16.11.2022.
Ignorišući neispavanost i umor od dvanaestočasovne vožnje autobusom, krenuh u dalji obilazak Istanbula. Beše tek oko pola 10, idealno vreme da se započne šetnja po gradu i bila bi prava šteta zadržavati se u hotelu.
Odlučih da najpre posetim obližnju Džamiju Mala Aja Sofija (tur. Küçuk Ayasofya Camii), odnosno nekadašnju vizantijsku Crkvu Svetog Srđa i Vaha (grč. Ἐκκλησία τῶν Ἁγίων Σεργίου καὶ Βάκχου ἐν τοῖς Ὁρμίσδου). Do nje se može doći ulicom „Male Aja Sofije“ (tur. Küçük Ayasofya Cd.), ali pošto je u mom slučaju to značilo penjanje uzbrdo, krenuh ulicom Mustafa paše (tur. Mustafa Paşa Sk.). Pešačenje kroz nju beše prijatno, jer se radi o lepo uređenoj, mirnoj ulici kroz koju ne saobraća previše automobila. Završava se raskrsnicom od koje ulicom „Male Aja Sofije“ stigoh do džamije.
Džamija Mala Aja Sofija
Nekadašnju Crkvu Svetih Sergija i Vakha, koja se smatra jednim od najznačajnijih primera ranovizantijske arhitekture u Carigradu, podigli su vizantijski car Justinijan I i njegova žena Teodora između 527. i 536. godine za potrebe monofizita koji su živeli u Hormizdasovoj palati (Dvorac Bukeleon) zahvaljujući caričinoj naklonosti koju su uživali. Period izgradnje, kao i turski naziv „Mala Aja Sofija“ navode na zaključak da je predstavljala model za izgradnju Aja Sofije, ali razlika u arhitektonskim detaljima između ove dve građevine to opovrgava.
Ulaz u dvorište Džamije Mala Aja Sofija
Prema legendi, dok još nije postao car, Justinijan je optužen da kuje zaveru protiv svog ujaka Justina I i osuđen na smrt koju je izbegao, jer su se Sveti Sergije i Vakh pojavili Justinu I u snu i ubedili ga da Justinijan nije kriv. U znak zahvalnosti, kada je postao car, Justinijan I je podigao crkvu u čast ova dva sveta mučenika.
Nakon pada Carigrada crkva je ostala netaknuta sve do vladavine Bajazita II. Pretvorena je u džamiju 1505. godine po nalogu Husein Age koji je bio zapovednik crnih evnuha u Bajazitovom haremu u Topkapi palati. Nakon pretvaranja u džamiju dozidani su joj minaret i otvoreni trem.
Minaret i trem koji su dozidani nakon pretvaranja crkve u džamiju
Kraj džamije se nalazi omanje muslimansko groblje sa turbetom Husein Age.
Muslimansko groblje i turbe Husein Age
Tokom svog postojanja džamija je veliku štetu pretrpela od pruge, koja je kraj nje izgrađena 1870-1871. godine. Malo kasnije, 1877. godine, podignut je zaštitni zid.
Za vreme Balkanskih ratova džamija je služila kao utočište za izbeglice.
Nakon razgledanja spoljašnjosti odlučih da osmotrim i njenu unutrašnjost. To je podrazumevalo obavezno izuvanje ispred ulaza.
Ulaz u Džamiju Mala Aja Sofija
Od prvobitne unutrašnje crkvene dekoracije ništa se nije sačuvalo. Zidove su nekada krasili mozaici koji su premalterisani nakon što je crkva pretvorena u džamiju. Izmene su pretrpeli i prozori, neki su zazidani, a drugi probijeni u skladu sa tradicijama osmanske arhitekture. U unutrašnjosti se izdvajaju noseći mermerni stubovi i galerija. Prema spisu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913-959) crkva je sa Velikom palatom, tačnije, njenim najudaljenijim delom dvorcem Bukeleon, bila povezana posebnim hodnikom kojim su car i njegova pratnja stizali direktno na njenu galeriju.
Unutrašnjost nekadašnje Crkve Sergija i Vakha
Osmostrana kupola ima 8 prozora i 16 rebara. Prečnika je 17 metara.
Pogled na kupolu Džamije Mala Aja Sofija
Unutrašnja strana kupole i detalji na mermernim stubovima
Na galeriju nisam uspeo da se popnem, jer su mi „promakle“ stepenice koje do nje vode (nalaze se desno kada se uđe u džamiju).
