09.10.2025.
Sedmog decembra 1988. godine tadašnju Jermensku Sovjetsku Socijalističku Republiku pogodio je katastrofalan zemljotres magnitude 6,8 stepeni po Rihteru. Epicentar je bio 6 kilometara severo-zapadno od grada Spitaka. U zemljotresu je poginulo oko 25 hiljada ljudi (15 od 20 hiljada stanovnika Spitaka), a pola miliona je ostalo bez krova nad glavom.
Na poziv za pomoć koji je generalni sekretar CK KP Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov uputio međunarodnoj zajednici među prvima se odazvala tadašnja Jugoslavija. Prvi avion iz Jugoslavije sa humanitarnom pomoći sleteo je na jerevanski aerodrom već 10. decembra. U kasnim večernjim satima 11. decembra sa skopskog aerodroma Petrovec za Jerevan poleće Antonov AN-12 Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Za komandama aviona je potpukovnik-pilot Predrag Marinković, a sa njim su još potpukovnik-navigator Milan Mićić, major-pilot Vladimir Erčić, major-pilot Milenko Simić, zastavnici 1. klase mehaničari-letači Milisav Petrović i Boriša Mosurović, kao i zastavnik radio-telegrafista Jovan Zisov. Sa sobom voze lekove za zemljotresom pogođeno stanovništvo.
Međutim, sudbina nije htela da stignu na odredište. Na prilazu jerevanskom aerodromu Zvartnoc dolazi do nesreće u kojoj ginu svi članovi posade.
Nesreće u kojoj je stradala posada jugoslovenskog aviona na humanitarnoj misiji se sećam, a za spomenik nisam znao da postoji. On mi je slučajno zapao za oko dok sam razgledao kartu i pravio plan posete Vagaršapatu. Iako se nalazi nekoliko kilometara van grada, odlučio sam da ga obavezno posetim, jer se na putovanjima uvek trudim da obiđem mesta koja na neki način povezuju državu koju posećujem sa državom u kojoj živim i njenim narodom.
Nakon obilaska manastirskog kompleksa u Vagaršapatu krenuh u potragu za prevozom do spomenika jugoslovenskim avijatičarima. Od centra grada do mesta gde se spomenik nalazi ima oko četiri kilometra i to rastojanje se bez problema može savladati peške, ali dan je bio topao i nije mi se pešačilo po suncu. Osim toga, spomenik se nalazi kraj magistralnog puta sa četiri trake, pa nije baš preporučljivo da se po njemu kreću pešaci.
Na taksi stanici priđoh starijem taksisti i na ruskom počeh da mu govorim kuda želim da me odveze. „Spomenik“, „avionska katastrofa“, „zemljotres 1988. godine“… behu reči kojima sam pokušavao da mu objasnim gde treba da me vozi. Brzo je shvatio o čemu se radi, reče da zna gde se spomenik nalazi i da možemo da krenemo.
Usput smo malo i proćaskali. Pitao me je odakle sam i kako sam doputovao. Odgovorih mu da sam najpre doputovao u Baku, da sam zatim bio u Tbilisiju i da sam sad u Jerevanu. Pomenu Nagorno-Karabah, reče kako ga je Pašinjan predao, ali će pomoću Rusije da ga „vrate“, a Pašinjana da obese.
Nakon desetak minuta vožnje stigosmo do memorijala koji je podignut u neposrednoj blizini mosta preko reke Kasah u koji je avion udario prilikom prilaska jerevanskom aerodromu.
Memorijal jugoslovenskim avijatičarima
Memorijal je podignut 1995. godine. Njegov centralni deo je spomenik koji simbolično nosi naziv „Slomljeno krilo“.
Spomenik „Slomljeno krilo“
Spomenik je napravljen je od krhotina aviona, visine je 12 metara, a stilizovano slomljeno avionsko krilo dugačko je 7 metara, što simbolizuje sedam izgubljenih života.
U podnožju spomenika su ploče sa imenima poginulih jugoslovenskih avijatičara ispod kojih stoji natpis „Nismo stigli da vam stisnemo ruku“.
Ispred spomenika stoji spomen-ploča.
„Memorijal čuva sećanje na sedam srpskih avijatičara, poginulih na ovom mestu u avionskoj nesreći prilikom dostavljanja pomoći stanovništvu Jermenije, stradalom u zemljotresu 7. decembra 1988. godine.“
Sa strana su postavljena dva hačkara. Jedan od njih prikazuje dve majke, srpsku i jermensku, kako tuguju za svojom decom.
Nekoliko godina pre izgradnje memorijala Jermenija je kao odgovor na ovu tragediju i u znak zahvalnosti poklonila Srbiji dva hačkara. Jedan je postavljen u Zemunskom parku, dok se drugi nalazi u Novom Sadu, u blizini mesta na kome je nekada stajala jermenska crkva i predstavlja simbol stradanja jugoslovenskih avijatičara, ali i podseća na jermensku zajednicu koja je nekada živela u tom gradu.
Obilazak memorijala jugoslovenskim avijatičarima upotpunio je moju posetu Vagaršapatu. Bilo mi je drago što Jermenija nije zaboravila prijatelje iz najtežih dana i što sećanje na ljude koji su stradali u ovoj humanoj misiji živi ovekovečeno spomenikom koji predstavlja još jednu sponu između jermenskog i srpskog naroda.
Nastavak —>