07.05.2015.
Taksista me je vratio nazad do centra grada, odnosno do Gogoljeve ulice. Račun je iznosio oko 150000 beloruskih rubalja. Pošto kod sebe nisam imao beloruske rublje, dao sam mu 10 evra.
Dalji obilazak grada sam nastavio peške od raskrsnice Gogoljeve i Lenjinove ulice na kojoj se nalazi spomenik ruskom piscu ukrajinskog porekla Nikolaju Vasiljeviču Gogolju. Bronzana bista postavljena je 1962., odnosno na 110. godišnjicu piščeve smrti.
Spomenik Gogolju
Ono što Gogoljevu ulicu izdvaja od drugih ulica je svakako aleja kovanih fenjera koja se prostire praktično duž celog njenog pešačkog dela. Aleja je otvorena 2013. na dan oslobođenja Bresta u Drugom svetskom ratu. Kompozicije fenjera uglavnom simbolizuju delatnost preduzeća ili organizacije o čijem trošku je fenjer napravljen i postavljen. Nekoliko fenjera posvećeno je Gogoljevom stvaralaštvu.
Fenjer na temu Gogoljevog „Nosa“
Duž pešačkog dela ulice se nalaze drvoredi kestena koji šetnju ulicom čine još prijatnijom.
Ono što mi se posebno svidelo bila je metalna ograda koja je ograđivala aleju i nije dozvoljavala da se parkira „gde ko stigne“.
Đavo sa džakom iz Gogoljeve zbirke pripovedaka „Večeri na salašu kraj Dikanjke“
Ulicom Gogolja krenuo sam do njene raskrnice sa Sovjetskom ulicom na kojoj je 2009. godine otkriven spomenik hiljadugodišnjici grada Bresta, što zapravo predstavlja uvertiru u proslavu jubileja, pošto se Brest (Berestje) u najstarijem ruskom letopisu „Povest minulih leta“ prvi put pominje 1019. godine. Na vrhu spomenika je anđeo čuvar koji u jednoj ruci drži krst, a u drugoj štit. Ispod njega su figure ličnosti koje su ostavile značajan trag u istoriji grada. Prva od njih je vladimiro-volinski knez Vladimir Vasiljkovič koji u ruci drži Kamenecku kulu, sagrađenu 1276. po njegovom naređenju. Pored njega, sa mačem u ruci i krunom na glavi, nalazi se figura Vitolda, kneza Velike kneževine Litvanije. Knez Vitold i poljski kralj Jagailo su upravo u Brestu 1409. godine razradili plan Bitke kod Grinvalda u kojoj je zadat odlučujući udarac Tevtonskom redu. Treća figura na spomeniku je Nikolaj Redzivil Crni – državnik Velike kneževine Litvanije koji je sredinom XVI veka upravljao Brestom. Tokom njegove uprave u Brestu je organizovana štamparija u kojoj je štampana Brestovska biblija. Kompoziciju dopunjuju figure majke, vojnika i letopisca.
Spomenik hiljadugodišnjici Bresta
Ispod figura se nalazi kružni reljef ukupne površine 11 kvadratnih metara na kome su prikazani najvažniji događaji iz istorije grada: legenda o osnivanju grada, njegova izgradnja, fragment iz Bitke kod Grinvalda, izdavanje Brestovske biblije, odbrana Brestovske tvrđave 1941. godine i osvajanje kosmosa.
Kompoziciju upotpunjuje dvanaest ploča na kojima se pominju najbitniji događaji iz istorije grada, počevši od njegovog prvog pominjanja 1019. pa sve do 1991. godine kada Brest postaje oblasni centar nezavisne Republike Belorusije.
Za osnivanje Bresta vezano je nekoliko legendi, a prema jednoj od njih Brest je osnovao bogati trgovac koji je sa svojim karavanom prolazio kroz gustu šumu i zaglavio se u blatu. Kad je video da nema drugog načina da se izvuku, trgovac naredi slugama da poseku drveće i preko blata nabacaju stabla. Sluge tako i učiniše, pa karavan nekako nastavi put. U znak zahvalnosti paganskom bogu Velesu za spas iz blata, trgovac odluči da kraj obližnje rečice, koja se uliva u veću reku i sa njom obrazuje ostrvo, napravi paganski hram. U povratku, nakon uspešno obavljenog posla, karavan se zaustavio kod hrama. Tu napraviše nekoliko izbi i odlučiše da se trajno nastane. U sećanje na težak put po blatu i način na koji su se iz njega iščupali, novi grad nazvaše Berestje, što može značiti brezova kora (rus. berёsta) ili brest (rus. berest).
