15.07.2016.
Најтрагичнија епизода у 300 година дугој историји Санкт Петербурга несумњиво је његова опсада у Другом светском рату током које је од глади и хладноће умрло више од 600 000 људи. Поштовање према браниоцима града и несаломивом духу његових становника натерало ме је да један дан боравка у Санкт Петербургу посветим овој, без сваке сумње највећој трагедији која је задесила овај град.
Шездесетих година прошлога века, у знак сећања на херојску одбрану града и храброст војника Црвене армије, дуж линије одбране Лењинграда подигнут је „Зелени појас Славе“ (рус. Зеленый пояс Славы) који се простире у дужини од преко 200 km, а чини га 26 споменика.
Зелени појас Славе
Током опсаде града дуж целог појаса водиле су се тешке борбе, а најкрвавије су биле на Невском мостобрану, такозваном „Невском пјатачку“ – једном од места на коме су совјетске снаге покушавале да пробију немачку блокаду. Мостобран се налазио на левој обали Неве, прекопута насеља Невска Дубровка (на 51-ом километру пута Санкт Петербург – Шлиселбург) и заправо је, као што му само име каже, представљао парче земље дуж обале реке у ширини од око 2 километра и 500-700 метара по дубини.
Карта Невског мостобрана
Формиран је 19. септембра 1941., десетак дана након што се Лењинград нашао у потпуној блокади. План совјетске команде је био да се на њему сконцентрише довољно снага и оствари пробој према првим линијама Волховског фронта до којих је било свега 7-10 километара. Међутим, упркос натчовечанским напорима војници Црвене армије не успевају да пробију немачку линију одбране и убрзо се све претвара у крваву епопеју која уз кратак прекид од 29.04.1942. до 26.09.1942., када Немци успевају да ликвидирају мостобран, траје све до јануара 1943., односно до пробоја фронта на месту које је неколико километара северније. О жестини и интензитету борби које су се водиле на Невском мостобрану говори чињеница да је на њему живот изгубило између 50 и 250 хиљада војника Црвене армије.
Трагичност тог места, али и велико поштовање које гајим према Црвеној армији, навели су ме да, упркос кишовитом дану, седнем у приградски аутобус 440 и кренем према граду Кировску у чијој се непосредној близини мостобран налазио.
На путу до Невског мостобрана аутобус 440 пролази крај још једног места које припада „Зеленом појасу Славе“. Ради се о Ивановском мостобрану који се налазио на територији града Отрадноје, односно на ушћу реке Тосне у Неву. Имао сам у плану и њега да посетим, али сам због лоших временских прилика одустао. Киша која је падала такође је утицала да одустанем од обиласка меморијала на Сињавинским висовима, месту на коме су се сусреле јединице Лењинградског и Волховског фронта приликом пробоја блокаде.
Из приградског аутобуса бр. 440 изађох на станици „Невски пјатачок“ и кренух према алеји која води до обале Неве.
На самом почетку алеје налази се Гранични камен (рус. Рубежный камень) који означава јужну границу мостобрана.
Споменик је откривен 1971. уочи обележавања тридесетогодишњице од формирања мостобрана. Висине је шест метара и представља две коцке – металну и гранитну које су урезане једна у другу и симболизују храброст и издржљивост бранилаца мостобрана. На странама металне коцке налазе се рељефи који приказују совјетске војнике.
На страни гранитне коцке која је окренута према реци исписани су стихови песника Роберта Рождественског.
Ви
живи
знајте,
да ову земљу
напустити нисмо хтели
и нисмо је напустили
борили смо се до последњег даха
крај тамне Неве,
погинули смо
да бисте ви живели!
Наставих даље алејом према обали Неве.
На левој страни између дрвећа приметих подигнуте шаторе. У Русији се на оваквим местима обично могу срести такозвани „црни копачи“, који без било какве дозволе копају у потрази за артефактима који су углавном везани за Други светски рат.
Поред „црних копача“ попришта великих битака претражују и одреди трагача чији је задатак проналажење посмртних остатака војника Црвене армије и њихова каснија идентификација. О коме се тачно ради у том тренутку нисам знао.
Док сам ишао алејом угледах на десној страни гранитну плочу са неким натписом. Помислих да са ради о неком споменику, али не, гранитна плоча означава место на коме ће споменик тек бити постављен.
„Овде ће бити подигнут споменик заштитницима Лењинграда“
Око плоче су се налазили различити предмети, ископани на Невском мостобрану.
Немачка кутија за заштитну маску
Остаци шлема и црева за заштитну маску
Остаци совјетске заштитне маске и оквира совјетског лаког митраљеза Дектарјов ДП-27.
Алеја се завршава степеницама које воде до малог пристаништа уз које су некада пристајали „метеори“ (туристички бродови) који су ишли за Лењинград. На другој обали Неве је насеље Невска Дубровка. У њему се налази музеј посвећен Невском мостобрану, али до њега се са леве обале Неве може само чамцем. Најближи мост је неколико километара северније.
