13.09.2019.
Boravak u Solunu, osim za razgledanje grada i obilazak Zejtinlika, želeo sam da iskoristim i za posetu Kajmakčalanu, planinskom vrhu koji je od 12. do 30. septembra 1916. bio poprište teških borbi između srpske i bugarske vojske. U stvari, Kajmakčalan je bio jedan od razloga da se zaputim put Grčke i Soluna koji je u svemu tome trebao da mi posluži kao „baza“, ali i da putovanju da jednu širu dimenziju.
Iako zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji, Kajmakčalan, za razliku od Krfa i Zejtinlika, nije baš na meti turista iz Srbije. To je donekle i razumljivo, jer da bi se do njega stiglo treba se malo pomučiti, a to se baš i ne uklapa u profil prosečnog turiste koji očekuje „da sve dobije na tacni“.
Pošto verujem da ima i onih koji bi kao i ja želeli da samostalno posete Kajmakčalan, ali nisu sigurni kako to da izvedu, pokušaću da objasnim kako je to najlakše sprovesti u delo i ujedno opišem kako je prošao moj obilazak.
Kako do Kajmakčalana stići?
Ukoliko u Grčku putujete sopstvenim vozilom, a pešačenje vam nije previše naporno, poseta najvišem vrhu planine Nidže ne bi trebala da predstavlja problem, jer se do obližnjeg Ski centra Voras – Kajmakčalan (eng. Ski center Voras – Kaimaktsalan, grč. Χιονοδρομικό κέντρο Βόρα – Καϊμάκτσαλαν) bez problema stiže automobilom. Dalje se može peške ili terenskim vozilom. Većina turista koja odluči da poseti Kajmakčalan obično prenoći u nekoj od banja sa termalnim izvorima (npr. Loutra Pozar) u podnožju planine. Oni kojima se od ski centra Voras do vrha planine ne ide peške tu verovatno mogu pronaći nekoga ko ih terencem može odvesti do samog vrha.
S obzirom da se nalazi na samoj granici Severne Makedonije i Grčke, do Kajmakčalana se može doći i sa makedonske strane iz pravca Bitolja. Put je dosta loš, pa vožnja traje oko pet sati.
Pošto se radi o planinskom vrhu visine nešto više od 2500 metara, treba voditi računa i o vremenu. Najbolji period za posetu je od maja, pa najkasnije do prve polovine septembra, jer su tada vremenske prilike najbolje. Penjanje po kiši, magli ili, ne daj bože, grmljavini, nije preporučljivo. Osim toga, sa sobom treba poneti i nešto topliju garderobu, jer je na vrhu prilično hladno.
Moja poseta Kajmakčalanu bila je nešto komplikovanija, jer sam u Grčku doputovao vozom, odnosno bez sopstvenog vozila, pa sam morao da osmislim neki način kako da do ski centra Voras dođem. Najlakšom mi se učinila varijanta da od Soluna krenem vozom do Edese, a da odatle uzmem taksi.
Prema „planu i programu“ penjanje na Kajmakčalan planirao sam za 12. septembar, odnosno na godišnjicu početka bitke. Ipak, jurcanje po Solunu je učinilo svoje, pa odlučih da zbog umora odlazak pomerim za jedan dan, tj. za petak, koji igrom slučaja beše trinaesti.
Voz Solun – Edesa
Budim se u pet ujutru, pospan pakujem stvari i na silu doručkujem, jer će mi snage, ako krenem u osvajanje vrha planine, sigurno trebati. Još se nije razdanilo. Pokušavam da se setim da li još nešto treba da ponesem, ali mi ništa više ne pada na pamet.
Javljam se momku na recepciji hotela, a on mi otpozdravlja i traži ključ. Valjda je zbog natrpanog ranca pomislio da se odjavljujem iz hotela. Ulazim sa njim u kratak razgovor i na kraju mu ostavljam ključ. Možda je tako i bolje.
Za par minuta stižem do železničke stanice i kupujem kartu za Edesu. Radi se o dizel vozu br. 81 u 6:46 koji ide za Florinu, a Edesa mu je jedna od usputnih stanica.
Smeštam se u voz koji ubrzo kreće.
Dok voz grabi prema svom cilju polako počinje da sviće. Jutro nagoveštava lep dan što me veoma raduje, jer ukoliko je oblačnost niska, od posete Kajmakčalanu verovatno neće biti ništa.
