15.07.2016.
Najtragičnija epizoda u 300 godina dugoj istoriji Sankt Peterburga nesumnjivo je njegova opsada u Drugom svetskom ratu tokom koje je od gladi i hladnoće umrlo više od 600 000 ljudi. Poštovanje prema braniocima grada i nesalomivom duhu njegovih stanovnika nateralo me je da jedan dan boravka u Sankt Peterburgu posvetim ovoj, bez svake sumnje najvećoj tragediji koja je zadesila ovaj grad.
Šezdesetih godina prošloga veka, u znak sećanja na herojsku odbranu grada i hrabrost vojnika Crvene armije, duž linije odbrane Lenjingrada podignut je „Zeleni pojas Slave“ (rus. Zelenый poяs Slavы) koji se prostire u dužini od preko 200 km, a čini ga 26 spomenika.
Zeleni pojas Slave
Tokom opsade grada duž celog pojasa vodile su se teške borbe, a najkrvavije su bile na Nevskom mostobranu, takozvanom „Nevskom pjatačku“ – jednom od mesta na kome su sovjetske snage pokušavale da probiju nemačku blokadu. Mostobran se nalazio na levoj obali Neve, prekoputa naselja Nevska Dubrovka (na 51-om kilometru puta Sankt Peterburg – Šliselburg) i zapravo je, kao što mu samo ime kaže, predstavljao parče zemlje duž obale reke u širini od oko 2 kilometra i 500-700 metara po dubini.
Karta Nevskog mostobrana
Formiran je 19. septembra 1941., desetak dana nakon što se Lenjingrad našao u potpunoj blokadi. Plan sovjetske komande je bio da se na njemu skoncentriše dovoljno snaga i ostvari proboj prema prvim linijama Volhovskog fronta do kojih je bilo svega 7-10 kilometara. Međutim, uprkos natčovečanskim naporima vojnici Crvene armije ne uspevaju da probiju nemačku liniju odbrane i ubrzo se sve pretvara u krvavu epopeju koja uz kratak prekid od 29.04.1942. do 26.09.1942., kada Nemci uspevaju da likvidiraju mostobran, traje sve do januara 1943., odnosno do proboja fronta na mestu koje je nekoliko kilometara severnije. O žestini i intenzitetu borbi koje su se vodile na Nevskom mostobranu govori činjenica da je na njemu život izgubilo između 50 i 250 hiljada vojnika Crvene armije.
Tragičnost tog mesta, ali i veliko poštovanje koje gajim prema Crvenoj armiji, naveli su me da, uprkos kišovitom danu, sednem u prigradski autobus 440 i krenem prema gradu Kirovsku u čijoj se neposrednoj blizini mostobran nalazio.
Na putu do Nevskog mostobrana autobus 440 prolazi kraj još jednog mesta koje pripada „Zelenom pojasu Slave“. Radi se o Ivanovskom mostobranu koji se nalazio na teritoriji grada Otradnoje, odnosno na ušću reke Tosne u Nevu. Imao sam u planu i njega da posetim, ali sam zbog loših vremenskih prilika odustao. Kiša koja je padala takođe je uticala da odustanem od obilaska memorijala na Sinjavinskim visovima, mestu na kome su se susrele jedinice Lenjingradskog i Volhovskog fronta prilikom proboja blokade.
Iz prigradskog autobusa br. 440 izađoh na stanici „Nevski pjatačok“ i krenuh prema aleji koja vodi do obale Neve.
Na samom početku aleje nalazi se Granični kamen (rus. Rubežnый kamenь) koji označava južnu granicu mostobrana.
Spomenik je otkriven 1971. uoči obeležavanja tridesetogodišnjice od formiranja mostobrana. Visine je šest metara i predstavlja dve kocke – metalnu i granitnu koje su urezane jedna u drugu i simbolizuju hrabrost i izdržljivost branilaca mostobrana. Na stranama metalne kocke nalaze se reljefi koji prikazuju sovjetske vojnike.
Na strani granitne kocke koja je okrenuta prema reci ispisani su stihovi pesnika Roberta Roždestvenskog.
Vi
živi
znajte,
da ovu zemlju
napustiti nismo hteli
i nismo je napustili
borili smo se do poslednjeg daha
kraj tamne Neve,
poginuli smo
da biste vi živeli!
Nastavih dalje alejom prema obali Neve.
