28.11.2015.
Чињеница да је воз стигао на време, морам признати, баш ме је изненадила. То је значило да до поласка воза за Берлин на располагању имам више од 12 сати, што је било више него довољно за шетњу по граду чији сам план детаљно разрадио пре путовања. Пошто сам током прве посете Будимпешти у мају 2015. обишао већи део будимске, одлучио сам да овај пут више пажње посветим другој, пештанској страни.
Трг хероја и Градски парк
Ранац сам, као и обично, оставио у гардероби железничке станице. Пошто је времена било напретек, од железничке станице „Келети“ кренух лагано улицом Thököly út. према Тргу хероја (мађ.Hősök tere). До трга има нешто више од 2 километра, али након вишечасовног седења у возу лагана шетња може само да прија. Временске прилике ми нису ишле на руку, било је хладно и тмурно, али оно што је најбитније, кише није било.
Идући према Тргу хероја прошао сам поред огромног пешчаног сата кога због свог облика зову „Точак времена“. Сат је свечано откривен 1. маја 2004. год, а постављен је на место на коме се некада налазила Лењинова статуа, коју су Мађари отпремили у Мементо парк – место на коме се налазе сви будимпештански споменици из комунистичке епохе. Висине је 8 метара, а тежине 60 тона. Уместо песком, испуњен је стакленим гранулама.
Сваког 31. децембра сат се ручно окреће за 180 степени. С обзиром да је био крај новембра, а горњи резервоар скоро пун, стекао сам утисак да је сат „стао“.
Наставих даље и убрзо прођох поред Палате уметности (мађ. Műcsarnok) чији су ми украшени зидови привукли пажњу, па нисам пропустио да их сликам.
Иако је било доста рано, на Тргу хероја је већ било људи. По говору сам закључио да се ради о турстима са „наших“ простора, највероватније из Босне и Херцеговине.
Сам трг је доста велики, а оно што га чини упечатљивим је свакако Споменик хиљадугодишњици мађарске државе. Као што му само име каже, споменик је подигнут поводом јубилеја 1000 година од доласка Мађара у Европу.
Централни део споменика чини коринтски стуб висине 36 m на коме се налази статуа архангела Гаврила који у десној руци држи свету круну, а у левој двоструки крст. Висина статуе је 5 m. Према легенди управо је архангел Гаврило заповедио Светом Иштвану да преобрати Мађаре у хришћанство.
У подножју стуба налазе се скулптуре које представљају седам вођа мађарских племена на челу са кнезом Арпадом, родоначелником владајуће мађарске династије.
Иза централног споменика налазе се две полуокругле колонаде на чијим су крајевима скулптуре рата и мира. На колонадама су такође на симболичан начин приказани рад, благостање, знање и слава.
У простору између стубова колонада налазе се скулптуре мађарских владара, почевши од Светог Иштвана, па до Ференца II Ракоција. Последња у низу је скулптура Лајоша Кошута.
Трг је „оивичен“ са две зграде. Прва од њих, Палата уметности, саграђена је 1896. за потребе претходно поменутог јубилеја. Друга, Музеј лепих уметности (мађ. Szépművészeti Múzeum), подигнута је између 1900. и 1906. године.
Обе зграде грађене су у неокласичном стилу према пројектима архитекти Алберта Шикеданца (мађ. Albert Schickedanz) и Фулопа Херцога (мађ.Fülöp Herzog).
Од Трга хероја кренух према Градском парку (мађ. Városliget). Кратко застадох поред зграде која представља део клизалишта у поменутом парку.
Клизалиште је отворено 29. јануара 1870. у присуству Рудолфа од Аустрије. Највеће је и најстарије у Европи. Поред тога што се зими користи као клизалиште, простор се у летњем периоду пуни водом и служи за вожњу бродићима.
Оно што ме код Будимпеште фасцинира је да се током шетње градом на сваком кораку наилази на споменике и статуе. Тако се и испред зграде клизалишта налази фигура стрелца која сигурно има неки разлог зашто је баш ту.
Наставих даље кроз парк према дворцу Вајдахуњад (мађ. Vajdahunyad vára). У парку наиђох на споменик Џорџу Вашингтону. Искрен да будем, нисам знао да Мађарска и Америка гаје тако блиске односе.