Ranije nisam imao prilike da se vozim grčkom železnicom. Po brzini i načinu funkcionisanja rekao bih da je u rangu srpske. To se vrlo brzo pokaza tačnim, jer je usledilo polučasovno „ukrštanje“ u mestu Plati. Odatle se od pruge Solun – Atina odvaja krak prema Florini kojim se nekada moglo stići sve do Bitolja. Izgradnja pruge započeta je 1891., a završena 1894. godine još dok je oblast bila u sastavu Osmanskog carstva.
Nakon „ukrštanja“ voz kreće dalje. Teren kojim prolazi je ravničarski, ali kako putovanje odmiče sve više se naziru planine koje se pružaju iza ravnice.
Od Verije pruga skreće na sever, ide ivicom ravnice prema Skidri gde skreće na zapad prema Edesi. Pred njom lokomotiva počinje da bruji, jer se malo muči dok savlađuje uspon. Kroz prozor vagona nakratko se ukaza gradić koji ima malo neobičan položaj – na ivici litice.
Taksi Edesa – Ski centar Voras
Po dolasku u Edesu glavni zadatak mi beše da nađem prevoz do Ski centra Voras, odnosno taksi. Razgledanje grada i njegovog čuvenog vodopada bilo je u drugom planu.
Latih se fotoaparata koji mi se u ruci učini lakšim nego obično. Pošto nije hteo da se upali shvatih da su mi baterije ostale u hotelskoj sobi na punjaču. Pospanost prilikom pakovanja stvari uzela je svoj danak. Na sreću, sa sobom uvek nosim rezervni komplet baterija, pa posegnuh za njim.
Železnička stanica u Edesi
Voz Solun – Florina
Pomalo hladnjikavo septembarsko jutro nagoveštavalo je da je kraj leta blizu. Svežina mi je prijala, jer sam tokom šetnji po Solunu u prethodna tri dana malo i izgoreo, pa me je jutarnji vetrić prijatno rashlađivao.
Edesa je mali grad, pa vrlo brzo, koristeći navigaciju u telefonu, stigoh do taksi stanice. Na prethodnim putovanjima taksi sam minimalno koristio, ali u ovom slučaju on je bio jedino prevozno sredstvo kojim sam mogao da stignem do cilja.
Na taksi stanici beše dosta parkiranih vozila, a nekoliko taksista sedelo je na stolicama i klupi kraj drvene kućice koja je, pretpostavljam, centrala taksija. Upitah jednog od njih da li govori engleski i na njegov potvrdan odgovor rekoh mu da mi treba taksi do Kajmakčalana i nazad. Pokazah mu i odštampanu kartu sa Gugl mapa da ne bude neke zabune.
Napomenuh da bi morao da me čeka bar četiri sata, jer je najmanje toliko vremena potrebno da se popnem do vrha i vratim nazad. U konsultaciji sa kolegama saopštio mi je cenu od 70 evra. Pre putovanja u Grčku malo sam se preko interneta raspitao o cenama taksi prevoza i prema informacijama koje sam našao cena po kilometru je oko 0.74 evra, a čekanje oko 10-12 evra, tako da je cena koju mi je taksista saopštio za mene bila prihvatljiva. Pošto sam na Kajmakčalan išao sam, predložio mi je da pođe sa mnom do vrha, što sam prihvatio. Reče mi da je početkom septembra bio nedelju dana u Beogradu i da usput možemo da proćaskamo o Srbiji i njegovom putovanju. Pre nego što krenusmo put Kajmakčalana svratismo do zgrade u kojoj živi da se presvuče, jer bermude i majica kratkih rukava nisu garderoba u kojoj se ide na vrh planine Nidže.
Iz Edese krenusmo oko pola deset. Usput zastadosmo u jednom mestašcu (čijeg se imena, nažalost, ne sećam) da taksista, koji je u međuvremenu rekao da se zove Vangelis, na izvorištu napuni flašicu „Akva vive“. Ona mu je bila neka vrsta suvenira koja mu je ostala od putovanja u Srbiju.
