29.11.2015.
Iako je vagon Budimpešta – Berlin bio bez odeljaka i sa ne baš preterano udobnim sedištima uspeo sam fino da se naspavam. Usputnih stanica, poput Praga i Bratislave, uopšte se ne sećam. Razbudio sam se tek nakon što smo prešli češko-nemačku granicu. Nakon prelaska granice u vagonu su se pojavila dva nemačka policajca i malo osmatrala putnike. Mene nisu pitali ništa, ali im je za oko zapao jedan malo „tamniji“ momak, pa su ga legitimisali.
Na Berlinsku glavnu železničku stanicu (nem. Berlin Hauptbahnhof) voz je stigao nešto posle 9 sati, odnosno po redu vožnje.
S obzirom da je bio kraj novembra, stanica je već bila u prazničnom ruhu, odnosno ukrašena za predstojeće božićne i novogodišnje praznike.
Delovala je maksimalno uglancano i skockano, što, naravno, nije čudno, s obzirom da je prema nekim podacima na njenu izgradnju potrošeno 700 miliona evra. Otvorena je 2006. neposredno pre početka Svetskog prvenstva u fudbalu.
Na njenom mestu se nalazila Lerter stanica koja je u Drugom svetskom ratu bila teško oštećena. S obzirom da je nakon podele grada na okupacione zone izgubila značaj, u njenu obnovu se praktično nije ni ulagalo, pa je zbog izgradnje nove železničke stanice srušena 2002. godine.
Prošetah stanicom, a zatim odlučih da krenem peške prema četvrti Veding (nem. Wedding) u kojoj se nalazio moj smeštaj tokom boravka u Berlinu. Razdaljina nije bila mala, nešto manje od četiri kilometra, ali nakon višečasovnog sedenja u vozu šetnja gradom može samo da koristi.
Nedaleko od ulaza u železničku stanicu videh malo neobičnu skulpturu pod nazivom Rolling Horse, rad nemačkog vajara Jirgena Gerca (nem. Jürgen Goertz).
U njenom postamentu nalaze se zastakljeni otvori kroz koje se vide komadi cigle i betona srušene stanice Lerter, kao i još neki predmeti iz tog perioda. Skulptura predstavlja neku vrstu spone između prošlosti i sadašnjosti i simbolizuje napredak u železničkom saobraćaju. Visine je 9.7m, širine 8.7m, a težine 35 tona.
Od Evropa placa krenuh ulicom Invalidenštrase u pravcu četvrti Veding. Ulica prolazi pored Invaliden parka u kome je tokom njegovog uređenja sredinom devedesetih godina prošloga veka sagrađena ogromna fontana dimenzija 50×62 m u čijem se centralnom delu nalazi „zid koji tone“, što predstavlja asocijaciju na „nestanak“ Berlinskog zida koji je prolazio u blizini duž Špandauer kanala.
S obzirom da je bio kraj novembra fontana nije radila, odnosno, u njoj nije bilo vode, pa nije ostavljala baš neki utisak, a „zid koji tone“ više je ličio na lansirnu rampu za neku raketu. Inače, park je dobio naziv po tome što se u njemu nalazio dom za invalide iz pruskih ratova, odnosno, park je predstavljao njegovu baštu.
Produžih dalje ulicom Invalidenštrase u kojoj se, nedaleko od parka, nalazi Prirodnjački muzej (nem. Naturkundemuseum). Muzej je poznat po tome što se u njemu čuva najveći rekonstruisani skelet dinosaurusa i redak primerak roda Archaeopteryx koji predstavlja prelaz od gmizavaca ka pticama, odnosno „kariku koja nedostaje“ u Darvinovoj teoriji.
S obzirom da je bila nedelja na ulicama nije bilo previše automobila i pešaka, pa je sve bilo nekako mirno. Skoro sve prodavnice, uključujući i prehrambene, bile su zatvorene. To mi beše malo čudno, jer sam navikao da kod nas supermarketi i nedeljom rade. Očigledno, nedelja je u Nemačkoj dan za odmor u pravom smislu te reči.
Dok sam išao prema četvrti Veding pogledom sam „skenirao“ ulice kroz koje sam prolazio. Zbog godišnjeg doba i vremenskih prilika izgledale su sivo, ali su bile čiste i uredne.
Možda mi zbog toga za oko zapadoše narandžaste kante za otpatke.
U Berlinu, i generalno u Nemačkoj, velika pažnja se posvećuje reciklaži. Pored kontejnera za, recimo, staklo, postoje kontejneri u kojima se odlaže stara obuća i odeća.
Hitam ka Rajhstagu
Šetnja od železničke stanice do stana mi je baš prijala. Pošto sam želeo da što bolje iskoristim vreme, u stanu se nisam zadržao previše dugo, već sam vrlo brzo krenuo nazad prema železničkoj stanici koja je predstavljala početnu tačku u mom obilasku grada.
