15.09.2017.
Вожња од Келебије до Будимпеште трајала је нешто дуже од 3 сата што за растојање од 200 километара и није тако мало. У железничку станицу „Келети“ воз је пристигао око 16:15.
На поменутој станици до сада сам био пет пута, али гужва која је на њој владала тог 15. септембра 2017. била је као никада до тада. Испред сваког аутомата за карте формирали су се редови, а у сваком од њих било је бар 5-6 путника.
Иако је воз за Катовице полазио тек у 20:05 одлучио сам да карту коју сам купио онлајн подигнем одмах, јер нисам био сигуран да ли ће се гужва до тада смањити или којим случајем постати још већа. Редови су били и испред банкомата и мењачнице, али с обзиром да ми је од претходног путовања остало нешто више од хиљаду форинти чекање у реду да заменим или подигнем новац сам избегао.
Као и приликом претходних путовања, ранац сам оставио у ормарићу гардеробе и кренуо у шетњу.
Пошто сам за шетњу по Будимпешти имао на располагању скоро три сата одлучио сам да се прошетам до Градског парка (мађ. Városliget) који је уз Будимски дворац место на коме увек има туриста. Од станице „Келети“ до парка има нешто више од два километра, али након осмочасовне вожње мало пешачења може само да користи.
Осим што сам желео да се прошетам Градским парком план ми је био и да бацим поглед на споменик мађарској револуцији 1956. који се налази на Тргу педесетшесташа (мађ. Ötvenhatosok tere). Што сам се више приближавао тргу било је све јасније да се на њему одржава нека манифестација. Заправо, радило се о ARC изложби билборда која се од 2000. одржава сваке године у септембру.
ARC изложба билборда 2017.
Као главна тема обично се узима нешто што је најактуелније у политичком животу државе. Натписи на билбордима, наравно, били су на мађарском и упркос томе што је на сваком билборду постојао и његов назив на енглеском, код неких ми ни то није помогло да схватим њихову суштину.
Egy vak Kiállítás képei / Pictures of a blind exhibition
Једини билборди чији ми је садржај био потпуно јасан били су они који су „блатили лик и дело“ премијера Виктора Орбана. На првом од њих под називом Időhurok (енг. Time loop) је слика која је настала 1988. године током обележавања тридесетогодишњице погубљења Имре Нађа која приказује младог Орбана у тренутку када га полиција убацује у аутомобил. Аутор постера Dénes Peták дорадио је оригиналну слику, па тако испада да „стари“ Орбан „младом“ Орбану ставља пендрек под грло.
Peták Dénes: Időhurok / Time loop
То што сам успео да видим тај постер донекле је представљало привилегију, пошто је пар дана касније билборд прелепљен на захтев жене која је полагала право на оригиналну фотографију. Она је тврдила да је нико није питао за дозволу да се њена слика користи, а и да су је питали, дозволу не би дала, јер није желела да се слика користи у политичке сврхе.
На другом билборду под називом Nemzetember (енг. Nationman) Орбан се у костиму сличном костиму супермена бори са разним алама.
Nassli Viktor: Nemzetember / Nationman
Најупечатљивија слика за мене била је она на којој je Орбан на бранику отаџбине, односно стоји иза жичане ограде и поносно у десној руци држи мађарску заставу.
Ево још пар билборда који су се могли видети на изложби.
Nemeth Karoly: Civil mese / Civil tale
Hegedüs Eszter: Civilizáció / Civilization
It`s name is a shame, it`s name is a curse (лево)
Tóth Györgyi: Példabeszéd / Parable (десно)
Трг педесетшесташа (мађ. Ötvenhatosok tere) на коме се одржавала изложба билборда некада је носио назив Felvonulási tér, што би у неком слободном преводу значило „Манифестациони трг“. За време постојања Народне Републике Мађарске (1949-1989) на њему су током државних празника одржаване војне параде и друге свечаности својствене том времену. На тргу је 1951. постављен споменик Стаљину који је срушен пет година касније током Мађарске револуције. Обележавање овог антикомунистичког бунта било је повод да се педесет година касније, односно 2006. на тргу подигне споменик.
Композиција споменика састоји се од 2006 квадратних цеви различите висине (од 1.5 до 8 метара) које су на најширем делу споменика прекривене рђом и налазе на одређеној удаљености једна од друге.
Постепено, постају збијеније, што симболизује уједињење мађарског народа око једног циља, а затим се практично стапају формирајући клин под углом од 56 степени који симболично представља годину избијања револуције.
Клин се зарива у плочник који под њим пуца, што опет на симболичан начин показује да народ, уколико се уједини око неког циља, ништа не може да заустави.
