10. мај 2015.
Простор око Кремља је био одблокиран па сам коначно могао да се прошетам по Црвеном тргу. За посету Кремљу било је касно. Због припрема за параду Црвени трг је неколико дана био затворен, па је након његовог отварања све врвело од туриста, који су као и ја, своју посету Москви желели да употпуне шетњом по њеном најпознатијем тргу.
Шетњу сам започео од метро станице „Трг Револуције“ која се налази недалеко од Државног историјског музеја.
8. маја 1995. испред музеја је свечано откривен споменик маршалу Жукову за кога се са правом може рећи да је био један од најспособнијих совјетских генерала чије заслуге је признао и сам Стаљин, назвавши га спасиоцем Москве. Бронзана скулптура рађена је у стилу соцреализма и приказује Жукова у тренутку када врши смотру на Паради победе 24. јуна 1945. Жуков је на коњу који копитама гази грб нацистичке Немачке што га донекле поистовећује са Георгијем Победоносцем који убија аждају.
Споменик је најпре требало да буде постављен на Црвеном тргу, али с обзиром да је Црвени трг под заштитом „УНЕСКА“, за локацију је изабран Мањежни трг, односно простор испред Историјског музеја. Аутор је тврдио да то није прикладно место, јер је у питању северна страна, па је споменик већи део дана у сенци.
Прођох поред музеја и скренух у „Кремаљски пролаз“. Улицом је текла река људи. Неки су се враћали, а неки, као ја, ишли према Црвеном тргу. Застао сам накратко да сликам Угаону арсеналску кулу која се налази на почетку улице.
Угаона арсеналска кула
Кула је саграђена 1492. по пројекту италијанског архитекте Пјетра Антонија Соларија. У почетку се звала Собакинова кула по двору бољарске породице Собакин који се налазио у близини. Савремени назив је добила у XVIII веку након изградње Арсенала. Једно време је била највиша кула у Кремљу. Имала је седам редова пушкарница, али њена улога није била само одбрамбена, у њој се налазио и бунар који је у случају опсаде могао да користи кремаљски гарнизон. Поред тога, имала је тајни пролаз према реци Неглинки која је каптирана и тече испод површине кроз подземни колектор. Тајни пролаз и пушкарнице су највероватније зазидане између 1670. и 1680. приликом зидања проширеног подножја. Током припреме Москве за одбрану од Швеђана 1707. године Петар I наређује да се незазидане пушкарнице прошире ради постављања топова. 1812. Французи дижу зграду Ареснала у ваздух, па кула бива доста оштећена, али је убрзо обновљена под руководством архитекте Ј.И. Бовеа. Крајем XIX века интеријер куле се преуређује и прилагођава потребама Московске губернијске архиве.
Гужва у Кремаљском пролазу
О томе колика је била гужва на прилазу тргу можда најбоље сведочи слика изнад. Несметано су могли да се сликају само високи објекти, док су при сликању оних нижих у кадар стално упадале главе шетача, као, на пример, на слици горе, на којој сви људи гледају негде у страну или испред себе, а лик у црвеној мајици гледа право у објектив, као да се спремао за сликање.
Наставих даље према Храму Василија Блаженог на кога прво помислм када се помене Москва или Црвени трг. За то су највише заслужне шарене куполе које му дају бајковити изглед и чине га тако упечатљивим.
Неки историчари сматрају да је храм саграђен по узору на џамију Кул-Шариф, уништену приликом заузимања Казања, и да представља врхунац татарског утицаја на руску архитектуру. У прилог томе наводи се непостојање главне фасаде, што је карактеристично за татарску архитектуру, и источњачки карактер купола.
За храм се везују многобројне легенде, почевши од оне да је Иван Грозни ослепео неимара како више ни за кога не би могао да сагради сличан храм. Још једна легенда везује се за Наполеонов боравак у Москви 1812. године. Очаран лепотом храма Наполеон је желео да га пренесе у Париз, али како то није било могуће, војници су једноставно поставили експлозив и запалили фитиљ. Окупљени Московљани молили су се за спас храма и десило се чудо – почео је снажан пљусак и угасио фитиљ.
Постоји интересантна прича о томе како је храм избегао судбину многих московских светиња које су нестале током 30-их година ХХ века приликом преуређивања града. Лазар Каганович, човек који је свој „таленат“ за урбанизам испољио приликом рушења Храма Христа Спаситеља, сматрао је да треба уклонити и Храм Василија Блаженог, јер ствара сметње при одржавању војних парада. Чврсто уверен у исправност своје одлуке наредио је да се направи детаљна макета Црвеног трга са којом је отишао у кабинет код Стаљина. Покушавајући да докаже вожду да храм „смета“, изненада је уклонио макету храма са трга на шта је запрепашћени Стаљин изговорио историјску фразу: „Лазаре, врати то на место!“ Пошто није смео да противречи Стаљину, одустао је од свог плана.
