome je po predanju sahranjen Askold – kijevski knez koji je vladao Kijevom neposredno pre kneza Olega. Prema legendi, knez Oleg je ubio Askolda i njegovog brata Dira i preuzeo vlast u Kijevu koji je ubrzo zatim postao centar Kijevske Rusije. Na mestu gde je Askold sahranjen početkom XIX veka podignuta je kapela koju ja, nažalost, nisam slikao, jer je od drveća nisam video.
Pošto je popodne bilo na putu da pređe u veče, želeo sam da što pre dođem do centralnog gradskog trga, jer bez njegovog obilaska nisam hteo da završim posetu Kijevu. Najbliža metro stanica beše „Arsenalska“, ali neku prečicu do nje iz donjeg dela parka nisam uspeo da pronađem, pa nastavih dalje ulicom kroz park. Pade mi na pamet ideja da se nekako ispentram uz strminu i tako skratim put, ali sam od nje odustao, jer su zemlja i trava bili mokri od kiše i suviše klizavi. Na sreću, ubrzo naiđoh na stepenice koje su vodile prema pomenutoj stanici.
Ispred stanice stoji spomenik radnicima fabrike „Arsenal“ (ukr. Pam’яtnik robіtnikam zavodu Arsenal, rus. Pamяtnik rabočim zavoda Arsenal) koji su se oktobra 1917. pobunili i stali na stranu sovjeta. Prema tvrdnjama, brdski top koji čini kompoziciju spomenika je upravo onaj iz koga su radnici ispalili prvi hitac na vojsku Centralne rade.

Top je 1923. godine postavljen na postament od crvenog granita koji je ostao nakon uklanjanja 1918. godine spomenika poltavskom pukovniku Ivanu Iskri i generalnom sudiji zaporoške vojske Vasiliju Kočubeju. Oni su 1707. godine poslali Petru Velikom pismo u kome su ga upozorili na tajne pregovore Ivana Mazepe sa švedskim i poljskim kraljem i njegovoj nameri da sa njima sklopi savez. Petar u to nije poverovao i predao ih je Mazepi koji ih je pogubio. Nešto kasnije, 1709. godine, Mazepa je zaista prešao na stranu švedskog kralja Karla XII.
Nakon političkih promena u Ukrajini 2014. godine spomenici sovjetske epohe našli su se na udaru ukrajinskih nacionalista, pa nije čudno što je tabla na spomeniku isprskana belom i crvenom farbom.
Spustih se na stanicu „Arsenalska“ koja se sa svojih 105,5 metara dubine ubraja u pet najdubljih metro stanica na svetu. Od nje je dublja samo metro stanica u Pjongjangu, prestonici Severne Koreje, čija se dubina procenjuje na 110 metara, koja je projektovana tako da može da posluži i kao sklonište.

 

Stigoh do stanice „Hreščatik“ (ukr. Hreщatik, rus. Kreщatik), a zatim pređoh na stanicu „Trg nezavisnosti“ (ukr. Maйdan Nezaležnostі, rus. Maйdan Nezaležnosti).

Nakon nekoliko minuta nađoh se na samom trgu.

Prostor na kome se trg nalazi nekada je bila močvara. Tokom vladavine Jaroslava Mudrog gradska utvrđenja značajno su proširena i duž budućeg trga prostirali su se bedemi, zidine i rovovi. Na to u današnje vreme na simboličan način podseća spomenik „Ljadska kapija“ (ukr. Lяdsьkі vorota, rus. Lяdskie vorota) koji je na trgu podignut 2001. godine nedaleko od mesta na kome su otkriveni ostaci prave kapije.