Kada sam stigao do stanice oko nje je bilo dosta „živo“. Ulicom se kretala velika povorka ljudi.
Po transparentima koje su nosili shvatio sam da je u pitanju protestna šetnja protiv korišćenja uglja. Zapravo, to je bila jedna od mnogobrojnih šetnji koje su održane širom sveta uoči dvonedeljnog Samita o klimi u Parizu koji je trebao da počne 30. novembra 2015.
Provukoh se između protestanata i nastavih prema reci Špreji. Kao i Crvenoj armiji u aprilu ’45, cilj mi je bio Rajhstag.
Za par minuta stigoh do Moltkeovog mosta (nem. Moltkebrücke) koji povezuje ulicu Alt-Moabit sa jedne i ulicu Vili Branta sa druge strane reke. Sagrađen je 1891., a naziv je dobio u čast načelnika generalštaba pruske armije Helmuta fon Moltkea Starijeg.
Zbog blizine Rajhstaga oko mosta su se tokom Bitke za Berlin vodile teške borbe. Most je branilo oko 5000 vojnika SS-a i pripadnika folkšturma.
Radi lakše odbrane blokirali su ga sa obe strane i minirali, ali eksplozija nije u potpunosti srušila most, pa sovjetske snage koje su su probijale iz pravca Alt-Moabita uspevaju da ga pređu.
Osposobljen je za saobraćaj 1947., a restauracija je izvršena između 1983. i 1986.
Od mosta nastavih dalje prema Rajhstagu. Usput prođoh pored zgrade Ureda nemačkog kancelara. Odluka o njenoj izgradnji doneta je zbog preseljenja državnih institucija iz Bona u Berlin koji 1991. godine postaje glavni grad ujedinjene Nemačke.
Zgrada je sagrađena 2001. godine. Interesantno je što jedan njen deo ima transparentnu fasadu, odnosno od stakla, što verovatno ima simboličko značenje.
„Par koraka“ od zgrade Ureda nemačkog kancelara nalazi se Rajhstag koji je uz Branderburšku kapiju jedan od najprepoznatljivijih simbola Berlina. Uprkos tome što je bio kraj novembra, trava u parku koji se ispred njega i dalje je prkosila godišnjem dobu i bila prilično zelena.
Inače, da ne bude neke zabune, u današnjem nemačkom jeziku pod Rajhstagom se podrazumeva zgrada, a ne nemački parlament (bundestag) koji je u njoj smešten.
Kamen temeljac za zgradu Rajhstaga, koja je zamišljena kao prva skupština Nemačkog carstva, postavio je kajzer Vilhelm I 9. juna 1884. godine. Izgradnja je trajala deset godina i po završetku zgrada je bila opremljena za to vreme poslednjom rečju tehnike: imala je sopstveni električni generator, dvostruko staklo na prozorima, centralno grejanje sa senzorima za temperaturu, vodovod, sistem pneumatske pošte i telefon. Što se tiče izgleda zgrade, autor projekta, arhitekta Pol Valot, ništa nije prepustio slučaju. Četiri ugaone kule predstavljaju četiri nemačka kraljevstva (Prusiju, Bavariju, Saksoniju i Virtemberg), a centralno postavljena kupola simbolizuje jedinstvo carske vlasti.
Natpis iznad ulaza „Dem Deutschen Volke“ (Nemačkom narodu) postavljen je tek 1916. pošto je Vilhelm II najpre bio protiv toga. Interesantno je da su slova izlivena od pretpoljenih francuskih topova iz Napoleonovih ratova.
Svojoj nameni zgrada je služila od 1894. do 1933. godine, odnosno do velikog požara za koji su nacisti okrivili komuniste, a koji je zapravo poslužio za njihov obračun sa političkim protivnicima. Nakon požara izvršena je samo delimična sanacija.
U godinama Drugog svetskog rata sa kula Rajhstaga uklonjeni su svi ukrasi, jer je bilo planirano da se na njih postave protivavionski topovi. Ipak, konstrukcijska svojstva zgrade to nisu dozvolila. Tokom rata skoro svi prozori su bili zazidani, a zgrada se koristila kao sklonište. Pored toga AEG je u njoj proizvodio elektronske cevi. U zgradi je bilo čak organizovano i porodilište.
Iako pod nacistima Rajhstag nije imao skoro nikakvu funkciju, tokom Berlinske operacije proglašen je za glavni simbol nacističke Nemačke, pa su se oko njega vodile žestoke borbe. Barjak pobede sovjetski vojnici na Rajhstag podižu 30. aprila 1945.
Prva rekonstrukcija zgrade započeta je 1961. godine. U međuvremenu je 1954. uklonjena kupola, pošto je postojala opasnost od njenog rušenja. Sve do ujedinjenja Nemačke 1990. zgrada praktično nije imala nikakvu funkciju.