Споменик је подигнут 1906. године од прилога Мађара који су у XIX веку емигрирали у Америку. Симбол је мађарско-америчког пријатељства и представља израз захвалности Америци за прихват мађарских емиграната почетком ХХ века. На откривању споменика скупило се више од тридесет хиљада људи.
Пошто сам ишао кроз парк, а не улицом која води од Трга хероја, до дворца сам дошао са његове задње стране.
Испред дворца се налази споменик Јаношу Хуњадију. Споменик је постављен 1956., а рад је познатог мађарског вајара Пала Пацаја (мађ. Pál Pátzay). Јанош Хуњади приказан је на коњу и устремљеног погледа чиме је аутор желео да покаже сву његову моћ.
На ћошку дворца са задње стране налази се један интересантан детаљ. То је биста глумца Беле Лугошија који се прославио по улози Дракуле у истоименом филму из 1931. године.
Израђена од камена и налази се на малом постаменту који се ослања на фигуру чудног крилатог створења које највероватније представља алузију на Дракулу и његову способност да се трансформише у слепог миша.
Биста се појавила 2003. године након снимања неког филма, а зашто је постављена и ко ју је поставио, није познато.
Недалеко од места где стоји Лугошијева биста налазe се бисте мађарских научних радника чији се рад везује за област пољопривреде. То што се оне налазе баш ту није уопште чудно, јер дворац у данашње време има функцију Пољопривредног музеја.
Пете Ференц (1762-1832)
Био је мађарски новинар, писац и уредник првог мађарског економског часописа. Објављивао је научне радове и реферате из области гајења биљака и сточарства.
Лајош Митерпахер (1734-1814)
Био је први професор пољопривреде на Будимском универзитету. Аутор је веома значајног дела „Elementa rei rusticae in usum academiarum regni Hungariae conscripta, Budae 1779-1794“ које је написао у три тома на латинском језику.
Јанош Нађвати (1755-1819)
Био је мађарски мислилац, писац и агроном. На његов предлог у граду Кестхељу основана је Пољопривредна академија. Први је у Мађарској написао велики рад о модернизацији пољопривреде.
Самуел Тешедик (1742-1820)
Био је мађарски пастор, учитељ и писац. Сматра се утемељивачем прве теоријске и практичне наставе у области професионалног пољопривредног образовања у Мађарској.
Иначе, о изградњи дворца Вајдахуњад постоји интересантна прича. За потребе прославе 1000 годишњице постојања мађарске државе у Градском парку је по пројекту архитекте Игнаца Алпара изграђен такозвани „Историјски павиљон“ који је садржао елементе 21 познате мађарске грађевине, попут дворца Вајдахуњад, тврђаве Сегешвар, кула тврђаве Брашов, цркве у Јаку….
Као материјал за изградњу коришћено је дрво, иверица и папирмаше. Пошто су елементи дворца Вајдахуњад били најупечатљивији, павиљон је добио назив „Вајдахуњад“.
Након завршетка прославе павиљон је демонтиран, али с обзиром да је наишао на велике симпатије међу грађанима Будимпеште, поново је подигнут 1908., али овај пут од камена.
Направио сам полукруг око дворца, прошао поред реплике капеле Цркве у Јаку (која се сматра једном од најлепших грађевина средњевековне мађарске архитектуре) и стигао до капије дворца. Кроз капију нисам прошао, јер сам мислио да сам све што је најбитније већ сликао. Тако сам пропустио да сликам споменик анонимусу и улаз, односно, предњу страну капеле.
Недалеко од капије налази се споменик Игнацу Алпару, архитекти који је заслужан за лепоту овог здања. Споменик је 1958. подигло Друштво архитеката Мађарске. Осим дворца Вајдахуњад у најбоље радове Игнаца Алпара убрајају се зграда радио-телевизије (бивша стара Берза) и Народне банке.
Од занимљивости, осим дворца Вајдахуњад, у Градском парку се налази зоолошки врт, забавни парк и бања Сечењи. Пошто нисам планирао да посетим ништа од наведеног, кренуо сам према метро станици „Széchenyi fürdő“. Док сам ишао према станици пажњу ми је привукла биста човека са азијатским лицем, па сам се зауставио да видим о коме се ради.