Vožnja do ski centra protiče u prijatnom ćaskanju. Vangelis mi priča o svom putovanju u Srbiju i boravku u Beogradu. Osim jednog nesporazuma sa beogradskim taksistom drugih problema nije bilo. Beše mi drago što su mu utisci sa putovanja pozitivni. Rekoh mu da volim da putujem, da sam u Grčkoj prvi put, kao i da sam do sada najviše putovao po Istočnoj Evropi. Pomenuh mu i da radim kao prevodilac za ruski jezik, na šta on odgovori da Ruse, Grke i Srbe „vezuje jedan krst“. Za sebe reče da voli lov i da je ljubitelj oružja, kao i da ima želju da u Srbiji odstreli jelena, jer ih u Grčkoj nema. Dotakosmo se i neizbežne teme o migrantima, kojih u Grčkoj, koliko sam u Solunu mogao da vidim, ima dosta. Mišljenja je da su migranti zapravo deo plana Izraela da islamizuje Evropu i da će za koju deceniju Evropa biti „u problemu“. Stavovi su nam se poklopili.
Nailazimo na deo puta bez asfalta koji je samo nasut tucanikom. Vangelis nakratko zaustavlja auto i pokazuje mi u pravcu guste šume u daljini. Kaže da se zove Crna šuma i da su se u njoj tokom Drugog svetskog rata skrivali grčki partizani. Nastavljamo dalje.
Uspon na kotu 2525
Nakon nešto manje od sat vremena vožnje stigosmo do ski centra. Pošto je termometar u automobilu pokazivao svega 11 stepeni, obukoh jaknu, a Vangelis navuče na sebe duksericu. Auto ostavismo kod kraja asfaltiranog puta odakle nastavismo peške.
Vangelis mi govori da je tri puta bio na vrhu planine, pa ga puštam da on izabere pravac kretanja. Moj prvobitni plan je bio da se sam popnem do vrha, a da me taksista čeka na parkingu ski centra, jer nisam računao na to da će mi neko od njih praviti društvo do gore. Zbog toga sam pre putovanja proučio teren i znam da treba pratiti stubove žičara, a kada se oni završe skrenuti levo.
Počinjemo da se penjemo i iza sebe ostavljamo objekte ski centra.
Oko petsto metara ispred nas opažamo još nekoliko posetilaca koji idu prema vrhu. Kreću se sporo i idu nekako ukoso, valjda da bi im bilo što manje naporno, a povremeno prave i pauze.
Pošto mi je kondicija na niskom nivou sa mukom savlađujem uzbrdicu koja je tu, na početku uspona, najveća. Nakon nekoliko koraka kroz glavu mi prođe misao o tome koliko je čovek mali u odnosu na planinu i koliko obična šetnja do vrha može biti naporna. Kako li je tek penjati se sa puškom i vojničkom opremom na sebi uz eksplozije artiljerijskih granata i kišu kuršuma? Mislim da se slobodno može reći da su srpski vojnici koji su krenuli u osvajanje Kajmakčalana pred sobom imali dva neprijatelja – bugarsku vojsku i samu planinu. Snagu da savladaju obe prepreke ulivala im je želja da otvore „kapiju slobode“, kako su Kajmakčalan zvali, i da se što pre vrate u otadžbinu.
Nakon velike uzbrdice na početku, uspon postaje nešto blaži. Pošto nismo pravili pauze i „vijugali“ ubrzo smo prestigli grupu koja je u početku bila par stotina metara ispred nas.
Sa planine se pruža lep pogled na Ostrovsko jezero (grč. Λίμνη Βεγορίτιδα, Limni Vegoritida) i jezero Petron (gr. Λίμνη Πετρών, Limni Petron).
Na prvi pogled reklo bi se da je u pitanju jedno jezero, jer se ne vidi deo kopna koji ih razdvaja. U blizini Ostrovskog jezera tokom Prvog svetskog rata nalazila se Bolnica škotskih žena. Sastojala se od 200 šatora i bila je pod komandom srpske vojske.
U razgovoru sa Vangelisom vreme brzo prolazi. Nakon otprilike sat vremena pešačenja počinju da se naziru ostaci „Borisovog grada“, odnosno utvrđeni položaji bugarske vojske.
Položaje su činila tri reda rovova između kojih je bila razvučena bodljikava žica. Na nekim mestima, zbog stenovitog tla, ukopavanje nije bilo izvodljivo, zbog čega su zakloni i grudobrani pravljeni od kamena.
