22.05.2019.
Druga stanica na putu za Magnitogorsk bila je Moskva koja je od njega udaljena oko dva sata leta. Pošto je od sletanja na moskovski aerodrom Šeremetjevo do leta za Magnitogorsk bilo nešto više od šest sati, kolega i ja odlučismo da to vreme iskoristimo za „blic“ posetu Moskvi.
Od aerodroma Šeremetjevo pa do centra grada najlakše i najbrže se stiže vozom Aeroekspres koji saobraća na svakih pola sata. Prvi voz sa „Beloruskog vokzala“ prema aerodromu kreće u 05:30, a poslednji u 00:30, dok u obrnutom pravcu vozovi saobraćaju od 05:00 do 00:30. Cena karte u jednom pravcu je 500 rubalja, dok povratna karta košta 850. Osim na šalteru, karte za Aeroekspres mogu se kupiti i na automatima pri čemu se plaćanje može obaviti gotovinom ili platnom karticom.
Za nešto više od pola sata stigosmo do železničke stanice „Beloruski vokzal“ sa koje se uputismo na istoimenu stanicu metroa. Da bi se do nje došlo, treba izaći sa železničke stanice, jer ona nije direktno povezana sa metro stanicom. Pošto nam je cilj bio Crveni trg (rus. Krasnaя ploщadь), „Zamoskvoreckom“ (zelenom) linijom krenusmo prema stanici „Teatraljnaja“ (rus. Teatralьnaя).
U Moskvi sam poslednji put bio za Dan pobede 2015. godine. Prostor oko Crvenog trga je tada zbog praznika bio u „vanrednom stanju“. Najpre je sve bilo zatvoreno, a kada je konačno otvoren na njega je nagrnula gomila turista. Sada je sve bilo mnogo mirnije. Ispred Istorijskog muzeja (rus. Istoričeskiй muzeй) bio je „parkiran“ jedrenjak koji je tu ostao nakon art festivala posvećenog letnjem Svetom Nikoli pod nazivom „Nikoljdan 2019“ (rus. Nikolin denь 2019) koji se u Moskvi održavao od 17. do 19. maja.
Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca i putnika, pa nije čudno što se na Manježnom trgu „usidrio“ baš jedrenjak. Tokom festivala on je bio mesto na kome su se mogla steći nova poznanstva. Ko je želeo, mogao je da na dopisnici napiše svoja interesovanja, ostavi adresu svog profila na nekoj od društvenih mreža ili broj telefona, i preda dopisnicu. Zauzvrat bi dobio drugu koju je takođe popunio neko ko želi da proširi krug poznanika.
Umesto na Crveni trg svratismo najpre u Aleksandrovu baštu (rus. Aleksandrovskiй sad) koja je jedno od najposećenijih mesta za odmor u centru grada.
Bio sam siguran da je gaženje trave u njoj zabranjeno, ali brojni ljudi koji su tamo ležali i sedeli ubedili su me u suprotno. Kao po običaju, najviše ljudi je bilo kraj fontana. Najupečatljivija od njih je fontana „Gejzir“. Predstavlja glavnu fontanu u ruskoj prestonici. Svake godine 30. aprila u 17 časova po moskovskom vremenu gradonačelnik pušta ovu fontanu u rad, što ujedno označava i početak sezone rada fontana u gradu.
Skulpturnu grupu čine četiri konja koja simbolizuju godišnja doba, zbog čega je fontana poznata i pod nazivom „Četiri godišnja doba“. Autor projekta je ruski vajar gruzijskog porekla Zurab Cereteli. Fontana je puštena u rad 1996. godine.
U Aleksandrovoj bašti, nedaleko od Ugaone arsenalske kule, nalazi se memorijalni kompleks posvećen poginulima u Velikom otadžbinskom ratu koga čine Grob neznanog junaka (rus. Mogila neizvestnogo soldata) sa večnom vatrom, aleja gradova heroja i stela gradova vojničke slave.
Svečano je otvoren 8. maja 1967. godine. Plamen baklje kojom je tom prilikom tadašnji generalni sekretar komunističke partije SSSR-a Leonid Brežnjev zapalio večnu vatru uzet je sa Marsovog polja u Lenjingradu. Vatra se „održava u životu“ već duže od 50 godina, odnosno kada se obavljaju radovi na održavanju gorionika, plamen se pomoću baklje prenosi na privremeni gorionik, a kada se radovi završe, vraća se nazad. Gorionik je specijalne konstrukcije koja sprečava da se plamen pod udarima jakog vetra ili zbog kiše i snega ugasi. Kompleks upotpunjuje aleja gradova-heroja koju čine blokovi od porfira sa ispisanim imenima gradova kojima je dodeljen ovaj počasni naziv.
