11.05.2015.
Avion za Beograd kojim sam planirao da se vratim poletao je u 11:00 sa aerodroma „Šeremetjevo“, pa sam hotel napustio nešto pre 7 sati. Pre toga sam se pozdravio sa momkom sa recepcije i skrenuo mu pažnju na vodu koja se pojavila ispod itisona u sobi. Malo smo i popričali. Rekao mi je da je iz Habarovska i da se u Moskvu preselio radi studija. U njegovoj priči osetila se nostalgija za rodnim krajem. Nakon napuštanja hotela krenuh peške prema metro stanici „Dinamo“.
Do aerodroma „Šeremetjevo“ se može stići na nekoliko načina. Prvi i najjednostavniji, ali i najskuplji, je taksi. Ukoliko planirate taksijem, najbolje je da zamolite recepcionera da vam ga pozove. Cena taksija do aerodroma iznosi od 800 rubalja (13 EUR) pa naviše. Drugi način da stignete do aerodroma je da koristite voz „Aeroekspres“ koji polazi sa Beloruske železničke stanice na svakih pola sata. Cena karte je 420 rubalja (6.7 EUR). Red vožnje se može pogledati na sajtu kompanije.Treći način je da kombinujete metro i autobuski prevoz.
Pošto mi je moto putovanja bio „plaćati prevoz što manje, odlučio sam se za treću varijantu, zbog čega sam i krenuo prema metro stanici „Dinamo“. Od nje sam nastavio dalje do stanice „Rečno pristanište“ (rus. Rečnoй vokzal). Plan mi je bio da od autobuske stanice „Rečno pristanište“ krenem autobusom broj 851 prema aerodromu. Metro stanica „Rečno pristanište“ nalazi se nedaleko od početne stanice autobusa br. 851. Sa stanice treba izaći na izlazu prema parku „Družba“. Cena prevoza je 35+55 rub., tj. 90 rub. (1.5 EUR), što je ubedljivo najjeftiniji način da se stigne do aerodroma. Za plaćanje vožnje može se koristiti karta „Trojka“.
Stanica „Rečno pristanište“. Plavaom oznakom obeležena je metro stanica, a crvenom početna stanica autobusa br. 851
Nakon izlaska iz metroa krenuo sam prema početnoj stanici autobusa br. 851. Iznenadilo me je kada sam video da ljudi autobus čekaju stojeći u redu. Autobus je ubrzo došao i u njega je kroz prednja vrata ušlo onoliko putnika koliko autobus ima sedišta. Ostali su, uključujući i mene, ostali da čekaju sledeći, koji je stigao za nekoliko minuta. U autobusu nije bilo gužve, a to, što putnici „mirno i dostojanstveno“ čekaju autobus u redu, baš me je prijatno iznenadilo. Setih se našeg gradskog prevoza i komešanja koje nastane kada se na vidiku ugleda autobus. Po načinu na koji ulaze u autobus za neke putnike bih rekao da im je gradski prevoz omiljeno mesto za lečenje dnevnih frustracija. O ulasku samo na prednja vrata bolje da i ne govorim.
Vožnja do aerodroma traje oko 40-ak minuta. Na putu do aerodroma autobus prolazi kroz Himki pored spomenika „Protivtenkovski ježevi“, podignutom na mestu na kome je zaustavljena nemačka ofanziva na Moskvu u jesen 1941.
U autobusu je funkcionisala zvučna najava stanica, tako da nije postojala preterana bojazan da ću promaštiti stanicu. Za svaki slučaj, povremeno sam bacao pogled na „Here“ mape u mobilnom telefonu. Iz autobusa sam izašao na stanici kod terminala „F“. Da bi se došlo do odlaznog hola potrebno je popeti se uz stepenice.
Stepenište prema odlaznom holu
Na ulazu u terminal „F“ nalaze se metal-detektorska vrata koja sam prošao tek iz trećeg pokušaja, jer sam po džepovima imao sve i svašta. Pošto sam na aerodrom stigao dosta ranije nije mi preostalo ništa drugo nego da čekam početak prijave za let, odnosno, takozvano „čekiranje“.
S obzirom da do tada nikada nisam putovao avionom, tom delu putovanja sam posvetio posebnu pažnju. Nije me zabrinjavao sam let, više su me brinule aerodromske procedure koje je trebalo proći pre ulaska u avion. Sve informacije u vezi sa sletanjem i poletanjem sa aerodroma „Šeremetjevo“, kao i plan aerodroma, mogu se naći na njegovom sajtu, koji ima i verziju na engleskom za one koji „ne ponjimajut“ ruski.
Čekiranje je počelo dva sata pre leta. Pošto sam kartu kupio onlajn, dovoljno je bilo da na šalteru predam samo pasoš. Nakon čekiranja oprostio sam se sa prtljagom i dobio kupon za ukrcavanje.
Osim kupona, dobio sam i oznaku za prtljag sa kojom bih trebao da krenem u potragu ukoliko prtljag bude izgubljen.