Nakon razgledanja nekadašnje Crkve Svetih Sergija i Vakha zaputih se prema obližnjoj Džamiji Mehmed-paše Sokolovića (tur. Sokullu Mehmet Paşa Camii). Da sam na pravom putu da do nje stignem svedočila je ulična tabla na jednoj od zgrada.
Nakon kraće uzbrdice skrenuh levo i prođoh kroz uski prolaz.
Vrlo brzo nađoh se ispred glavnog ulaza u dvorište džamije iz ulice Şehit Mehmet Paşa Yokuşu.
Ulaz u dvorište Džamije Mehmed-paše Sokolovića
Džamiju je podigao veliki vezir srpskog porekla Mehmed-paša Sokolović (1506-1579) zajedno sa svojom suprugom sultanijom Esmahan, ćerkom sultana Selima II. Kao petnaestogodišnji dečak odveden je iz rodnog sela Sokolovići kraj današnjeg Ruda tokom danka u krvi (tur. devşirme — „sakupljanje“). Bio je na raznim položajima u osmanskom carstvu, počevši od zapovednika carske garde, preko guvernera Rumelije, pa sve do funkcije velikog vezira koji je smatran „drugim čovekom u državi“. Zaslužan je za obnovu Pećke patrijaršije 1557. godine, a čuvena Andrićeva „Na Drini ćuprija“ podignuta je po njegovom nalogu. Osim nje, zahvaljujući njemu, sagrađeni su i Arslanagića most u Trebinju, Kozja ćuprija kraj Sarajeva i most na Žepi.
Džamija Mehmed-paše Sokolovića izgrađena je 1571. godine po projektu glavnog osmanskog arhitekte Mimara Sinana (1489-1588) koji je, između ostalog, projektovao i most u Višegradu. Podignuta je na strmoj padini u blizini dela grada poznatog kao Kadirga u kome se nalazila luka, a u njoj galije (odatle i naziv Kadirga – galija).
Džamija Mehmed-paše Sokolovića i šadrvan
Džamija ima jednu kupolu prečnika 13 i visine 22,8 metara. Minaret se nalazi u severoistočnom uglu.
Unutrašnja strana jedne od kupola trema ispred ulaza u Džamiju Mehmed-paše Sokolovića
Dan je bio tmuran, a unutrašnjost džamije nije bila osvetljena, pa je to bio razlog da u nju ne ulazim. Gužve nije bilo, ispred vrata je stajao samo jedan par cipela. Možda je trebalo da uđem, pa bi čuvar verovatno upalio svetlo kada bio video posetioca, ali u tom trenutku nedostajalo mi je malo odlučnosti.
Po izlasku iz dvorišta džamije reših da krenem prema Trgu sultana Ahmeta na kome sam bio rano ujutru. Iskoristih blagu uzvišicu na raskrsnici ulica Şehit Mehmet Paşa Yokuşu i Katip Sinan Cami Sokak da još jednom slikam džamiju. Okružena je prilično visokim zidom, a ulice su uske, pa je pomenuta raskrsnica jedino mesto sa koga može da se slika iz daljine.
Džamija Memhed-paše Sokolovića i zid koji je okružuje
Do Trga sultana Ahmeta stigoh za desetak minuta. Ovaj put na njemu je bilo mnogo više ljudi nego ujutru. Odlučih da se lagano prošetam njime i detaljnije ga razgledam.
Zidani (Konstantinov) obelisk
Zmijski stub i Teodosijev obelisk
Palata Ibrahim-paše
Aja Sofija
Plava džamija
Fontana u Parku sultana Ahmeta i hamam sultanije Hurem
Kao i mnoge druge građevine u Istanbulu, hamam sultanije Hurem je sagrađen po projektu čuvenog osmanskog arhitekte Mimara Sinana 1556. godine.
Iako sam prvog dana boravka u Istanbulu planirao da posetim i Aja Sofiju, red koji je bio ispred nje naterao me je da posetu odložim za neki drugi dan.
Red posetilaca ispred Aja Sofije
Nedaleko od Aja Sofije, na obližnjem skveru, može se videti vodotoranj iz osmanskog perioda. Tokom noći se punio vodom, da bi danju stanovnici mogli da natoče vodu sa česme u njegovom podnožju. Kraj njega se nalaze ostaci takozvanog „miljokaza“ koji je tu postavljen u ranom IV veku od koga se merila dužina puteva koji su vodili do gradova Vizantijskog carstva.