U blokovima se nalaze kapsule sa zemljom iz gradova-heroja. Za nekadašnji Staljingrad, a današnji Volgograd, zemlja je uzeta sa čuvenog Mamajevog kurgana, dok se u kapsuli Lenjingrada, danas Sankt Peterburga, nalazi zemlja sa Piskarjovskog groblja.
Kompleks obezbeđuje počasna straža. Za vreme SSSR-a ona je stajala kraj Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu, ali je ukazom predsednika RF Borisa Jeljcina ukinuta 1993. godine, da bi 1997. bila obnovljena u Aleksandrovoj bašti pored Groba neznanog junaka. Stražu daju vojnici Predsedničkog puka pred koje se postavljaju posebni zahtevi u pogledu fizičke pripremljenosti i rasta. Stražarske kućice su opremljene sredstvom veze, a zimi se odozdo greju i kroz njih struji topao vazduh.
Stražari se smenjuju na svakih sat vremena, zatim tri sata odmaraju, pa ponovo idu na stražu. Naoružani su SKS karabinom, odnosno njegovom replikom iz koje se ne može pucati. U slučaju ugroženosti straža ima pravo da primeni fizičku silu, da se brani korišćenjem bajoneta ili kundaka. Na svaki pokušaj prilaska stražar najpre reaguje jednim udarcem kundaka o pločnik (što sam lično mogao da vidim). Ukoliko na to upozorenje nema reakcije, ono se ponavlja sa dva udarca. Ako i to ne urodi plodom, stražar ima pravo da primeni fizičku silu. Osim toga, u kućici nedaleko od stražarskog mesta uvek je još nekoliko vojnika koji su spremni da osobu koja preskoči lanac zadrže do dolaska policije ili zamene vojnika kome na straži pozli.
Pošto je bilo skoro 20 časova, kraj Groba neznanog junaka počeše da se okupljaju prolaznici, jer se očekivala smena straže. Ustvari, to nije bila njena smena, već su stražari napuštali stražarsko mesto, pošto straža nije prisutna 24 sata, već od 8 ujutru, do 8 sati uveče.
Nakon šetnje po Aleksandrovoj bašti svratismo do Crvenog trga. Najimpozantnija zgrada na njemu bez sumnje je GUM, za koji sam siguran da svojom veličinom skreće pažnju svakoga posetioca ruske prestonice koji se nađe na Crvenom trgu. Tokom moje posete Moskvi 2015. godine GUM se praktično nije video od praznične dekoracije, pa sam sad imao prilike da ga po prvi put vidim u svojoj punoj veličini.
Zgrada se nalazi u zakupu ruske kompanije „Bosco di Ciliegi“ koja je specijalizovana za prodaju luksuzne robe. Zakup ističe tek 2059. godine, a njegova cena je, prema rečima opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, državna tajna. Prema podacima Forbsa, vlasnik kompanije „Bosco di Ciliegi“ Mihail Kusnirovič od izdavanja prostora u GUM-u godišnje zaradi oko 75 miliona dolara.
Najpoznatiji objekat sovjetske epohe na Crvenom trgu svakako je Lenjinov mauzolej koji je za vreme Sovjetskog Saveza bio mesto koje su obavezno posećivale organizovane grupe turista iz inostranstva. Prvi, drveni mauzolej, podignut je u januaru 1924., nekoliko dana nakon Lenjinove smrti. U maju iste godine zamenjen je drugim, takođe drvenim.
Postojeći mauzolej od crvenog granita je treći po redu. Radovi na njegovoj izgradnji završeni su u oktobru 1930. godine. Od 1953. do 1961. u njemu se pored Lenjinovog, nalazio i sarkofag sa telom Staljina. Za vreme Sovjetskog Saveza tribina mauzoleja bila je mesto sa koga je vojne parade povodom Dana pobede posmatralo najviše državno rukovodstvo na čelu sa generalnim sekretarom komunističke partije SSSR-a.
Mauzolej i grobovi kraj kremaljskog zida mogu se besplatno posetiti svakim danom od 10 do 13 časova, osim ponedeljkom.
