12.07.2016.
S obzirom da sam imao tačno utvrđen plan šetnje, od Vitepske železničke stanice Zagorodnim prospektom krenuh prema Gorohovljevoj ulici (rus. Gorohovaя ulica) koja nosi ime po trgovcu Gorohovu koji je 1756. u njoj napravio kuću i otvorio prodavnicu. Nedaleko od raskrsnice pomenute ulice sa Zagorodnim prospektom nalazi se spomenik ruskom piscu, diplomati i kompozitoru Aleksandru Gribojedovu koji je tragično nastradao 11. februara 1829. godine kada je razjarena gomila upala u rusku ambasadu u Teheranu.
Najpoznatije Gribojedovljevo delo je komedija u stihu „Nevolje zbog pameti“ koja predstavlja satiru na moskovsko aristokratsko društvo XIX veka. Njena skraćena (cenzurisana) varijanta objavljena je 1833. godine, a kompletna tek tridesetak godina kasnije.
Gorohovljeva ulica
Od spomenika Gribojedovu skrenuh u Gorohovljevu ulicu u kojoj se na broju 64 nalazi naizgled obična zgrada s početka HH veka kojih u Piteru ima priličan broj. Ipak, ova zgrada se izdvaja od ostalih po tome što je imala jednog posebnog stanara. U jednom od njenih stanova na drugom spratu od 1914. živeo je ruski mistik Grigorij Raspućin o čijem su uticaju na carsku porodicu, pre svega na caricu Aleksandru, ispričane mnoge priče. Upravo iz ove zgrade Raspućin je krenuo u dvorac kneza Jusupova odakle se nikada nije vratio.
Sadašnji stanari tvrde da u zgradi i dalje obitava Raspućinov duh i da se njegova figura povremeno javlja u mračnom hodniku. Zahvaljujući ovim glasinama zgrada je postala prilično popularna kod turista, čak su na njenu adresu počela da pristižu pisma adresirana na Raspućina.
Htedoh da uđem u zgradu i osmotrim te mračne hodnike, ali su me u tome sprečila zamandaljena vrata. Malo sam sačekao u nadi da će neko od stanara zgrade iz nje izaći ili u nju ući, pa da se sa njim i ja prošvercujem. Čekanje je bilo uzaludno, pa ne želeći da gubim vreme, nastavih dalje.
Kej reke Fontanke
Iz Gorohovljeve ulice izađoh na Kej reke Fontanke koji se prostire sa obe strane njene obale. Fontanka predstavlja rukavac reke Neve, počinje kod Letnjeg vrta, protiče kroz centralni deo grada, a zatim se uliva u Veliku Nevu. Dužine je svega 7.6 kilometara. Naziv reke vezuje se za igradnju fontana u Letnjem vrtu. Za snabdevanje fontana vodom najpre je iskopan Litovski kanal, a kada je postalo jasno da on neće obezbediti dovoljnu količinu vode odlučeno je da se voda zahvata iz Nevinog rukavca koji je 1737. prozvan „Fontanska“ reka. Naziv „Fontanka“ dobio je nešto kasnije.
Tokom HIX veka u domovima na keju reke Fontanke okupljali su se pisci, slikari i glumci, ukratko, najistaknutiji predstavnici inteligencije toga vremena. U jednom od njih, na broju 97 došlo je do prvog susreta Puškina i Ane Kern, njegove velike neostvarene ljubavi, nakon koga je napisao svoju čuvenu pesmu „Pamtim čudesan trenutak“.
Pređoh preko Mosta Obuhova i stigoh do istoimenog skvera.
Na skveru se nalazi spomenik Agustinu de Betankuru, španskom, a zatim ruskom arhitekti i građevinaru koji je dao značajan doprinos razvoju saobraćaja u Rusiji. Prema njegovom projektu utemeljen je Institut inženjera za saobraćajne veze u Sankt Peterburgu čiji je rektor bio sam Betankur. U organizovanju Instituta i sastavljanju njegovih prvih obrazovnih planova i programa koristio je sve ono najbolje iz sistema visokog tehničkog obrazovanja u Evropi.
Osim na razvoju saobraćaja Betankur je radio i na podizanju prvog mosta preko Neve, uređenju centralnog keja, a učestvovao je i u izgradnji Isakijeve saborne crkve.