12.07.2016.
С обзиром да сам имао тачно утврђен план шетње, од Витепске железничке станице Загородним проспектом кренух према Гороховљевој улици (рус. Гороховая улица) која носи име по трговцу Горохову који је 1756. у њој направио кућу и отворио продавницу. Недалеко од раскрснице поменуте улице са Загородним проспектом налази се споменик руском писцу, дипломати и композитору Александру Грибоједову који је трагично настрадао 11. фебруара 1829. године када је разјарена гомила упала у руску амбасаду у Техерану.
Најпознатије Грибоједовљево дело је комедија у стиху „Невоље због памети“ која представља сатиру на московско аристократско друштво XIX века. Њена скраћена (цензурисана) варијанта објављена је 1833. године, а комплетна тек тридесетак година касније.
Гороховљева улица
Од споменика Грибоједову скренух у Гороховљеву улицу у којој се на броју 64 налази наизглед обична зграда с почетка ХХ века којих у Питеру има приличан број. Ипак, ова зграда се издваја од осталих по томе што је имала једног посебног станара. У једном од њених станова на другом спрату од 1914. живео је руски мистик Григориј Распућин о чијем су утицају на царску породицу, пре свега на царицу Александру, испричане многе приче. Управо из ове зграде Распућин је кренуо у дворац кнеза Јусупова одакле се никада није вратио.
Садашњи станари тврде да у згради и даље обитава Распућинов дух и да се његова фигура повремено јавља у мрачном ходнику. Захваљујући овим гласинама зграда је постала прилично популарна код туриста, чак су на њену адресу почела да пристижу писма адресирана на Распућина.
Хтедох да уђем у зграду и осмотрим те мрачне ходнике, али су ме у томе спречила замандаљена врата. Мало сам сачекао у нади да ће неко од станара зграде из ње изаћи или у њу ући, па да се са њим и ја прошверцујем. Чекање је било узалудно, па не желећи да губим време, наставих даље.
Кеј реке Фонтанке
Из Гороховљеве улице изађох на Кеј реке Фонтанке који се простире са обе стране њене обале. Фонтанка представља рукавац реке Неве, почиње код Летњег врта, протиче кроз централни део града, а затим се улива у Велику Неву. Дужине је свега 7.6 километара. Назив реке везује се за иградњу фонтана у Летњем врту. За снабдевање фонтана водом најпре је ископан Литовски канал, а када је постало јасно да он неће обезбедити довољну количину воде одлучено је да се вода захвата из Невиног рукавца који је 1737. прозван „Фонтанска“ река. Назив „Фонтанка“ добио је нешто касније.
Током ХIX века у домовима на кеју реке Фонтанке окупљали су се писци, сликари и глумци, укратко, најистакнутији представници интелигенције тога времена. У једном од њих, на броју 97 дошло је до првог сусрета Пушкина и Ане Керн, његове велике неостварене љубави, након кога је написао своју чувену песму „Памтим чудесан тренутак“.
Пређох преко Моста Обухова и стигох до истоименог сквера.
На скверу се налази споменик Агустину де Бетанкуру, шпанском, а затим руском архитекти и грађевинару који је дао значајан допринос развоју саобраћаја у Русији. Према његовом пројекту утемељен је Институт инжењера за саобраћајне везе у Санкт Петербургу чији је ректор био сам Бетанкур. У организoвању Института и састављању његових првих образовних планова и програма користио је све оно најбоље из система високог техничког образовања у Европи.
Осим на развоју саобраћаја Бетанкур је радио и на подизању првог моста преко Неве, уређењу централног кеја, а учествовао је и у изградњи Исакијеве саборне цркве.