14.09.2019.
Nakon iscrpljujuće posete Kajmakčalanu, a zatim i šetnje po Edesi, imao sam želju da sledeći, poslednji dan boravka u Solunu, provedem u krevetu i ne mrdam nigde iz hotela. Pošto to nije bilo izvodljivo, hotel napustih nešto pre dvanaest sati, odnosno malo pre isteka krajnjeg roka za odjavljivanje.
Nakon odjave iz hotela prvi zadatak mi beše da odem do železničke stanice i informišem se o autobusu do Đevđelije koji je bio u organizaciji grčke železnice, kao i da kupim rezervaciju za mesto u vozu Đevđelija – Beograd. Pošto sam se prethodnih dana po Solunu prilično našetao, a dan ranije bio u pohodu na Kajmakčalan, odlučih da u povratku priuštim sebi malo „luksuza“ i kupim rezervaciju za kušet da mogu u vozu da se ispružim k`o čovek i pošteno naspavam. Pri kupovini rezervacije radniku na šalteru beše malo čudna odredišna stanica Palanka. Reče da radi 9 godina i da nikada do sada nije čuo za nju. Takođe reče da autobus polazi u 18:50 i da će biti parkiran „kad se izađe sa stanice, pa levo“.
Posle kupovine rezervacije ostavih ranac u garderobi železničke stanice i počeh da razmišljam kako da prekratim više od šest sati, koliko je ostalo do polaska busa. U takvim situacijama obično obiđem mesta koja prethodnih dana nisam stigao da posetim, ali u ovom slučaju bio sam previše umoran, pa mi i nije bilo baš do šetnje. Ipak, odlučih da najpre odem do One Salonica Outlet Mola, obiđem malo radnje i u samousluzi kupim grčke čokolade, jer mi je prešlo u naviku da sa putovanja osim suvenira donesem i slatkiše iz države koju sam posetio.
One Salonica Outlet Mol otvoren je 2015. godine. Prostire se na 13300 kv. metara, ima preko 100 radnji među kojima Boss, Nike, Adidas, Diesel, Calvin Klein Jeans, LEVI’S, Nike, Zara… Tu su još kafići, restorani i bioskop. Kupovinu slatkiša obavih u hipermarketu u suterenu. Nemam običaj da kupujem garderobu na putovanjima, ali procunjah malo po radnjama. Koliko sam mogao da vidim, cena garderobe je viša nego kod nas. Zbog velikog izbora i kvaliteta garderobe Solun je uvek važio za jednu od omiljenih šoping destinacija. Ne mogu da se ne setim epizode iz „Boljeg života“ i odlaska u Solun za 8. mart, a zatim i „nesrećnog“ prelaska carine. Najpopularnije ulice za kupovinu su Tsimski i Egnatia, a od tržnih centara najpoznatiji je Mediterranean Cosmos. Ukoliko planirate kupovinu garderobe Solun je najbolje posetiti u periodu zimskog i letnjeg sniženja (druga nedelja januara, pa do kraja februara ili prvih deset dana novembra, odnosno prvih deset dana maja i drugi ponedeljak u julu, pa do kraja avgusta). Popusti u kombinaciji sa vraćanjem PDV-a za kupovinu veću od 50 evra omogućiće vam da se kvalitetno obučete za male pare.
Jedno od mesta koje nisam stigao da posetim prethodnih dana bila je Bela kula. Tačnije, nisam ulazio unutra, jer je bila gužva i trebalo je čekati da se malo isprazni. Sada sam imao vremena na pretek, pa se zaputih tamo.
Nedaleko od trga Vardaris svojim velikim izborom proizvoda pažnju mi privuče prodavnica vojne opreme ΑΜΕΡΙΚΑΝΙΚΗ ΑΓΟΡΑ. Praktično celo prizemlje zgrade se šarenilo od različitih komada vojničke garderobe, a pošto sam njen ljubitelj, zastadoh da razgledam zaista veliku ponudu ne samo garderobe i obuće, već i ranaca, transportnih vreća i ostale opreme.