Odbrambene bugarske položaje činila su i mitraljeska gnezda, a neka od njih se i danas mogu videti.
Nastavljamo dalje prema vrhu. U daljini se ukazuje naš cilj – kapela Svetog Ilije.
Dolazimo do ukopanih bugarskih rovova koji kao zmija vijugaju padinom Kajmakčalana koja više nije tako strma, već pri vrhu više liči na zaravan.
Pažnju nam privuče krst u daljini.
Pošto nije bio baš tako blizu, odlučujemo da ga izbliza osmotrimo u povratku.
Inače, sa osvajanjem Kajmakčalana započelo se 12. septembra 1916. godine. Jurišu srpske vojske prethodila je snažna artiljerijska priprema. Borbe su se vodile šest dana i 18. septembra neosvojivi „Borisov grad“ bio je zauzet.
Međutim, bugarska vojska dobija pojačanje, pokreće kontranapad i 26. septembra ponovo zauzima ceo Kajmakčalan. Drinskoj diviziji, koja je u borbama za kotu 2525 pretrpela znatne gubitke, u pomoć priskaču delovi Dunavske divizije i Dobrovoljački odred vojvode Vuka. 30. septembra ujutru, nakon dvočasovne artiljerijske pripreme, usledio je juriš nakon koga je najviši vrh planine Nidže konačno zauzet. U narednim danima zauzimaju se i okolni visovi Kočobej, Vilica, Sivi breg, Starkov zub, Starkov grob i Floka, a Bugari se u rasulu povlače prema Crnoj reci.
Zvučaće možda neverovatno, ali u osvajanju Kajmakčalana osim srpske vojske učestvovao je i odred albanske žandarmerije Esad Paše Toptanija.
Sliku bojišta nakon bitke možda je najbolje u svom „Ratnom dnevniku“ opisao Milutin M. Ristić: „Leševi su rastureni … Većina su razdrljeni, raskopčani i polunagi. Kod mnogih zjape rane preko kojih se prelila usirena krv. Puno njih bilo je sa prebijenim nogama, razmrcvarenim glavama i polomljenim rebrima. Sav prostor ovog poprišta pokriven je razbacanim puškama, polomljenim mitraljezima … Nastojao sam da se naviknem i da vidim do kojih granica ide svirepost životinje koja se zove rat … Pred leševima naših vojnika zastadoh kao prikovan. Hitali su svojim kućama pa ovde ostali … Pravi bol tek sada osetih. Jadni ostatak srpskog naroda niko ne štedi, on leševima označuje put ka otadžbini … Svuda je vladala duboka tišina, prestala je grmljavina topova i klokot mitraljeza i pušaka. Snežne pahuljice lagano su padale milujući ukočene obraze hranitelja ostavljenih … Nežni beli pokrov pokrivao je postepeno pale heroje u čijim se ukočenim, nepokretnim zenicama, ogledahu pusta sela, rasturene kuće, ojađene majke, ucveljene ljube, ostavljena nejač i svi propali ideali lične prirode …“.
Ništa manje potresno nije ni svedočenje očevica, Đorđa Lazarevića: „Stupam na poljanu bugarske pogibije. Ovakav broj leševa, na takvom prostranstvu, ja još nisam video. Gledao sam na Kosmaju sakupljene naše i austrougarske leševe radi sahrane; posmatrao sam Kumanovsko razbojište odmah posle svršene bitke, ali sve to nije ni približna slika onoga što sam video na platou Kajmakčalana… Rovovi duboki 1,5 m na ponekim mestima puni. Po dvoje-troje presamićeni, zgrčeni, jedan uz drugog, leže u gomilama …“.
Na Kajmakčalanu je poginulo, ponajviše od bugarske artiljerije, 4634 srpskih vojnika i oficira. Gubici bugarske vojske prema njihovim izvorima iznosili su 1876 ubijenih vojnika i 51 oficir. Bugari takođe navode da je srpska vojska imala jaku artiljerijsku podršku i bolje snabdevanje, jer se dopremanje artiljerijske municije konstantno vršilo železnicom, odnosno prugom koja je prolazila u podnožju planine, dok je bugarska artiljerija snabdevana iz pozadine udaljene sto kilometara. Takođe pominju da ih je bilo manje, da su bili slabije naoružani i da zbog stenovitog terena nisu mogli da se ukopaju niti bilo gde sakriju od artiljerijske vatre. O tome kojom je žestinom srpska i saveznička artiljerija tukla Kajmakčalan, govori činjenica da je planinski vrh „skraćen“ za četiri metra i sada iznosi 2521 metar umesto nekadašnjih 2525.