У питању је биста Ahn Eak-tai (1906-1965) корејског диригента и композитора који је дириговао многим оркестрима у Европи, укључујући бечки, берлински и римски филхармонијски оркестар. Такође је држао концерте у Будимпешти у којој је похађао Универзитет Етвеш Лоранд. Биста је свечано откривена 2012 године.
Андрашијев булевар
У Градском парку на станици „Széchenyi fürdő“ седох у метро и возих се до станице „Kodály Körönd“ у чијој се близини налазе споменици Николи Шубићу Зринском, Јаношу Ботјану, Балаши Балинту и Ђерђу Сондију.
Никола Шубић Зрински (хрв. Nikola Šubić Zrinski), на мађарском Миклош Зрињи (мађ. Zrínyi Miklós) био je хрватски државник и војсковођа, члан племићке породице Зрински. У Европи је постао познат учешћем у бици код Сигета, и данас је један од највећих и најславнијих хероја код Мађара и Хрвата.
Јанош Ботјан био је мађарски војсковођа који се прославио као учесник устанка против Хабзбурговаца у коме се борио на страни кнеза Ференца II Ракоција. Пре тога је на страни Хабзбурговаца учествовао у ослобођењу Будима од Турака када је изгубио једно око и добио надимак „слепи“.
1704. Хабзбурзи га зову да учествује у гушењу устанка који је подигао кнез Ракоци. Међутим, Ботјан, инспирисан идејом борбе за независност Мађарске, прелази на страну кнеза.
Барон Балинт Балаши (мађ. Gyarmati és kékkői báró Balassi Bálint, словен. Valentín Balaša) био је мађарски ренесансни лирски песник. Писао је углавном на мађарском, али је знао и следеће језике: латински, италијански, немачки, пољски, турски, словачки, хрватски и румунски. Оснивач је модерне мађарске лирске и еротске поезије.
Ђерђ Сонди био је капетан гарнизона који је бранио стратешки значајан замак Дрегели за време рата против Турака 1552. Погинуо је у борби, а због исказане храбрости Али Паша је наредио да се за њега направи мермерни саркофаг и сахрани уз војничке почасти.
Док сам сликао споменике једна бакица ме је уз осмех нешто питала, али је ја, наравно, нисам ништа разумео. Шанса да говори енглески била је веома мала. Генерално, колико сам могао да приметим током две посете Будимпешти, Мађари се баш нешто и не труде да разговарају на енглеском или неком другом страном језику.
Споменици које сам сликао налазе се у Андрашијевом булевару који је због неоренесансних грађевина које се у њему налазе уврштен у Унесков списак светског наслеђа.
Поред тога, у њему постоји велики број кафеа и ресторана, али и луксузних продавница, па је због тога једно од главних места за куповину.
Због временских прилика и годишњег доба булевар није изгледао баш репрезентативно. Као и све у граду, био је сив, али када се путује у позну јесен такви призори не треба да буду нимало чудни.
У Андрашијевом булевару, на броју 60, налази се музеј „Кућа терора“ посвећен жртвама нацизма, фашизма и комунизма. Отворен је 2002. године, а оснивач музеја је мађарска влада. Зграда у којој се музеј налази саграђена је 1880. године у стилу неоренесансе. Била је најпре седиште национал-социјалистичке партије „Стреласти крстови“ Ференца Салашија, а затим мађарске тајне полиције, па јој назив „Кућа терора“ у потпуности одговара.
Даље ми се није ишло пешке, па сам на станици „Vörösmarty utca“ сео у метро и возио се до станице „Oktogon“.
Од станице „Oktogon“ кренуо сам Андрашијевим булеваром у правцу зграде опере. На раскрсници поменутог булевара и „Jókai tér“ налази се споменик мађарском романописцу и драматичару Мору Јокају.
Споменик је откривен 1921. године. Писац је приказан како седи у фотељи која се налази на масивном гранитном постаменту. Велика пажња је посвећена детаљима на пишчевој одећи, као и његовом лицу. Аутор скулптуре је мађарски вајар словачког порекла Алајош Штробл, а на скулптури Јокаја радио је девет година.