Odluka o ponovnoj izgradnji kupole doneta je 1995., a radovi su završeni četiri godine kasnije. Ubrzo je postala jedna od najpoznatijih znamenitosti Berlina. Prečnik joj iznosi 38, a visina 23,5 metara.
Osim što je magnet za turiste, kupola ima praktičnu funkciju. Pomoću nje se reguliše ventilacija i količina svetlosti koja ulazi u salu za zasedanje. Odličan spoj lepog i korisnog. U velikoj meri zahvaljujući njoj bundestag je najposećeniji parlament na svetu koga godišnje obiđe oko 3 miliona turista. Ovako velikoj poseti sigurno doprinosi i to što je ona besplatna, ali se iz bezbednosnih razloga mora najaviti. Jedno vreme, zbog bojazni od terorističkih napada, Rajhstag je bio zatvoren za posetioce. Više informacija o poseti može se naći na sajtu bundestaga.
Ispred Rajhstaga su se vijorile ruska zastava i georgijevska lenta, što mi je odmah privuklo pažnju, pa sam pohitao da vidim o čemu se radi.
Na transparentu koji je ležao na zemlji je pisalo: „Poziv ruskom narodu! Pomozite Nemcima“, a zatim je sledio tekst u kome je pisalo sve najgore o Saveznoj Republici Nemačkoj.
U prvom trenutku nisam mogao da shvatim o čemu se radi. Nakon posete sajtu koji je bio naveden na transparentu došao sam do zaključka da je u pitanju neki satirički sajt. Nadam se da ne grešim.
Pošto posetu samoj zgradi Rajhstaga nisam imao u planu, krenuh prema Parku Tirgarten.
Memorijal poginulim sovjetskim vojnicima u Tirgartenu
Površina parka Tirgarten iznosi 210 hektara, što ga svrstava u najveće parkove u Nemačkoj. Od njega su veći samo Tempelhofski park koji se nalazi na mestu nekadašnjih poletno-sletnih staza tempelhofskog aerodroma i park Engleska bašta u Minhenu.
U park nisam svratio da bih se po njemu prošetao, jer bi mi za to trebalo zaista mnogo vremena, a i godišnje doba i vremenske prilike nisu baš bile za šetnju po parkovima. Zapravo, želeo sam da posetim memorijal poginulim sovjetskim vojnicima koji se u njemu nalazi.
U borbama za Berlin život je izgubilo oko 22000 sovjetskih vojnika koji su sahranjeni na tri mesta. Prvo mesto je Šenholcer hajde (13200), drugo Treptover park (oko 7000) i treće Tirgarten (2200). Prva dva memorijala nalaze se praktično na periferiji grada, dok je treći u njegovom centru, na par stotina metara od Rajhstaga.
Ceremonija svečanog otkrivanja spomenika održana je 11. novembra 1945. i na njoj su učestvovali predstavnici sve četiri savezničke vojske. Memorijal čini niz polukružno poređanih stubova, a na centralnom od njih uzdiže se bronzana skulptura sovjetskog vojnika.
Vojnik drži pušku na ramenu, što simbolizuje kraj rata, i ima pozu kao da se oprašta sa poginulim saborcima.
Na stubovima se nalaze prezimena 178 vojnika i informacija u kom rodu vojske su služili.
Bočno od spomenika su dve haubice ML-20 i dva tenka T-34 koji su učestvovali u bici za Berlin.
Pošto se Tirgarten nalazio u Zapadnom Berlinu, tačnije u britanskom okupacionom sektoru, memorijal je predstavljao svojevrsnu sovjetsku enklavu u podeljenom gradu, udaljenu svega 300 metara od Berlinskog zida. Zapravo, radilo se o „enklavi unutar enklave“, jer je ceo Zapadni Berlin bio enklava na teritoriji Istočne Nemačke. Svake godine 23. februara, 9. maja i 7. novembra iz Istočnog Berlina je dolazila sovjetska delegacija radi polaganja venaca, što se na Zapadu (naročito 50-ih i 60-ih godina) smatralo političkom akcijom.
U godinama Hladnog rata memorijal je bio dobro čuvan. Sa spoljašnje strane obezbeđivali su ga zapadnonemački policajci i pripadnici britanske vojne policije, dok se na teritoriji samog memorijala nalazila straža koju su činili sovjetski vojnici. Nakon podizanja Berlinskog zida 1961., radi sprečavanja eventualnih incidenata, britanski vojnici ispred memorijala postavljaju bodljikavu žicu, a posle incidenta koji se desio 1970. godine, kada je na straži ranjen sovjetski vojnik, metalnom ogradom se zatvara deo ulice.
