08.10.2023.
Након вожње која је трајала целу ноћ, воз из Букурешта стигао је у Темишвар, на станицу Timișoara Nord. Последњи пут у овом граду био сам у јануару 2014, када смо другар и ја за неке „смешне“ паре кренули на једнодневни излет преко агенције. Тада нас је у Темишвару сачекао снег. Овај пут сам се надао да ће време бити лепше, да ће бити сунца и иако је јесен увелико почела, да ћу град видети у неком лепшем издању. Међутим, сиво небо изнад града обећавало је само кишу.
Железничка станица Timișoara Nord
Ипак, нисам дозволио да ми тмурно време поквари расположење. По обичају на станици потражих гардеробу да у њој оставим ранац.
Унутрашњост железничке станице Timișoara Nord
Пронађох је у сутерену станице у коме се осим гардеробе налазе и тоалети.
Било је осам сати ујутру, а у Темишвару је требало да останем практично цео дан, све до пола шест увече, односно тада би на пумпи недалеко од железничке станице требао да ме покупи агенцијски комби и довезе у Београд.
У нади да кише неће бити, кренух у шетњу по граду, односно, запутих се према Централном парку Антона фон Скудиера (рум. Parcul Central „Anton von Scudier“). Успут наиђох на парну локомотиву, офарбану у мало необичне боје.
Парна локомотива уског колосека
Ради се о локомотиви за уски колосек ширине 760 mm направљеној 1953. године у фабрици локомотива у румунском граду Решица која је у то време представљала такозвани СОВРОМ, односно совјетско-румунско заједничко предузеће. Била је део серије локомотива које су испоручене компанији Sovromcuarțit која се бавила ископавањем уранијума на територији Румуније. Њен назив Sovromcuarțit који асоцира на експлоатацију кварцног песка био је само камуфлажа за оно чиме се предузеће стварно бавило. Можда је из тог разлога локомотива делимично офарбана у дречаве боје због стереотипа да радијација „светли“.
Стигох до централног парка који је подигнут на месту некадашњег гробља на коме је било сахрањено 8 до 9 хиљада људи, умрлих углавном током епидемије куге 1738. и 1739. године. Током 60-их и 70-их година XIX века одлуком генерала Антона Скудиера, војног команданта Баната, гробље се измешта на другу локацију, а простор претвара у енглески парк.
Централни парк Антона фон Скудиера
У парку је 1881. године постављена статуа генерала Скудиера, али је уништена у октобру 1918. током нереда који су избили због распада Аустроугарске. На њено место 1962. године постављен је споменик совјетском војнику, како се у то време звао.
Некада споменик совјетском, а сада незнаном војнику
Након промене власти 1989. године на споменик је додат текст следеће садржине:
„Слава румунском војнику, наследнику традиција својих предака, који се храбро борио против бољшевизма и фашизма за слободу и независност домовине.“
Постављени текст је прилично контраверзан, јер се током Другог светског рата Румунија најпре борила на страни Немачке, а од 1944. године на страни СССР-а.
Као и око свих споменика совјетске епохе у земљама некадашњег источног блока и око овога се воде разне полемике. Према мишљењу неких треба га изместити на гробље, на коме су сахрањени совјетски војници, а на његово место поставити статуу генерала Скудиера по чијој иницијативи је парк и настао.
Бар-рељеф на бочној страни пиједестала споменика
Ипак, споменик засад остаје ту где јесте, а простор око њега постао је место на коме се прославља Дана војске.
У парку постоји алеја познатих личности, међу којима је и једна значајна особа из српске историје. У питању је Доситеј Обрадовић који је рођен у градићу Чаково недалеко од Темишвара.
Биста Доситеја Обрадовића
Беше ми баш драго што се биста овог српског просветитеља нашла међу бистама других значајних и познатих личности, попут угарског краља Карла Роберта (1288-1342), Еугена Савојског (1663-1736), Беле Бартока (1881-1945)…
Алеја познатих личности настала је 2009. године и чини је 26 бисти.
Улаз у Парк Антона Скудиера и алеја познатих личности
Док шетах парком пажњу ми привуче црква, смештена прекопута њега. У питању је католичка Пијаристичка Црква Светог Крста (рум. Biserica Piariștilor Înălțarea Sfintei Cruci)
Пијаристичка Црква Светог Крста
На њеном месту се најпре налазила средњевековна црква, а затим џамија. Након краја османске окупације на месту џамије између 1733. и 1736. године гради се Црква Јована Непомука. Она је затим срушена, да би на њеном месту 1911. године подигнута садашња црква. Њена архитектура издваја је од других цркава у граду. Она представља јединствен спој еклектичког и сецесијског стила са утицајима неовизантијског и барокног правца. Данас је користи римокатолички теолошки лицеј.