Река Нева истиче из Ладошког језера десетак километара узводно и пошто се до Невског мостобрана на њеној обали налазе само два не тако велика града, Шлиселбург и Кировск, односно нема већих загађивача, вода реке је чиста и провидна.
Кренух даље обалом Неве.
Дуж обале се могу пронаћи предмети и делови војничке опреме које су највероватније ископали „црни копачи“. С обзиром да пронађени предмети нису имали неку вредност, оставили су их на обали, попут ове заштитне маске.
На цени су медаље, примерци стрељачког наоружања, ножеви… До краја осамдесетих година на површини су се без проблема могли пронаћи муниција и оружје. Деведесетих година њихова количина се знатно смањила, а после 2000. године практично их више нема, тако да је копање једини начин да се евентуално до њих дође. О томе да је копање прилично актуелно сведоче двојица момака „наоружана“ лопатом и детектором за метал које сретох на обали.
Када се мало боље погледају Нева и њена обала на Невском мостобрану постаје јасно зашто је управо то место маршал Жуков изабрао за пробој блокаде. Нева се на том месту мало сужава, односно њена ширина износи од 270 до 350 m. Други разлог је конфигурација њене десне обале која није превише стрма.
Иако је послат да одблокира град Жуков се није превише задржао у Лењинграду. У октобру 1941. враћен је у Москву која се нашла у веома тешкој ситуацији. Команда Лењинградског фронта наставила је да ради по Жуковљевом плану иако се он показао као лош, што је резултирало огромним губицима.
Шетајући обалом видех остатке дрвених шипова. О чему се тачно ради, тешко је рећи. Вероватно су део некадашњег склоништа, односно блиндажа.
На обали су се, сложени на гомиле, налазили разноразни предмети. Време их је изобличило, па се за већину њих не може рећи шта тачно представљају.
Искрен да будем, желео сам да пронађем неки препознатљив предмет, метак, чауру или нешто слично и да га понесем са собом као сувенир. Пошто на обали таквих предмета није било, одлучио сам да се попнем уз обалу што није био лак задатак, јер упркос томе што је киша престала да пада све је било мокро и сваки погрешан корак могао је да се заврши падом, па бих се, иако је терен углавном песковит, вероватно поштено испрљао.
У једном тренутку недалеко од мене на обалу се спустио неки момак, па сам кренуо на то место да се попнем. „Ако је он могао да се спусти, могу и ја да се попнем“, помислио сам.
Ипак, узбрдица се показала стрмијом него што је изгледала, па сам се „заглавио“ негде на пола. Срећом, у близини су била тројица копача која су видела да сам „ни тамо, ни овамо“, па ми је један од њих пришао и пружио руку да се попнем. Беше им мало чудно када сам им рекао да сам туриста из Србије, јер странци на Невски мостобран ретко долазе. Пред тога, збунио их је мало мој руски, јер по језику нису провалили да нисам Рус.
Мојом изненадном појавом прекинуо сам их у послу. Копали су неку рупу и то им је баш добро ишло, пошто је терен на мостобрану песковит. Мало сам проћаскао са њима и сазнао да су чланови трагачког одреда из града Усоље-Сибирскоје у Иркутској области чији је задатак потрага за несталим војницима Црвене армије, односно њиховим посмртним остацима. Захваљујући његовом раду вечни мир је пронашло скоро четири стотине совјетских војника. Рекоше ми да је боље да не идем кроз траву, јер је све мокро, већ да се спустим назад до обале и продужим десно, пошто се тамо налази степениште. Захвалих им се на помоћи и кренух назад по њиховим инструкцијама. И заиста, врло брзо угледах степенице.
Степенице се заправо налазе на крају Интернационалне алеје сећања и славе која је изграђена 2005. године.
Са обе стране алеје постављене су спомен плоче од стране региона, република и држава бившег СССР-а чији су се грађани борили на Невском мостобрану.
Вечна слава
Мордовљанима –
браниоцима Лењинграда
Совјетским војницима
палим у одбрани Лењинграда
на Невском мостобрану
Република Јерменија
Нека вечно живе слава и сећање на војнике Амурце
пале у одбрани отаџбине на Невском мостобрану
Дуж алеје славе је била покошена трава, па су се могли видети огромни кратери од експлозија. Нисам сигуран које оружје може да направи оволики кратер. Вероватно авионска бомба.
Борбе на Невском мостобрану заувек су измениле његов рељеф. Према немачким подацима у борбама које су се на њему водиле свакодневно се трошило осам хиљда ручних бомби, 3500 пројектила за хаубице калибра 105 mm и 600 пројектила за хаубице калибра 150 mm. Земља је толико засићена гвожђем да и сада, више од седамдесет година касније, дрвеће на Невском мостобрану веома слабо расте.
Република Дагестан
Херојски палим Дагестанцима
у одбрани Лењинграда
Нека вечно живе Сећање и Слава на грађане Вологде
браниоце Лењинграда
Вологодска област
Памтимо твој подвиг, Лењинграде!
Санкт Петербург
Крај спомен-плоче се налазила позамашна количина чаура и метака, па сам једну од њих понео са собом као сувенир.