Vodotoranj
Današnja ulica Divan Yolu Cd. poklapa se sa nekadašnjom ulicom Mese (glavnom arterijom Konstantinopolja na čijem se početku nalazio pomenuti miljokaz) koja se završavala Zlatnom kapijom koja je predstavljala paradni ulaz u grad. Osim ulice Divan Yolu Cd. pravac kojim se nekada pružala ulica Mese prati i ulica Yeniçeriler Cd. („Bulevar janjičara“). Inače, naziv ulice Divan Yolu Cd. u prevodu znači „put do divana“, pri čemu se pod „divanom“ podrazumeva zdanje carskog saveta u Topkapi palati.
Krenuh ulicom Divan Yolu Cd. koja je puna malih radnji i restorančića. Kada videh menjačnicu, odlučih da iskoristim priliku i u njoj zamenim evre za lire. Za 1 evro dobijalo se oko 19 turskih lira (novembar 2022. god.). Slučajno ili ne, menjačnica se nalazi prekoputa Džamije Firuz-age, glavnog rizničara sultana Bajazita II.
Džamija Firuz-age
Radi se o manjoj džamiji podignutoj 1491. godine u tradicionalnom osmanskom stilu sa jednim minaretom i kupolom.
Džamija je smeštena u parku koji nosi ime Mehmeta Akifa Ersoja (1873-1936), turskog pisca albanskog porekla, autora stihova turske himne Marš nezavisnosti (tur. İstiklâl Marşı), čija bista stoji u pomenutom parku.
Mehmet Akif Ersoj (1873-1936)
Pažnju mi privukoše ostaci zidova neke građevine koji se mogu videti u parku.
Park Mehmeta Akifa Ersoja
U pitanju je nekadašnja Antiohova palata. Antioh je bio evnuh koji je određen da bude učitelj budućeg cara Teodosija II. Stigao je iz Persijskog carstva u okviru sporazuma o prijateljstvu između cara Arkadija i persijskog šaha Izdigerda I. Vrlo brzo je postao veoma uticajan, a nekadašnja palata, koja je sagrađena oko 429. godine primer je njegove moći. Nakon što je lišen carske naklonosti i prognan, palata je prešla u ruke princeze Pulherije, ćerke cara Arkadija.
Ruševine Antiohove palate
Kraj parka se nalaze i ostaci rotonde, koja je bila deo Antiohove palate.
Ruševine rotonde
U parku stoji obelisk sa informacijama o Crkvi Svete velikomučenice Jefimije iz VII veka iako se ostaci crkve ne mogu videti, jer su od parka odvojeni punom ogradom, najverovatnije zbog obližnje zgrade suda. Tokom iskopavanja koja su vršena 1939. i 1942. godine pronađene su freske na kojima su prikazani događaji iz života ove velike hrišćanske mučenice. Crkva je uništena tokom izgradnje zgrade suda 1951. godine, ali su freske sačuvane.
U neposrednoj blizini parka je Filoksenova cisterna (grč. Κινστέρνα Φιλοξένου) koja je posle Cisterne Bazilike druga po veličini cisterna u nekadašnjem Konstantinopolju. Iz naziva ovih građevina lako se naslućuje njihova funkcija, a to je obezbeđivanje grada vodom. Konstantinopolj je imao nekoliko malih izvora, a reka Likos koja je proticala unutar njegovih zidina bila je više potok nego prava reka. Zbog toga je bilo neophodno izgraditi pouzdan sistem koji će snabdevati grad vodom tokom dugog toplog leta sa malo padavina. Cisterne su uz akvadukte bile deo tog sistema. Novija istraživanja dokumentovala su više od 200 takvih građevina u gradu.
Ulaz u Filoksenovu cisternu
Pomalo me iznenadi cena karte koja beše 100 lira, jer sam negde na internetu pročitao da je u 2022. godini ona iznosila duplo manje. Moje iznenađenje primeti prodavac karata, pa rukom pokaza na cenu koja je bila istaknuta na posteru kod ulaza u cisternu.
Osim mene, drugih posetilaca nije bilo, pa sam mogao bez žurbe da je razgledam. Na prvi pogled stekao sam utisak da je u pitanju dvorana sa velikim brojem stubova, što u stvari ona i jeste.