U spomen na izginule srpske junake na koti 2525 podignuta je kapela Svetog Ilije do koje stižemo nakon nešto manje od dva sata pešačenja od ski centra.
Izgradnja je započeta 1928. godine po nalogu kralja Aleksandra I Karađorđevića, čija se posveta nalazi iznad vrata kapele.
U potpisu je stajalo „Aleksandar“, ali su bugarski okupatori tokom Drugog svetskog rata potpis sastrugali, pa se vidi samo deo slova „A“.
Zvono za zvonaru koja se nalazi kraj kapele podario je veliki naučnik Mihajlo Pupin, ali ono prema nekim pričama nije sačuvano, već je ukradeno.
Ograda oko kapele napravljena je od sakupljene bodljikave žice i delova artiljerijskih granata.
Unutrašnjost kapele prilično je skromna. Zidove ukrašavaju ikone i slike svetaca koje donose posetioci.
Tu je i urna u kojoj je bilo pohranjeno srce velikog prijatelja srpskog naroda – doktora Arčibalda Rajsa koji je želeo da nakon smrti njegovo srce počiva upravo tu, na Kajmakčalanu.
OVDE U OVOJ URNI
NA VRHU KAJMAKČALANA
ZLATNO SRCE SPAVA
PRIJATELJA SRPSKOG
IZ NAJTEŽIH DANA
VOJNIKA PRAVDE ISTINE I PRAVA
ŠVAJCARCA RAJSA
8. AVGUSTA 1929. G.
UDRUŽENJE
REZERVNIH OFICIRA BEOGRAD
Srca u urni odavno nema, a šta se sa njim desilo niko sa potpunom sigurnošću ne može da kaže. Jedna od verzija, koja je najverovatnije istinita, je da su početkom Drugog svetskog rata bugarski vojnici iz osvete razbili urnu, a srce bacili, jer je Bugarima doktor Rajs bio trn u oku zbog dokumentovanja mnogobrojnih zločina koje je nad civilnim srpskim stanovništvom počinila njihova vojska. Zbog tog njegovog rada zvali su ga srpskim plaćenikom. Druga verzija je da su vojnici JNA pri povlačenju iz Makedonije odneli srce sa sobom, a treća da su to učinili grčki vojnici.
Svoje stavove o Srbiji i Srbima doktor Rajs izneo je u knjizi „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe“ koja predstavlja svojevrsni politički testament srpskom narodu. Svako ko je pročitao to njegovo delo lako može da zaključi da nikakvu pouku kao narod nismo iz njega izvukli i da je sadašnja politička scena praktično identična onoj, koju je doktor Rajs u svom delu kritikovao. Knjiga je napisana 1928. godine, ali je prvo izdanje doživela tek devedesetih godina prošloga veka, što ide u prilog činjenici da „istina boli“ i da je doktor Rajs bio u pravu.
U podu kapele nekada su se nalazile čaure topovskih granata, poređane tako da formiraju krst. Većina granata je povađena, a prostor je popunjen betonom.
Prema jednoj od verzija čaure su se našle na meti kolekcionara, a prema drugoj iskopane su jer se tragalo za zlatom koje je prema lokalnoj legendi u tursko vreme na vrhu planine zakopao neki kradljivac.
Kapela je poslednji put obnovljena 2016. godine uoči obeležavanja stogodišnjice bitke i sada je u solidnom stanju. Krst na krovu je tada ispravljen, ali se u međuvremenu, šiban surovim planinskim vetrovima, ponovo iskrivio.
Pogledah u nebo i videh oblake koji prosto lete preko njega. Na vrhu je bilo prilično vetrovito, a kolika je bila temperatura sa sigurnošću ne mogu da kažem. Nije mi bilo hladno, jer sam na sebi imao jaknu, a osim toga, pešačenje nas je dobro zagrejalo, pa nisam osećao nikakvu hladnoću. A da nije bilo baš toplo govori činjenica da mi je mobilni telefon u ruci sa oko 45% popunjenosti baterije vrlo brzo pao na 5%, a zatim se i ugasio, pa sam morao da ga stavim u džep od pantalona da se malo zagreje.