Tokom opsade Kijeva 1240. godine upravo na tom mestu horde Batu-kana uspevaju da probiju odbranu i upadnu u grad, jer se zbog vrlo jakih mrazeva močvara zaledila i tako omogućila napadaču da priđe kapiji koja se nije nalazila na uzvišici, već u dolini Hreščatičkog potoka.
Prve drvene kuće na prostoru budućeg trga pojavile su se u četvrtoj deceniji XVIII, a kamene polovinom XIX veka. Sam trg formirao se tokom četvrte decenije XIX veka kada su uklonjeni ostaci odbrambenih bedema. Tokom 1878. godine završena je izgradnja zgrade gradske većnice (ukr. Budinok Kiїvsьkoї dumi, rus. Zdanie Kievskoй gorodskoй Dumы), pa je trg dobio naziv „Dumski“. Kasnije, 1919. godine trg je preimenovan u „Sovjetski“, a 1935. u Trg Kalinjina. Današnji naziv – „Trg nezavisnosti“, dobio je 1991. godine posle raspada SSSR-a i proglašenja nezavisne ukrajinske države.
Nakon rekonstrukcije trga 2001. godine na njemu se pojavilo dosta novih spomenika, skulptura i fontana. Najupečatljiviji novi objekat je svakako Spomenik nezavisnosti Ukrajine (ukr. Monument Nezaležnostі) koji je podignut u centralnom delu trga povodom desetogodišnjice od proglašenja nezavisnosti Ukrajine.

U pitanju je stub visine 52 metra čiji vrh krasi skulptura devojke odevene u ukrajinsku nošnju sa granom hudike u rukama koja predstavlja Bogorodicu Orante.

Pojedini delovi skulpture su pozlaćeni, poput ornamenata na odeći i grane hudike. U stilskom pogledu spomenik je mešavina ukrajinskog baroka i ampira.
Trg krasi i fontana sa skulpturama osnivača grada: Kija, Horiva, Ščeka i njihove sestre Libid.

Još jedan lep detalj na trgu je cvetni sat koji je tu prisutan od 2009. godine. Za njegovo uređenje koristi se od 50 do 80 hiljada cvetova različitih nijansi. Dužina velike kazaljke iznosi 7, a male 4 metra.

Tokom 2017. trg je ulepšao natpis „I love Kyiv” koji je postavljen umesto natpisa „Eurovision“ koji se mogao videti po gradu kada je Kijev bio domaćin pesme Evrovizije 2017. godine.

Trg na dva dela preseca Hreščatik (ukr. Hreщatik, rus. Kreщatik) – glavna ulica u Kijevu.

U poređenju sa glavnim ulicama ostalih evropskih prestonica Hreščatik je sa 1225 metara najkraća, ali s druge strane najšira glavna ulica. Rastojanje od zgrada sa jedne i druge strane dostiže 75 metara.
Trg nezavisnosti i Hreščatik mesta su na kojima se organizuju kulturni događaji, poput koncerata na otvorenom, ali i politički protesti, kao što je to bio slučaj 2000. i 2001. godine protiv predsednika Leonida Kučme, a zatim Narandžasta revolucija 2004. i 2005. godine. Svi ti protesti nisu ništa u poređenju sa onim što se izdešavalo krajem 2013. i početkom 2014. godine kada je u obližnjim ulicama poginulo više od stotinu demonstranata i nekoliko desetina pripadnika milicije. Razlog protesta je bila odluka ukrajinske vlade da odbije potpisivanje sporazum o bližoj integraciji sa EU. Na to je uticala ponuda Rusije da Ukrajini da kredit od 15 milijardi dolara. Najkrvaviji dan tokom protesta bio je 20. februar 2014. kada je snajperskom vatrom ubijeno 49 demonstranata i 4 čuvara reda. Jedno od mesta sa kojega su delovali snajperisti bio je Hotel Ukrajina.