Unutrašnjost Filoksenove cisterne
Stubovi su raspoređeni u 16 redova sa 14 stubova i ukupno ih ima 224, pa nije jasno poreklo njenog otomanskog naziva „Cisterna 1001 stuba“ (tur. Binbirdirek Sarnıcı). Njena izgradnja vezuje se za IV vek i rimskog senatora Filoksena koji se po osnivanju vizantijskog senata preselio u Konstantinopolj. Cisterna je snabdevala vodom njegovu palatu koju je podigao u blizini hipodroma. Pravougaone je osnove 64h56,4 m, a ukupna zapremina joj je 54000 metara kubnih.
Svodovi u Filoksenovoj cisterni
Na nekim stubovima se još uvek mogu videti uklesani simboli građevinara koji su radili na njenoj izgradnji za koje neki istraživači veruju da su masonski znaci.
Uklesani simboli na stubovima u Filoksenovoj cisterni
Korišćenje cisterne u otomansko vreme je predmet sporenja. Prema jednim izvorima voda se u cisterni nalazila sve do XVII veka, a prema drugim, već u XVI veku cisterna je imala drugu namenu, odnosno koristila se u proizvodnji svile. Vremenom, izgubila je svaku funkciju i postala mesto za odlaganje smeća koje se ubacivalo kroz otvore na njenom vrhu. Kada je 2002. godine započeto njeno uređivanje iz nje je odvezeno više od 700 kamiona sa đubretom. Deo đubreta nije ni uklonjen, već je preko njega postavljen novi pod. U jednom delu se može videti originalni deo poda sa stubovima.
Deo originalnog poda sa stubovima u Filoksenovoj cisterni
Nakon razgledanja Filoksenove cisterne zaputih se prema Plavoj džamiji.
Plava džamija
Poseta džamiji nije bila u planu, već sam želeo da obiđem Muzej mozaika Velike palate (tur. Büyük Saray Mozaikleri Müzesi) koji je u njenoj blizini. Usput prođoh kroz Arasta pijacu (tur. Arasta Çarşısı, Arasta Bazaar) koja uz Kapali čaršiju i Egipatski bazar predstavlja još jednu istambulsku istorijsku tržnicu.
Arasta pijaca
Sagrađena je u XVII veku kao deo kompleksa Plave džamije. Njena osnovna svrha je bila da od zakupa obezbedi određeni prihod za Plavu džamiju. Predstavlja ulicu dužine nešto manje od dvesta metara sa čije su obe strane raspoređene male radnje u kojima se prodaju najraznovrsnije stvari, počevši od suvenira, preko nakita, ćilima, pa sve do poznatih turskih poslastica.
Ulica u kojoj se pruža Arasta pijaca
Pošto sam tek stigao u Istanbul, beše mi pravo zadovoljstvo da razgledam izloženu robu. Primetih da nigde nije istaknuta cena, što je značilo da je ona verovatno individualna, odnosno da je prodavac formira na osnovu procene platežne sposobnosti svakog kupca ponaosob. Upitah za malo pakovanje baklava i skoro ostadoh bez teksta kada čuh da košta 10 evra. Prodavac mi još reče da su u kutiji zapakovane četiri baklave i da je to idealan poklon za prijatelje, kao i da je najbolje da kupim četiri kutije, odnosno od svake vrste baklava po jednu kutiju. Četrdeset evra za četiri kutije sa po četiri baklave u njima beše mi preskupo. Verovatno sam cenjkanjem mogao da spustim cenu, ali po mojim merilima cena bi i tada bila previsoka. Pozdravih se sa prodavcem i krenuh dalje, ali bez želje da na ovoj pijaci kupujem bilo šta, jer sam stekao utisak da su na njoj, zbog blizine najpoznatijih istambulskih znamenitosti, cene mnogo više.
Do Muzeja mozaika Velike palate možda je najlakše doći upravo kroz pomenutu Arasta pijacu, jer njen izlaz koji se nalazi otprilike na polovini ulice u kojoj je pijaca smeštena vodi direktno do kapije muzeja. Meni je taj izlaz promakao, pa do muzeja stigoh uskom ulicom Torun Sokak kroz koju bez obzira na njenu malu širinu prolaze ne samo automobili, već i autobusi.
Cena ulaznice za Muzej mozaika Velike palate beše 60 lira, odnosno nešto više od 3 evra (novembar 2022. godine).
