07.05.2015.
Ранац сам оставио у гардероби, тако да сам био спреман за даљу шетњу по граду. Од железничке станице до најближег улаза у Брестовску тврђаву има око 2, а до главног скоро 3 km. Да бих стигао до тамо требало ми је 30-45 минута пешачења, и то брзим ходом, без заустављања. Мало сам размислио, а онда одлучио да до тврђаве узмем такси. Пронаћи такси код железничке станице није представљало проблем. Таксиста ми је предложио да ме одвезе до тврђаве и да се за 2 сата по мене врати. Рекао је да се толико задржавају руски туристи који долазе да посете тврђаву. То ми је одговарало, иако је за детаљан обилазак тврђаве, због њене величине, сигурно потребно више од 2 сата.
Након пар минута вожње стигосмо до улаза у тврђаву. Нисам, сигуран, али мислим да је вожња коштала 50000 рубаља, односно нешто више од 3 евра.
Обилазак Брестовске тврђаве започео сам од главног улаза, такозване „Звезде“, који представља бетонски блок кроз који је просечена звезда петокрака. Дужина блока је 44 m, ширина 35 m, а висина 14 m. Блок се ослања на земљани бедем и каземате који се у њему налазе.
Главни улаз у Брестовску тврђаву (поглед са спољашње стране)
На једном од зидова каземата који се налазе испод бетонског блока налази се табла са указом Президијума Врховног Совјета СССР-а којим се Брестовска тврђава проглашава за тврђаву-херој.
Табла са указом Президијума Врховног Совјета СССР-а
„У годинама Великог отаџбинског рата, у периоду окупације од 1941-1944. на простору тврђаве фашисти су вршили стрељања цивила“
„5. јули 1941. Источне бедеме бранили су артиљерци“
На улазу у тврђаву смењују се песма „Свети рат“ (рус. Священная война), мелодија песме „Песма о домовини“ (рус. Песня о Родине) композитора Исака Дунајевског и глас Јурија Левитана који објављује вест о нападу Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941.
„Звезда“- главни улаз у тврђаву
Код главног улаза сам био у тренутку када се са разгласа чула песма „Свети рат“.
Главни улаз у Брестовску тврђаву (поглед са унутрашње стране)
Тврђава се састојала од централног утврђења, такозване Цитаделе и три утврђења која су штитила Цитаделу са свих страна: Волинског (са јужне стране), Тересполског (са западне) и Кобринског (са источне и северне стране).
Панорама Брестовске тврђаве
Пролазим кроз главни улаз тврђаве и настављам према њеној унутрашњости. Око 200 m од главног улаза, са леве стране, налазе се барутни магацин и простор са изложеном војном техником.
Изложена војна техника испред барутног магацина
Симпатични аутобус са слике изнад заправо представља продавницу сувенира. У њему се могу купити магнети, георгијевске ленте и још прегршт сувенира са тематиком Великог отаџбинског рата. Девојка која је радила у сувенирници имала је на себи униформу из Другог светског рата, а на глави „пилотку“ (капу коју смо ми некада звали титовка) и изгледала је као права црвеноармејка. Купио сам пар магнета и георгијевску ленту. Хтео сам да купим још неке сувенире, али нисам имао више белоруских рубаља, а плаћање картицом није било могуће. Сувенири се могу купити и у продавници која се налази у барутном магацину.
Прелазим мост преко реке Мухавец и са Кобринског утврђења улазим у централни део тврђаве, такозвану Цитаделу, која представља природно острво по чијем је периметру изграђена двоспратна одбрамбена касарна у дужини од 1.8 km.
Скулптурна композиција „Жеђ“
Са леве стране се налази скулптурна композиција „Жеђ“, која представља војника који са шлемом у руци покушава да допузи до реке и захвати воду. Велики проблем за браниоце тврђаве представљала је жеђ, пошто је водовод онеспособљен већ првог дана рата. Немци су ноћу обалу реке осветљавали рефлекторима, а сваки покушај захватања воде пратили су митраљески рафали.
Крај скулптурне композиције „Жеђ“ замолио сам једног момка са девојком да ме слика.
Скулптурна композиције „Жеђ“ и споменик „Храброст“ у позадини
Десно од скулптурне композиције „Жеђ“ налазе се рушевине Белог дворца.