Dan kasnije, pod pritiskom zapada, predsednik Viktor Janukovič sa opozicijom potpisuje sporazum o regulisanju krize, koji je, između ostalog, predviđao prevremene predsedničke izbore najkasnije u decembru 2014. Ipak, Vrhovna rada 22. februara smenjuje Janukoviča, a njegovu funkciju preuzima tadašnji njen predsednik Aleksandar Turčinov. Nova vlada formirana je 27. februara, a na njeno čelo postavljen je Arsenij Jacenjuk. Posledica ovih događaja je pobuna proruskog stanovništva na istoku Ukrajine, u regiji Donbasa, kao i pripajanje Krima Rusiji, nakon referenduma koji je održan sredinom marta iste godine.
Za ubistvo demonstranata od strane snajperista opozicija je okrivila režim Janukoviča i Rusiju, od kojih su stigle kontraoptužbe.
Tokom 2014. godine gradske vlasti donose odluku da se deo Institutske ulice (ukr. Іnstitutsьka vulicя, rus. Institutskaя ulica), u kojoj je poginuo najveći broj demonstranata, preimenuje u Aleju heroja Nebeske stotine (ukr. Aleя Geroїv Nebesnoї Sotnі, rus. Alleя Geroev Nebesnoй Sotni). Nebeska stotina je naziv za sve demonstrante koji su poginuli tokom protesta, nešto više od stotinu ljudi.

Table sa imenima poginulih demonstranata

Table sa stihovima posvećenim žrtvama protesta

Memorijal sa slikama nastradalih na početku Aleje heroja Nebeske stotine

Obeležje posvećeno nastradalima tokom protesta

Nakon tragičnih događaja iz 2013. i 2014. godine trg je prestao da bude mesto na kome se održavaju zabavne i kulturne manifestacije. One se sada uglavnom organizuju na Sofijskom trgu (ukr. Sofійsьka ploщa, rus. Sofiйskaя ploщadь), dok je Trg nezavisnosti postao mesto posvećeno Evromajdanu.

Dok sam pravio kratak snimak trga začuh neki ženski glas i ukapirah da se osoba meni obraća.

Zapravo, u pitanju su bile dve žene od kojih je jedna počela da priča o sukobu na istoku Ukrajine i da one prodajom narukvica u bojama ukrajinske zastave zapravo skupljaju pomoć za ranjene i poginule vojnike kojih, po njenim rečima „ima mnogo više nego što vlast govori“. Uz osećaj da novac od prodaje najverovatnije neće napustiti njihove džepove, kupih jednu narukvicu.
Nakon razgledanja i šetnje po glavnom trgu ukrajinske prestonice spustih se u metro i zaputih prema stanici Zlatna kapija (ukr. Zolotі vorota, rus. Zolotыe vorota) u čijoj se blizini nalazi istoimena kijevska znamenitost.
Dok je „Ljadska kapija“ vodila u knežev deo grada, poznat kao Stari grad, Zlatna kapija služila je kao glavni ulaz u kijevski Gornji grad sa južne strane. Naziv je dobila po carigradskoj Zlatnoj kapiji koja je imala identičnu funkciju. Iznad kapije se nalazila nadvratna Blagoveštenska crkva, da svaki putnik koji prilazi Kijevu vidi da se radi o hrišćanskom gradu. Crkva je bila bogato ukrašena mozaikom i freskama.

Pošto je sagrađena tokom vladavine Jaroslava Mudrog, kapija se do naših dana, naravno, nije sačuvala u izvornom obliku. Više puta je restaurirana, a poslednja restauracija završena je 2007. godine. Tom prilikom su konzervirani njeni ostaci koji potiču iz vremena Jaroslava Mudrog i oni se mogu videti u okviru muzeja Zlatna kapija.

Za posetu muzeju bilo je suviše kasno, pošto je otvoren do 19 časova, a ja sam do njega stigao petnaestak minuta pre zatvaranja.
Ispred kapije je 1997. godine postavljen spomenik knezu Jaroslavu Mudrom, tokom čije vladavine je Kijev doživeo svoj procvat.

Knez je prikazan sa maketom Sabornog hrama Svete Sofije (ukr. Sobor Svяtoї Sofії, rus. Sobor Svяtoй Sofii) u rukama, čija je izgradnja završena tokom njegove vladavine. Knežev pogled usmeren je u pravcu hrama.