Memorijal su obezbeđivali stražari sve do 22.12.1990. kada je predat na čuvanje nemačkoj policiji. Ubrzo je potpisan sporazum o dobrosusedstvu, partnerstvu i saradnji između SSSR-a i Nemačke koji je između ostalog sadržao i član prema kome su obe strane dužne da se brinu o spomenicima druge strane koji se nalaze na njihovoj teritoriji. Moram priznati da svoj deo sporazuma Nemci zaista korektno ispunjavaju, jer je memorijal u odličnom stanju.
Spomenik nisu mogla da mimoiđu savremena politička dešavanja, pa su tako novine „Bild“ i „Berliner cajtung“ 14. aprila 2014. predale bundestagu peticiju za zahtevom da se sovjetski tenkovi uklone iz centra Berlina zbog pozicije Rusije prema ukrajinskom pitanju. Oba tabloida su pod parolom „Ne želimo da vidimo ruske tenkove kraj Brandenburške kapije!“ pozivala čitaoce da popune ankete koje su bile postavljene na njihovim sajtovima predlažući da na taj način izraze protest protiv ruske politike prema Ukrajini. Tačku na sve stavio je predstavnik kancelara koji je odbacio svaku mogućnost uklanjanja tenkova, jer je to u suprotnosti sa sporazumom između Nemačke i SSSR-a, odnosno Rusije kao njegove naslednice.
Vremenske prilike su se pogoršavale, počela je da pada kiša, pa bez dugog zadržavanja krenuh prema još jednom spomeniku koji podseća na tragičnost Drugog svetskog rata.
Spomenik evropskim Sintima i Romima ubijenim u vreme nacionalsocijalizma
Osim memorijala poginulim sovjetskim vojnicima, u Tirgartenu se nalazi i spomenik posvećen takozvanom Porajmosu, odnosno genocidu nad Sintima i Romima koji su izvršili nacisti u kome je stradalo od 220 do 500 hiljada ljudi.
Spomenik se nalazi stotinak metara od Rajhstaga, odnosno od njegove južne strane. Dizajnirao ga je izraelski umetnik Dani Karvan. Sastoji se od bazena izrađenog od crnog granita zbog koga se stiče utisak da je voda beskonačno duboka, dok njena dubina zapravo iznosi samo 17 centimetara. U centru se nalazi trouglasti kamen na koji se svakog dana stavlja sveže cveće. Oblik kamena simbolizuje znak koji su Romi u logorima nosili na odeći.
Duž ivice bazena nalaze se stihovi pesme „Aušvic“ romskog pesnika Antonija Spinelija, a na nekim od ploča koje ga okružuju urezani su nazivi koncentracionih logora.
Inicijativa o podizanju spomenika pokrenuta je još 1992. godine, ali je zbog nesuglasica oko dizajna, lokacije i naziva izgradnja spomenika započeta tek 2008. Memorijal je svečano otkriven 24. oktobra 2012. godine u prisustvu kancelarke Angele Merkel i nemačkog predsednika Joahima Gauka.
Brandenburška kapija
Iz Tirgartena izađoh na Ulicu 17. juna koja s jedne strane vodi prema Spomeniku pobede (nem. Siegessäule), a s druge strane prema Brandenburškoj kapiji (nem. Brandenburger Tor).
Ulica predstavlja nastavak bulevara „Pod lipama“ (nem. Unter den Linden). Naziv je dobila u znak sećanja na berlinske radnike, stradale u pobuni protiv istočnonemačke vlasti u junu 1953. godine.
S obzirom da je ulica bila zatvorena za saobraćaj bez problema dođoh do skulpture „Der Rufer“, čiji bi se naziv na srpski mogao prevesti kao telal, glasnik…
Skulptura je postavljena 1967. godine. Okrenuta je prema Brandenburškoj kapiji, odnosno nekadašnjem Istočnom Berlinu i predstavlja poziv na oslobođenje. Na postamentu je napisan citat Frančeska Petrarke: „Idem po svetu i propovedam mir, mir, mir“.
Ulica 17. juna često je mesto na kome se održavaju različite manifestacije, poput „Parade ljubavi“ (okupljanja poklonika klubske i tehno muzike) ili, recimo, praznika turske kulture u Berlinu. Tokom svetskog prvenstva u fudbalu 2006. godine dodeljena je fudbalskim navijačima i šest nedelja je bila zatvorena za saobraćaj. Ovaj put za saobraćaj je bila zatvorena zbog okupljanja kojim se izražavao protest protiv korišćenja uglja. Povorka demonstranata koju sam nešto ranije sreo kod glavne železničke stanice bila je deo ovog skupa. Koliko sam mogao da shvatim iz onog što sam video, glavno okupljanje im je bilo upravo kod Brandenburške kapije.
