17.09.2017.
На аутобуску станицу у Гдањску аутобус из Катовица је стигао након осмочасовне вожње, односно око шест сати ујутру. Напољу је још увек било прилично мрачно.
Као и обично, желео сам што пре да се ослободим ранца који је представљао поприличан баласт, па кренух кроз пролаз и врло брзо се нађох на железничкој станици.
Ормариће за гардеробу сам нашао без проблема, пошто се налазе десно од главног улаза. За разлику од железничке станице у Катовицама њихова употреба се не може платити картицом. Централни део станичне зграде је лепо уређен и у њему се осим шалтера за карте и клупа налази и неколико продавница које због раних јутарњих сати још нису радиле.
Необичан детаљ који ми је запао за око био је ормарић са дефибрилатором. Тако нешто до тада нисам видео ни на једној железничкој станици.
За рад са дефибрилатором обучени су припадници станичног обезбеђења. Осим на већим железничким станицама, дефибрилатори се налазе и у појединим возовима. Током 2017. године захваљујући овим справама и одговарајућој реакцији станичног обезбеђења спасено је неколико живота.
Био сам неиспаван и прилично уморан, па сам размишљао да одем у неки хостел и тамо се „закуцам“ у кревет све до поласка аутобуса за Калињинград. Ипак, зраци излазећег сунца који су се стидљиво пробијали кроз облаке улили су ми додатну дозу адреналина која ме је натерала да заборавим на умор и сан који ми је био толико потребан. Вожња аутобусом од Катовица до Гдањска, осим што је била напорна, имала је две позитивне ствари. Прво, аутобуска карта је била јефтинија од карте за воз, а друго – аутобус је у Гдањск стигао пре воза, што ми је ишло на руку, јер сам могао раније да кренем аутобусом 106 за Вестерплате које сам прво желео да посетим. С обзиром да је до поласка градског аутобуса било још времена, одлучих да се промувам око железничке станице.
Прва железничка линија у Гдањску отворена је 1852. године. Око 1867., у близини данашње, саграђена је мала путничка станица којој се могло прићи само са западне стране, са такозване „Променаде“ (Улица 3. маја), јер су се на источној страни налазили ров испуњен водом и бедеми. Одлука о проширењу станице донета је 1894. године, па се ров затрпава, а бедеми уклањају. Станица је свечано отворена шест година касније, односно 30. октобра 1900. У погледу архитектуре станична зграда представља комбинацију еклектичних ренесансних и барокних облика. Изграђена је од црвених цигала и богато декорисана пешчаром.
Торањ са сатом саграђен је у периоду између 1900. и 1903. год. Висине је 50 метара и имао је функцију воденог торња. Пречник бројчаника сата износи 3.5 метара.
Главни улаз красе пољски и гдањски хералдички симболи, док је врх зграде украшен „крилатим точком“ који симболизује брзину возова.
Зграда је крајем марта 1945. запаљена од стране немачке војска која се повлачила пред налетом Црвене армије. Реконструисана је након Другог светско рата. Занимљиво је да станична зграда има своју „сестру близнакињу“ у француском граду Колмару.
Испред железничке станице налази се један мало необичан споменик. Реч је о такозваном „Споменику киндертранспорту“, односно „Операцији Киндертранспорт“ током које је 9 месеци пре почетка Другог светског рата из Немачке и осталих крајева који су били под њеном контролом у Велику Британију пребачено скоро 10000 углавном јеврејске деце од којих је 100 било из Гдањска.
Споменик приказује петоро деце са коферчићима који стоје у туђем граду, у земљи чији језик не знају, далеко од родитеља који ће ускоро постати жртве Холокауста.
Споменици исте тематике налазе се у још неколико градова. Први од њих подигнут је 2006. године у Лондону на станици „Liverpool Street Station“ која је била одредиште Киндертранспорта. Други је 2008. подигнут у Берлину код железничке станице „Фридрихштрасе“. Споменик у Гдањску постављен је 2009. године и сличан је споменику на станици „Liverpool Street Station“.
Аутор споменика је Френк Мајслер, израелски архитекта и вајар који је рођен у јеврејској породици у Гдањску. У августу 1939. са још 14 јеврејске деце и сам је био део киндертранспорта који је стигао на „Liverpool Street Station“, док је његова цела породица страдала у Аушвицу.
Испред железничке станице налази се аутобуско и трамвајско стајалиште са кога полази велики број аутобуса и неколико трамваја. На стајалишту постоје аутомати за куповину карата на којима се плаћање може обавити картицом.
(за приказ слике у пуној резолуцији отворити је у новом прозору)
Оно што ме је мало изненадило била је гомила ђубрета поред клупе на стајалишту. Изгледало је као да је неко узео канту за отпатке и намерно је ту просуо. Видевши да гледам у гомилу ђубрета пришао ми је старији бркати господин, прстом показао на гомилу смећа и рекао нешто у смислу: „Викендом из резервата пуштају животиње“. Вероватно је мислио на психичке болеснике који добијају дозволу за излазак викендом, јер тако нешто може да уради само болестан човек. Ништа му нисам одговорио, само сам потврдно климнуо главом. Да ли је провалио да сам странац, па је помислио да ћу стећи неку погрешну слику о граду или је једноставно био озлојеђен, па је то незадовољство морао са неким да подели – не знам.