Na levoj strani između drveća primetih podignute šatore. U Rusiji se na ovakvim mestima obično mogu sresti takozvani „crni kopači“, koji bez bilo kakve dozvole kopaju u potrazi za artefaktima koji su uglavnom vezani za Drugi svetski rat.
Pored „crnih kopača“ poprišta velikih bitaka pretražuju i odredi tragača čiji je zadatak pronalaženje posmrtnih ostataka vojnika Crvene armije i njihova kasnija identifikacija. O kome se tačno radi u tom trenutku nisam znao.
Dok sam išao alejom ugledah na desnoj strani granitnu ploču sa nekim natpisom. Pomislih da sa radi o nekom spomeniku, ali ne, granitna ploča označava mesto na kome će spomenik tek biti postavljen.
„Ovde će biti podignut spomenik zaštitnicima Lenjingrada“
Oko ploče su se nalazili različiti predmeti, iskopani na Nevskom mostobranu.
Nemačka kutija za zaštitnu masku
Ostaci šlema i creva za zaštitnu masku
Ostaci sovjetske zaštitne maske i okvira sovjetskog lakog mitraljeza Dektarjov DP-27.
Aleja se završava stepenicama koje vode do malog pristaništa uz koje su nekada pristajali „meteori“ (turistički brodovi) koji su išli za Lenjingrad. Na drugoj obali Neve je naselje Nevska Dubrovka. U njemu se nalazi muzej posvećen Nevskom mostobranu, ali do njega se sa leve obale Neve može samo čamcem. Najbliži most je nekoliko kilometara severnije.
Reka Neva ističe iz Ladoškog jezera desetak kilometara uzvodno i pošto se do Nevskog mostobrana na njenoj obali nalaze samo dva ne tako velika grada, Šliselburg i Kirovsk, odnosno nema većih zagađivača, voda reke je čista i providna.
Krenuh dalje obalom Neve.
Duž obale se mogu pronaći predmeti i delovi vojničke opreme koje su najverovatnije iskopali „crni kopači“. S obzirom da pronađeni predmeti nisu imali neku vrednost, ostavili su ih na obali, poput ove zaštitne maske.
Na ceni su medalje, primerci streljačkog naoružanja, noževi… Do kraja osamdesetih godina na površini su se bez problema mogli pronaći municija i oružje. Devedesetih godina njihova količina se znatno smanjila, a posle 2000. godine praktično ih više nema, tako da je kopanje jedini način da se eventualno do njih dođe. O tome da je kopanje prilično aktuelno svedoče dvojica momaka „naoružana“ lopatom i detektorom za metal koje sretoh na obali.
Kada se malo bolje pogledaju Neva i njena obala na Nevskom mostobranu postaje jasno zašto je upravo to mesto maršal Žukov izabrao za proboj blokade. Neva se na tom mestu malo sužava, odnosno njena širina iznosi od 270 do 350 m. Drugi razlog je konfiguracija njene desne obale koja nije previše strma.
Iako je poslat da odblokira grad Žukov se nije previše zadržao u Lenjingradu. U oktobru 1941. vraćen je u Moskvu koja se našla u veoma teškoj situaciji. Komanda Lenjingradskog fronta nastavila je da radi po Žukovljevom planu iako se on pokazao kao loš, što je rezultiralo ogromnim gubicima.
Šetajući obalom videh ostatke drvenih šipova. O čemu se tačno radi, teško je reći. Verovatno su deo nekadašnjeg skloništa, odnosno blindaža.
Na obali su se, složeni na gomile, nalazili raznorazni predmeti. Vreme ih je izobličilo, pa se za većinu njih ne može reći šta tačno predstavljaju.
Iskren da budem, želeo sam da pronađem neki prepoznatljiv predmet, metak, čauru ili nešto slično i da ga ponesem sa sobom kao suvenir. Pošto na obali takvih predmeta nije bilo, odlučio sam da se popnem uz obalu što nije bio lak zadatak, jer uprkos tome što je kiša prestala da pada sve je bilo mokro i svaki pogrešan korak mogao je da se završi padom, pa bih se, iako je teren uglavnom peskovit, verovatno pošteno isprljao.
U jednom trenutku nedaleko od mene na obalu se spustio neki momak, pa sam krenuo na to mesto da se popnem. „Ako je on mogao da se spusti, mogu i ja da se popnem“, pomislio sam.
