12.07.2016.
Пошто је до регистрације у хотел било још прилично времена, одлучих да се још мало промувам око Сенатског трга, односно да се прошетам Александровим вртом (рус. Александросвский сад) који уз Врт Јусупових представља још једну оазу зеленила у центру града.
До 1806. године на месту врта налазила су се утврђења Адмиралитетске тврђаве. Након њиховог уклањања настао је Адмиралитетски трг који је почетком седамдесетих година XIX века претворен у врт. Његовом свечаном отварању присуствовао је Александар II и том приликом посадио храст који се и данас може видети (око дрвета се налази мала ограда).
Врт украшава фонтана која је у време када је направљена (1879.) била највећа у граду.
Осим фонтане врт улепшавају и бисте људи који су својим друштвеним, политичким и књижевним радом оставили траг у руском друштву XIX века. За неке од њих, попут Николаја Михајловича Пржеваљског, морам признати, никада нисам чуо.
Уз постамент бисте овог великог руског истраживача и природњака симболично лежи камила која је једна од животињских врста коју је Пржеваљски проучио и описао, али и користио на својим путовањима.
Још једна мени непозната особа чији споменик краси Александров врт је кнез Александар Михајлович Горчаков који је на челу министарства иностраних послова Руске Империје провео 26 година (1856-1882).
Године у којима је обављао ову функцију биле су пресудне за формирање модерне српске државе у чему је Русија имала значајну улогу и дала велики допринос.
Осим Горчаковљеве бисте простор око фонтане употпуњују бисте прослављених руских писаца Михаила Јурјевича Љермонтова, Николаја Васиљевича Гогоља, као и композитора Михаила Ивановича Глинке.
Михаил Љермонтов (1814-1841)
Николај Гогољ (1809-1852)
Михаил Глинка (1804-1857)
Из Александровог парка упутих се према обали реке Неве, односно Адмиралитетском кеју. Успут бацих поглед на Дворски трг.
Као и на Исакијевом и на њему је било доста аутобуса и комбија са туристима. Њихов циљ била је посета надалеко чувеном Ермитажу коју сам ја планирао за наредни дан.
Адмиралитетски кеј
Као што му само име каже, Адмиралитетски кеј простире се у близини зграде Адмиралитета која је током свог постојања више пута мењала изглед и намену. Од 2012. године у њој се налази Главна команда руске морнарице. Зграда има облик двоструког слова П. Централни део је окренут према Алекандровом врту, док два павиљона излазе на кеј.
До реке води степениште, такозвани „силаз са лавовима“ који је добио назив због две скулптуре лавова које се налазе на његовим крајевима. Лавови су се направљени 1832. године и били су најпре постављени на Дворско пристаниште, али су током последњег његовог преуређења пребачени на Адмиралитетски кеј. Интересантно је да скулптуре нису ливене, већ су направљене од бакарног лима.
Управо је танак бакарни лим био разлог да се једна од скулптура ремонтује пре предвиђеног рока, јер су се на њој појавиле напрслине настале због тога што су се туристи на лавове пењали и јахали као коње.
Поред „Силаза са лавовима“ налази се истоимено пристаниште са кога се може кренути бродом у разгледање града са реке.
Адмиралитетески кеј краси споменик чији назив „Цар-тесар“ звучи мало необично, штавише, противуречно. Он подсећа на период од августа 1697. до јануара 1698. који је Петар I под именом тесара Петра Михајлова провео у Амстердаму учећи бродарски занат у бродоградилишту Источноиндијске компаније.
Током Петровог рада у бродоградилишту направљена је и успешно поринута фрегата „Петар и Павел“. За тих неколико месеци колико је боравио у Холандији, која је у то време била водећа поморска и трговачка сила, у Петру се формирала јасна слика о томе како треба да изгледа будућа руска флота.
О његовом боравку у Холандији, везаном за овај период, сведочи спомен плоча, постављена на каналу Остенбургерграхт у Амстердаму.
Иначе, први споменик „Цар-тесар“ подигнут је 1910. године. Нешто касније, 1911. у холандском граду Заандаму откривен је идентичан споменик. У годинама након Октобарске револуције већина споменика посвећена Петру I је уклоњена због „мале уметничке вредности“. Та судбина задесила је и овај споменик који бива претопљен. Садашњи „Цар-тесар“ заправо представља копију оног који је подигнут у Холандији 1911. године.
Са Адмиралитетског кеја пружа се леп поглед на другу обалу Неве и здања која се на њој налазе.
Музеј раритета
Зграда академије наука
Палата Петра II
Институт сликарства, вајарства и архитектуре
Западе ми за око огроман крузер који је својом величином заклањао зграде на обали и деловао помало нестварно. Сви остали бродови у поређењу са њим изгледали су као „лилипутанци“.
У разгледању града време је брзо пролазило. Дошао је тренутак да кренем назад до железничке станице, покупим ранац и пријавим се у хотел. Временске прилике нису више биле за шетњу, јер су се на петербуршко небо из правца Финског залива навлачили облаци и убрзо су се осетиле прве капи кише. Најближа метро станица ми је била „Адмиралитетска“, па се упутих према њој. Нисам могао да не свратим до Дворског трга на коме су туристи са кишобранима у рукама чекали у реду да купе карту за Ермитаж. Иако је падала киша, било је оних који нису желели да пропусте прилику да се сликају са „Петром I“ и „Катарином Великом“ или се провозају кочијама.
За вожњу по тргу треба издвојити 300 рубаља по особи, а до Исакијеве саборне цркве и назад – десет пута више. Пошто нисам желео да се сликам ни да се возим у кочијама, бежећи од кише, спустих се у питерски метро.
Силаз на станицу „Адмиралитетска“
По броју станица и линија метро у Санкт Петербургу је много мањи од московског, али по изгледу, односно начину на који су станице уређене, за њим уопште не заостаје.
Метро станица „Адмиралитетска“
Пошто су ми ствари биле у гардероби Витепске железничке станице од „Адмиралитетске“ кренух најпре до станице „Звенигородска“.
Метро станица „Звенигородска“
Са ње пређох на станицу „Пушкинска“.
Прелаз са станице „Звенигородска“ на станицу „Пушкинска“
Метро станица „Пушкинска“ налази се поред Витепске железничке станице. Надао сам се да је киша у међувремену престала, али не, пљуштала је још више.
Ипак, као и сви летњи пљускови била је кратког даха. Покупих ранац из гардеробе железничке станице и од метро станице „Пушкинска“ кренух према станици „Чернишевска“ која је 10-ак минута пешачења удаљена од улице „Сапјорни переулак“ (рус. Сапёрный переулок) у коме се на броју 7 налази хотел „На сапјорном“ који је представљао моје коначиште током боравка у Питеру.