Od spomenika hiljadugodišnjici Bresta skrenuh u centralnu gradsku ulicu čiji naziv „Sovjetska“ malo para uši, jer asocira na Sovjetski Savez koji je davno otišao u istoriju. Ulica je više puta menjala naziv u zavisnosti od toga kojoj državi je grad pripadao. U XIX veku se zvala Milionska, a početkom XX veka Policijska. 1921., kada nakon potpisivanja mira u Rigi grad prelazi u poljske ruke, preimenovana je u Ulicu majora Jeržija Dombrovskog. Naziv Sovjetska prvi put dobija 1939. godine. Tokom nemačke okupacije zvala se Generalštrase, a nakon oslobođenja grada u julu 1944. godine ponovo postaje Sovjetska.
Sovjetska ulica
Tridesetih godina XX veka ulica je bila trgovački centar u kome su se nalazili jevrejski dućani, juvelirske radnje, berbernica, apoteka i banka.
Slika Berestja u XVII veku na jednoj od ograda u Sovjetskoj ulici
Veći deo ulice je pešačka zona sa dosta kafića, restorana i prodavnica. 2013. godine svečano je otvoren veliki šoping centar „Didas Persija“, sagrađen novcem iranskog investitora.
Šoping centar „Didas Persija“ u Sovjetskoj ulici
Ono što Sovjetskoj ulici daje poseban šarm svakako su petrolejski fenjeri koje svako veče fenjerdžija ručno pali.
Nakon šetnje po Sovjetskoj ulici skrenuh u jednu od bočnih ulica i stigoh do Lenjinovog trga i Lenjinove ulice. Na tom mestu, ispred sadašnje zgrade Brestovskog oblasnog izvršnog komiteta, 22. septembra 1939. obavljena je ceremonija koja je označila prelazak Brest-Litovska iz nemačkih u sovjetske ruke. Sa nemačke strane ceremoniji je prisustvovao general Hajnc Guderijan, a sa sovjetske komandir 29. lake tenkovske brigade Semjon Krivošein. Da bi Englezima i Francuzima dokazali da je SSSR njihov saveznik Nemci su ovaj događaj na sve načine želeli da prikažu kao zajedničku paradu, pa je Guderijan insistirao da na trgu budu zajedno postrojene nemačke i sovjetske jedinice. Krivošein je to odbijao i insistirao na odvojenom prolasku jedinica u marševskoj koloni.
Lenjinov trg i zgrada Brestovskog oblasnog izvršnog komiteta
Prema rečima očevidaca ulicom su najpre prošle jedinice nemačkog XIX motorizovanog korpusa. Zatim je Guderijan održao kratak govor u kome je izjavio da se „ruska tvrđava Brest“ predaje sovjetskoj strani, posle čega je usledilo spuštanje nemačke zastave uz intoniranje nemačke himne. Nakon toga, nekoliko rečenica je prozborio Krivošein, a uz zvuke Internacionale podignuta je zastava SSSR-a. Nemci zatim napuštaju grad u pravcu Brestovske tvrđave, a nakon njihovog odlaska ulicom prolazi sovjetska 29. samostalna tenkovska brigada.
Od 1939. do 1941. ulica i trg su imali isti naziv – 17. septembar. Tokom nemačke okupacije trg je preimenovan u „Adolf Hitler Platz“, a nakon oslobođenja 1944. vraćen mu je predratni naziv. Konačan naziv ulica i trg dobijaju dobijaju 1948., a 1958. godine prostor se upotpunjava Lenjinovim spomenikom koji se postavlja pored zgrade Brestovskog oblasnog izvršnog komiteta. Mislim, kakav bi to bio Lenjinov trg bez njegovog spomenika.
Spomenik besmrtnom vođi Oktobarske revolucije
Od Lenjinovog trga krenuh prema železničkoj stanici. Usput sam svratio u samouslugu da kupim neke stvari za nastavak puta. Cene namirnica u Belorusiji su niže nego u Srbiji, što je i logično, jer im je i prosečna plata niža. Prodavnica je bila dobro snabdevena, a ono što mi je skrenulo pažnju bile su konzerve sa dinstanim goveđim i svinjskim mesom (u žargonu „tušonka“ (rus. tušёnka)), pošto su znatno jeftinije od naših gotovih jela koja sam ja poneo sa sobom i zbog kojih je ranac dosta „dobio na težini“.