Dok u Srbiji proteste uglavnom organizuju radnici propalih preduzeća u želji da dođu do godinama neisplaćenih zarada, ljudi koji su uzeli kredit u „švajcarcima“ ili neka politička partija u pokušaju da pridobije naklonost građana, na „Zapadu“ su očigledno „dostigli savršenstvo“ i mogu da se bave za nas nebitnim stvarima kao što je ekologija, odnosno upotreba uglja.
Brandenburška kapija sagrađena je 1791. po nalogu Fridriha Vilhelma II i prema nekim izvorima njena izgradnja nije imala nikakav politički karakter, već je razlog bio krajnje jednostavan – da označi mesto gde se završava Bulevar Unter den Linden. Napravljena je po uzoru na atinsku kapiju propileu na Akropolisu. Sastoji se od dvanaest grčkih stubova izgrađenih u dorskom stilu. Kapiju ukrašava dvokolica sa četiri konja, takozvana kvadriga, kojom upravlja boginja pobede Viktorija. Napoleonu se kvadriga mnogo dopala, pa je nakon osvajanja Berlina naredio vojnicima da je demontiraju i prenesu u Pariz. U Berlin je vraćena nakon pobede nad Napoleonom. Tokom Bitke za Berlin u Drugom svetskom ratu kapija je bila teško oštećena, a dvokolica uništena. Nova kvadriga postavljena je 1956. godine.
Brandenburška kapija bila je svedok istorijskih događaja kao što su marš nacista sa bakljama 1933. godine kojim se proslavljalo proglašenja Hitlera za kancelara i govor američkog predsednika Regana 1987. kojim poziva lidera SSSR-a Gorbačova da „sruši Berlinski zid“ i „otvori kapiju“ što je bila uvertira za stvaranje unipolarnog sveta. Povodom 25 godina od tog čuvenog poziva nedaleko od Brandenburške kapije 2012. na pločnik je postavljena ploča sa Reganovim likom i čuvenim rečenicama. Ploču, nažalost, nisam uspeo da pronađem iako sam se svojski potrudio.
Uprkos hladnom vremenu i kiši oko Brandenburške kapije je bilo dosta šetača.
Bio je tu i čuveni trabant, simbol davno prošle istočnonemačke epohe.
Za turiste koji su sa nemačkom prestonicom želeli da se upoznaju na romantičan način bile su spremne i kočije.
Tokom Hladnog rata prostor oko Pariskog trga na kome se kapija nalazi bio je granična zona između Zapadne i Istočne Nemačke, odnosno Zapadnog i Istočnog Berlina, pa se njegovom uređenju pristupilo tek nakon uklanjanja Berlinskog zida. Pre početka radova Senat Berlina je usvojio koncepciju prema kojoj se za izradu fasade zgrada mora što više koristiti prirodan kamen i nijedna od zgrada na trgu ne sme biti viša od 22 metra. Da su Nemci bili odlučni u tome da ništa ne sme da naruši ambijentalnu celinu prostora oko Brandenburške kapije govori činjenica da nije bilo „gledanja kroz prste“ ni Amerikancima, odnosno američkoj ambasadi ispred koje nema nikakve ograde što je jedan od retkih primera u svetu.
Pošto su novembarski dani u Berlinu veoma kratki, a ja sam želeo da obiđem još neka mesta, kod Brandenburške kapije se nisam previše zadržao već brzo krenuh ulicom Eberštrase prema Memorijalu ubijenim evropskim Jevrejima.
Pre posete memorijalu svratih do Geteovog spomenika koji se nalazi u Tirgartenu. Ideja da Geteu treba podići spomenik pojavila se 1860. godine i najpre nije imala nikakvog odjeka. Međutim, godinu dana kasnije doneta je odluka da se u Berlinu podignu spomenici Šileru, Lesingu i Geteu.
Spomenik je izrađen od kararskog mermera i svečano otkriven 1880. godine Visina Geteove skulpture je 2.72 metra, a celog spomenika oko šest metara. Kod osnove se nalaze tri ženske skulpture koje alegorijski predstavljaju Dramu, Liriku i Nauku.
U Tirgartenu se nalazi još dosta spomenika, poput pomenutog spomenika Lesingu, zatim Vagneru, Bizmarku… Tu je čak i memorijal homoseksualcima žrtvama nacionalsocijalizma. Ipak, pošto nisam želeo da se upustim u neku dužu šetnju po parku i tako „skrenem s kursa“, uputih se prema Memorijalu ubijenim evropskim Jevrejima.
Memorijal ubijenim evropskim Jevrejima
Osim Memorijala Sintima i Romima u blizini Rajhstaga (Bundestaga) nalazi se i Memorijal ubijenim evropskim Jevrejima. Njihovo podizanje u blizini nemačkog parlamenta verovatno je bilo način da se pokaže da je nemačko društvo odavno prošlo katarzu i oslobodilo se tereta nacionalsocijalizma.