U prostorijama muzeja prikazani su mozaici koji su ukrašavali peristil Velike palate. Njegove dimenzije su bile 66.50 x 55.50 m. Pretpostavlja se da mozaici datiraju iz vremena vladavine imperatora Justinijana I, mada novija istraživanja ukazuju na kasniji period i vladavinu Iraklija I. Otkriveni su tokom istraživanja koja su vršena između 1935. i 1938, i 1951. i 1954. godine. Za njihovo otkriće zaslužni su arheolozi škotskog Univerziteta Sent Endruz koji su obavljali detaljna iskopavanja oko Arasta pijace i Trga sultana Ahmeta. Tada je otkriveno veliko peristilsko dvorište površine 1872 kv. metra koje je bilo kompletno ukrašeno mozaicima. Austrijska akademija nauka preuzela je na sebe obavezu da prouči i preda na čuvanje poznati dvorski mozaik, kao i da obavi dodatna arheološka istraživanja u okviru zajedničkog projekta sa Glavnim direktoratom za spomenike i muzeje Turske.
Zbog lomljivosti panoa odlučeno je da se muzej otvori na mestu gde su mozaici pronađeni. Prva zgrada muzeja bila je od drveta i nije mogla da pruži potpunu zaštitu. Temperaturna kolebanja i vlažnost loše su uticali na stanje mozaika. Pojavio se i problem sa krovom zbog čega je muzej 1979. zatvoren. Dok su vršeni konzervatorski radovi sagrađena je nova zgrada, pa je muzej 1987. ponovo otvoren za posetioce. Tokom 2012. godine izvršena je njegova rekonstrukcija koja je obezbedila da se u zgradi održavaju konstantna temperatura i vlažnost.
Muzej mozaika Velike palate
U izradi mozaika učestvovali su majstori iz svih krajeva Vizantijskog carstva. Mozaici su izrađivani tako što se najpre postavljao sloj drobljenog kamena debljine od 30 do 50 centimetara, a preko njega sloj maltera od 9 centimetara. Zatim je išao sloj sabijene gline, zemlje i drvenog uglja, i tvrdi sloj koji je najčešće bio od lomljenih pločica. Poslednji sloj je bio od maltera i u njega su uranjane kockice mozaika dimenzija 5 milimetara. Za jedan kvadratni metar bilo je potrebno oko 40 hiljada kockica. Kao materijal korišćeni su krečnjak, mermer, staklo, pa i drago kamenje.
Evo nekoliko najreprezentativnijih mozaika.
Deca jašu jednogrbu kamilu
Medved i jagnje
Slon i lav
Deo podnog mozaika. Scene iz svakodnevnog života.
Leopard napada jelena
Deo podnog mozaika. Scene iz svakodnevnog života.
Kao i u Filoksenovoj cisterni, ni u Muzeju mozaika nije bilo posetilaca. Šta je razlog tome nisam siguran. Možda je u pitanju lokacija, jer zgrada muzeja nije baš na „udarnom mestu“ ili turisti za njegovo postojanje jednostavno ne znaju. Meni se muzej, tačnije ono što se u njemu nalazi, veoma dopalo, jer pruža posetiocu mogućnost da makar malo stekne predstavu o lepoti i raskoši Velike palate i talentu vizantijskih majstora mozaika
Nakon posete muzeju zaputih se nazad prema hotelu. Umor je počeo da me savlađuje i bilo je vreme da se dočepam kreveta. Iako mi je prilikom prvog dolaska u hotel recepcioner obećao da ću u sobu koju sam rezervisao moći da se smestim posle 14 časova, dobio sam privremeni smeštaj koji se nalazio u suterenu zgrade u obližnjoj ulici. U pitanju je bio apartman sa dve sobe, kuhinjom, kupatilom i toaletom. Ono što je najbitnije, sve je bilo čisto. Naravno, bilo je tu improvizacija sa elektrikom, a za kuhinjski prozor nije se moglo reći u šta tačno „gleda“. Oko 10 uveče u blizini se začu brusilica. Neko je u skladu sa onom narodnom „Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.“ želeo još nešto da „obrusi“. Ipak, sve u svemu, privremeni smeštaj je bio OK.
Što se tiče Istanbula i Turske uopšte, prvi utisci su bili pozitivni, a predrasude koje su postojale pre putovanja počele su polako da se tope.