Od prodavnice nastavih dalje prema železničkoj stanici. Pošto sam praktično ceo dan proveo u šetnji po tvrđavi i gradu bio sam baš gladan, pa svratih u stanični bistro da nešto pojedem. Želeo sam da probam nešto čega nema u našim pekarama, pa sam se odlučio za „čeburek“ – tradicionalno tatarsko-tursko jelo koje bih najjednostavnije opisao kao prženo testo napunjeno mesom. Sama reč „čeburek“ potiče iz krimsko-tatarskog jezika. Jelo je rasprostranjeno u svim državama bivšeg SSSR-a i kao što kod nas postoje buregdžinice, tako tamo postoje takozvane „čeburečnice“ u kojima se prodaju čebureci punjeni različitim vrstama mesa. Meso je bilo ukusno, ali je testo bilo nekako žilavo, verovatno zato što čeburek nije bio baš svež. S obzirom da sam bio mrtav gladan, to mi u tom trenutku nije smetalo.
Pokupih ranac iz garderobe železničke stanice i krenuh prema njenoj moskovskoj strani. Voz je bio postavljen na prvom koloseku, a ukrcavanje je bilo u toku. Pored vrata svakog vagona stajao je sprovodnik ili sprovodnica. Sprovodnice su izgledale veoma elegantno, nisu nosile pantalone, već suknje, a na glavi su imale kape pilotke. Osim provere karata sprovodnik vagona ima još gomilu drugih obaveza, od kojih su svakako najbitnije održavanje čistoće i reda u vagonu. Pored toga, sprovodnik putnicima služi čaj ili kafu, a takođe informiše svakog putnika da se voz približava stanici na kojoj putnik treba da izađe. Pošto se radilo o međunarodnom vozu sprovodniku sam pre ulazka u vagon pored karte morao da pokažem i pasoš.
Vagon je bio skoro pun. Na mesto pored mog sela je jedna devojka, pa sam pomislio da ću ćaskajući sa njom moći malo da prekratim vreme. Međutim, nakon što je sela odmah je stavila slušalice u uši i time pokazala da nije zainteresovana za bilo kakvu komunikaciju. Bočno od mene sedeo je mlađi muškarac sa ženom. Bio je tamnije puti, a žena je nosila maramu na glavi. Sa njima je putovalo još dvoje male dece i još jedan, takođe mlađi muškarac. Pričali su meni nerazumljivim jezikom. Pretpostavio sam da se radi o Čečenima koji u Brestu ne predstavljaju retkost pošto veliki broj njih svakodnevno iz Belorusije pokušava da uđe u Poljsku, a odatle krene dalje na zapad.
Pošto oko mene nije bilo ni jednog zanimljivog sagovornika utonuo sam u sopstvene misli i razmišljao o proteklom danu. Moram priznati da su me Brest i, uopšte, Belorusija, izuzetno prijatno iznenadili. Sa sigurnošću mogu da kažem da je priča o Belorusiji kao državi kojom „gvozdenom“ pesnicom upravlja Aleksandar Lukašenko jedna velika glupost koja se plasira svi znamo odakle. Bilo mi je drago što sam prvi kontakt sa postsovjetskim prostorom ostvario baš tu, u Brestu, u Belorusiji i što odatle mogu da ponesem samo pozitivne utiske. Najjači utisak ostavila je, naravno, Brestovska tvrđava – simbol hrabrosti i vojničke časti sovjetskog vojnika, ali i mesto velike patnje i stradanja koje zaslužuje duboko poštovanje. Sam Brest će mi u sećanju ostati kao grad sa čistim ulicama, novim fasadama, uređenim zelenim površinama i brojnim spomenicima i zgradama koje podsećaju na njegovu burnu istoriju.
Voz je krenuo na vreme i vrlo brzo nakon polaska kroz vagon je prošao sprovodnik i pokupio karte, što je standardna procedura. Putnik kartu dobija nazad neposredno pre stanice na kojoj treba da izađe. Od Bresta do Moskve ima 1095 km, odnosno, bio sam negde na polovini puta i čekala me je vožnja od oko 13 sati. Devojka koja je sedela do mene izašla je u Baranovičima, a pošto novih putnika nije bilo mogao sam malo da se „raskomotim“.
Nakon četiri sata vožnje stigosmo u Minsk u kome je voz stajao petnaestak minuta, pa su pušači mogli da zadovolje svoju potrebu za nikotinom. Oko ponoći smo bili u Orši koja se nalazi oko 50-ak kilometara od belorusko-ruske granice. Putnici su uglavnom već spavali i to u nekim čudnim položajima koji nisu delovali tako udobno za spavanje. Ništa mi drugo nije preostalo nego da i ja probam da „napipam“ neki takav položaj i malo odspavam.