Poseta Beloj kuli
Laganom šetnjom stigoh i do Bele kule. Kao i obično, ispred ulaza je bilo ljudi koji su čekali u redu da uđu. Nakon kupovine karte ponudiše mi audio vodič, ali ga ja ne uzeh, već krenuh da se penjem uz stepenice.
To što nisam uzeo audio vodič bila je velika greška, jer su tekstovi na panoima bili samo na grčkom jeziku.
Muzejska postavka u Beloj kuli prostire se na sedam nivoa. Posvećena je Solunu i njegovoj istoriji kroz različite periode.
Ekspozicija u prizemlju nosi naziv „Solun. Prostor i vreme“. Prikazuje geografski prostor Soluna u kome ljudske naseobine počinju da se pojavljuju još u šestom milenijumu pre nove ere.
Na prvom spratu je ekspozicija pod nazivom „Solun. Transformacije“ čija je tema razvoj grada kroz istoriju.
Drugi sprat je rezervisan za ekspoziciju koja nosi naziv „Solun. Spomenici i istorija“. Kao što joj samo ime kaže zadatak joj je da upozna posetioca sa najznačajnijim gradskim spomenicima kulture.
Ekspozicija na trećem spratu „Solun. Domovina naroda.“ posvećena je stanovnicima grada, starosedeocima, pridošlicama, ali i izbeglicama koje su u njemu potražili svoj novi dom nakon Maloazijske katastrofe 1922. godine.
Na četvrtom spratu nalazi se ekspozicija „Solun. Na putevima trgovine“ koja posetiocu pruža informacije o tome kako se odvijala trgovina sa drugim gradovima. Od arheološkog materijala prikazane su amfore, kao i metalni novac iz različitih epoha.
Peti sprat sa ekspozicijom pod nazivom „Solun. Dokolica i kultura“ posvećen je društvenom životu i kulturi u gradu tokom devetnaestog i dvadesetog veka.
Ekspozicija na šestom spratu nosi naziv „Solun. Ukusi“. Čini je nekoliko stolova sa ekranima na kojima se prikazuje priprema hrane i poslastica koji su karakteristični za Solun.
Sa poslednjeg sprata izlazi se na vidikovac, odakle se pruža pogled na Termajski zaliv i grad.
Evo još nekih slika i video zapisa koji sam napravio tokom posete Beloj kuli.
Prethodnih dana nisam stigao da posetim Arheološki muzej Soluna (gr. Αρχαιολογικό Μουσείο Θεσσαλονίκης), kao ni Muzej vizantijske kulture (gr. Μουσείο Βυζαντινού Πολιτισμού). Sada sam imao dovoljno vremena, ali mi se jednostavno nikuda nije išlo. Želeo sam da sedim, pijuckam neko piće i u „kuliranju“ provedem vreme do polaska autobusa za Đevđeliju. U nameri da ispunim ovu zamisao sedoh kod Bele kule.
Predah kojim sam častio sebe poslednjeg dana boravka u Solunu omogućio mi je da malo razmislim o celom putovanju i samom gradu. Najveće zadovoljstvo pričinjavala mi je činjenica da sam uspeo da posetim mesta koja su vezana za srpsku istoriju, odnosno Prvi svetski rat i borbe na Solunskom frontu. Sam Solun ostavio je na mene utisak savremenog grada u kome se uprkos njegovom nezaustavljivom razvoju i dalje prepliću različite epohe što mu daje poseban šarm. Moderan Solun nastavlja da se razvija, ali ni stari ne posustaje, već prati taj razvoj i povremeno, u obliku ostataka neke antičke građevine, „izroni“ na mestima na kome mu se najmanje nadaju. Ta isprepletanost starog i novog, opuštena atmosfera i živost koja ga krasi, čini Solun gradom za koji sam siguran da na posetioce ostavlja pozitivne utiske zbog kojih će većina njih poželeti da ga prvom prilikom ponovo poseti i uživa u njegovim čarima.
Napuštam Solun
Nakon „kuliranja“ kod Bele kule vratih se nazad na železničku stanicu. Bližilo se vreme polaska busa za Đevđeliju, pa sledeći uputstvo prodavca karata izađoh sa stanice i skrenuh levo. Na mestu predviđenom za polazak već je bio parkiran autobus.