Преко пута њега, на „Liszt Ferenc tér“ налази се споменик мађарском песнику Ендре Адију.
Мало даље, на истом тргу, налази се споменик великом мађарском композитору и пијанисти Францу Листу.
Наставих даље шетњу Андрашијевим булеваром. Затим из булевара скренух у „Nagymező u.“ у којој се испред зграде оперете налази бронзана скулптура Имре Калмана.
Познати мађарски композитор и аутор оперета приказан је како прекрстивши ноге седи на клупи, пуши цигару и посматра зграду оперете.
Недалеко од статуе Имре Калмана налази се необична бронзана статуа познатог мађарског комичара Гезе Хофија. Хофијеву главу у левој руци држи жена, огрнута у мантил, са лобањом преко које се налази шешир.
Шта је аутор статуе на такав начин хтео да каже, не знам, али многи сматрају да би познати комичар требао да добије другу, прикладнију статуу.
Вратих се назад у Андрашијев булевар и за пар минута стигох до зграде Мађарске државне опере која представља једну од најрепрезентативнијих зграда у Будимпешти.
Саграђена је између 1875. и 1884. по пројекту архитекте Миклоша Ибла у стилу неоренесансе. Богато је украшена скулптурама и орнаментима.
Крај улаза у зграду са десне стране налази се скулптура Франца Листа, а са леве Ференца Еркела (1810-1893), композитора мађарске химне и музичког директора опере. Обе скулптуре су дело вајара Алајоша Штробла.
Скулптуру Франца Листа нисам видео, јер ју је заклањала кућица која је била део празничне декорације, па је нисам ни сликао.
Прекопута зграде Мађарске државне опере налази се Дрехслерова палата. Зграда је грађена од 1883. до 1886. по пројекту чувеног архитекте Едена Лехнера.
У почетку, у приземљу зграде се налазио кафе, док су на спратовима били луксузни станови. Од 1949. до 2002. у приземљу и на прва два спрата била је смештена Мађарска национална балетска академија. Зграда би до краја 2017. требала да постане хотел са 5 звездица.
Базилика Светог Иштвана
Пошто сам одлучио да штедим снагу колико год је то могуће, на станици „Опера“ седох у метро и кренух према станици „Bajcsy-Zsilinszky“ која се налази у близини Базилике Светог Иштвана.
По изласку из метро станице скренух у улицу Bajcsy-Zsilinszky út. и сликах базилику са њене задње стране.
Пошто нисам био сигуран колико има до најближег пешачког прелаза вратих се назад до раскрснице, пређох улицу и наставих према базилици једном од бочних улица.
Успут налетех на старог доброг „фићу“ кога на улицама нисам видео годинама.
До Базилике Светог Иштвана (Светог Стефана) стигао сам за пар минута. Базилика се налази на Тргу Светог Иштвана (логично, зар не?) и заузима већи његов део.
Дужине је 87,4 метра, ширине 55, а висине 96 метара. Може да прими 8500 верника. Уз зграду парламента највиша је грађевина у Будимпешти. Грађена је 54 године, од 1851. до 1905. Изглед базилике одговара неокласичном стилу.
Изградња је започета по пројекту архитекте Јожефа Хилда (мађ. József Hild) кога је касније заменио Миклош Ибл (Miklós Ybl). Унутрашњи радови обављени су под руководством трећег архитекте Јожефа Каузера (мађ. József Kauser). У десном звонику налази се највеће звоно у целој земљи чија тежина износи 9 тона. У цркви се чува врло вредна реликвија – десна рука Светог Иштвана.
Пошто је био крај новембра и ближио се католички Божић, око цркве је била празнична атмосфера. Простор је био испуњен тезгама на којима су се продавале разноразне ђаконије.
Да је то све увертира у велики хришћански празник подсећала је кућица у којој је приказана сцена Христовог рођења у витлејемској пећини.
Током шетње по граду сликао сам доста споменика и скулптура, па сам колекцију желео да употпуним са још две скулптуре које се налазе недалеко од базилике Светог Иштвана.