Остаци Белог дворца
Бели дворац саграђен је у другој половини XVIII века на месту где се налазила дрвена црква Светих апостола Петра и Павла. Зграда је углавном служила као официрски клуб. Почетком XX века имала је ресторан, салу за билијар, библиотеку и у њој су се налазила два разреда школе за официрску децу. 3. марта 1918. у Белом дворцу је потписан Брест-литовски мир између Совјетске Русије и Централних сила. У јуну 1941. зграда је знатно оштећења, а остаци зидова су срушени 50-их година прошлога века. У поратним годинама у рушевинама Белог дворца и око њега пронађени су остаци 130 бранилаца.
Док сам шетао тврђавом у току су биле припреме за прославу Дана победе.
Увежбавање за прославу Дана победе
Простор између рушевина Белог дворца, одбрамбене касарне и рушевина зграде Инжењерске управе представља такозвани простор за церемоније на који може да стане 25-30000 људи. Између осталог, то је место на коме заклетву полажу војници белоруске армије из околних гарнизона.
Простор за церемоније
Шетњу настављам према споменику „Храброст“ који је по свом изгледу и величини најупечатљивији споменик у целој тврђави. Висине је око 30, а ширине преко 50 метара. Представља војника и заставу. Када га човек и даљине гледа изгледа као да је исклесан у некој стени, а у ствари се састоји од 200 бетонских делова који су причвршћени за металну конструкцију. CNN је овај споменик ставио на листу најружнијих споменика у свету што је изазвало буру негодовања у Русији и Белорусији, па је поменута медијска кућа морала да упути извињење.
Споменик „Храброст“, рушевине зграде Иинжењерске управе и меморијалне плоче
Пре изградње тврђаве у згради Инжењерске управе био је смештен језуитски колегијум, односно то је била једна од зграда старог града Брест-Литовска која није срушена. У њој су се бесплатно школовала деца свих сталежа, учила се богословија, латински и грчки језик, а служила је и као апотека и библиотека. Након почетка изградње тврђаве зграда је реконструисана и најпре претворена у Командантску, а затим Инжењерску управу. Имала је и просторије за смештај царске породице. Током првих дана одбране у подрумским просторијама се налазило командно место пуковског комесара Ј.М. Фомина. Зграда је у борбама у јуну 1941. практично у потпуности срушена.
Бочна страна споменика „Храброст“ и остаци зграде Инжењерске управе
На задњој страни споменика рељефно су приказане епизоде и догађаји везани за одбрану тврђаве.
Рељеф на задњој страни споменика „Храброст“
Испод меморијалних плоча које су постављене у три нивоа почивају остаци 1038 војника, командира Црвене армије и чланова њихових породица од којих је 276 идентификовано, док су имена осталих непозната.
Меморијалне плоче
Поред рушевина зграде Инжењерске управе налази се пламен „Вечне ватре“.
„БОРИЛИ СУ СЕ ДО ПОСЛЕДЊЕГ – СЛАВА ХЕРОЈИМА“
Недалеко од „Вечне ватре“ налази се алеја градова хероја Совјетског Савеза. Испод гранитних плоча налазе се капсуле са земљом из сваког града хероја. Алеја је отворена 9. маја 1985.
Алеја градова хероја
Крај меморијалних плоча се налази још један споменик који по свом изгледу и димензијама никога не може да остави равнодушним. Ради се о обелиску-бајонету који симболизује победу над непријатељем и вечну славу заштитницима тврђаве. Имајући у виду висину од 104.5 метара и тежину од 620 тона, израда и монтажа овог споменика представљала је прави грађевински подухват у коме су учествовала предузећа из целог Совјетског Савеза. Димензије код основе су 5х5, а на врху 2,6×0,45 метара. Бајонет је израђен од челичног лима на који је причвршћена декоративна опшивка дебљине 1.5 mm од челика са додатком титанијума.
Обелиск-бајонет
У близини улаза у Цитаделу са северне стране, у обновљеном делу одбрамбене касарне, налази се Музеј одбране Брестовске тврђаве.
Улаз у Музеј одбране Брестовске тврђаве
Музеј је отворен 1956. године, а експозицију музеја чини око 4000 различитих експоната: фотографија, докумената и предмета који су пронађени на простору тврђаве. С обзиром да за обилазак тврђаве нисам имао пуно времена, музеј, нажалост, нисам стигао да посетим.
Одмах поред музеја налазе се рушевине штаба за одбрану Цитаделе.
Остаци дела одбрамбене касарне у коме се налазио штаб за одбрану Цитаделе
Од рушевина штаба за одбрану Цитаделе крећем према Тересполској капији. Успут пролазим поред гарнизонског храма, односно Цркве Светог Николаја.
Црква Светог Николаја
Црква је саграђена између 1856-1879. године по пројекту архитекте и академика Руске академије уметности Давида Јовановича Грима. Након потписивања мира у Риги (18. марта 1921.) Брестовска тврђава прелази у руке Пољака, па се храм у периоду од 1924-1929. по пројекту пољског архитекте Јулијана Лисецког преуређује у католичку цркву. Уочи Другог светског рата у њему се налазио клуб 84. стрељачког пука. Током борби за Брестовску тврђаву црква је претрпела велика оштећења. Крајем 60-их година прошлог века врши се конзервација зграде и она постаје део меморијалног комплекса. 22. јуна 1991., први пут након завршетка рата, крај црвке је одржан парастос погинулим војницима. Обнова цркве започета је 1994. године и до сада је обновљена њена спољашњост.
Главни улаз у цркву
У близини гарнизонске цркве налази се парохијски дом.
Зграда парохијског дома
Погинуле заштитнике тврђаве Немци су закопавали у кратерима од авионских бомби. Једно од таквих места налазило се недалеко од гарнизонског храма, а лоцирано је захваљујући фотографији из 1941. године на којој се види како Немци у кратер бацају погинуле совјетске војнике. На поменутој фотографији гарнизонски храм се налази у позадини, па је на основу њега одређен положај масовне гробнице. Сахрана посмртних остатака уз опело и војне почасти обављена је 9. новембра 2011. године. Вечни мир пронашло је још 58 војника „Бесмртног гарнизона“.
Док се приближавам Тересполској капији пролазим поред остатака зграде карауле.
Рушевине 9. карауле 17. граничног одреда
Одбрану Цитаделе око Тересполске капије организовао је командир карауле, поручник Андреј Митрофанович Кижеватов, чије име носи оближња караула белоруске армије. Поред рушевина карауле налази се споменик граничарима, официрима и њиховим породицама које су у то време живеле у тврђави.
Споменик граничарима
Споменик је свечано откривен 22. јуна 2011. Приказује три војника који иду у напад, жену са децом и рањеног граничара коме жена даје гутљај воде. У центру се налази гранични камен са грбом СССР-а и спомен-плоча.
„ХЕРОЈИМА ГРАНИЦЕ, ЖЕНАМА И ДЕЦИ ШТО ХРАБРОШЋУ СВОЈОМ У БЕСМРТНОСТ КРОЧИШЕ“
Тересполска капија једна је од четири капије које су водиле у унутрашњост Цитаделе. Излази на обалу реке Западни Буг, а назив је добила по пољском граду Тересполу. Капија је пре Другог светског рата имала два нивоа. У горњем делу су се налазила два велика резервоара за воду из којих се тврђава снабдевала водом. Управо због тога капија је у првим сатима напада била изложена снажној артиљеријској ватри која је у великој мери оштетила њен горњи део и уништила поменуте резервоаре због чега је Цитадела остала без воде.
Унутрашња страна Тересполске капије
Остатак горњег дела капије Немци дижу у ваздух пре Хитлерове и Мусолинијеве посете тврђави у августу 1941. пошто је постојала опасност од његовог урушавања, а аутомобил са Хитлером и Мусолинијем је требао да прође управо кроз ову капију.
„У јуну 1941. године у кули Тересполске капије погинуо је командир вода пуковске школе 333. стрељачког пука, поручник Наганов Алексеј Фјодорович“
Спољашња страна Тересполске капије
Тересполска капија водила је према мосту који је спајао Цитаделу и Тересполско утврђење.
Остаци механизма за затезање и причвршћивање ужади висећег моста.
