12.07.2016.
Једна од најраскошнијих зграда на Кеју реке Фонтанке је Палата Јусупових, који су важили за једну од најбогатијих аристократских породица у царској Русији. Прича о њој почиње давне 1724. године кад Петар I свом пријатељу Григорију Јусупову због његових заслуга у Азовском походу и Великом северном рату поклања парцелу у северној престоници. На тој парцели кнез Борис Јусупов, син Григорија Јусупова, подиже дрвену вилу. Због избијања Француске револуције 1789. син Бориса Јусупова, Николај Борисович Јусупов, враћа се из Француске и одлучује да на месту виле 1793. сагради нови дом у који ће сместити значајну колекцију уметничких предмета које је са собом донео.
Николај Јусупов се у палату усељава 1793. након женидбе са рођаком Григорија Потемкина (за кога се везује чувена метафора Потемкинова села). Раскошна палата имала је галерију слика, колекцију скулптура и библиотеку. Након развода 1810. године Николај Јусупов продаје палату у чије просторије се затим усељава Институт корпуса инжењера за саобраћајне везе.
Неодвојиви део палате је врт са језерцетом који представља праву оазу зеленила и мира у центру града. У језерцету се налазе три острва, а до једног од њих води мостић.
Указом Александра II врт је 1863. године отворен за посетиоце и врло брзо постаје популарно место за шетњу. Служио је и као место на коме су се обележавали празници. Зими се претварао у велико клизалиште. У њему је 9. фебруара 1896. одржано прво незванично светско првенство у уметничком клизању.
Након Револуције 1917. у врту је наставила да ради школа уметничког клизања, а 1924. одржано је прво првенство СССР-а у овом спорту. Крајем 40-их година врши се реконструкција и врт добија статус дечијег парка.
Последњих деценија радило се на томе да се врту врати стари изглед. Уклоњени су Лењинов споменик који се у њему налазио од 1955. и остала совјетска симболика. У њему се сада организују божићни вашари, фестивал „Блуз делте Неве“, добротворне акције и концерти класичне музике. Као и пре, зими се у њему окупљају клизачи.
Иако је дан почео са сунцем, док сам се шетао по врту почела је да пада киша. На срећу, облак је брзо прошао, па се опет појавило сунце.
Од Палате Јусупових наставих даље шетњу према делу града познатом по томе што је у њему била смештена радња једног од најбољих руских психолошких романа.