Пошто сам до простора цитаделе желео да дођем најкраћим путем, наставих улицом Николе Коперника, али неку стазу или пролаз који би ме одвели до једне од њених кула нисам успео да пронађем. Проблем је био у томе што се цитадела налази на малој узвишици чије је подножје од улице одвојено потпорним зидом и што је скривају густо растиње и високо дрвеће. У потрази за неким пролазом скренух у Улицу академика Колесе (укр. вулиця Академіка Колесси, рус. улица Академика Колессы) и поред једне зграде угледах утабану земљану стазу која води према цитадели.
Свестан да се ради о некој пречици коју вероватно користе станари околних зграда помало бојажљиво кренух њоме.
Иначе, радови на пројекту изградње цитаделе започети су након што је аустријска војска угушила пољски устанка у Лавову 1848. године захваљујући артиљерији која је била постављена управо на овом месту са кога се лако контролише град. У периоду од 1852. до 1854. саграђена је главна касарна, две куле квадратне основе и четири такозване Максимилијанове куле (две мање и две веће), назване по аустријском генералу Максимилијану Јозефу (нем. Maximilian Joseph von Österreich-Este).
Током 1888. године саграђено је девет помоћних утврђења у радијусу од 4 километра од цитаделе, а од 1912. до 1914. још 11 утврђења на растојању од 8 километара. До 1914. и касније од 1915. до 1918., у цитадели се налазила аустроугарска, затим током 1914. и 1915. руска, а од 1918. до 1939. пољска војска. Након Другог светског рата у цитадели су биле смештене јединице совјетске војске, а након њиховог пресељења објекти су коришћени као складиште.
Пратећи земљану стазу стигох до обележја које подсећа на „мрачне“ ствари које су се у цитадели дешавале током немачке окупације. У питању је спомен-крст који је подигнут у знак сећања на 140 хиљада ратних заробљеника страдалих у логору Шталаг-328 (нем. Konzentrationslager der Standarte 328, рус. Шталаг 328) који је од 1941. до 1944. био организован управо у цитадели.
Осим совјетских заробљеника, који су били најбројнији, у логору је било и француских и белгијских војника, а након капитулације Италије 1943. почели су да пристижу и италијански војници, јер је Лавов био важна транзитна тачка на путу њиховог повратка са Источног фронта. Кроз концентрациони логор током рата прошло је око 280 хиљада заробљеника.
Наставих даље утабаном земљаном стазом и убрзо стигох до прве велике Максимилијанове куле.
Пречника је 36 метара и опасана ровом преко кога се некада налазио покретни мост.
Иако се цитадела није користила у борбеним дејствима током Првог и Другог светског рата, на зидовима куле се и сада могу видети оштећења од стрељачког наоружања. Настала су приликом напада Пољака на цитаделу током Пољско-украјинског рата (новембар 1918. – јул 1919.)
Растиње око куле прикрива бетонске стубове између којих је вероватно била разапета жица у време када је цитадела коришћена као логор.
На некима од бетонских стубова причвршћени су додатни, дрвени стубови на којима се виде остаци рефлектора.
Током Другог светског рата Немци су испод или у непосредној близини куле направили склониште. Приступ склоништу ни у данашње време није дозвољен, а на то да оно постоји указују вентилациони отвори на површини. Распоређени у низу између дрвећа, изгледом ме асоцираше на кућу са кровом на четири воде у којој живе патуљци.
Ту је и бетонски објекат налик на бункер, али се заправо ради о вентилационом отвору са резервним излазом.
Од куле кренух према централном делу цитаделе и убрзо стигох до прве четвороугаоне куле.
Задатак јој је био да штити одбрамбену касарну са бочне стране. Одмах поред ње је и одбрамбена касарна.
Зграда касарне је у функцији и у њој је смештена украјинска VS банка.
На другом крају касарне је још једна четвороугаона кула. Око ње је мање зеленила, па се у дну могу видети пушкарнице чије су ивице „ојачане“ тесаним каменом који се уз црвену циглу користио као грађевински материјал за изградњу цитаделе.
Од четвороугаоне куле запутих се према другој Максимилијановој кули која је позната и као „кула смрти“, јер су се у њој вршила саслушања затвореника и услови њиховог држања су били најгори. У очекивању да видим кулу која ће бити у сличном стању као прва Максимилијанова кула, изненадих се када из густог дрвећа изрони објекат за који се никада не би рекло да има везу са местом на коме су од глади, болести и батина уморене десетине хиљада људи.
Некадашња „кула“ смрти претворена је у луксузни хотел са пет звездица.
То ме подсети на острвo Мамула и тврђаву која ускоро треба да буде претворена такође у елитни хотел.
Кренух према преосталим двема кулама. Успут сретох неку жену која се распитивала за банку. Беше ми глупо да јој кажем да се налази у згради касарне, већ јој само рекох да прати стазу на коју јој показах руком.
Убрзо стигох до прве мале Максимилијанове куле. Као што јој сам назив каже, ради се о мањој кули чији унутрашњи пречник износи 18 метара.
Простор око куле је колико-толико сређен, нема високе траве и дрвећа, али још има грађевинског материјала које је остао након њене скорашње обнове. Улаз у кулу је затворен, а не може јој се близу ни прићи јер је ограђена жичаном оградом. Њена будућа намена још увек није позната.
Недалеко од ње је друга мала Максимилијанова кула до које стигох асфалтираном стазом пролазећи успут крај накнадно подигнутих објеката којих на простору цитаделе има доста, а који се углавном користе као складишни простор. Друга мала кула обрасла је дрвећем и зеленилом.
Од свих објеката некадашње цитаделе она је у најлошијем стању, јер је током немачког напада на Пољску 1939. године директно погођена авионском бомбом.
До пре неколико година у њу се могло ући, али је због опасности од даљег урушавања сваки могући улаз сада блокиран.
Да покушам некако да уђем унутра и сликам унутрашњост куле нисам желео, јер је било сувише рискантно, а вероватно бих се и испрљао. Стога реших да обилазак цитаделе приведем крају.
Пошто волим да посећујем места која обичним туристима нису превише интересантна или им чак изазивају згражавање, једночасовна шетња по цитадели, која важи за једно од најзагонетнијих места у граду, била ми је занимљива и задовољила ми је знатижељу. С друге стране, бетонски стубови и остаци рефлектора који подсећају на ствари које су се током Другог светског рата ту дешавале, изазвали су ми благу језу. Изглед простора на коме се цитадела налази подсетио ме је на београдско Старо сајмиште: оронуле зграде и бујна вегетација која их камуфлира, као и недостатак идеје шта са таквим простором урадити.
Као што сам већ поменуо, кула је окружена густим зеленилом и дрвећем. На једном дрвету угледах нешто за шта сам чуо, али у стварности нисам видео.
У питању је труд, гљива која се у комбинацији са кресивом и кременом некада употребљавала за паљење ватре, a данас је углавном користе пустолови, попут Бер Грилса, у својим авантурама.
Од куле се земљаном стазом кроз густо зеленило спустих до улице Дмитрија Витовског (укр. вулиця Дмитра Вітовського, рус. улица Дмитрия Витовского).Ту ми за око западе споменик Борцима за слободу Украјине (укр. Пам’ятник Борцям за волю України, рус. Памятник борцам за волю Украины).
Споменици са истим називом могу се видети у још неким местима, углавном Западне Украјине.
Локација цитаделе: