29.11.2015.
Иако је вагон Будимпешта – Берлин био без одељака и са не баш претерано удобним седиштима успео сам фино да се наспавам. Успутних станица, попут Прага и Братиславе, уопште се не сећам. Разбудио сам се тек након што смо прешли чешко-немачку границу. Након преласка границе у вагону су се појавила два немачка полицајца и мало осматрала путнике. Мене нису питали ништа, али им је за око запао један мало „тамнији“ момак, па су га легитимисали.
На Берлинску главну железничку станицу (нем. Berlin Hauptbahnhof) воз је стигао нешто после 9 сати, односно по реду вожње.
С обзиром да је био крај новембра, станица је већ била у празничном руху, односно украшена за предстојеће божићне и новогодишње празнике.
Деловала је максимално угланцано и скоцкано, што, наравно, није чудно, с обзиром да је према неким подацима на њену изградњу потрошено 700 милиона евра. Отворена је 2006. непосредно пре почетка Светског првенства у фудбалу.
На њеном месту се налазила Лертер станица која је у Другом светском рату била тешко оштећена. С обзиром да је након поделе града на окупационе зоне изгубила значај, у њену обнову се практично није ни улагало, па је због изградње нове железничке станице срушена 2002. године.
Прошетах станицом, а затим одлучих да кренем пешке према четврти Вединг (нем. Wedding) у којој се налазио мој смештај током боравка у Берлину. Раздаљина није била мала, нешто мање од четири километра, али након вишечасовног седења у возу шетња градом може само да користи.
Недалеко од улаза у железничку станицу видех мало необичну скулптуру под називом Rolling Horse, рад немачког вајара Јиргена Герца (нем. Jürgen Goertz).
У њеном постаменту налазе се застакљени отвори кроз које се виде комади цигле и бетона срушене станице Лертер, као и још неки предмети из тог периода. Скулптура представља неку врсту споне између прошлости и садашњости и симболизује напредак у железничком саобраћају. Висине је 9.7m, ширине 8.7m, а тежине 35 тона.
Од Европа плаца кренух улицом Инвалиденштрасе у правцу четврти Вединг. Улица пролази поред Инвалиден парка у коме је током његовог уређења средином деведесетих година прошлога века саграђена огромна фонтана димензија 50×62 m у чијем се централном делу налази „зид који тоне“, што представља асоцијацију на „нестанак“ Берлинског зида који је пролазио у близини дуж Шпандауер канала.
С обзиром да је био крај новембра фонтана није радила, односно, у њој није било воде, па није остављала баш неки утисак, а „зид који тоне“ више је личио на лансирну рампу за неку ракету. Иначе, парк је добио назив по томе што се у њему налазио дом за инвалиде из пруских ратова, односно, парк је представљао његову башту.
Продужих даље улицом Инвалиденштрасе у којој се, недалеко од парка, налази Природњачки музеј (нем. Naturkundemuseum). Музеј је познат по томе што се у њему чува највећи реконструисани скелет диносауруса и редак примерак рода Archaeopteryx који представља прелаз од гмизаваца ка птицама, односно „карику која недостаје“ у Дарвиновој теорији.
С обзиром да је била недеља на улицама није било превише аутомобила и пешака, па је све било некако мирно. Скоро све продавнице, укључујући и прехрамбене, биле су затворене. То ми беше мало чудно, јер сам навикао да код нас супермаркети и недељом раде. Очигледно, недеља је у Немачкој дан за одмор у правом смислу те речи.
Док сам ишао према четврти Вединг погледом сам „скенирао“ улице кроз које сам пролазио. Због годишњег доба и временских прилика изгледале су сиво, али су биле чисте и уредне.
Можда ми због тога за око западоше наранџасте канте за отпатке.
У Берлину, и генерално у Немачкој, велика пажња се посвећује рециклажи. Поред контејнера за, рецимо, стакло, постоје контејнери у којима се одлаже стара обућа и одећа.
Хитам ка Рајхстагу
Шетња од железничке станице до стана ми је баш пријала. Пошто сам желео да што боље искористим време, у стану се нисам задржао превише дуго, већ сам врло брзо кренуо назад према железничкој станици која је представљала почетну тачку у мом обиласку града.
Када сам стигао до станице око ње је било доста „живо“. Улицом се кретала велика поворка људи.
По транспарентима које су носили схватио сам да је у питању протестна шетња против коришћења угља. Заправо, то је била једна од многобројних шетњи које су одржане широм света уочи двонедељног Самита о клими у Паризу који је требао да почне 30. новембра 2015.
Провукох се између протестаната и наставих према реци Шпреји. Као и Црвеној армији у априлу ’45, циљ ми је био Рајхстаг.
За пар минута стигох до Молткеовог моста (нем. Moltkebrücke) који повезује улицу Алт-Моабит са једне и улицу Вили Бранта са друге стране реке. Саграђен је 1891., а назив је добио у част начелника генералштаба пруске армије Хелмута фон Молткеа Старијег.
Због близине Рајхстага око моста су се током Битке за Берлин водиле тешке борбе. Мост је бранило око 5000 војника СС-а и припадника фолкштурма.
Ради лакше одбране блокирали су га са обе стране и минирали, али експлозија није у потпуности срушила мост, па совјетске снаге које су су пробијале из правца Алт-Моабита успевају да га пређу.
Оспособљен је за саобраћај 1947., а рестаурација је извршена између 1983. и 1986.
Од моста наставих даље према Рајхстагу. Успут прођох поред зграде Уреда немачког канцелара. Одлука о њеној изградњи донета је због пресељења државних институција из Бона у Берлин који 1991. године постаје главни град уједињене Немачке.
Зграда је саграђена 2001. године. Интересантно је што један њен део има транспарентну фасаду, односно од стакла, што вероватно има симболичко значење.
„Пар корака“ од зграде Уреда немачког канцелара налази се Рајхстаг који је уз Брандербуршку капију један од најпрепознатљивијих симбола Берлина. Упркос томе што је био крај новембра, трава у парку који се испред њега и даље је пркосила годишњем добу и била прилично зелена.
Иначе, да не буде неке забуне, у данашњем немачком језику под Рајхстагом се подразумева зграда, а не немачки парламент (бундестаг) који је у њој смештен.
Камен темељац за зграду Рајхстага, која је замишљена као прва скупштина Немачког царства, поставио је кајзер Вилхелм I 9. јуна 1884. године. Изградња је трајала десет година и по завршетку зграда је била опремљена за то време последњом речју технике: имала је сопствени електрични генератор, двоструко стакло на прозорима, централно грејање са сензорима за температуру, водовод, систем пнеуматске поште и телефон. Што се тиче изгледа зграде, аутор пројекта, архитекта Пол Валот, ништа није препустио случају. Четири угаоне куле представљају четири немачка краљевства (Прусију, Баварију, Саксонију и Виртемберг), а централно постављена купола симболизује јединство царске власти.
Натпис изнад улаза „Dem Deutschen Volke“ (Немачком народу) постављен је тек 1916. пошто је Вилхелм II најпре био против тога. Интересантно је да су слова изливена од претпољених француских топова из Наполеонових ратова.
Својој намени зграда је служила од 1894. до 1933. године, односно до великог пожара за који су нацисти окривили комунисте, а који је заправо послужио за њихов обрачун са политичким противницима. Након пожара извршена је само делимична санација.
У годинама Другог светског рата са кула Рајхстага уклоњени су сви украси, јер је било планирано да се на њих поставе противавионски топови. Ипак, конструкцијска својства зграде то нису дозволила. Током рата скоро сви прозори су били зазидани, а зграда се користила као склониште. Поред тога АЕГ је у њој производио електронске цеви. У згради је било чак организовано и породилиште.
Иако под нацистима Рајхстаг није имао скоро никакву функцију, током Берлинске операције проглашен је за главни симбол нацистичке Немачке, па су се око њега водиле жестоке борбе. Барјак победе совјетски војници на Рајхстаг подижу 30. априла 1945.
Прва реконструкција зграде започета је 1961. године. У међувремену је 1954. уклоњена купола, пошто је постојала опасност од њеног рушења. Све до уједињења Немачке 1990. зграда практично није имала никакву функцију.
Одлука о поновној изградњи куполе донета је 1995., а радови су завршени четири године касније. Убрзо је постала једна од најпознатијих знаменитости Берлина. Пречник јој износи 38, а висина 23,5 метара.
Осим што је магнет за туристе, купола има практичну функцију. Помоћу ње се регулише вентилација и количина светлости која улази у салу за заседање. Одличан спој лепог и корисног. У великој мери захваљујући њој бундестаг је најпосећенији парламент на свету кога годишње обиђе око 3 милиона туриста. Овако великој посети сигурно доприноси и то што је она бесплатна, али се из безбедносних разлога мора најавити. Једно време, због бојазни од терористичких напада, Рајхстаг је био затворен за посетиоце. Више информација о посети може се наћи на сајту бундестага.
Испред Рајхстага су се вијориле руска застава и георгијевска лента, што ми је одмах привукло пажњу, па сам похитао да видим о чему се ради.
На транспаренту који је лежао на земљи је писало: „Позив руском народу! Помозите Немцима“, а затим је следио текст у коме је писало све најгоре о Савезној Републици Немачкој.
У првом тренутку нисам могао да схватим о чему се ради. Након посете сајту који је био наведен на транспаренту дошао сам до закључка да је у питању неки сатирички сајт. Надам се да не грешим.
Пошто посету самој згради Рајхстага нисам имао у плану, кренух према Парку Тиргартен.
Меморијал погинулим совјетским војницима у Тиргартену
Површина парка Тиргартен износи 210 хектара, што га сврстава у највеће паркове у Немачкој. Од њега су већи само Темпелхофски парк који се налази на месту некадашњих полетно-слетних стаза темпелхофског аеродрома и парк Енглеска башта у Минхену.
У парк нисам свратио да бих се по њему прошетао, јер би ми за то требало заиста много времена, а и годишње доба и временске прилике нису баш биле за шетњу по парковима. Заправо, желео сам да посетим меморијал погинулим совјетским војницима који се у њему налази.
У борбама за Берлин живот је изгубило око 22000 совјетских војника који су сахрањени на три места. Прво место је Шенхолцер хајде (13200), друго Трептовер парк (око 7000) и треће Тиргартен (2200). Прва два меморијала налазе се практично на периферији града, док је трећи у његовом центру, на пар стотина метара од Рајхстага.
Церемонија свечаног откривања споменика одржана је 11. новембра 1945. и на њој су учествовали представници све четири савезничке војске. Меморијал чини низ полукружно поређаних стубова, а на централном од њих уздиже се бронзана скулптура совјетског војника.
Војник држи пушку на рамену, што симболизује крај рата, и има позу као да се опрашта са погинулим саборцима.
На стубовима се налазе презимена 178 војника и информација у ком роду војске су служили.
Бочно од споменика су две хаубице МЛ-20 и два тенка Т-34 који су учествовали у бици за Берлин.
Пошто се Тиргартен налазио у Западном Берлину, тачније у британском окупационом сектору, меморијал је представљао својеврсну совјетску енклаву у подељеном граду, удаљену свега 300 метара од Берлинског зида. Заправо, радило се о „енклави унутар енклаве“, јер је цео Западни Берлин био енклава на територији Источне Немачке. Сваке године 23. фебруара, 9. маја и 7. новембра из Источног Берлина је долазила совјетска делегација ради полагања венаца, што се на Западу (нарочито 50-их и 60-их година) сматрало политичком акцијом.
У годинама Хладног рата меморијал је био добро чуван. Са спољашње стране обезбеђивали су га западнонемачки полицајци и припадници британске војне полиције, док се на територији самог меморијала налазила стража коју су чинили совјетски војници. Након подизања Берлинског зида 1961., ради спречавања евентуалних инцидената, британски војници испред меморијала постављају бодљикаву жицу, а после инцидента који се десио 1970. године, када је на стражи рањен совјетски војник, металном оградом се затвара део улице.
Меморијал су обезбеђивали стражари све до 22.12.1990. када је предат на чување немачкој полицији. Убрзо је потписан споразум о добросуседству, партнерству и сарадњи између СССР-а и Немачке који је између осталог садржао и члан према коме су обе стране дужне да се брину о споменицима друге стране који се налазе на њиховој територији. Морам признати да свој део споразума Немци заиста коректно испуњавају, јер је меморијал у одличном стању.
Споменик нису могла да мимоиђу савремена политичка дешавања, па су тако новине „Билд“ и „Берлинер цајтунг“ 14. априла 2014. предале бундестагу петицију за захтевом да се совјетски тенкови уклоне из центра Берлина због позиције Русије према украјинском питању. Оба таблоида су под паролом „Не желимо да видимо руске тенкове крај Бранденбуршке капије!“ позивала читаоце да попуне анкете које су биле постављене на њиховим сајтовима предлажући да на тај начин изразе протест против руске политике према Украјини. Тачку на све ставио је представник канцелара који је одбацио сваку могућност уклањања тенкова, јер је то у супротности са споразумом између Немачке и СССР-а, односно Русије као његове наследнице.
Временске прилике су се погоршавале, почела је да пада киша, па без дугог задржавања кренух према још једном споменику који подсећа на трагичност Другог светског рата.
Споменик европским Синтима и Ромима убијеним у време националсоцијализма
Осим меморијала погинулим совјетским војницима, у Тиргартену се налази и споменик посвећен такозваном Порајмосу, односно геноциду над Синтима и Ромима који су извршили нацисти у коме је страдало од 220 до 500 хиљада људи.
Споменик се налази стотинак метара од Рајхстага, односно од његове јужне стране. Дизајнирао га је израелски уметник Дани Карван. Састоји се од базена израђеног од црног гранита због кога се стиче утисак да је вода бесконачно дубока, док њена дубина заправо износи само 17 центиметара. У центру се налази троугласти камен на који се сваког дана ставља свеже цвеће. Облик камена симболизује знак који су Роми у логорима носили на одећи.
Дуж ивице базена налазе се стихови песме „Аушвиц“ ромског песника Антонија Спинелија, a на неким од плоча које га окружују урезани су називи концентрационих логора.
Иницијатива о подизању споменика покренута је још 1992. године, али је због несугласица око дизајна, локације и назива изградња споменика започета тек 2008. Меморијал је свечано откривен 24. октобра 2012. године у присуству канцеларке Ангеле Меркел и немачког председника Јоахима Гаука.
Бранденбуршка капија
Из Тиргартена изађох на Улицу 17. јуна која с једне стране води према Споменику победе (нем. Siegessäule), а с друге стране према Бранденбуршкој капији (нем. Brandenburger Tor).
Улица представља наставак булевара „Под липама“ (нем. Unter den Linden). Назив је добила у знак сећања на берлинске раднике, страдале у побуни против источнонемачке власти у јуну 1953. године.
С обзиром да је улица била затворена за саобраћај без проблема дођох до скулптуре „Der Rufer“, чији би се назив на српски могао превести као телал, гласник…
Скулптура је постављена 1967. године. Окренута је према Бранденбуршкој капији, односно некадашњем Источном Берлину и представља позив на ослобођење. На постаменту је написан цитат Франческа Петрарке: „Идем по свету и проповедам мир, мир, мир“.
Улица 17. јуна често је место на коме се одржавају различите манифестације, попут „Параде љубави“ (окупљања поклоника клубске и техно музике) или, рецимо, празника турске културе у Берлину. Током светског првенства у фудбалу 2006. године додељена је фудбалским навијачима и шест недеља је била затворена за саобраћај. Овај пут за саобраћај је била затворена због окупљања којим се изражавао протест против коришћења угља. Поворка демонстраната коју сам нешто раније срео код главне железничке станице била је део овог скупа. Колико сам могао да схватим из оног што сам видео, главно окупљање им је било управо код Бранденбуршке капије.
Док у Србији протесте углавном организују радници пропалих предузећа у жељи да дођу до годинама неисплаћених зарада, људи који су узели кредит у „швајцарцима“ или нека политичка партија у покушају да придобије наклоност грађана, на „Западу“ су очигледно „достигли савршенство“ и могу да се баве за нас небитним стварима као што је екологија, односно употреба угља.
Бранденбуршка капија саграђена је 1791. по налогу Фридриха Вилхелма II и према неким изворима њена изградња није имала никакав политички карактер, већ је разлог био крајње једноставан – да означи место где се завршава Булевар Унтер ден Линден. Направљена је по узору на атинску капију пропилеу на Акрополису. Састоји се од дванаест грчких стубова изграђених у дорском стилу. Капију украшава двоколица са четири коња, такозвана квадрига, којом управља богиња победе Викторија. Наполеону се квадрига много допала, па је након освајања Берлина наредио војницима да је демонтирају и пренесу у Париз. У Берлин је враћена након победе над Наполеоном. Током Битке за Берлин у Другом светском рату капија је била тешко оштећена, а двоколица уништена. Нова квадрига постављена је 1956. године.
Бранденбуршка капија била је сведок историјских догађаја као што су марш нациста са бакљама 1933. године којим се прослављало проглашења Хитлера за канцелара и говор америчког председника Регана 1987. којим позива лидера СССР-а Горбачова да „сруши Берлински зид“ и „отвори капију“ што је била увертира за стварање униполарног света. Поводом 25 година од тог чувеног позива недалеко од Бранденбуршке капије 2012. на плочник је постављена плоча са Регановим ликом и чувеним реченицама. Плочу, нажалост, нисам успео да пронађем иако сам се својски потрудио.
Упркос хладном времену и киши око Бранденбуршке капије је било доста шетача.
Био је ту и чувени трабант, симбол давно прошле источнонемачке епохе.
За туристе који су са немачком престоницом желели да се упознају на романтичан начин биле су спремне и кочије.
Током Хладног рата простор око Париског трга на коме се капија налази био је гранична зона између Западне и Источне Немачке, односно Западног и Источног Берлина, па се његовом уређењу приступило тек након уклањања Берлинског зида. Пре почетка радова Сенат Берлина је усвојио концепцију према којој се за израду фасаде зграда мора што више користити природан камен и ниједна од зграда на тргу не сме бити виша од 22 метра. Да су Немци били одлучни у томе да ништа не сме да наруши амбијенталну целину простора око Бранденбуршке капије говори чињеница да није било „гледања кроз прсте“ ни Американцима, односно америчкој амбасади испред које нема никакве ограде што је један од ретких примера у свету.
Пошто су новембарски дани у Берлину веома кратки, а ја сам желео да обиђем још нека места, код Бранденбуршке капије се нисам превише задржао већ брзо кренух улицом Еберштрасе према Меморијалу убијеним европским Јеврејима.
Пре посете меморијалу свратих до Гетеовог споменика који се налази у Тиргартену. Идеја да Гетеу треба подићи споменик појавила се 1860. године и најпре није имала никаквог одјека. Међутим, годину дана касније донета је одлука да се у Берлину подигну споменици Шилеру, Лесингу и Гетеу.
Споменик је израђен од карарског мермера и свечано откривен 1880. године Висина Гетеове скулптуре је 2.72 метра, а целог споменика око шест метара. Код основе се налазе три женске скулптуре које алегоријски представљају Драму, Лирику и Науку.
У Тиргартену се налази још доста споменика, попут поменутог споменика Лесингу, затим Вагнеру, Бизмарку… Ту је чак и меморијал хомосексуалцима жртвама националсоцијализма. Ипак, пошто нисам желео да се упустим у неку дужу шетњу по парку и тако „скренем с курса“, упутих се према Меморијалу убијеним европским Јеврејима.
Меморијал убијеним европским Јеврејима
Осим Меморијала Синтима и Ромима у близини Рајхстага (Бундестага) налази се и Меморијал убијеним европским Јеврејима. Њихово подизање у близини немачког парламента вероватно је било начин да се покаже да је немачко друштво одавно прошло катарзу и ослободило се терета националсоцијализма.
Идеја о изградњи меморијала појавила се још 1988. године, али су радови отпочели тек 2003. године. Свечано је отворен 10. маја 2005. поводом обележавања шездесет година од краја Другог светског рата. Површине је 19000 кв. метара и састоји се од 2711 бетонских блокова различите висине и дужине. Својим изгледом код посетилаца изазива различите асоцијације. Неки га поистовећују са гробљем, а бетонске блокове са сандуцима. Заиста, када се гледа из даљине у великој мери подсећа на гробље.
Међутим, када се човек нађе у уском пролазу између бетонских блокова који премашују његову висину јавља се осећај узнемирености, тескобе и страха који је био добро познат припадницима јеврејске популације током Другог светског рата.
Блокови су прекривени специјалним премазом који спречава задржавање прљавштине и фарбе да би се спречио вандализам. Управо је тај специјални премаз био предмет великог скандала, пошто се испоставило да је једна од филијала компаније која га производи некада производила Циклон Б, гас који је коришћен у нацистичким логорима смрти. Ипак, сарадња са компанијом је настављена, јер би коришћење другог средства значило уклањање претходног средства са блокова који су већ били премазани, што би довело до значајних трошкова.
Изградња меморијала наишла је на различите одјеке у друштву. Највише критика је упућено због тога што се меморијал односи само на јеврејске жртве. Поред тога, многи критичари су говорили да је требало навести имена жртава и ставити неке од јеврејских симбола. Тврдило се да је и превише апстрактан. Било како било, меморијал је постао још једна знаменитост Берлина коју свакога дана посети око хиљаду туриста.
За оне који желе да сазнају више у југо-источном делу меморијала налази се информациони центар са подацима о свим познатим јеврејским жртвама преузетим из меморијалног центра Јад Вашем.
Случајно или не, на само сто педесет метара од меморијала је место на коме се налазила Рајх канцеларија са чувеним бункером у коме је Хитлер са својом нацистичком врхушком провео последње дане. Иако бункера одавно нема нисам желео да пропустим прилику да посетим то „историјско место“.
Траговима Трећег Рајха. Владина четврт.
Владина четврт представљала је део Берлина у коме су биле смештене највише институције Трећег Рајха попут Гебелсовог министарства пропаганде, Геринговог министарства авијације, министарства спољних послова… Осим тога, у поменутој четврти налазиле су се зграде Старе и Нове Рајх канцеларије. Недалеко је био и штаб злогласног Гестапоа.
Већина зграда које су некада припадале владиној четврти тешко је оштећена током Битке за Берлин, па је након рата срушена. Упркос томе што их више нема нисам желео да пропустим прилику и прошетам улицама које су некада представљале само срце Трећег Рајха.
Фиреров бункер
Од Меморијала убијеним европским Јеврејима до раскрснице улице Ин ден министергартен и Гертруд-Колмар, која представља локацију некадашњег Хитлеровог бункера, стигох за пар минута.
О томе да сам на правом месту сведочила је група туриста која је стајала поред табле са информацијама о бункеру и пажљиво слушала туристичког водича. Сачеках да се радознали туристи разиђу, па и сам приђох табли.
У оквиру Старе Рајх канцеларије постојала су два међусобно повезана склоништа од ваздушних напада. Прво од њих саграђено је између 1936. и 1937. године током реконструкције сале за пријем у Старој Рајх канцеларији. Дебљина таванице била је 1.6 m, а зидова 1.2 m. Хитлер је ово склониште први пут користио током напада британске авијације на Берлин у августу 1940.
Након што је Немачка дефинитивно изгубила контролу над својим ваздушним простором, 18. јануара 1943. Хитлер архитекти Алберту Шперу даје задатак да у башти Старе Рајх канцеларије направи ново склониште чије ће димензије бити исте као код претходног, с тим што ће дебљина таванице износити 3.5 m, а зидова 4 m. Дубина темељне јаме износила је око 10 m. Склониште је завршено у октобру 1944. Као и претходно, имало је димензије 15х20 m, док је висина просторија износила нешто више од 3m.
Хитлер се у бункер преселио 16. јануара 1945. Ева Браун и Јозеф Гебелс придружили су му се у априлу. У почетку је излазио на површину и држао поподневне састанке у неоштећеном крилу Рајх канцеларије. Касније су се изласци свели на кратке шетње по врту Рајх канцеларије са својом љубимицом, немачком овчарком Блонди на којој је непосредно пре самоубиства испробао пилулу са цијанидом коју је добио од Химлеровог СС-а, јер је сумњао у њихову ефикасност. Наводно, према речима Алберат Шпера, Хитлер је убио Блонди зато што се плашио да ће је совјети заробити и мучити. (??!!) Последњи пут Хитлер на површину излази 20. априла 1945., на свој 56-и рођендан да подели гвоздене крстове припадницима хитлерјугенда као награду за уништене совјетске тенкове. Тада је и последњи пут снимљен камером.
Коначно, 30. априла 1945. у поподневним сатима фирер извршава самоубиство. Дан раније венчао се са Евом Браун која одлучује да подели његову судбину. Њихова тела спаљена су у врту иза Рајх канцеларије.
Зграда Рајх канцеларије срушена је током 1947., а улази у бункер и вентилациони отвори дигнути су у ваздух. Минери Источне Немачке 1959. покушавају у потпуности да униште фиреров бункер, али им то не полази за руком, већ уништавају само предњи бункер.
С обзиром да се налазио у близини Берлинског зида, око кога је било забрањено изводити било какве радове, бункер остаје затрпан све до 1988. када на суседној територији отпочиње подизање стамбених зграда. Пошто је њихова изградња захтевала копање темеља дубине до 7 m, уклања се таваница бункера, док под и спољашњи зидови остају, јер је њихово уклањање било прескупо. Табла са информацијама о бункеру постављена је пред почетак светског првенства у фудбалу 2006. године и налази се на месту резервног излаза из бункера.
Вилхелмплац
Од места на коме се налазио фиреров бункер улицом Вилхелмштрасе стигох до Вилхелмплаца. На суседном Цитенплацу налази се метро станица „Моренштрасе“ (некада Кајзерхоф, по чувеном хотелу) позната по томе што се веровало да се за њену обнову након рата користио мермер из нове Рајх канцеларије што се на крају показало као нетачно. Поред тога, преко ове станице се евакуисало особља из Хитлеровог бункера након његовог самоубиства, укључујући Мартина Бормана, генерала Монкеа (команданта одбране владине четврти), фирерове секретарице… На Вилхелмплацу се налазио најелитнији берлински хотел „Кајзерхоф“ који је био једно од омиљених Хитлерових места на коме је одседао пре него што је постао рајхканцелар. Хотела одавно нема, а на његовом месту седамдесетих година подигнута је зграда амбасаде Северне Кореје. Вилхелмплац и суседни Цитенплац данас краси неколико скулптура познатих пруских војсковођа: Леополда Десауског, Фридриха Вилхелма фон Сејдлица, Ханса Цитена, Ханса Карла фон Винтерфелда, Јакоба фон Кајта и Курта Кристофа фон Шверина.
Зграда Геринговог министарства авијације
Од Вилхелмплаца кренух даље улицом Вилхелмштрасе, некадашњом централном улицом владине четврти. На њеној раскрсници са Лајпцигерштрасе налази се једна од ретких зграда владине четврти коју савезничка бомбардовања и борбе у граду нису превише оштетиле. Ради се о згради некадашњег Геринговог министарства авијације, а данас министарства финансија.
Детлер-Роведер хаус, како гласи прави назив зграде, саграђен је 1936. године по пројекту архитекте Ернста Сагебила који је осим ове зграде пројектовао и аеродром Темпелхоф. Са 2800 просторија и површином од 112000 квадратних метара у своје време представљала је највећи канцеларијски простор на свету. Укупна дужина свих ходника износи 7 километара. Типичан је пример нацистичке архитектуре чије су грађевине својом величином требале да покажу снагу Трећег Рајха. Упркос огромним димензијама подигнута је за свега 18 месеци.
На слици изнад у близини зграде некадашњег министарства авијације види се жута телефонска говорница која у време данашњих комуникација делује прилично архаично. Иако нема никакве везе са Трећим Рајхом, морам да је поменем.
Заправо, ради се о говорници-споменику, а разлог зашто се налази баш на том месту је близина Музеја комуникација. Жуте говорнице су ми остале у сећању од боравка у Берлину крајем 80-их година. Град их је био препун. Представљале су у то време најједноставнији начин да се „из туђине“ јавите пријатељима и рођацима.
Топографија терора
У улици Нидеркирхнерштрасе (некада Принц Албрехт-штрасе) на коју излази поменута зграда Геринговог министарства авијације, некада je биo смештен главни безбедносни уред Рајха, односно штаб безбедносне полиције, Безбедносне службе, Ајнзацгрупе и Гестапоа. Зграда тајне полиције (Гестапоа) срушена је убрзо након Дугог светског рата. На њеном месту се сада налази музеј „Топографија терора“, чију спољну поставку чине откопани темељи поменуте зграде.
Зграда Гестапоа грађена је од 1901. до 1905. године и у њој се најпре налазила школа индустријског дизајна. Подрумски отвори за светлост у комбинацији са белом циглом требало је да обезбеде довољно светла у подруму. Гестапо се у зграду уселио 1933. године.
Крај некадашњих подрумских просторија изложени су стубови капије која је некада била главни улаз у штаб Гестапоа. Кроз њу су морали да прођу сви несрећници који су вођени на испитивање.
С обзиром да је улаз у музеј бесплатан одлучих да обиђем и његову унутрашњу поставку коју чини велики број слика и информација подељених у неколико целина, почевши од доласка нациста на власт, па све до послератног периода. Иако су информације осим на немачком доступне и на енглеском језику, у музеју се нисам задржао превише дуго. Искрен да будем, био сам превише уморан да бих се удубљивао у читање.
Остаци Берлинског зида у улици Нидеркирхнерштрасе
Осим музеја „Топографија терора“ у улици Нидеркирхнерштрасе (у непосредној близини музеја) налазе се остаци Берлинског зида (1961-1989), некадашњег симбола подељености на „исток и запад“, а данас популарне туристичке атракције. Сачувани део зида је дужине 200 метара и некада је представљао границу између берлинске општине Мите (Источни Берлин) и Кројцберг (Западни Берлин).
Као датум „пада“ зида сматра се 9. новембар 1989. Интересантно је да се на тај дан 1938. десио погром Јевреја, у историји познат као „Кристална ноћ“. То је био и разлог да се за нови немачки национални празник изабере 3. октобар 1990. када је завршен процес уједињења, а не 9. новембар 1989. Свака држава у својој историји има неки судбоносан датум. За Немачку је то дефинитивно 9. новембар.
Након „пада“ остаци зида код грађана Берлина изазивали су различита осећања. Једни су хтели да га у потпуности сруше, док су га други „крцкали“ у жељи да продајом комада зида остваре зараду.
„Крцкање“ је престало након што је 1990. године уврштен у списак историјских споменика и заштићен оградом.
Поглед на ову, за Немце омражену грађевину, пробудио је у мени сећање на еуфорију међу грађанима Берлина која се могла видети на телевизијским снимцима који су се вртели тих дана, али и на оно што је у наредним годинама уследило. Ту пре свега мислим на „бурне“ деведесете. Рушењем Берлинског зида променила се политичка слика света. Нестао је Источни блок. Мислим да је већина обичних људи у то време на пораз једне идеологије гледала благонаклоно, у највећој мери због наде да ће живети у бољем и сигурнијем свету. Ипак, након скоро тридесет година од овог историјског догађаја на питање да ли је свет постао „боље место за живот“ сигуран сам да одговор не би био позитиван. Нестанак зида највише се осетио на увек немирном Балкану који је био можда највећи трагичар тих историјских промена.
Мрак се брзо спуштао па одлучих да шетњу по граду приведем крају. Умор је почео да узима маха. Кренух према најближој метро станици и успут прођох поред чувеног „Чекпоинта Чарли“, још једне берлинске зманенитости која, као и зид, има хладноратовске корене.
Причу о њему испричаћу у наставку своје берлинске авантуре.
(Наставиће се)