07.05.2015.
Таксиста ме је вратио назад до центра града, односно до Гогољеве улице. Рачун је износио око 150000 белоруских рубаља. Пошто код себе нисам имао белоруске рубље, дао сам му 10 евра.
Даљи обилазак града сам наставио пешке од раскрснице Гогољеве и Лењинове улице на којој се налази споменик руском писцу украјинског порекла Николају Васиљевичу Гогољу. Бронзана биста постављена је 1962., односно на 110. годишњицу пишчеве смрти.
Споменик Гогољу
Оно што Гогољеву улицу издваја од других улица је свакако алеја кованих фењера која се простире практично дуж целог њеног пешачког дела. Алеја је отворена 2013. на дан ослобођења Бреста у Другом светском рату. Композиције фењера углавном симболизују делатност предузећа или организације о чијем трошку је фењер направљен и постављен. Неколико фењера посвећено је Гогољевом стваралаштву.
Фењер на тему Гогољевог „Носа“
Дуж пешачког дела улице се налазе дрвореди кестена који шетњу улицом чине још пријатнијом.
Оно што ми се посебно свидело била је метална ограда која је ограђивала алеју и није дозвољавала да се паркира „где ко стигне“.
Ђаво са џаком из Гогољеве збирке приповедака „Вечери на салашу крај Дикањке“
Улицом Гогоља кренуо сам до њене раскрнице са Совјетском улицом на којој је 2009. године откривен споменик хиљадугодишњици града Бреста, што заправо представља увертиру у прославу јубилеја, пошто се Брест (Берестје) у најстаријем руском летопису „Повест минулих лета“ први пут помиње 1019. године. На врху споменика је анђео чувар који у једној руци држи крст, а у другој штит. Испод њега су фигуре личности које су оставиле значајан траг у историји града. Прва од њих је владимиро-волински кнез Владимир Васиљкович који у руци држи Каменецку кулу, саграђену 1276. по његовом наређењу. Поред њега, са мачем у руци и круном на глави, налази се фигура Витолда, кнеза Велике кнежевине Литваније. Кнез Витолд и пољски краљ Јагаило су управо у Бресту 1409. године разрадили план Битке код Гринвалда у којој је задат одлучујући ударац Тевтонском реду. Трећа фигура на споменику је Николај Редзивил Црни – државник Велике кнежевине Литваније који је средином XVI века управљао Брестом. Током његове управе у Бресту је организована штампарија у којој је штампана Брестовска библија. Композицију допуњују фигуре мајке, војника и летописца.
Споменик хиљадугодишњици Бреста
Испод фигура се налази кружни рељеф укупне површине 11 квадратних метара на коме су приказани најважнији догађаји из историје града: легенда о оснивању града, његова изградња, фрагмент из Битке код Гринвалда, издавање Брестовске библије, одбрана Брестовске тврђаве 1941. године и освајање космоса.
Композицију употпуњује дванаест плоча на којима се помињу најбитнији догађаји из историје града, почевши од његовог првог помињања 1019. па све до 1991. године када Брест постаје обласни центар независне Републике Белорусије.
За оснивање Бреста везано је неколико легенди, а према једној од њих Брест је основао богати трговац који је са својим караваном пролазио кроз густу шуму и заглавио се у блату. Кад је видео да нема другог начина да се извуку, трговац нареди слугама да посеку дрвеће и преко блата набацају стабла. Слуге тако и учинише, па караван некако настави пут. У знак захвалности паганском богу Велесу за спас из блата, трговац одлучи да крај оближње речице, која се улива у већу реку и са њом образује острво, направи пагански храм. У повратку, након успешно обављеног посла, караван се зауставио код храма. Ту направише неколико изби и одлучише да се трајно настане. У сећање на тежак пут по блату и начин на који су се из њега ишчупали, нови град назваше Берестје, што може значити брезова кора (рус. берёста) или брест (рус. берест).