Nedaleko od kapele nalaze se crkveni dom i stražara.
Oba objekta su u vrlo lošem stanju i mislim da neće još dugo odolevati surovim kajmakčalanskim zimama.
Na mestu gde se kapela nalazi nakon Balkanskih ratova uspostavljena je granica između Srbije i Grčke. Posle ujedinjenja bila je to granica Kraljevine Jugoslavije, zatim SFRJ, a nakon njenog raspada postala je granica Makedonije i Grčke. U daljini usamljeno stoji napuštena karaula „Kajmakčalan“ makedonske vojske.
Spuštamo se prema spomen kosturnici.
Kao i kapela, i ona je obnovljena 2016. godine.
Na bočnim stranama, pomalo čudnim slovima, ispisane su reči:
„Spavajte mirno orlovi srpske slave i ponos Jugoslavije.“
„Ovde su upokojeni divjunaci pali za ujedinjenje Jugoslavije.“
„Mir junacima“
„17. septembar 1916.“
Znak u blizini upozorava da je silazak u kosturnicu zabranjen, ali ignorišem zabranu i spuštam se unutra.
U kosturnici počivaju kosti srpskih vojnika pronađenih u godinama posle bitke.
Nakon obilaska kosturnice zadržavamo se još malo na vrhu i uživamo u pogledu koji je fenomenalan. Do tada nisam imao prilike da boravim na tako visokoj planini, pa sam jednom rečju bio oduševljen. Teško je pomisliti da se na jednom takvom mestu može voditi rat.
Odlučujemo da krenemo nazad. Iza nas ostaju kapela i kosturnica.
Ispod jedne stene ugledah drveni krst, pa priđosmo da vidimo o čemu se radi.
Na krstu su, rekao bih, na bugarskom jeziku ispisane neke reči za koje nisam siguran šta tačno znače.
Poprište bitke obilaze i potomci poginulih bugarskih vojnika, pa je krst ostavio verovatno neko od njih. Prva zvanična delegacija bugarske države posetila je Kajmakčalan 20. septembra 2016., kada je održan parastos izginulim vojnicima i oficirima. Par meseci ranije postavljena je spomen ploča, koja je ubrzo uništena, slobodno se može reći, u velikom stilu.
Spuštamo se padinom Kajmakčalana. Ispred nas ponovo vijugaju ostaci rovova.
Pažljivo ih zagledamo u nadi da ćemo naći neki „suvenir“. Vangelisu to ide bolje od ruke i ubrzo pronalazi nekoliko čaura, gelera artiljerijskih granata, pa čak i puščano zrno. Ja nađoh bodljikavu žicu. Pogledom tražimo i onaj krst koji videsmo u dolasku. Ubrzo ga pronalazimo.
Navodno je na tom mestu sahranjen nepoznati srpski oficir koji je poginuo u prvim danima bitke.
Potraga za „suvenirima“ završi se pronalaskom okvira sa pet metaka.
Sam okvir je skoro u potpunosti pojela rđa, dok su meci, uzimajući u obzir koliko su vremena ležali u zemlji, bili u odličnom stanju i u njima se još nalazio barut.
Spuštanje nazad prema ski centru prošlo je bez problema. Nizbrdica je pred kraj dosta velika, pa treba biti oprezan. Pošto se nismo vraćali istim putem u povratku preskočismo i neki potočić.
Poseta Kajmakčalanu zbog društva koje sam neplanirano imao prošla je bolje nego što sam planirao. Na svim prethodnim putovanjima svaki put kada bih stigao do cilja osetio bih radost i zadovoljstvo. Tako je bilo i sada, ali je osećaj bio drugačiji, jači, jer sam posetio mesto koje je deo naše istorije i simbol snage i hrabrosti srpskog vojnika, ali i pokazatelj koliko je cena slobode visoka.
Krećemo nazad za Edesu. Iza mene ostaju padine Kajmakčalana, nemi svedoci jedne velike bitke i večno počivalište junaka koji svojom hrabrošću ispisaše najsvetlije stranice naše istorije.
SLAVA JUNACIMA POGINULIM NA PRAGU OTADŽBINE!