Ipak, uzbrdica se pokazala strmijom nego što je izgledala, pa sam se „zaglavio“ negde na pola. Srećom, u blizini su bila trojica kopača koja su videla da sam „ni tamo, ni ovamo“, pa mi je jedan od njih prišao i pružio ruku da se popnem. Beše im malo čudno kada sam im rekao da sam turista iz Srbije, jer stranci na Nevski mostobran retko dolaze. Pred toga, zbunio ih je malo moj ruski, jer po jeziku nisu provalili da nisam Rus.
Mojom iznenadnom pojavom prekinuo sam ih u poslu. Kopali su neku rupu i to im je baš dobro išlo, pošto je teren na mostobranu peskovit. Malo sam proćaskao sa njima i saznao da su članovi tragačkog odreda iz grada Usolje-Sibirskoje u Irkutskoj oblasti čiji je zadatak potraga za nestalim vojnicima Crvene armije, odnosno njihovim posmrtnim ostacima. Zahvaljujući njegovom radu večni mir je pronašlo skoro četiri stotine sovjetskih vojnika. Rekoše mi da je bolje da ne idem kroz travu, jer je sve mokro, već da se spustim nazad do obale i produžim desno, pošto se tamo nalazi stepenište. Zahvalih im se na pomoći i krenuh nazad po njihovim instrukcijama. I zaista, vrlo brzo ugledah stepenice.
Stepenice se zapravo nalaze na kraju Internacionalne aleje sećanja i slave koja je izgrađena 2005. godine.
Sa obe strane aleje postavljene su spomen ploče od strane regiona, republika i država bivšeg SSSR-a čiji su se građani borili na Nevskom mostobranu.
Večna slava
Mordovljanima –
braniocima Lenjingrada
Sovjetskim vojnicima
palim u odbrani Lenjingrada
na Nevskom mostobranu
Republika Jermenija
Neka večno žive slava i sećanje na vojnike Amurce
pale u odbrani otadžbine na Nevskom mostobranu
Duž aleje slave je bila pokošena trava, pa su se mogli videti ogromni krateri od eksplozija. Nisam siguran koje oružje može da napravi ovoliki krater. Verovatno avionska bomba.
Borbe na Nevskom mostobranu zauvek su izmenile njegov reljef. Prema nemačkim podacima u borbama koje su se na njemu vodile svakodnevno se trošilo osam hiljda ručnih bombi, 3500 projektila za haubice kalibra 105 mm i 600 projektila za haubice kalibra 150 mm. Zemlja je toliko zasićena gvožđem da i sada, više od sedamdeset godina kasnije, drveće na Nevskom mostobranu veoma slabo raste.
Republika Dagestan
Herojski palim Dagestancima
u odbrani Lenjingrada
Neka večno žive Sećanje i Slava na građane Vologde
branioce Lenjingrada
Vologodska oblast
Pamtimo tvoj podvig, Lenjingrade!
Sankt Peterburg
Kraj spomen-ploče se nalazila pozamašna količina čaura i metaka, pa sam jednu od njih poneo sa sobom kao suvenir.
KIROVSKA OBLAST
„Ovde smo stajali štiteći sobom Lenjingrad…“
Leonid Haustov
Poklon do zemlje vojnicima-Kirovčanima
Ovde će biti postavljena spomen-ploča od grada-heroja Moskve
Herojskim braniocima Lenjingrada
Republika Komi
U sećanje na Azerbejdžance
herojski pale u borbama za odbranu Lenjingrada
Neka večno živi sećanje na Beloruse
pale u odbrani otadžbine na lenjingradskoj zemlji
Beloruski narod
Duboki naklon vojnicima Kazahstancima
braniocima Lenjingrada
Republika Kazahstan
Večna slava herojima –
sinovima i kćerima Tatarstana,
braniocima Lenjingrada
Grumen rodne zemlje
Neka večno žive slava i sećanje na branioce Lenjingrada
Lenjingradska oblast
Zemlja neustrašivih je Nevski pjatačok!
Tu poginuše
Hrabriji od hrabrih!
Potomče! Znaj svoje slobode cenu
I hrabrosti se uči
Od junaka!
Međunarodna aleja sećanja i slave podignuta je u čast
branilaca Lenjingrada
Zahvalni potomci, 07.05.2005.
Pre početka aleje sećanja i slave nalaze se zajedničke grobnice sovjetskih vojnika čiji su ostaci pronađeni na Nevskom mostobranu. Vrlo mali broj je identifikovan, jer većina vojnika iz sujeverja nije sa sobom nosila kapsulu u kojoj su na ceduljici bili ispisani njihovi podaci.
