12.07.2016.
Од Исакијевог до Сенатског трга стигох за пар минута. Са Сенатског пристаништа које се налази у његовој непосредној близини чуо се разглас преко кога су се позивали туристи да крену у разгледање града са реке.
Са истог места је могуће бродом кренути пут летње резиденције руских царева у Петерхофу. Више информација о поласцима, турама и ценама се може добити на сајту „Нева травел компани“.
Сенатски трг је у историји познат по такозваном Декабристичком устанку, односно покушају свргавања цара Николаја I. У знак сећања на тај догађај на згради Сената је постављена спомен-плоча.
На овом тргу (некада Сенатском) 14 (26) децембра 1825. године дошло је до Декабристичког устанка, првог у Русији оружаног бунта против апсолутизма
Поводом обележавање 100 година од устанка трг је 1925. преименован у Трг декабриста. Стари назив му је враћен 2008. године.
Тргом доминира зграда Сената и Синода. Садашњи изглед у стилу позног класицизма зграда је добила 1834. године. Био је то последњи велики пројекат архитекте Карла Росија. Као што јој само име каже, у њој су се некада налазили Сенат и Синод, а данас је у једном крилу зграде смештен Уставни суд Руске Федерације, а у другом Председничка библиотека „Б.Н. Јељцин“.
Атмосферу царског Петербурга дочаравала је дама одевена у хаљину налик на оне које су се носиле у XVIII веку.
Недалеко је био и њен колега у одећи Петра I или неког од познатих кнезова те епхе. Ради се о уличним артистима који се за одређени новчани износ сликају са туристима.
Бронзани коњаник
Сенатски трг је незаобилазно место које посећују туристи пре свега због споменика Петру I познатијем под називом Бронзани коњаник по чувеној Пушкиновој поеми. Одлуку да оснивачу града подигне споменик Катарина Велика доноси убрзо након доласка на руски престо. Да би реализовала своју замисао, по савету Денија Дидроа позива француског скулптора Етјена Фалконеа. По доласку у Русију Фалконе се нашао на великим мукама, јер се његова представа о томе како споменик треба да изгледа битно разликовала од онога што су од њега очекивали царица и њено окружење. Ипак, Фалконе је остао доследан својој замисли да Петра овековечи као коњаника који је пропео коња на задње ноге на ивици провалије.
Да би што верније приказао коњаника тражио је да се у дворишту радионице направи платформа која има исти нагиб као и стена на којој ће се скулптура налазити. На њој су затим јахачи пропињали коње на задње ноге, а Фалконе се грозничаво трудио да направи што бољу скицу. Модел главе Петра I скулптор је неколико пута преправљао, јер њеним изгледом Катарина Велика никако није била задовољна. На крају је главу успешно завршила његова помоћница Мари-Ан Коло. Петрово лице одсликавало је мужевног, одлучног мушкарца са широко отвореним очима и прожетог дубоким мислима. Као награду за успешан рад Мари-Ан је примљена у Руску академију уметности, а од Катарине Велике је добила доживотну пензију од 10000 ливри.
Петар I приказан је у врло једноставној одећи. Уместо у седлу, јаше на медвеђој кожи која симболизује Русију и народ пре Петрових реформи. Да се ради о победнику и војсковођи говори само ловоров венац на глави и мач за појасом. Све то учињено је због тога да не би превише одвлачило пажњу од главног, а то је поза у којој се коњаник налази.
Композицију споменика употпуњује змија под копитама коња као симбол злих сила. Поред тога, она има и практичну улогу, односно представља додатни ослонац.
Постамент на коме би се налазила фигура коњаника по замисли Фалконеа требао је да буде од комада стене. Пронаћи такав камен чија би висина требала да буде око 11 метара било је веома тешко, па је у петербуршким новинама објављен позив свим лицима да потраже одговарајући комад. Ускоро је и пронађен у околини села Лахта. Транспорт комада стене чија је тежина износила око 2000 тона представљао је прави подвиг.
У том подухвату учествовале су хиљаде људи. Камен је најпре постављен на специјалну платформу, а затим је у зимско време, када је земља била залеђена, довучен до обале Финског залива на коме је утоварен у специјално за то направљену баржу и транспортован до Сенатског трга.
Тесање камена обављало се и током преношења, све док Катарина Велика приликом једног од обилазака није забранила даљу обраду, јер је желела да камен у Петербург стигне што већи. Заправо, величина постамента требала је да симболизује све тешкоће које је Петар I савладао приликом подизања града и победу над дивљом природом.
Откривање споменика 7. августа 1782. на стогодишњицу Петровог доласка на престо био је један од највеличанственијих догађаја у историји Санкт Петербурга. Катарина Велика је свечаност пратила са балкона на згради Сената. Војном парадом руководио је кнез Александар Голицин. Свечану атмосферу употпуњавали су звуци бубњева.
У историји царске Русије само два владара имају титулу „велики“ – Петар I и Екатарина II. Управо су они уздигли државу на нове висине, проширили границе и променили живот народа. Бронзани коњаник је јединствени споменик на коме се њихова имена налазе једно поред другог.
Узимајући у обзир симболику и значај споменик за град временом су се о њему испреле многобројне легенде, али је најпопуларнија она по којој коњаник „оживљава“ и галопира градом. То се увек дешава у најтежа за Русију времена. Тако је 1812. у време Наполеонивих освајања цар Александар I наредио да се Бронзани коњаник евакуише у Вологодску губернију. Припреме за евакуацију су биле већ почеле када је Александар I сазнао за сан неког мајора Батурина у коме је Петар на коњу ноћу силазио са постамента, галопирао према дворцу на Каменом острву у коме је владар живео и говорио му: „Младићу, до чега си довео моју Русију! Ипак, док сам ја на свом месту, мој град нема шта да страхује.“ Петрове речи су на цара оставиле снажан утисак, па је обуставио евакуацију споменика. И заиста, француска војска није ушла у Петербург. Током Другог светског рата споменик је такође остао на свом месту. Од немачког бомбардовања коњаник је био заштићен даскама, а постамент затрпан земљом.
Споменик Петру I оставио је траг и у руској књижевности. Помињали су га Достојевски у свом роману „Младић“, Андреј Бели у „Петербургу“, али је најјачи утисак оставио у Пушкиновом „Бронзаном коњанику“ због кога је и добио тај назив – Бронзани коњаник.