КИРОВСКА ОБЛАСТ
„Овде смо стајали штитећи собом Лењинград…“
Леонид Хаустов
Поклон до земље војницима-Кировчанима
Овде ће бити постављена спомен-плоча од града-хероја Москве
Херојским браниоцима Лењинграда
Република Коми
У сећање на Азербејџанце
херојски пале у борбама за одбрану Лењинграда
Нека вечно живи сећање на Белорусе
пале у одбрани отаџбине на лењинградској земљи
Белоруски народ
Дубоки наклон војницима Казахстанцима
браниоцима Лењинграда
Република Казахстан
Вечна слава херојима –
синовима и кћерима Татарстана,
браниоцима Лењинграда
Грумен родне земље
Нека вечно живе слава и сећање на браниоце Лењинграда
Лењинградска област
Земља неустрашивих је Невски пјатачок!
Ту погинуше
Храбрији од храбрих!
Потомче! Знај своје слободе цену
И храбрости се учи
Од јунака!
Међународна алеја сећања и славе подигнута је у част
бранилаца Лењинграда
Захвални потомци, 07.05.2005.
Пре почетка алеје сећања и славе налазе се заједничке гробнице совјетских војника чији су остаци пронађени на Невском мостобрану. Врло мали број је идентификован, јер већина војника из сујеверја није са собом носила капсулу у којој су на цедуљици били исписани њихови подаци.
За време Совјетског Савеза о Невском мостобрану се није превише говорило, јер су огромни губици значили само једно – неспособност совјетске команде. Прва ископавања и потрага за остацима погинулих почињу тек осамдесетих година за време перестројке.
Укупан број погинулиих још увек није тачно утврђен, али се сматра да је на левој и десној обали Неве у рејону мостобрана у покушајима да пробију блокаду погинуло око 60 хиљада црвеноармејаца.
У заједничким гробницама на десној обали, односно у насељу Дубровка сахрањено је њих око 35 хиљада, док број сахрањених на левој обали износи око 13 хиљада.
Сматра се да у земљи на Невском мостобрану још увек леже остаци око 15 хиљада војника.
Овим поражавајућим цифрама треба додати и податак да је совјетски војник на Невском мостобрану поживео од 5 минута до 52 сата.
Према причама становника Невске Дубровке све до 1952. вода из Неве се није смела пити, а до седамдесетих година на површини земље могле су се видети људске кости.
Велики број погинулих последица је и отежаног транспорта рањених на другу обалу у болницу. Срећу да након рањавања заврши у болници имао је отац председника Руске Федерације – Владимир Спиридонович Путин, који се на Невском мостобрану борио у октобру 1941. Њега је преко танког леда на другу обалу Неве успео да извуче његов саборац и комшија из Петерхофа у коме је Путинова породица живела пре рата. На растанку му је у болници рекао: „Добро, ти ћеш преживети, а ја одох да умрем“. Судбина је ипак хтела да обојица преживе и да се случајно сретну почетком шездесетих година у једној петербуршкој продавници.
Недалеко од заједничких гробница на постаменту се налази тенк Т-34-85, односно последња модификација легендарног тенка Т-34. Производња ове модификоване варијанте започета је 1944. године што значи да тенк на постаменту нема никакве везе са борбама на Невском мостобрану.
Прекопута њега, односно на другој страни пута који води у Кировск, стоји шумарак у коме су се током борби за Невски мостобран налазили немачки положаји. Шумарак није велики, али је дрвеће доста високо и густо, па помало делује и застрашујуће.
У близини алеје сећања се налази и први споменик који је подигнут у спомен на погинуле војнике. Ради се о обелиску висине десет метара који је откривен 1952. године.
Новац за његову изградњу сакупили су ветерани 90. стрељачке дивизије која је 1943. била ангажована у борбеним дејствима недалеко од Невског мостобрана.
Овде су војници Лењинградског фронта
и морнари Балтичке флоте, награђене орденом црвене заставе,
водили жестоке борбе са немачким нацистичким завојевачима
за мостобран на левој обали
/„Невски пјатачок“/
1941 – 1943.
Трагичност овог места употпуњује споменик посвећен деци страдалој у нацистичким логорима.
Посвећује се сећању на малолетне затворенике
нацистичких концентрационих логора
жртвама крвопролића
од 1941. до 1945. године
Код овог споменика се завршила моја шетња по „Невском пјатачку“. Посета овом трагичном месту била је начин да изразим своје поштовање према браниоцима Лењинграда, али и да задовољим своју знатижељу и посетим место на коме се и данас, више од седамдесет година касније, могу видети трагови тешких борби за деблокаду града. Не могу да кажем да свако ко путује у Санкт Петербург треба да га посети. Оно је резервисано само за малобројне знатижељнике и љубитеље историје. Али мислим да свако ко посећује овај град треба да зна, да његову историју не чини само сјај и раскош царског Петербурга, већ и трагична места попут „Невског пјатачка“.
Од Невског мостобрана кренух аутобусом према граду Кировску, односно Музеју пробоја блокаде који је био моја следећа станица у екскурзији по Зеленом појасу Славе.
Наставиће се