Од споменика хиљадугодишњици Бреста скренух у централну градску улицу чији назив „Совјетска“ мало пара уши, јер асоцира на Совјетски Савез који је давно отишао у историју. Улица је више пута мењала назив у зависности од тога којој држави је град припадао. У XIX веку се звала Милионска, а почетком XX века Полицијска. 1921., када након потписивања мира у Риги град прелази у пољске руке, преименована је у Улицу мајора Јержија Домбровског. Назив Совјетска први пут добија 1939. године. Током немачке окупације звала се Генералштрасе, а након ослобођења града у јулу 1944. године поново постаје Совјетска.
Совјетска улица
Тридесетих година XX века улица је била трговачки центар у коме су се налазили јеврејски дућани, јувелирске радње, берберница, апотека и банка.
Слика Берестја у XVII веку на једној од ограда у Совјетској улици
Већи део улице је пешачка зона са доста кафића, ресторана и продавница. 2013. године свечано је отворен велики шопинг центар „Дидас Персија“, саграђен новцем иранског инвеститора.
Шопинг центар „Дидас Персија“ у Совјетској улици
Оно што Совјетској улици даје посебан шарм свакако су петролејски фењери које свако вече фењерџија ручно пали.
Након шетње по Совјетској улици скренух у једну од бочних улица и стигох до Лењиновог трга и Лењинове улице. На том месту, испред садашње зграде Брестовског обласног извршног комитета, 22. септембра 1939. обављена је церемонија која је означила прелазак Брест-Литовска из немачких у совјетске руке. Са немачке стране церемонији је присуствовао генерал Хајнц Гудеријан, а са совјетске командир 29. лаке тенковске бригаде Семјон Кривошеин. Да би Енглезима и Французима доказали да је СССР њихов савезник Немци су овај догађај на све начине желели да прикажу као заједничку параду, па је Гудеријан инсистирао да на тргу буду заједно постројене немачке и совјетске јединице. Кривошеин је то одбијао и инсистирао на одвојеном проласку јединица у маршевској колони.
Лењинов трг и зграда Брестовског обласног извршног комитета
Према речима очевидаца улицом су најпре прошле јединице немачког XIX моторизованог корпуса. Затим је Гудеријан одржао кратак говор у коме је изјавио да се „руска тврђава Брест“ предаје совјетској страни, после чега је уследило спуштање немачке заставе уз интонирање немачке химне. Након тога, неколико реченица је прозборио Кривошеин, а уз звуке Интернационале подигнута је застава СССР-а. Немци затим напуштају град у правцу Брестовске тврђаве, а након њиховог одласка улицом пролази совјетска 29. самостална тенковска бригада.
Од 1939. до 1941. улица и трг су имали исти назив – 17. септембар. Током немачке окупације трг је преименован у „Adolf Hitler Platz“, а након ослобођења 1944. враћен му је предратни назив. Коначан назив улица и трг добијају добијају 1948., а 1958. године простор се употпуњава Лењиновим спомеником који се поставља поред зграде Брестовског обласног извршног комитета. Мислим, какав би то био Лењинов трг без његовог споменика.
Споменик бесмртном вођи Октобарске револуције
Од Лењиновог трга кренух према железничкој станици. Успут сам свратио у самоуслугу да купим неке ствари за наставак пута. Цене намирница у Белорусији су ниже него у Србији, што је и логично, јер им је и просечна плата нижа. Продавница је била добро снабдевена, а оно што ми је скренуло пажњу биле су конзерве са динстаним говеђим и свињским месом (у жаргону „тушонка“ (рус. тушёнка)), пошто су знатно јефтиније од наших готових јела која сам ја понео са собом и због којих је ранац доста „добио на тежини“.
Од продавнице наставих даље према железничкој станици. Пошто сам практично цео дан провео у шетњи по тврђави и граду био сам баш гладан, па свратих у станични бистро да нешто поједем. Желео сам да пробам нешто чега нема у нашим пекарама, па сам се одлучио за „чебурек“ – традиционално татарско-турско јело које бих најједноставније описао као пржено тесто напуњено месом. Сама реч „чебурек“ потиче из кримско-татарског језика. Јело је распрострањено у свим државама бившег СССР-а и као што код нас постоје бурегџинице, тако тамо постоје такозване „чебуречнице“ у којима се продају чебуреци пуњени различитим врстама меса. Месо је било укусно, али је тесто било некако жилаво, вероватно зато што чебурек није био баш свеж. С обзиром да сам био мртав гладан, то ми у том тренутку није сметало.
Покупих ранац из гардеробе железничке станице и кренух према њеној московској страни. Воз је био постављен на првом колосеку, а укрцавање је било у току. Поред врата сваког вагона стајао је спроводник или спроводница. Спроводнице су изгледале веома елегантно, нису носиле панталоне, већ сукње, а на глави су имале капе пилотке. Осим провере карата спроводник вагона има још гомилу других обавеза, од којих су свакако најбитније одржавање чистоће и реда у вагону. Поред тога, спроводник путницима служи чај или кафу, а такође информише сваког путника да се воз приближава станици на којој путник треба да изађе. Пошто се радило о међународном возу спроводнику сам пре улазка у вагон поред карте морао да покажем и пасош.
Вагон је био скоро пун. На место поред мог села је једна девојка, па сам помислио да ћу ћаскајући са њом моћи мало да прекратим време. Међутим, након што је села одмах је ставила слушалице у уши и тиме показала да није заинтересована за било какву комуникацију. Бочно од мене седео је млађи мушкарац са женом. Био је тамније пути, а жена је носила мараму на глави. Са њима је путовало још двоје мале деце и још један, такође млађи мушкарац. Причали су мени неразумљивим језиком. Претпоставио сам да се ради о Чеченима који у Бресту не представљају реткост пошто велики број њих свакодневно из Белорусије покушава да уђе у Пољску, а одатле крене даље на запад.
Пошто око мене није било ни једног занимљивог саговорника утонуо сам у сопствене мисли и размишљао о протеклом дану. Морам признати да су ме Брест и, уопште, Белорусија, изузетно пријатно изненадили. Са сигурношћу могу да кажем да је прича о Белорусији као држави којом „гвозденом“ песницом управља Александар Лукашенко једна велика глупост која се пласира сви знамо одакле. Било ми је драго што сам први контакт са постсовјетским простором остварио баш ту, у Бресту, у Белорусији и што одатле могу да понесем само позитивне утиске. Најјачи утисак оставила је, наравно, Брестовска тврђава – симбол храбрости и војничке части совјетског војника, али и место велике патње и страдања које заслужује дубоко поштовање. Сам Брест ће ми у сећању остати као град са чистим улицама, новим фасадама, уређеним зеленим површинама и бројним споменицима и зградама које подсећају на његову бурну историју.
Воз је кренуо на време и врло брзо након поласка кроз вагон је прошао спроводник и покупио карте, што је стандардна процедура. Путник карту добија назад непосредно пре станице на којој треба да изађе. Од Бреста до Москве има 1095 km, односно, био сам негде на половини пута и чекала ме је вожња од око 13 сати. Девојка која је седела до мене изашла је у Барановичима, а пошто нових путника није било могао сам мало да се „раскомотим“.
Након четири сата вожње стигосмо у Минск у коме је воз стајао петнаестак минута, па су пушачи могли да задовоље своју потребу за никотином. Око поноћи смо били у Орши која се налази око 50-ак километара од белоруско-руске границе. Путници су углавном већ спавали и то у неким чудним положајима који нису деловали тако удобно за спавање. Ништа ми друго није преостало него да и ја пробам да „напипам“ неки такав положај и мало одспавам.