Za vreme Sovjetskog Saveza o Nevskom mostobranu se nije previše govorilo, jer su ogromni gubici značili samo jedno – nesposobnost sovjetske komande. Prva iskopavanja i potraga za ostacima poginulih počinju tek osamdesetih godina za vreme perestrojke.
Ukupan broj poginuliih još uvek nije tačno utvrđen, ali se smatra da je na levoj i desnoj obali Neve u rejonu mostobrana u pokušajima da probiju blokadu poginulo oko 60 hiljada crvenoarmejaca.
U zajedničkim grobnicama na desnoj obali, odnosno u naselju Dubrovka sahranjeno je njih oko 35 hiljada, dok broj sahranjenih na levoj obali iznosi oko 13 hiljada.
Smatra se da u zemlji na Nevskom mostobranu još uvek leže ostaci oko 15 hiljada vojnika.
Ovim poražavajućim ciframa treba dodati i podatak da je sovjetski vojnik na Nevskom mostobranu poživeo od 5 minuta do 52 sata.
Prema pričama stanovnika Nevske Dubrovke sve do 1952. voda iz Neve se nije smela piti, a do sedamdesetih godina na površini zemlje mogle su se videti ljudske kosti.
Veliki broj poginulih posledica je i otežanog transporta ranjenih na drugu obalu u bolnicu. Sreću da nakon ranjavanja završi u bolnici imao je otac predsednika Ruske Federacije – Vladimir Spiridonovič Putin, koji se na Nevskom mostobranu borio u oktobru 1941. Njega je preko tankog leda na drugu obalu Neve uspeo da izvuče njegov saborac i komšija iz Peterhofa u kome je Putinova porodica živela pre rata. Na rastanku mu je u bolnici rekao: „Dobro, ti ćeš preživeti, a ja odoh da umrem“. Sudbina je ipak htela da obojica prežive i da se slučajno sretnu početkom šezdesetih godina u jednoj peterburškoj prodavnici.
Nedaleko od zajedničkih grobnica na postamentu se nalazi tenk T-34-85, odnosno poslednja modifikacija legendarnog tenka T-34. Proizvodnja ove modifikovane varijante započeta je 1944. godine što znači da tenk na postamentu nema nikakve veze sa borbama na Nevskom mostobranu.
Prekoputa njega, odnosno na drugoj strani puta koji vodi u Kirovsk, stoji šumarak u kome su se tokom borbi za Nevski mostobran nalazili nemački položaji. Šumarak nije veliki, ali je drveće dosta visoko i gusto, pa pomalo deluje i zastrašujuće.
U blizini aleje sećanja se nalazi i prvi spomenik koji je podignut u spomen na poginule vojnike. Radi se o obelisku visine deset metara koji je otkriven 1952. godine.
Novac za njegovu izgradnju sakupili su veterani 90. streljačke divizije koja je 1943. bila angažovana u borbenim dejstvima nedaleko od Nevskog mostobrana.
Ovde su vojnici Lenjingradskog fronta
i mornari Baltičke flote, nagrađene ordenom crvene zastave,
vodili žestoke borbe sa nemačkim nacističkim zavojevačima
za mostobran na levoj obali
/„Nevski pjatačok“/
1941 – 1943.
Tragičnost ovog mesta upotpunjuje spomenik posvećen deci stradaloj u nacističkim logorima.
Posvećuje se sećanju na maloletne zatvorenike
nacističkih koncentracionih logora
žrtvama krvoprolića
od 1941. do 1945. godine
Kod ovog spomenika se završila moja šetnja po „Nevskom pjatačku“. Poseta ovom tragičnom mestu bila je način da izrazim svoje poštovanje prema braniocima Lenjingrada, ali i da zadovoljim svoju znatiželju i posetim mesto na kome se i danas, više od sedamdeset godina kasnije, mogu videti tragovi teških borbi za deblokadu grada. Ne mogu da kažem da svako ko putuje u Sankt Peterburg treba da ga poseti. Ono je rezervisano samo za malobrojne znatiželjnike i ljubitelje istorije. Ali mislim da svako ko posećuje ovaj grad treba da zna, da njegovu istoriju ne čini samo sjaj i raskoš carskog Peterburga, već i tragična mesta poput „Nevskog pjatačka“.
Od Nevskog mostobrana krenuh autobusom prema gradu Kirovsku, odnosno Muzeju proboja blokade koji je bio moja sledeća stanica u ekskurziji po Zelenom pojasu Slave.
Nastaviće se