Организована одбрана тврђаве трајала је до краја јуна. Након тога, постојали су такозвани „џепови“ отпора.
„15. јули 1941. Тог дана један од заштитника тврђаве свежњем бомби, баченим са куле Тересполске капије, уништио је групу фашиста“
Последњи бранилац тврђаве, мајор Петар Михајлович Гаврилов, заробљен је 23. јула 1941. у капониру западне утврде Кобринског утврђења, 32 дана након почетка рата.
Срушени део одбрамбене касарне крај Тересполске капије
Слика изнад можда најбоље показује дебљину спољашњих и унутрашњих зидова одбрамбене касарне која је износила 2 и 1,5 метар. Касарна се састојала од 500 казамата у које је могло да се смести до 12000 војника са муницијом и храном.
У послератним годинама цигла из зидова тврђаве користила се за обнову и изградњу објеката у граду, па се може рећи да тврђава није страдала само током борбених дејстава У периоду од 1947. до 1955. године дигнуте су у ваздух Брестовска, Белостокска и Источна капија, срушени су северо-западни и југоисточни делови одбрамбене касарне, зграда Белог дворца и Инжењерске управе. Слична судбина могла је да задеси и зграду војничког клуба (зграда православне цркве), али је на крају ипак одлучено да се она претвори у складиште за поврће.
Шетњу настављам обалом реке Западни Буг која протиче дуж југо-западног дела одбрамбене касарне.
Река Западни Буг
Долазим до места где где се јужни рукавац реке Мухавец улива у Западни Буг. У близини се налази гранична осматрачница коју, нажалост, нисам сликао.
Ушће рукавца реке Мухавец у Западни Буг
Пре почетка Другог светског рата у гарнизону Брестовске тврђаве био је смештен 132. самостални батаљон пратећих јединица НКВД-а чији је задатак био обезбеђивање затвора и пратња затвореника у рејону Бреста. Поред тога, за припаднике овог батаљона НКВД-а тврди се да су активно учествовали у репресијама над цивилним становништвом у Западној Белорусији.
Споменик припадницима НКВД-а на јужној страни одбрамбене касарне
Стижем до Холмске капије која ме својим изгледом неодољиво подсећа на средњевековни замак. „Замковити“ изглед капији дају мале куле које су упркос оштећењима остале сачуване до данашњег дана.
Спољашња страна Холмске капије
Капија је саграђена у класичном стилу крајем XIX века, а пут од ње водио је према граду Хелму који се раније звао Холм по коме је капија и добила име.
Куле Холмске капије
Данас је Холмска капија један од симбола Брестовске тврђаве, а њене слике неизбежан су детаљ на разгледницама и сувенирима.
Унутрашња страна Холмске капије
Од Холмске капије кренух према северној капији, односно месту на коме је требао да ме чека таксиста. Када сам стигао на договорено место, таксиста ме је већ чекао. План је био да ме одбаци назад до центра града, да направим још пар слика. Питао сам га одакле су туристи који најчешће посећују Брест и која места обилазе. Одговорио је да су то углавном туристи из Русије који поред Брестовске тврђаве посећују и Пето утврђење (рус. Пятый форт) и да уколико желим, може да ме одвезе и до тамо. Такође је поменуо Бјеловешку шуму (рус. Беловежская пуща) која се налази око 100 km од Бреста и представља једну од четири преостале прашуме у Европи. Пажњу ми је привукло то Пето утврђење, пошто о њему нисам знао ништа, односно није било поменуто на сајту са знаменитостима Бреста на основу кога сам саставио план екскурзије. Рекао сам таксисти да желим да посетим и Пето утврђење, али да сам све белоруске рубље потрошио на сувенире и да могу да му платим само у еврима. Пошто му то није представљало проблем, кренусмо према Петом утврђењу. Упитах га има ли посла у Бресту и колико га је тешко наћи, на шта ми је одговорио да посла има, али да плате нису велике. Такође је поменуо да након избијања сукоба на истоку Украјине велики број Украјинаца покушава да нађе посао у Белорусији. У разговору сам му поменуо да путујем у Москву, на Параду победе, и да ми је Брест само успутна станица. Рекао ми је да он и жена желе да посете Париз, али да за путовање никако не успевају да скупе довољно новца.