Прва од њих је скулптура дечака продавца новина (Rikkancs szobor). Скулптура је постављена 2012. на тргу „Hild tér“. Исте године њен аутор Лајош Секе напунио је 100 година. У десној руци дечак држи примерак таблоида „Блик“ кога није било у време када су се новине на овај начин продавале, па се постављало питање зашто није узет назив неких новина из тог периода. Аутор је на то одговорио да je на тим новинама инсистирао градоначелник, чије се име често налази на страницама управо тих новина.
Друга скулпутра је полицајац-трбоња који стоји на раскрсници улица Október 6 и Zrínyi u. и „одржава ред“. Аутор скулптуре је признао да му је као прототип послужио сопствени деда који је у младости био хусар, који са годинама није пустио само бркове, већ и стомак. Постоји веровање да ће наредни оброк бити веома укусан ако се протрља полицајчев стомак, па је тај део тела баш фино изгланцан.
Од полицајца-трбоње шетњу сам наставио улицом Zrínyi u. На раскрсници Zrínyi u. и Nádor u. налази се такозвана Дунавска палата (мађ. Duna Palota) са великом концертном двораном. Зграда је саграђена између 1883. и 1885. год. у необарокном стилу. Била је позната као Lipótváros касино, али не у смислу коцкања, већ као аристократски клуб за забаву. У њој су наступали Бела Барток, Золтан Кодали и Антоњин Дворжак.
Сечењијев трг
Наставио сам даље улицом Zrínyi u. и стигао до Сечењијевог трга (мађ. Széchenyi tér) у чијој је близини смештена зграда Мађарске академије наука коју је 1825. године основао гроф Иштван Сечењи. Здање је грађено по пројекту великог пруског архитекте Фридриха Штулера. Изградња је завршена 1865. Зграда представља прву грађевину у Будимпешти саграђену у стилу неоренесансе.
Испред зграде се налази биста Ференца Шаламона (1825-1892), мађарског историчара, позоришног критичара и преводиоца.
Недалеко од ње је биста лингвисте Габора Сарваша (1832-1895).
Сечењијев трг се, наравно, не би могао замислити без споменика Иштвану Сечењију (1791-1860), великом мађарском реформатору и писцу, који се сматра једним од највећих државаника у мађарској историји, због чега га у Мађарској са правом зову „највећим Мађаром“.
Постао је познат када је 1825. сав приход са свог имања дао за оснивање Мађарске академије наука. Поред тога, залагао се за претварање Будима и Пеште у политички, економски и културни центар Мађарске. Подржао је изградњу сталног моста између ова два града који и данас носи његово име. Изградња моста била је први корак ка спајању Будима и Пеште.
Од зграда које се налазе на тргу најупечатљивија је Грешамова палата, изразит пример правца арт нуво, односно сецесије у архитектури. Саграђена је 1906. као стамбено-пословни комплекс. Након ослобађања Будимпеште у Другом светском рату једно време је служила и као касарна. Данас је у њој смештен луксузни хотел „Четири сезоне“. Палата је добила назив у част Томаса Грешама, енглеског трговца и финансијера, оснивача Краљевске берзе у Лондону.
На Сечењијев трг „излази“ Сечењијев ланчани мост. Док сам се мувао око трга и моста време се погоршало – почео је да дува јак ветар и провејава снег. Међутим, то није сметало групи младих кинеских туриста који су се сликали око моста. По осмесима на њиховим лицима изгледало је да се проводе као никада у животу. То ми је улило додатну енергију да наставим даље, јер сам више од четири сата шетао градом, па је умор почео полако да ме савлађује.
Осим споменика Иштвану Сечењију на тргу се налази и споменик Ференцу Деаку (1803-1876), мађарском државнику кога још зову оцем Аустро-угарске нагодбе коjом је Аустријска царевина постаје дуална Аустроугарска монархија.
Од Сечењијеог трг кренух према шеталишту крај Дунава. Успут накратко застадох на Етвешовом тргу, на коме се налази споменику барону Јожефу Етвешу, познатом мађарском писцу и државнику.
Београдски кеј
Шеталиште је лепо уређено и са њега се пружа одличан поглед на будимску страну града. На њему се налази неколико скулптура које још једном истичу чињеницу да је Будимпешта град коме такви уметнички детаљи сигурно не недостају.