Deo Crvenog trga je bio zatvoren za pešake, jer su u toku bile pripreme za Dan slovenske pismenosti i kulture koji se obeležava svake godine 24. maja.
Prvi put na državnom nivou praznik je obeležen 1863. godine povodom 1000 godina od nastanka slovenske azbuke. Iste godine je donet ukaz da se 11. maja po starom, odnosno 24. maja po novom kalendaru, praznuje Dana sećanja na Svetog Kirila i Metodija.
Vreme je polako prolazilo i na Moskvu se lagano spuštao sumrak.
Svratismo u prodavnicu suvenira kraj ulaza u zgradu Istorijskog muzeja u kojoj kupih par „magneta“ po pristojnoj ceni. Prodavnica ima veliki izbor matrjoški.
Pogled mi se zaustavi na jednoj od njih srednje veličine čija je cena bila 26000 rubalja, odnosno nešto više od 350 evra.
Nakon kupovine suvenira vrlo brzo nađosmo se u moskovskom metrou. Vremena je bilo dovoljno, tako da nismo žurili. Na „Beloruskom vokzalu“ svratismo u sendvičaru u kojoj se malo okrepisamo, a zatim vozom „Aeroekspres“ krenusmo na aerodrom „Šeremetjevo“. Ukoliko žurite i nemate vremena da kupite kartu za voz, u njega možete ući bez problema, odnosno kartu možete kupiti na automatu kada na aerodromu iz njega izađete.
Na aerodromu smo bili nešto posle 10 sati. Do ukrcavanja u avion za Magnitogorsk bilo je prilično vremena. Pošto je poletao sa terminala B koji se nalazi na drugoj strani piste u odnosu na terminal „Aeroekspresa“ krenusmo prema stanici podzemnog šatl-voza. Pronaći stanicu nije problem, jer je sve dobro obeleženo i treba samo pratiti znakove. Nekada se do terminala B stizalo šatl-autobusom, a prelazak sa jednog na drugi terminal mogao je da potraje i sat vremena. Izgradnjom tunela ispod piste i uvođenjem šatl-voza procedura je skraćena na svega 5 minuta. Naravno, pod uslovom da se ne desi ništa nepredviđeno. U našem slučaju, potrajala je duže, jer je jedan lik, za koga bih zbog tamnije boje kože rekao da je odnekud sa juga, i od koga su se širila alkoholna isparenja, zbog prijatelja koji je kasnio na let, gurnuo ruku kad su se vrata zatvarala i tako blokirao voz, odnosno vrata više nisu htela da se zatvore. Za 10-15 minuta problem je rešen, a krivci nisu ni ušli u voz već su se odmah nakon svog „zlodela“ negde izgubili.
Pošto na karti za ukrcavanje u avion Moskva – Magnitogorsk nije bio upisan broj gejta, po dolasku na terminal B na šalteru za informacije saznah da se radi o gejtu br. 107. Inače, terminal B aerodroma „Šeremetjevo“ rezervisan je za domaće letove nacionalnog avioprevoznika „Aeroflot“. Otvoren je u maju 2018. godine i po opremljenosti nimalo ne zaostaje za terminalima D, E i F.
Fotografisanje po aerodromu je zabranjeno, ali uprkos toj zabrani napravih par fotografija prostora terminala B u kome se nalaze gejtovi.
Prostor obiluje restoranima, kafićima, prodavnicama… Kao i na svim aerodromima, cene nisu baš pristupačne.
Kratka poseta Moskvi u pauzi između dva leta bila je opuštajuća i svakako je predstavljala bolje rešenje nego sedenje na aerodromu, pa svakome ko se nađe u ovakvoj situaciji preporučujem da vreme između dva leta iskoristi na isti način. Naravno, ukoliko tog vremena ima dovoljno, a mi smo ga imali. Išlo nam je na ruku i to što nismo morali da preuzimamo prtljag na aerodromu, kao i da idemo na čekiranje, jer smo već imali karte za ukrcavanje. Pošto se radilo o unutrašnjem letu, nije bilo ni pasoške kontrole, već samo pristupne i bezbednosne pri ulasku u prostor sa gejtovima.
Bilo mi je drago što sam ponovo video Moskvu koja je na trenutak učinila da pomislim da sam na putovanju iz ličnog zadovoljstva, a ne na službenom. Osim toga, probudila mi je i dozu nostalgije, jer je upravo ona pre četiri godine bila cilj mog prvog samostalno organizovanog putovanja u inostranstvo.