09.10.2025.
Седмог децембра 1988. године тадашњу Јерменску Совјетску Социјалистичку Републику погодио је катастрофалан земљотрес магнитуде 6,8 степени по Рихтеру. Епицентар је био 6 километара северо-западно од града Спитака. У земљотресу је погинуло око 25 хиљада људи (15 од 20 хиљада становника Спитака), а пола милиона је остало без крова над главом.
На позив за помоћ који је генерални секретар ЦК КП Совјетског Савеза Михаил Горбачов упутио међународној заједници међу првима се одазвала тадашња Југославија. Први авион из Југославије са хуманитарном помоћи слетео је на јеревански аеродром већ 10. децембра. У касним вечерњим сатима 11. децембра са скопског аеродрома Петровец за Јереван полеће Антонов АН-12 Југословенског ратног ваздухопловства. За командама авиона је потпуковник-пилот Предраг Маринковић, а са њим су још потпуковник-навигатор Милан Мићић, мајор-пилот Владимир Ерчић, мајор-пилот Миленко Симић, заставници 1. класе механичари-летачи Милисав Петровић и Бориша Мосуровић, као и заставник радио-телеграфиста Јован Зисов. Са собом возе лекове за земљотресом погођено становништво.
Међутим, судбина није хтела да стигну на одредиште. На прилазу јереванском аеродрому Звартноц долази до несреће у којој гину сви чланови посаде.
Несреће у којој је страдала посада југословенског авиона на хуманитарној мисији се сећам, а за споменик нисам знао да постоји. Он ми је случајно запао за око док сам разгледао карту и правио план посете Вагаршапату. Иако се налази неколико километара ван града, одлучио сам да га обавезно посетим, јер се на путовањима увек трудим да обиђем места која на неки начин повезују државу коју посећујем са државом у којој живим и њеним народом.
Након обиласка манастирског комплекса у Вагаршапату кренух у потрагу за превозом до споменика југословенским авијатичарима. Од центра града до места где се споменик налази има око четири километра и то растојање се без проблема може савладати пешке, али дан је био топао и није ми се пешачило по сунцу. Осим тога, споменик се налази крај магистралног пута са четири траке, па није баш препоручљиво да се по њему крећу пешаци.
На такси станици приђох старијем таксисти и на руском почех да му говорим куда желим да ме одвезе. „Споменик“, „авионска катастрофа“, „земљотрес 1988. године“… беху речи којима сам покушавао да му објасним где треба да ме вози. Брзо је схватио о чему се ради, рече да зна где се споменик налази и да можемо да кренемо.
Успут смо мало и проћаскали. Питао ме је одакле сам и како сам допутовао. Одговорих му да сам најпре допутовао у Баку, да сам затим био у Тбилисију и да сам сад у Јеревану. Помену Нагорно-Карабах, рече како га је Пашињан предао, али ће помоћу Русије да га „врате“, а Пашињана да обесе.
Након десетак минута вожње стигосмо до меморијала који је подигнут у непосредној близини моста преко реке Касах у који је авион ударио приликом приласка јереванском аеродрому.
Меморијал југословенским авијатичарима
Меморијал је подигнут 1995. године. Његов централни део је споменик који симболично носи назив „Сломљено крило“.
Споменик „Сломљено крило“
Споменик је направљен је од крхотина авиона, висине је 12 метара, а стилизовано сломљено авионско крило дугачко је 7 метара, што симболизује седам изгубљених живота.
У подножју споменика су плоче са именима погинулих југословенских авијатичара испод којих стоји натпис „Нисмо стигли да вам стиснемо руку“.
Испред споменика стоји спомен-плоча.
„Меморијал чува сећање на седам српских авијатичара, погинулих на овом месту у авионској несрећи приликом достављања помоћи становништву Јерменије, страдалом у земљотресу 7. децембра 1988. године.“
Са странa су постављена два хачкара. Један од њих приказује две мајке, српску и јерменску, како тугују за својом децом.
Неколико година пре изградње меморијала Јерменија је као одговор на ову трагедију и у знак захвалности поклонила Србији два хачкара. Један је постављен у Земунском парку, док се други налази у Новом Саду, у близини места на коме је некада стајала јерменска црква и представља симбол страдања југословенских авијатичара, али и подсећа на јерменску заједницу која је некада живела у том граду.
Обилазак меморијала југословенским авијатичарима употпунио је моју посету Вагаршапату. Било ми је драго што Јерменија није заборавила пријатеље из најтежих дана и што сећање на људе који су страдали у овој хуманој мисији живи овековечено спомеником који представља још једну спону између јерменског и српског народа.
Наставак —>