Прва у низу је статуа истакнутог мађарског и европског сликара Игњата Рошковича (1854-1915) пореклом из Закарпатске украјинске области. Постављена је 2014. године и представља копију скулптуре која је откривена у украјинском граду Ужгороду две године раније.
Стотинак метара даље је споменик мађарским морнарима који су изгубили животе на мору. Подигло га је Мађарско удружење помораца. Постојање таквог удружења у земљи која нема излаз ни на једно море за мене остаје мистерија.
Недалеко од њега, на огради која одваја шеталиште од железничке пруге налази се симпатична фигура Мале принцезе, рад вајара Ласла Мартона (László Marton) који је за ово дело 1972. добио националну награду.
Аутору је као модел послужила ћерка Евика која је волела да носи круну. Скулптура на шеталишту представља копију, док се оригинал чува у Мађарској националној галерији. Још једна копија скулптуре налази се у Таполцу, родном граду вајара. Постоји веровање да ће принцеза испунити најскривеније жеље уколико се руком протрљају њена колена.
Колекцију бронзаних фигура на шеталишту употпуњује скулптура девојчице са псом око које се увек налази доста туриста који са њом желе да се сликају.
О уметничкој вештини аутора говори чињеница да у сутон многи пролазници не примећују да је у питању скулптура.
На шеталишту налетех на мигранта који хтеде да ми прода неки мобилни телефон. Брзо је схватио да нисам заинтересован, па сам продужио даље, а он је остао да „у заседи“ чека неког другог. Током летњих месеци 2015. Будимпешта, а пре свега станица „Келети“ била је преплављена мигрантима. Даљу „велику сеобу народа“ преко мађарске територије зауставила је ограда коју су Мађари подигли у врло кратком року. Момак који ми је нудио телефон вероватно је један од ретких који је остао.
Шетњу по кеју завршио сам код споменика Вилијаму Шекспиру који се налази код хотела „Marriot“. Скулптура је постављена 2003. године, и заправо је копија оригинала који се налазу у аустралијском граду Баларт. Морам признати да ми све то звучи чудно. Шекспир, Будимпешта, Аустралија… Неку нит у томе нисам могао да ухватим.
Наводно, током комунистичке епохе било је слободно читати и играти Шекспира, чија је дела власт сматрала политички необојеним, па је због тога њему у част и подигнут споменик.
Од споменика Шекспиру улицом Деак Ференца (мађ. Deák Ferenc u.) стигох до трга Верешмарти (мађ. Vörösmarty tér).
Улица Ваци и Трг слободе
С обзиром да током претходне посете Будимпешти нисам стигао да се прошетам улицом Ваци, одлучио сам да овај пут то никако не пропустим. Улица представља главну пешачку зону и позната је по великом броју ресторана, кафића и продавница светски познатих модних марки. Као и увек, била је пуна људи међу којима је било доста страних туриста.
Улицом Ваци стигох до улице Лајоша Кошута (мађ. Kossuth Lajos utca) из које се пружа поглед на Елизабетин мост.
Пошто нисам планирао да прелазим на будимску страну на станици Ferenciek tere седох у метро и упутих се према станици Arany János utca.
Од поменуте станице стигох до Трга слободе (мађ.Szabadság tér) на коме се налази неколико занимљивих споменика и објеката. Један од њих је и зграда Мађарске народне банке. Саграђена је 1905. по пројекту архитекте Игнаца Алпара који је можда најпознатији по томе што је пројектовао замак Вајдахуњад у Градском парку.
За љубитеље нумизматике банка може бити интересантно место пошто се у њој налази изложба мађарског кованог новца и новчаница. Улаз је бесплатан.
На Тргу слободе 2014. године подигнут је споменик који је изазвао велику буру у мађарском друштву. Ради се о споменику жртвама немачке окупације којим се, према мишљењу многих, прекраја историја.
Историјска је чињеница да је Мађарска на почетку Другог светског рата склопила савез са Хитлером, јер је у томе видела могућност да поврати своје територије, изгубљене Тријанонским споразумом, док поменути споменик недвосмислено приказује Мађарску као жртву (бронзани орао који се устремио на архангела Гаврила који симболизује Мађарску). Од стране Немаца Мађарска бива окупирана тек у октобру 1944., након што је мађарски регент Миклош Хорти изразио спремност за потписивање примирја на почетку битке за Будимпешту.