Zbog specifičnosti kompozicije spomenik je u narodu dobio šaljivi naziv „Čovek sa tortom“.
Skver oko kapije ukrašava još jedan, malo neobičan spomenik. Radi se o statui persijskog mačka Pantelejmona, maskoti obližnjeg restorana, koji je stradao u požaru.

Postoji verovanje da onaj ko „pomazi“ mačka može očekivati neočekivani novčani dobitak, pa je skulptura zbog toga prilično uglačana.
Mrak je polako počeo da se navlači na grad što me je navelo na razmišljanje gde da provedem skoro četiri sata, koliko je ostalo do polaska voza za Lavov. Odlučih da se vratim do Trga nezavisnosti i napravim nekoliko noćnih fotografija. Međutim, gradsko osvetljenje je bilo baš slabo i izgledalo je kao da je grad utonuo u tamu. Zbog toga reših da se prošetam po tržnom centru Globus koji se prostire ispod trga.

„Globus“ je Svečano otvoren 25. maja 2002. godine i u to vreme je bio prvi kijevski tržni centar evropskog nivoa. Sastoji se iz dva dela (Globus 1 i Globus 2) ukupne površine 35400 kv. metara. Ima više od 200 prodavnica, a svaki dan kroz njega prodefiluje oko 70 hiljada ljudi.
Pošto nisam neki kupoholičar obilazak tržnog centra više je bio način da „ubijem“ vreme, nego izraz želje da u njemu stvarno nešto kupim. Na kraju ga napustih praznih ruku i odlučan da šetnju po gradu privedem kraju, odnosno da se vratim na železničku stanicu. Od Trga nezavisnosti do stanice „Kijev-putnička“ ima oko četiri kilometra pešačenja koje bi mi dodatno „ubilo“ vreme, ali sam za to bio previše umoran, pa na stanicu stigoh metroom.
Iako nije bila nešto preterano duga, šetnja po Kijevu me je prilično iscrpela što me je nateralo da zastanem kraj kioska sa brzom hranom ispred železničke stanice da vidim šta može na njemu da se pojede. Na meniju pročitah „šaurma“, ali mi taj naziv ništa nije govorio i da ne beše vertikalnog ražnja na kome se okretalo i peklo meso ne bih znao o čemu se radi. Kada su u pitanju hrana i putovanja, moram priznati da nerado kupujem proizvode sa mesom po kioscima, jer stomačne tegobe mogu da naprave velike komplikacije. Moje oklevanje je primetio prodavac i pozvao me rukom da priđem, a ja sam ga, valjda zbog gladi koja me je morila, bez pogovora poslušao.„Šaurma“ ili na srpskom šavarma bila je baš ukusna i povratila mi je izgubljenu snagu.
Kao najbolje mesto na kome bih mogao da provedem ostatak večeri, a i da napunim bateriju mobilnog telefona koja se zbog korišćenja navigacije prilično ispraznila, učinila mi se „čekaonica povišenog komfora“ (ukr. zal pіdviщenoї komfortnostі, rus. zal povыšennoй komfortnosti) na prvom spratu železničke stanice.