Друга црква која се налази у непосредној близини парка је Румунска Саборна Црква (рум. Catedrala Ortodoxă din Timişoara).
Румунска Саборна Црква
Грађена је од 1936. до 1940. године. Висине је 96 метара и својим упечатљивим изгледом један је од најпрепознатљивијих симбола града. Њена архитектура представља мешавину византијског и молдавског стила са елементима сецесије. Кров цркве украшен је емајлираним плочицама зелене, жуте и црвене боје које чине својеврсни мозаик и дају цркви јединствени изглед.
У цркви је у току било богослужење, па се уместо у цркву запутих до обале Бегеја. Зауставих се крај моста названог у част Андреја Шагуна, првог епископа обновљене румунске Сибињске епископије.
Река Бегеј и мост Андреја Шагуна
Мост је саграђен између 1912. и 1913. године и првобитно је било планирано да буде украшен са четири статуе бискупа Чанадске бискупије, али је то омео Први светски рат.
Поглед на реку Бегеј са моста Андреја Шагуна
Обала реке је лепо уређена, има бициклистичке и пешачке стазе.
Река Бегеј
Некада је кроз град протицала и река Тамиш, по којој је Темишвар и добио име. Његов назив на мађарском заправо значи „тврђава на Тамишу“ (мађ. Temesvár). Због честих поплава ток Тамиша је измењен и он сада протиче десетак километара јужно од града.
Враћајући се назад према Румунској Саборној Цркви наиђох на Фонтану мученика (рум. Fântâna Martirilor) – споменик посвећен страдалима у Револуцији 1989. године.
Фонтана мученика
Темишвар је био први град у коме су избили протести у децембру 1989, а разлог је био хапшење мађарског свештеника Ласла Токеша због критике режима. Док је био у кућном притвору испред његове куће окупили су се грађани у знак подршке, што је убрзо прерасло у протест који је захватио цео град. У сукобу са безбедносним снагама између 16. и 20. децембра 1989. године у граду је погинуло око стотину људи, а 20. децембра Темишвар је проглашен за први ослобођени од комунизма град.
То није једини споменик подигнут у знак сећања на страдале из децембра 1989. године. У граду их је укупно четрнаест. Мало даље, испред Румунске Саборне Цркве, стоји споменик Распеће (рум. Crucificare) који је ту постављен десет година након револуције.
Румунска саборна црква и споменик Распеће
Шетњу наставих Тргом победе (рум. Piața Victoriei) који је један од три централна градска трга. Простор на коме се налази у почетку није био замишљен да буде трг, већ булевар са широким шеталиштем, па је његова дужина знатно већа од ширине.
Трг победе
Простор трга обилује лепим зградама, краси га доста зеленила, као и копија скулптуре капитолске вучице коју је град Рим поклонио Темишвару 1926. године као знак признања латинског порекла румунског народа.
Скулптура капитолске вучице на Тргу победе
Палата Нојхаус. Саграђена је између 1910. и 1912. године.
Поглед на Трг победе из правца зграде опере
Трг победе завршава се зградом опере по којој је трг све до 1990. године носио назив. Зграда је саграђена 1872. године и у њој се осим опере налазе Мађарско и Немачко позориште, као и Национално позориште „Михај Еминеску“.
Зграда опере
Балкон зграде има историјски значај, јер је са њега 20. децембра 1989. године Темишвар проглашен за први румунски град ослобођен од комунизма.
Крај зграде опере беше постављен интересантан објекат, налик на вишеспратну скелу са разноразним растињем. У питању је била привремена конструкција, замишљена као вертикални врт са кога се посетиоцима пружао поглед на трг и Румунску Саборну Цркву.
Инсталација вертикални врт
Инсталација је носила назив „Расадник: 1306 биљака за Темишвар“ и била је део културног пројекта Европска престоница културе. Све саднице, укупно њих 1306, након демонтаже су засађене по граду.
Лево од зграде опере налази се палата Лефлер. Названа је по предузетнику Јакобу Лефлеру који ју је саградио између 1912. и 1913. године за потребе своје компаније и као породичну резиденцију за своја три сина. Саграђена је у стилу сецесије.
Палата Лефлер
У току су били радови на фасади, па су поједини њени делови били покривени скелским платнима, али су се испод њих и даље могле видети рупе од метака, настале током револуције 1989. године.
Трагови од метака на фасади палате Лефлер
Иначе палата Лефлер се налази на левој страни трга (када се гледа из правца зграде опере) која носи назив Сурогат. Њоме су у прошлости шетали само млади људи и радници, док је десна страна, такозвано Корзо, било резервисано за високо друштво, имало је осветљење, ресторане и луксузне продавнице.