Врло брзо испред споменика је „никао“ паралелни споменик кога чине личне ствари, фотографије и документи жртава мађарског нацизма (пре свега Јевреја) у периоду од 1941. до 1945.
Наставих даље и стигох до споменика америчком бригадном генералу Харију Хилу Бандхолцу који је служио је као начелник војне полиције код генерал Першинга крајем Првог светског рата. У Будимпешти је боравио као члан савезничке контролне комисије чија је функција била да контролише полачење румунске војске из Мађарске. Постао је познат када је 5. октобра 1919. као председник комисије, наводно, само помоћу бича спречио групу румунских војника да изнесу драгоцености из Народног музеја.
У знак захвалности Мађари су му 1936. подигли споменик, док се „чувени“ бич чува у збирци Народног музеја.
На Тргу слободе налази се и споменик посвећен ослобођењу Будимпеште у Другом светском рату. Подигнут је 1945. године, висине је 14 метара, а на обелиску испод грба СССР-а стоји натпис: „Слава совјетским херојима ослободиоцима“.
Споменик је постављен на месту на коме се налазила заједничка гробница совјетских војника чији су остаци пренесени на градско гробље 1958. године.
У Мађарској, као и у другим државама некадашњег Источног блока, извршена је декомунизација, па су сви споменици који су имали везе са комунистичком епохом уклоњени. Овај споменик је то ипак некако успео да преживи, па и данас чува успомену на 80 хиљада црвеноармејаца погинулих у Бици за Будимпешту.
Поред поменуте зграде Мађарске народне банке на тргу се налази некадашње здање мађарске телевизије и америчка амбасада. Ту је и статуа Роналда Регана која је постављена 2011. године у знак захвалности за крај „Хладног рата“.
Трг Лајоша Кошута
Од Реганове статуе кренух улицом Vécsey utca у правцу зграде мађарског парламента. Улица се завршава тргом Vértanúk tere на коме се налази споменик мађарском политичару Имре Нађу који је био премијер Мађарске у два наврата: први пут од 1953. до 1955., а други пут током Мађарске револуције 1956. године, што га је коштало живота. Статуа се налази на мостићу и постављена је тако да Нађ гледа у правцу Трга Лајоша Кошута, односно на зграду парламента.
На Тргу Лајоша Кошута, осим зграде парламента, налази се и неколико споменика личностима из мађарске историје.
Први од њих је споменик Ференцу II Ракоцију кога Мађари сматрају својим националним херојем, јер је био вођа устанка против Хабсбурговаца. Налази се испред зграде парламента.
Бочно од зграде парламента је споменик истакнутом мађарском државнику Ђули Андрашију у чију је част назван главни будимпештански булевар. Андраши је учествовао у револуцији 1848., био је премијер Мађарске од 1868. до 1871., а касније министар иностраних послова Аустро-Угарске.
Споменик је постављен 2. децембра 1906. Након Другог светског рата, током обнове Будимпеште, скулптура је скинута са постамента и однета у складиште, а постамент је демонтиран и коришћен за поправку срушеног ланчаног моста. Осамдесетих година ХХ века постојала је идеја да се споменик постави у Андрашијевом булевару, али то ипак није учињено. На старо место је враћен у мају 2015. Постамент још није довршен, односно недостају рељефи који су постојали на првобитном споменику.
На Тргу Лајоша Кошута налази се и меморијал посвећен жртвама, убијеним на такозвани „крвави четвртак“, односно 25. октобра 1956. током Мађарске револуције 1956.
О самом масакру има мало поузданих информација. Не зна се са сигурношћу одакле су дошли први пуцњи, ко је организовао окупљање на тргу, а није познат ни тачан број жртава. Процењује се да их је било између 300 и 800.
Од значајнијих објеката на тргу се још налази зграда Етнографског музеја и Министарства пољопривреде.
Време је брзо пролазило, а пошто сам хтео да обиђем још једну будимпештанску знаменитост кренух према метро станици Kossuth Lajos Tér.