Posle čekiranja usledila je pasoška kontrola na kojoj su se formirala dva reda: jedan za državljane RF i drugi za strance. Pošto je putnika sa državljanstvom RF bilo manje pasoška kontrola u njihovom redu se brže završila, pa je pripadnica granične službe pozvala da na šalter priđe sledeće lice iz našeg reda. Pošto se na njen poziv niko nije odazivao, verovatno zato što je nisu razumeli, šalteru sam prišao ja. Sa pasošem sam joj predao i migracionu kartu. Ne znam zašto, pripadnica granične službe pitala me je da li sam u dolasku sleteo u Minsk. Pomislio sam da ne može u pasošu da nađe pečat o ulasku u zemlju, pa sam joj rekao da sam dam došao vozom preko Bresta i da se pečat nalazi na poslednjoj strani pasoša. Lupila je pečat i vratila mi pasoš, pa sam produžio dalje na bezbednosnu kontrolu. Pripadnik aerodromske bezbednosne službe mi je rekao da skinem jaknu i kaiš i uđem u skener za celo telo. Nije tražio da se izuvam, iako i na to ima pravo ukoliko je đon na cipelama/patikama nešto deblji. Bezbednosne procedure dosta smaraju, ali sve one rade se radi bezbednosti samih putnika, pa treba biti strpljiv.
Nakon prolaska bezbednosne kontrole sledi prostor u kome se čeka ukrcavanje. Tu se nalaze takozvani „gejtovi“, odnosno izlazi za ukrcavanje u avion. Prostor obiluje raznim prodavnicama, ali ne savetujem nikakvu kupovinu u njima. Ja sam bio žedan, pa sam kupio flašicu vode od 0.5 l koju sam platio neverovatnih 300 rubalja, što je u to vreme bilo više od 5 EUR.
Dok sam čekao početak ukrcavanja na gejtu 53 pažnju mi je privukao razgovor jednog dekice sa starijim bračnim parom. Dekica se, kao i ja, vraćao sa parade. Nisam mogao da verujem. Imao je 80 godina, ali ga to nije sprečilo da sam „zapali“ za Moskvu avionom. Sa sobom je nosio kariranu švercersku torbu u kojoj se između ostalog nalazila Putinova slika. Kako se taj čovek snašao u Moskvi za mene ostaje misterija. Na aerodrom je došao sam, tj. bez bilo kakve pratnje, pa ne verujem da je odseo kod nekoga u Moskvi. U svakom slučaju, još jednom je dokazao da nije bitno koliko čovek ima godina, već kako se oseća. Na njegovoj hrabrosti da sam krene u Mosvku na Paradu mogu mu pozavideti i ljudi mnogo mlađi od njega.
Ukrcavanje je počelo na vreme, odnosno 40-ak minuta pre poletanja. Pre prolaska kroz gejt, naravno, treba pokazati kupon za ukrcavanje. Kada sam onlajn kupovao kartu postojala je mogućnost izbora sedišta, pa sam, iako mi je to bilo prvo putovanje avionom, izabrao sedište pored prozora. Ukoliko putujete ekonom klasom, a želite malo više prostora, najbolje je izabrati sedište pored izlaza za slučaj opasnosti, jer je rastojanje do sedište ispred nešto veće, pa ima više prostora za noge. Doduše, putnik koji sedi na tom sedištu mora biti spreman da u vanrednoj situaciji otvori pomenuti izlaz, pa ukoliko kabinsko osoblje proceni da nije sposoban da to uradi, može ga premestiti na drugo mesto.
Pred poletanje avion je bio skroz pun. U istom redu sa mnom sedela je grupa momaka iz čijeg sam glasnog razgovora saznao da su u Moskvi bili zbog parade i da su odseli kod nekog drugara. Pokušavali su da utvrde koliko su tačno flaša viskija popili tokom boravka u Moskvi.
Avion je počeo da se „isparkirava“, a zatim da rula pistom. Osećaj u trenutku kada se odlepio od zemlje bio je fenomenalan.
Iako mi je to bio prvi let avionom, nisam zažalio što sam izabrao sedište do prozora, pošto straha od letenja nije bilo.
Četrdesetak minuta nakon poletanja stjuardese su poslužile ručak. Na meniju je bio gulaš.
Let Moskva – Beograd traje oko 3 sata, pa sam zbog umora koji me je pratio svih dana boravka u Moskvi to vreme iskoristio da malao dremnem. Probudio sam se oko pola sata pre sletanja koje sam zabeležio poslednjim slobodnim bajtovima na memorijskoj kartici.
Pasoška kontrola se završila vrlo brzo, a s obzirom da sam od prtljaga imao samo ranac, carinicima nisam bio interesantan, tako da sam se vrlo brzo našao ispred aerodromske zgrade na stajalištu autobusa br. 72 kojima sam planirao da se prevezem do grada.
Na „Lastinoj“ stanici kupio sam peronsku kartu i klopu na koju sam potrošio poslednje dinare koje sam imao kod sebe. Računao sam da mi do kuće neće trebati nikakav novac. Međutim, „Lastin“ vozač mi je tražio da platim za ranac koji sam kao ručni prtljag uneo u autobus. Njegov kolega koji me je vozio nedelju dana ranije za ranac nije tražio nikakav novac, iako je i tada ranac bio prepun. To me je baš iznerviralo. Rekoh mu da nemam dinare i da mi ne pada na pamet da idem u obližnju menjačnicu da zamenim evre, jer bih u tom slučaju morao da sat vremena čekam sledeći autobus. Na kraju je popustio i rekao da će on da plati tih 50 dinara, iako „tri meseca nije primio platu“.
Nakon što stigosmo na odredište dadoh vozaču autobusa 50 rubalja, pošto dinare stvarno nisam imao. Bio sam baš iziritiran, jer tokom celog putovanja nisam doživeo nijednu neprijatnost, da bi na kraju počeo da me zeza „Lastin“ vozač autobusa.
KRAJ