Ideja o izgradnji memorijala pojavila se još 1988. godine, ali su radovi otpočeli tek 2003. godine. Svečano je otvoren 10. maja 2005. povodom obeležavanja šezdeset godina od kraja Drugog svetskog rata. Površine je 19000 kv. metara i sastoji se od 2711 betonskih blokova različite visine i dužine. Svojim izgledom kod posetilaca izaziva različite asocijacije. Neki ga poistovećuju sa grobljem, a betonske blokove sa sanducima. Zaista, kada se gleda iz daljine u velikoj meri podseća na groblje.
Međutim, kada se čovek nađe u uskom prolazu između betonskih blokova koji premašuju njegovu visinu javlja se osećaj uznemirenosti, teskobe i straha koji je bio dobro poznat pripadnicima jevrejske populacije tokom Drugog svetskog rata.
Blokovi su prekriveni specijalnim premazom koji sprečava zadržavanje prljavštine i farbe da bi se sprečio vandalizam. Upravo je taj specijalni premaz bio predmet velikog skandala, pošto se ispostavilo da je jedna od filijala kompanije koja ga proizvodi nekada proizvodila Ciklon B, gas koji je korišćen u nacističkim logorima smrti. Ipak, saradnja sa kompanijom je nastavljena, jer bi korišćenje drugog sredstva značilo uklanjanje prethodnog sredstva sa blokova koji su već bili premazani, što bi dovelo do značajnih troškova.
Izgradnja memorijala naišla je na različite odjeke u društvu. Najviše kritika je upućeno zbog toga što se memorijal odnosi samo na jevrejske žrtve. Pored toga, mnogi kritičari su govorili da je trebalo navesti imena žrtava i staviti neke od jevrejskih simbola. Tvrdilo se da je i previše apstraktan. Bilo kako bilo, memorijal je postao još jedna znamenitost Berlina koju svakoga dana poseti oko hiljadu turista.
Za one koji žele da saznaju više u jugo-istočnom delu memorijala nalazi se informacioni centar sa podacima o svim poznatim jevrejskim žrtvama preuzetim iz memorijalnog centra Jad Vašem.
Slučajno ili ne, na samo sto pedeset metara od memorijala je mesto na kome se nalazila Rajh kancelarija sa čuvenim bunkerom u kome je Hitler sa svojom nacističkom vrhuškom proveo poslednje dane. Iako bunkera odavno nema nisam želeo da propustim priliku da posetim to „istorijsko mesto“.
Tragovima Trećeg Rajha. Vladina četvrt.
Vladina četvrt predstavljala je deo Berlina u kome su bile smeštene najviše institucije Trećeg Rajha poput Gebelsovog ministarstva propagande, Geringovog ministarstva avijacije, ministarstva spoljnih poslova… Osim toga, u pomenutoj četvrti nalazile su se zgrade Stare i Nove Rajh kancelarije. Nedaleko je bio i štab zloglasnog Gestapoa.
Većina zgrada koje su nekada pripadale vladinoj četvrti teško je oštećena tokom Bitke za Berlin, pa je nakon rata srušena. Uprkos tome što ih više nema nisam želeo da propustim priliku i prošetam ulicama koje su nekada predstavljale samo srce Trećeg Rajha.
Firerov bunker
Od Memorijala ubijenim evropskim Jevrejima do raskrsnice ulice In den ministergarten i Gertrud-Kolmar, koja predstavlja lokaciju nekadašnjeg Hitlerovog bunkera, stigoh za par minuta.
O tome da sam na pravom mestu svedočila je grupa turista koja je stajala pored table sa informacijama o bunkeru i pažljivo slušala turističkog vodiča. Sačekah da se radoznali turisti raziđu, pa i sam priđoh tabli.
U okviru Stare Rajh kancelarije postojala su dva međusobno povezana skloništa od vazdušnih napada. Prvo od njih sagrađeno je između 1936. i 1937. godine tokom rekonstrukcije sale za prijem u Staroj Rajh kancelariji. Debljina tavanice bila je 1.6 m, a zidova 1.2 m. Hitler je ovo sklonište prvi put koristio tokom napada britanske avijacije na Berlin u avgustu 1940.
Nakon što je Nemačka definitivno izgubila kontrolu nad svojim vazdušnim prostorom, 18. januara 1943. Hitler arhitekti Albertu Šperu daje zadatak da u bašti Stare Rajh kancelarije napravi novo sklonište čije će dimenzije biti iste kao kod prethodnog, s tim što će debljina tavanice iznositi 3.5 m, a zidova 4 m. Dubina temeljne jame iznosila je oko 10 m. Sklonište je završeno u oktobru 1944. Kao i prethodno, imalo je dimenzije 15h20 m, dok je visina prostorija iznosila nešto više od 3m.
Hitler se u bunker preselio 16. januara 1945. Eva Braun i Jozef Gebels pridružili su mu se u aprilu. U početku je izlazio na površinu i držao popodnevne sastanke u neoštećenom krilu Rajh kancelarije. Kasnije su se izlasci sveli na kratke šetnje po vrtu Rajh kancelarije sa svojom ljubimicom, nemačkom ovčarkom Blondi na kojoj je neposredno pre samoubistva isprobao pilulu sa cijanidom koju je dobio od Himlerovog SS-a, jer je sumnjao u njihovu efikasnost. Navodno, prema rečima Alberat Špera, Hitler je ubio Blondi zato što se plašio da će je sovjeti zarobiti i mučiti. (??!!) Poslednji put Hitler na površinu izlazi 20. aprila 1945., na svoj 56-i rođendan da podeli gvozdene krstove pripadnicima hitlerjugenda kao nagradu za uništene sovjetske tenkove. Tada je i poslednji put snimljen kamerom.
Konačno, 30. aprila 1945. u popodnevnim satima firer izvršava samoubistvo. Dan ranije venčao se sa Evom Braun koja odlučuje da podeli njegovu sudbinu. Njihova tela spaljena su u vrtu iza Rajh kancelarije.
Zgrada Rajh kancelarije srušena je tokom 1947., a ulazi u bunker i ventilacioni otvori dignuti su u vazduh. Mineri Istočne Nemačke 1959. pokušavaju u potpunosti da unište firerov bunker, ali im to ne polazi za rukom, već uništavaju samo prednji bunker.
S obzirom da se nalazio u blizini Berlinskog zida, oko koga je bilo zabranjeno izvoditi bilo kakve radove, bunker ostaje zatrpan sve do 1988. kada na susednoj teritoriji otpočinje podizanje stambenih zgrada. Pošto je njihova izgradnja zahtevala kopanje temelja dubine do 7 m, uklanja se tavanica bunkera, dok pod i spoljašnji zidovi ostaju, jer je njihovo uklanjanje bilo preskupo. Tabla sa informacijama o bunkeru postavljena je pred početak svetskog prvenstva u fudbalu 2006. godine i nalazi se na mestu rezervnog izlaza iz bunkera.
Vilhelmplac
Od mesta na kome se nalazio firerov bunker ulicom Vilhelmštrase stigoh do Vilhelmplaca. Na susednom Citenplacu nalazi se metro stanica „Morenštrase“ (nekada Kajzerhof, po čuvenom hotelu) poznata po tome što se verovalo da se za njenu obnovu nakon rata koristio mermer iz nove Rajh kancelarije što se na kraju pokazalo kao netačno. Pored toga, preko ove stanice se evakuisalo osoblja iz Hitlerovog bunkera nakon njegovog samoubistva, uključujući Martina Bormana, generala Monkea (komandanta odbrane vladine četvrti), firerove sekretarice… Na Vilhelmplacu se nalazio najelitniji berlinski hotel „Kajzerhof“ koji je bio jedno od omiljenih Hitlerovih mesta na kome je odsedao pre nego što je postao rajhkancelar. Hotela odavno nema, a na njegovom mestu sedamdesetih godina podignuta je zgrada ambasade Severne Koreje. Vilhelmplac i susedni Citenplac danas krasi nekoliko skulptura poznatih pruskih vojskovođa: Leopolda Desauskog, Fridriha Vilhelma fon Sejdlica, Hansa Citena, Hansa Karla fon Vinterfelda, Jakoba fon Kajta i Kurta Kristofa fon Šverina.
Zgrada Geringovog ministarstva avijacije
Od Vilhelmplaca krenuh dalje ulicom Vilhelmštrase, nekadašnjom centralnom ulicom vladine četvrti. Na njenoj raskrsnici sa Lajpcigerštrase nalazi se jedna od retkih zgrada vladine četvrti koju saveznička bombardovanja i borbe u gradu nisu previše oštetile. Radi se o zgradi nekadašnjeg Geringovog ministarstva avijacije, a danas ministarstva finansija.
Detler-Roveder haus, kako glasi pravi naziv zgrade, sagrađen je 1936. godine po projektu arhitekte Ernsta Sagebila koji je osim ove zgrade projektovao i aerodrom Tempelhof. Sa 2800 prostorija i površinom od 112000 kvadratnih metara u svoje vreme predstavljala je najveći kancelarijski prostor na svetu. Ukupna dužina svih hodnika iznosi 7 kilometara. Tipičan je primer nacističke arhitekture čije su građevine svojom veličinom trebale da pokažu snagu Trećeg Rajha. Uprkos ogromnim dimenzijama podignuta je za svega 18 meseci.