Скренух десно од палате Лефлер и нађох се крај Хуњадијевог дворца, најстарије грађевине у Темишвару која датира из XIV века. Саградио га је угарски краљ Карл Роберт између 1308. и 1315. године. Од тада је дворац више пута обнављан. Најпре га је 1443. године након земљотреса обновио Јанош Хуњади, па је добио назив по њему. Током османске окупације од 1552. до 1716. замак је био резиденција беглербега Темишварског ејалета. Иначе, војну кампању за освајање Темишвара 1551. године водио је Мехмед-паша Соколовић, али није успео да заузме град. Турци га ипак заузимају следеће година и у њему остају све до 1716. године када га ослобађа Еуген Савојски. Након успостављања хабсбургшке администрације у Банату почетком XVIII века замак се користи као артиљеријска касарна и складиште наоружања. Угарска војска га је до темеља уништила током Револуције 1848. године. Обновљен је 1856. године и у том облику се сачувао до данас.
Замак Хуњади
Замак је био језгро око кога је формирана Темишварска тврђава која је имала дванаест бастиона. Крајем XIX века даљим развојем артиљерије тврђава губи значај, зидине се руше, а ровови затрпавају. Старо градско језгро Темишвара саграђено је на територији некадашње тврђаве.
У данашње време у замку је смештен Национални музеј Баната, али је због реновирања музеј затворен.
Шетњу градом наставих улицом Алба Јулија која је због декорације једна од најпрепознатљивијих улица у граду.
Улица Алба Јулија
Улица повезује Трг победе и Трг слободе (рум. Piața Libertății) који је најстарији трг у централном језгру Темишвара. Краси га Споменик Светој Марији и Светом Јовану Непомуку који је на трг постављен 1756. године.
Трг слободе.
Споменик Светој Марији и Светом Јовану Непомуку и стара градска већница
Зграда старе градске већнице саграђена је 1734. године након вишегодишњег инсистирања немачких становника Темишвара. Након изградње постаје седиште немачког градског већа и градоначелника и ту функцију је имала до краја Другог светског рата.
Још једна зграда која се својим изгледом издваја на тргу је палата Кредитне банке, саграђена 1911. године на месту фрањевачке цркве која је тада срушена.
Зграда кредитне банке
Ту је и палата Аграрне банке, подигнута 1869. године
Палата Аграрне банке
Запутих се према Тргу уједињења – трећем централном градском тргу. Облаци су се разилазили и на небу се коначно појавило сунце што ми је баш подигло расположење, а и град је постао лепши и веселији. Осим тога, на тргу се мало и музицирало, па је атмосфера била „на нивоу“.
Трг уједињења
Трг уједињења (рум. Piaţa Unirii) прве обрисе данашњег изгледа почео је да добија 1733. године када су урађени први његови пројекти. После 1786. године добија правоугаони облик димензија 150х110 метара. Формиран је у барокном стилу, али се на њему могу видети и значајни примери класицизма, сецесије и еклектицизма.
У централном делу трга стоји Стуб куге (рум. Coloana Ciumei), односно Стуб Светог Тројства (рум. Coloana Sfintei Treimi). Посвећен је крају епидемије „црне смрти“ која је погодила град и цео Банат између 1738. и 1739. године.
Стуб куге
Направљен је у Бечу, а затим је бродом превезен у Темишвар. На трг је постављен 1755. године.
За српске туристе најважнија зграда на тргу је несумњиво здање Српске Саборне Цркве. У њеној близини је већ стајала група туриста из Србије који у Темишвар углавном долазе на једнодневни излет, као што је то био мој случај 2014. године.
Владичански двор, Српска саборна црква и зграда некадашње Српске куће (с лева на десно)
Садашња Српска Саборна Црква у Темишвару подигнута је 1748. године. Нешто касније, 1791. године додати су висински делови торњева, што до тада највероватније из војних разлога није било могуће. У том облику црква се сачувала до данас. Западна фасада је урађена у стилу класицизма са елементима барока.
Српска Саборна Црква
Унутрашњост цркве је богато декорисана.
Унутрашњост Српске Саборне Цркве
Најупечатљивији део унутрашњости цркве је свакако иконостас из 1843. године.
Иконостас Српске Саборне Цркве
Лево од цркве када се гледа са трга налази се зграда Владичанског двора епископа темишварског. У њој је 1790. године одржан Темишварски сабор.
Здање Владичанског двора и палата Микше Штајнера (лево)
Прекопута Владичанског двора је палата Микше Штајнера. Зграда је добила назив по свом власнику, оснивачу банке која се у том здању налазила. Саграђена је 1908. године у стилу сецесије. Зову је и Гаудијевом зградом, јер изгледом подсећа на грађевине овог шпанског архитекте.
Друга зграда поред цркве, некадашња Српска кућа, такође је значајна за српску националну мањину. У њој се некада налазило седиште Заједнице Срба у Румунији. Саграђена је 1821. године. Једно време у њој је живео Милош Црњански.