U odnosu na ostale delove stanice, čekaonica je prilično dobro osvetljena, pokrivena je bežičnim internetom i ima utičnice. Iako kod sebe nisam imao voznu kartu za Lavov, ljubazna stanična radnica mi je verovala na reč i boravak u čekaonici naplatila 35 grivni, a ne 50, koliko je predviđeno za putnike bez karte.
Rezervna i baterija u mobilnom telefonu polako su se punile, a ja sam razmišljao o proteklom danu. Loše vremenske prilike prilično su mi pomrsile konce u pogledu obilaska grada, a uticale su i na utiske o samom Kijevu. Zbog sivih oblaka koji su se nadvili nad njim i sam grad mi se učinio pomalo sivim. Ono što je donekle razbijalo to sivilo bilo je zelenilo koga u gradu ima dosta zbog čega se Kijev sa pravom smatra zelenim gradom. U današnje vreme, kada beton i asfalt „gutaju“ sve pred sobom, to je svakako veliki plus. Osim toga, Kijev se može pohvaliti velikim brojem stabala koja predstavljaju prave botaničke spomenike, jer im se starost procenjuje na nekoliko stotina godina.
Bez obzira na kišne oblake, dan proveden u Kijevu bio mi je zanimljiv, jer sam uspeo da obiđem neke od njegovih najpoznatijih znamenitosti poput Kijevo-pečerske lavre i Nacionalnog muzeja istorije Ukrajine u Drugom svetskom ratu. Ipak, nisam stigao da se prošetam „Andrejevskim spustom“ (ukr. Andrіїvsьkiй uzvіz, rus. Andreevskiй spusk), ulicom koja povezuje Gornji sa Donjim gradom, u kojoj se zbog mnoštva zgrada iz XIX veka može osetiti atmosfera starog Kijeva. Zbog mnogobrojnih kafića, restorana i tezgi sa suvenirima turisti je uvek rado posećuju, kao i Donji grad, odnosno Podil (ukr. Podіl, rus. Podol) koji zbog svoje arhitekture podseća na vreme kada su njegovim ulicama šetali neki od proslavljenih pisaca, poput Bulgakova i Kuprina. Postoji priča da je šetajući Podilom čuveni Gogolj dobio ideju da napiše priču „Nos“. Za taj, zasigurno najlepši i najzanimljiviji deo Kijeva, nažalost, nisam imao vremena.
S druge strane, bio sam na čuvenom „Majdanu“, nekada mestu rezervisanom za proslave i kulturna dešavanja, a sada tužnim podsetnikom na jedan od najtragičnijih događaja iz najnovije ukrajinske istorije. Zbog ljudskih života koji su na njemu izgubljeni ne mogu da kažem da mi je šetnja trgom pružila neko naročito zadovoljstvo. Ipak, pošto na putovanja krećem sa željom da posetim mesta kojima se može dodeliti epitet „istorijska“, obilazak „Majdana“ nisam želeo da propustim, tim pre, što sam dešavanja na njemu, a kasnije i na istoku Ukrajine pomno pratio.
Iako mi vremenske prilike nisu išle na ruku, kratko vreme koje sam proveo u ukrajinskoj prestonici prijalo mi je, jer je poslužilo kao pauza pred nastavak putovanja. To što nisam stigao da obiđem sva mesta koja sam planirao poslužiće kao razlog da, ukoliko se još neki put nađem u Ukrajini, Kijev bude grad za koji ću izdvojiti mnogo više vremena, jer on to svakako zaslužuje.

Krećem za Lavov

Do polaska voza 091 za Lavov beše nešto više od pola sata kada odlučih da se u njega ukrcam.

Čekanje u redu za kupovinu karata sam izbegao, jer sam kartu kupio na sajtu ukrajinske železnice desetak dana pre putovanja. U želji da budem sam, izabrao sam vagon sa kupeima. Ipak, ta želja mi se nije ispunila, već mi je kao saputnik zapao jedan stariji, ne baš pričljivi, ali predusretljiv gospodin koji mi je pomogao oko razvlačenja ležaja. Bio sam umoran od šetnje po gradu i želeo sam što pre da se „razbaškarim“. Dok putujem obično se ne razdvajam od torbice sa fotoaparatom, već je svuda nosim sa sobom, ali ovaj put, valjda zbog male šanse da će ga nekog ukrasti, skinuo sam je i okačio na kuku za garderobu. Ubrzo nakon polaska voza provodnica je donela posteljinu, pa sam odmah namestio ležaj, raskomotio se i uz ravnomeran zvuk kloparanja točkova vagona vrlo brzo zaspao.

Nastavak—>