Sastav putnika je bio dosta „šaren“ i mogao se čuti engleski, makedonski i španski jezik. Bilo je dosta mladih. Pre ulaska u autobus vozaču se predavao pasoš, pa videh da su neki od tih mlađih putnika čak iz Meksika i Brazila.
Iz Soluna krenusmo na vreme, odnosno u 18:50. Sunce se već gubilo na horizontu iza udaljenih brda. Kada stigosmo u Đevđeliju beše potpuni mrak. Na dosta slabo osvetljenoj đevđelijskoj železničkoj stanici u očekivanju voza za Beograd provedosmo prilično vremena. Konačno se i on pojavi, pa pošto sam već imao kartu i rezervaciju za kušet krenuh prema „vagon so legala“, ali mi radnik železnice reče da su to spavaća kola. Odgovorih mu da sam rezervaciju kupio u Solunu, a on reče da je sve to u redu, ali da će trebati neka mala doplata. Prvo što mi pade na pamet ne beše da ga upitam zašto doplata, već u kojoj valuti, jer kod sebe nisam imao denare. On se malo osmehnu, pa odgovori: „Pa, u evrima“.
Putnici počeše da ulaze u „vagon so legala“, a kondukter da ih raspoređuje. Meni reče da idem u odeljak 10 i još nekako sa dozom nezadovoljstva dodade: „Grci eto tako prodaju rezervacije…“ Malo kasnije je doneo posteljinu. Zbog nezadovoljstva koje sam osetio u njegovom glasu kada je saznao da već imam kartu za kušet, upitah ga da li treba nešto da doplatim, na šta on odgovori: „Šta, da budeš sam?“. Zatim je krenuo ostalim putnicima da naplaćuje doplatu za kušet. Ponovo je svratio do mene da pita imam li možda 2 x 1 evro. Ja mu dadoh dva u jednoj kovanici, on ih uze i stavi mi do znanja da nikoga drugog neće ubacivati kod mene, tako da sam uz „doplatu“ od 2 evra imao ceo odeljak samo za sebe.
Odeljak kušet vagona ima šest ležajeva s tim što su oni najviši toliko visoko, da putnik verovatno mora da poznaje alpinističku tehniku da bi se na njih popeo, odnosno mora da se ispentra uz merdevine nalik na mornarske.
Pošto je pratio voz samo do Skoplja kondukter mi reče da će da obavesti kolegu koji dalje bude zadužen za kušet da nikoga ne raspoređuje kod mene.
Iako se poslednjeg dana u Solunu nisam baš nešto mnogo našetao, jedva sam čekao da namestim posteljinu i što pre legnem. Samo što sam ponovo zaspao nakon pasoške kontrole na makedonsko-srpskoj granici probudi me neka vika, kao da se neko sa nekim svađa. Voz je stajao u nekoj stanici (najverovatnije u Preševu), a buka je dopirala od migranata.
Šta je bilo po sredi ne mogu sa sigurnošću da kažem. Pretpostavljam da su hteli da uđu u voz, a policija ih je u tome sprečavala. Voz je nastavio dalje, a ja sam ponovo utonuo u san.
* * *
15.09.2019.
Probudio sam se oko pola 9 ujutru. Još malo i bio sam kod kuće. Spavaća kola su bila dobro „obezbeđena“, tako da niko bez znanja konduktera nije mogao da uđe, a bogami, ni da izađe.
Nije mi jasno kakva je procedura ukoliko bi neko od putnika iz drugih vagona dok je voz u pokretu poželeo da se prebaci u spavaća kola. Lupanje na vrata između vagona i dozivanje konduktera je izgleda jedino rešenje.
Na železničku stanicu Palanaka stigoh tačno u 9:00.
Dolazak je značio završetak putovanja koje u odnosu na većinu prethodnih zbog blizine destinacije nije bilo baš previše atraktivno, ali je bilo opuštajuće, puno novih saznanja i, što je najvažnije, u potpunosti u skladu sa mojim interesovanjima.
KRAJ PUTOVANJA