Na slici iznad u blizini zgrade nekadašnjeg ministarstva avijacije vidi se žuta telefonska govornica koja u vreme današnjih komunikacija deluje prilično arhaično. Iako nema nikakve veze sa Trećim Rajhom, moram da je pomenem.
Zapravo, radi se o govornici-spomeniku, a razlog zašto se nalazi baš na tom mestu je blizina Muzeja komunikacija. Žute govornice su mi ostale u sećanju od boravka u Berlinu krajem 80-ih godina. Grad ih je bio prepun. Predstavljale su u to vreme najjednostavniji način da se „iz tuđine“ javite prijateljima i rođacima.
Topografija terora
U ulici Niderkirhnerštrase (nekada Princ Albreht-štrase) na koju izlazi pomenuta zgrada Geringovog ministarstva avijacije, nekada je bio smešten glavni bezbednosni ured Rajha, odnosno štab bezbednosne policije, Bezbednosne službe, Ajnzacgrupe i Gestapoa. Zgrada tajne policije (Gestapoa) srušena je ubrzo nakon Dugog svetskog rata. Na njenom mestu se sada nalazi muzej „Topografija terora“, čiju spoljnu postavku čine otkopani temelji pomenute zgrade.
Zgrada Gestapoa građena je od 1901. do 1905. godine i u njoj se najpre nalazila škola industrijskog dizajna. Podrumski otvori za svetlost u kombinaciji sa belom ciglom trebalo je da obezbede dovoljno svetla u podrumu. Gestapo se u zgradu uselio 1933. godine.
Kraj nekadašnjih podrumskih prostorija izloženi su stubovi kapije koja je nekada bila glavni ulaz u štab Gestapoa. Kroz nju su morali da prođu svi nesrećnici koji su vođeni na ispitivanje.
S obzirom da je ulaz u muzej besplatan odlučih da obiđem i njegovu unutrašnju postavku koju čini veliki broj slika i informacija podeljenih u nekoliko celina, počevši od dolaska nacista na vlast, pa sve do posleratnog perioda. Iako su informacije osim na nemačkom dostupne i na engleskom jeziku, u muzeju se nisam zadržao previše dugo. Iskren da budem, bio sam previše umoran da bih se udubljivao u čitanje.
Ostaci Berlinskog zida u ulici Niderkirhnerštrase
Osim muzeja „Topografija terora“ u ulici Niderkirhnerštrase (u neposrednoj blizini muzeja) nalaze se ostaci Berlinskog zida (1961-1989), nekadašnjeg simbola podeljenosti na „istok i zapad“, a danas popularne turističke atrakcije. Sačuvani deo zida je dužine 200 metara i nekada je predstavljao granicu između berlinske opštine Mite (Istočni Berlin) i Krojcberg (Zapadni Berlin).
Kao datum „pada“ zida smatra se 9. novembar 1989. Interesantno je da se na taj dan 1938. desio pogrom Jevreja, u istoriji poznat kao „Kristalna noć“. To je bio i razlog da se za novi nemački nacionalni praznik izabere 3. oktobar 1990. kada je završen proces ujedinjenja, a ne 9. novembar 1989. Svaka država u svojoj istoriji ima neki sudbonosan datum. Za Nemačku je to definitivno 9. novembar.
Nakon „pada“ ostaci zida kod građana Berlina izazivali su različita osećanja. Jedni su hteli da ga u potpunosti sruše, dok su ga drugi „krckali“ u želji da prodajom komada zida ostvare zaradu.
„Krckanje“ je prestalo nakon što je 1990. godine uvršten u spisak istorijskih spomenika i zaštićen ogradom.
Pogled na ovu, za Nemce omraženu građevinu, probudio je u meni sećanje na euforiju među građanima Berlina koja se mogla videti na televizijskim snimcima koji su se vrteli tih dana, ali i na ono što je u narednim godinama usledilo. Tu pre svega mislim na „burne“ devedesete. Rušenjem Berlinskog zida promenila se politička slika sveta. Nestao je Istočni blok. Mislim da je većina običnih ljudi u to vreme na poraz jedne ideologije gledala blagonaklono, u najvećoj meri zbog nade da će živeti u boljem i sigurnijem svetu. Ipak, nakon skoro trideset godina od ovog istorijskog događaja na pitanje da li je svet postao „bolje mesto za život“ siguran sam da odgovor ne bi bio pozitivan. Nestanak zida najviše se osetio na uvek nemirnom Balkanu koji je bio možda najveći tragičar tih istorijskih promena.
Mrak se brzo spuštao pa odlučih da šetnju po gradu privedem kraju. Umor je počeo da uzima maha. Krenuh prema najbližoj metro stanici i usput prođoh pored čuvenog „Čekpointa Čarli“, još jedne berlinske zmanenitosti koja, kao i zid, ima hladnoratovske korene.
Priču o njemu ispričaću u nastavku svoje berlinske avanture.
(Nastaviće se)