Српска кућа
Осим српске цркве на тргу се налази и католичка Катедрала Светог Ђорђа. Њена изградња започета је 1736. године због пребацивања седишта Чанадске бискупије из Сегедина у Темишвар, јер је Чанад био разорен у турским освајањима. Покровитељ њене изградње је био угарски краљ Карло VI.
Катедрала Светог Ђорђа
Изградња катедрале је завршена 1774. године. Сматра се најрепрезентативнијом барокном грађевином у Темишвару.
Још једна значајна грађевина у барокном стилу је Барокна палата.
Национални музеј уметности (Барокна палата)
Палата је саграђена 1754. године и првобитно је служила као резиденција банатских гувернера. Сада је у њој смештен Национални музеј уметности.
Можда најлепша зграда на Тргу уједињења је кућа Брик из 1910. године која пажњу привлачи својом фасадом, украшеном керамичким плочицама у мађарском стилу. На њу се надовезује кућа Три хусара која име носи по крчми која се у њој некада налазила. Последња у низу је кућа Слон чије је порекло имена непознато.
Куће Брик, Три хусара и део куће Слон
Између куће Брик и Барокне палате, на почетку улице Strada Florimund Mercy, може се видети једна мало необична по изгледу, али и по имену скулптура. У питању је скулптура Супермам. Да, Супермам, а не Суперман.
Скулптура Супермам
Постављена је крајем 2015. године у оквиру пројекта обнове историјског центра града. Изазвала је оштре полемике међу локалним становништвом на друштвеним мрежама, јер су многи грађани сматрали да се модерна скулптура естетски не уклапа у барокну архитектуру тог дела града. Искрен да будем, ни мени се баш нешто превише није допала.
Наставих даље шетњу Темишваром. Од Трга уједињења стигох до бастиона Марије Терезије, највећег сачуваног дела одбрамбеног зида некадашње Темишварске тврђаве.
Улаз у Бастион Марије Терезије
Бастион је саграђен између 1732. и 1734. године. Површине је око 1.7 хектара. Некадашње просторије бастиона у данашње време користе се као пословни простор, у њима су смештени барови, ноћни клубов, библиотека, као и две сталне изложбе Националног музеја Баната.
Поглед на бастион Марије Терезије из унутрашњости бастиона
Начин на који је бастион преуређен ми се допао. Боље је такве објекте преуредити, пронаћи им нову намену, него их једноставно препустити зубу времена. За то је, наравно, потребан новац, али Румунији то очигледно није проблем, јер средства за обнову своје богате културне баштине добија из Европских фондова.
Обиласком бастиона Марије Терезије практично сам завршио разгледање града. До поласка комбија за Београд било је још доста времена, па одлучих да се још мало прошетам по његовим трговима, јер су се облаци разишли и због сунца град је изгледао много лепше, него ујутру када сам допутовао.
Трг слободе
Трг уједињења
Трг победе
Рибља фонтана на Тргу победе
На крају свратих у продавницу сувенира. Међу сувенирима је, наравно, било и оних са ликом брачног пара Чаушеску.
Неки од сувенира у сувенирници на Тргу победе
Након куповине сувенира запутих се према бензинској пумпи на којој је по договору требао да ме чека агенцијски комби и довезе у Београд.
Комби је стигао на време и након што по граду покуписмо све путнике кренусмо пут Београда. Границу пређосмо практично без чекања, јер није било гужве. У Београд стигосмо око седам сати по нашем времену.
ДОДАТАК:
КРАЈ ПУТОВАЊА
* * *
Завршило се још једно путешествије које је као и свако претходно испунило моја очекивања и задовољило радозналост која је пре путовања постојала. За Молдавију као државу могу да кажем да треба мало да „поради“ на „гостопримству“, јер уколико сваки туриста на граници пролази третман који сам ја прошао, није чудно што је најмање посећена држава у Европи, односно скрајнута са туристичких дестинација, упркос томе што има значајан туристички потенцијал. Ту понајвише мислим на винску традицију. Да будем искрен, мислио сам да ће више проблема бити приликом уласка у Придњестровље, али се испоставило да је ствар обрнута. Тамо су очигледно већ „навикли“ на радознале туристе који на ту отцепљену територију гледају као на атракцију, односно неку врсту времеплова који ће их вратити неколико деценија уназад у време моћног Совјетског Савеза.
Уколико има „јунака“ који желе да крену пут Молдавије мој савет је да се добро „наоружају“ свим потребним папирима (резервације хотела, повратне карте…) и да буду спремни на „дрндање“ на граници кога ће сигурно бити. Искрено, мени лично се не пролази поново та „процедура“, па је само из тог разлога Молдавија држава у коју не бих поново путовао.