Сав простор око трга био је у неком „ванредном“ стању, односно на појединим местима су се налазиле заштитне металне ограде. Све је асоцирало на то да су у току припреме за неки догађај или обележавање неког празника. У прилог томе да је реч о неком значајном догађају говорили су и шатори са боксовима за коње који су се налазили у близини.
Од трга „Ötvenhatosok tere“ кренух Градским парком према дворцу Вајдахуњад (мађ.Vajdahunyad vára). Парк је изгледао много лепше него у хладно новембарско јутро 2015. када сам последњи пут у њему био.
Причу о дворцу сам већ делимично испричао у чланку о путовању у Берлин, али се тој причи може додати још нешто. С обзиром да се састоји од реплика неколико грађевина у композицији дворца се преплиће неколико стилова. Романички стил представљен је репликом Цркве у Јаку (мађ.Jáki templom) која се сматра једним од најлепших грађевинских споменика средњевековног периода у Мађарској.
Подигнута је 1220. године и била је посвећена Светом Ђорђу. Налази се у селу Јак, удаљеном око 230 километара од Будимпеште, у близини мађарско-аустријске границе.
Изнад улаза у цркву налазе се скулптуре Христа и апостола, али нису приказани сви апостоли, већ њих десет.
Елементи готике присутни су у кулама замка, „позајмљеним“ од Хуњадијевог замка који се налази у румунском граду Хунедоара.
Готика је такође присутна у главној капији замка.
Барокна и ренесансна архитектура заступљена је на згради Мађарског музеја пољопривреде који је највећи музеј те врсте у Европи. Зграда представља реплику аустријског дворца, a купола изнад главног улаза урађена је по угледу на Краљеву капију тврђаве која се налази у румунском граду Алба Јулија.
Зграда музеја украшена је многобројним скулптурама.
У дворишту замка налази се и неколико споменика од којих је најупечатљивији споменик хроничару непознатог идентитета, такозваном Анонимусу. Информација о њему је мало, али се претпоставља да је живео за време владавине краља Беле III који је на челу мађарске државе био од 1172. до 1196, односно да је био његов бележник. Аутор је дела Gesta Hungarorum, (Летописа Мађара) у коме је у 57 глава описао историју доласка Мађара на ове просторе, а забележио је и имена племенских вођа. У делу постоји и штура информација о аутору на основу које се претпоставља да се школовао у Западној Европи. Већина историчара је уверена да се ради о Паришком универзитету који је основан средином XII века.
Сам споменик је подигнут 1903. године и рад је вајара Миклоша Лигетија. Анонимус је приказан како седи на клупи са рукописом у једној и пером у другој руци. Лице се практично не види, јер је преко главе пребачена велика капуљача. Међу студентима постоји веровање да ће положити испит уколико претходно протрљају перо које Анонимус држи у руци.
У близини је и споменик мађарском политичару Карољ Шандору (1831-1906).
Подигнут је 1908., а аутор скулптуре је словачки вајар Алајош Штробл.
У дворишту замка налази се и споменик Игнацу Дарањију (1849-1927), некадашњем министру пољопривреде у мађарској Краљевској влади.
Док сам се мувао око главног улаза иза леђа се одједном зачу гласна музика која ме натера да се окренем и погледам о чему се ради.
Не знам како бих назвао то чудо на точковима, можда нека врста покретне пивнице. Стотинак метара иза прве ишла је друга.
Од дворца Вајдахуњад кренух према Тргу слободе. Трг је био ограђен металном оградом и на њему су се обављали неки радови. Све у свему, у току су биле озбиљне припреме за неку манифестацију или обележавање неког празника. Можда је у питању обележавање годишњице Мађарске револуције 1956-те? Тај дан се ионако слави као државни празник. Kо зна…
Kада сам се вратио на станицу гужве више није било. До поласка воза за Kатовице остало је нешто више од сат времена. Неки би можда рекли да сам могао да прошетам још мало, а не да се враћам на станицу тако рано, али ја више волим да укрцавање у воз прође без неке трке-фрке. Убрзо је и воз био постављен па сам се сместио у празан купе. Иако напољу није било топло у возу је радила клима, па је у купеу било помало хладњикаво. Искрен да будем, надао сам се да ћу бити једини путник у купеу, пошто сам хтео да се „разбашкарим“ као у возу за Будимпешту. Ипак, жеља ми се није испунила. Најпре ми је сапутник била једна девојка, а њој су се у Братислави придружила још двојица момака, па сам из лежећег морао да се пребацим у седећи положај. Иако је кренуо на време, воз је због дужег стајања у Бохумину у Катовице стигао са закашњењем од сат времена, односно нешто после 5.