На станици се налази скулптура грчког пророка Тиресије. Искрен да будем, мени више личи на неког обичног човека који го до појаса у панталонама седи у столици.
Синагога у Дохањијевој улици
Из метроа изађох на станици Astoria и упутих се према улици Dohány u. познатој по томе што се у њој налази Велика синагога. Улица припада 7. градском округу, познатијем као Ержебетварош, и некада је била део историјске јеврејске четврти која се налазила управо у овом округу.
Синагога је подигнута у периоду од 1854-1859. према пројекту бечког архитекте Лудвига Ферстера који је пре тога пројектовао синагогу у Бечу. Јеврејска заједница није у поптуности била задовољна његовом креацијом, па је у помоћ позвала домаће архитекте Фриђеша Фесла и Јозефа Хилда. Саграђена је у маварском стилу, али садржи и византијске, романичке и готске елементе. Придев „велика“ синагога није добила случајно. Дужина зграде је 75m, а ширина 27m што је чини другом по величини синагогом у свету, одмах након Храма Еману-Ел који се налази на њујоршкој Петој авенији. У синагогу може да се смести скоро 3000 верника.
Синагога 1944. године постаје део јеврејског гета и у њој уточиште налази велики број будимпештанских Јевреја. У дворишту синагоге сахрањено је више од 2000 људи који су током зиме умрли од хладноће и глади.
Поред синагоге се налази меморијални парк Раула Валенберга, шведског дипломате који је током Другог светског рата спасао неколико хиљада мађарских Јевреја тако што им је издавао лажне шведске пасоше. Након уласка Црвене армије у Будимпешту у фебруару 1945. Валенберга хапси СМЕРШ под сумњом за шпијунажу и од тада му се губи сваки траг. Наводно је пребачен у Москву где је и преминуо 17. јула 1947. у затвору Лубјанка. Шведске власти званично су га прогласиле мртвим 2016. године. Мотиви хапшења, као и околности његове смрти и даље нису у потпуности разјашњени и остају предмет разних спекулација.
У меморијалном парку је 1990. постављен споменик жртвама Холокауста чији је аутор вајар Имре Варга. Споменик је израђен од метала и представља жалосну иву на чијим се листићима налазе имена неких од шест стотина хиљада Јевреја страдалих у Мађарској током Другог светског рата.
Тржни центар Арена плаза
Умор и хладноћа су почели да узимају свој данак, па кренух назад према станици Келети. До поласка воза је било доста времена, а да то време не бих провео чамећи на станици, одлучих да одем у тржни центар Арена плаза и мало предахнем у неком од кафића.
На моје велико изненађење сви кафићи су били пуни, односно није било ниједног слободног стола, али је барем било топло, па сам одлучио да не мрдам нигде, већ да се само промувам по тржном центру. Арена плаза је доста велика, има око 200 продавница, укључујући и оне са производима познатих светских марки (Benetton, Peek and Cloppenburg, Zara, H&M, Bershka, Stradivarius, Pull & Bear, Timberland итд.).
Пошто се ближила Нова година тржни центар је већ био у празничном руху. На другом спрату крај новогодишње јелке пронађох слободну утичницу коју искористих да допуним батерију мобилног телефона која се прилично испразнила пошто сам током шетње по граду интензивно користио навигацију.
Иако ми временске прилике нису ишле на руку дан ми је био максимално испуњен. Шетња по пештанској страни само је потврдила чињеницу да је Будимпешта град кога прожима дух прошлих времена и у коме се оно „национално“ истиче у први план. Гомила споменика личностима из бурне мађарске историје то свакако потврђује. Изглед града, пре свега његова архитектура, несумњиво говори да је град некада био део једне велике империје.
Тржни центар сам напустио око седам сати. Када сам стигао на станицу „Келети“ воз је већ био постављен, па сам покупио ствари из гардеробе и укрцао се у вагон за Берлин.
Упркос хладноћи и снегу који је у међувремену почео да пада у возу је владала пријатна топлота. Гужве није било, тако да је сваки од путника могао да се фино „разбашкари“. С обзиром да сам цео дан провео напољу, топлота ми је баш пријала, па сам врло брзо задремао.