Испред храма се налази споменик Мињину и Пожарском, херојима народног ополчења 1612. године. Скулптурна група приказује Кузму Мињина како левом руком предаје мач Дмитрију Пожарском, а десном показује на Москву коју треба одбранити од пољских завојевача. Пожарски је рањен, али се придиже и једном руком хвата мач, а другом се ослања на штит, чиме јасно показује да се одазива на Мињинов позив. Аутор споменика Иван Матрос био је следбеник класичног стила, па обојица јунака изгледом доста подсећају на античке хероје.
Постамент споменика украшен је са два рељефа. Рељеф са предње стране приказује сакупљање средстава за ополчење. У левом делу рељефа виде се фигуре оца и синова које отац благосиља пред одлазак у рат. Фигуре представљају самог аутора споменика и његове синове од којих је један погинуо у рату против Наполеона 1813. године. На задњем рељефу приказан је кнез Пожарски који из Москве протерује пољске завојеваче.
Интересантна је и чињеница да је упркос импозантним димензијама скулптурна композиција споменика изливена у једном комаду, што је био први такав случај у Европи.
Шетњу по Црвеном тргу искористио сам и за сликање кремаљских кула и зидина. Због висине, која на појединим местима достиже и 19 метара, зидине делују заиста импресивно. На њиховом врху налазе се такозвани зупци који су служили као заклон за стрелце, а на некима од њих постоје пушкарнице у облику прореза.
Царска и Набатнијска кула
Царска кула
Изграђена је 80-их година XVII века. Према легенди, цар Иван Грозни је са ње посматрао шта се дешава на Црвеном тргу, па је кула тако добила име. Разликује се од свих осталих кула, јер није имала одбрамбену функцију. Има два нивоа. Први ниво служио је као пролаз, а на другом нивоу се налазило звоно за узбуњивање у случају пожара. Други ниво има четири стуба у облику вазе на које се ослања зелени шаторасти кров на чијем врху је ветроказ.
Набатнијска кула
Саграђена је 1495. године. Налази се прекопута Храма Василија Блаженог. Назив је добила по звону које се у њој налазило, а служило је за узбуњивање у случају пожара. Током 70-их година ХХ века кула је почела да се нагиње, што је заустављено, али одступање од вертикале и даље износи 1 метар.
Спаситељева кула
Спаситељева кула је главна улазна кула Московског кремља. Саграђена је 1491. године.
Сенатска кула
Налази се на источној страни Кремља између Спаситељеве и Никољске куле. Назив је добила 1787. након изградње зграде Сената. До тада није имала назив. 1924. испред куле је подигнут Лењинов маузолеј. Висине је 34 метра.
Никољска кула
Саграђена је 1491. године по пројекту италијанског архитекте Пјетра Соларија. Назив је највероватније добила по икони Светог Николе Чудотворца која је стајала на источној фасади куле, мада постоји и мишљење да је названа по Никољском манастиру који се налазио у Никољској улици. Кроз капију Никољске куле у прошлости је обично пролазила војска која је кретала у војне походе. Управо је кроз ову капију 1612. године у Кремљ свечано ушла војска кнеза Дмитрија Пожарског након ослобођења Москве од пољско-литавских завојевача.
Кула је значајно оштећена 1812. године у експлозији Арсенала кога француска војска диже у ваздух током Наполеоновог боравка у Москви. Део куле у коме се налазила икона Николаја Чудтворца није оштећен, што се сматрало својеврсним чудом. Обнова је трајала од 1816. до 1819. Након обнове кула је офарбана у бело.
За време Октобарске револуције 1917. године током гранатирања Кремља кула је поново оштећена. Након обнове офарбана је у боју кремаљских зидина, а 1935. на врх куле је уместо двоглавог орла постављена звезда петокрака.
Са сликањем кула стварно нисам имао среће, јер се Сунце налазило на југозападној страни, па су куле биле у сенци, због чега су на сликама испале доста тамне. Поред тога, трг је био препун остатака од празничне декорације, па тако, рецимо, зграду ГУМ-а није било сврхе сликати, јер се испред ње налазила метална конструкција чија је висина била у висини зграде.
На углу Црвеног трга и Никољске улице налази се Казањска саборна црква. Прву цркву на том месту 1625. године сопственим средствима подигао је кнез Дмитриј Пожарски у част ослобођења Москве од Пољака 1612. Црква је посвећена Богородици Казањској са чијом је иконом ополчење кренуло у ослобађање Москве. Првобитна дрвена црква изгорела је у пожару, па је 1636. на њеном месту саграђена црква од камена која је врло брзо постала један од главних московских храмова.
Доласком совјета на власт црква је најпре обновљена, али је касније затворена и претворена најпре у трпезарију, а затим магацин. 1936. срушена је до темеља, а на њеном месту је изграђен привремени павиљон III интернационале, а затим кафић чији се тоалет налазио на месту некадашњег олтара. Црква која у данашње време украшава Црвени трг грађена је од 1990. до 1993. од прилога грађана и московске владе.
Недалеко од Казањске саборне цркве налази се Воскресенска капија која раздваја Црвени и Мањежни трг. Капија је била део зидина Китај-города од којих данас није много остало. Уз капију на страни према Мањежном тргу налази се капела Иверске иконе Пресвете Богородице, па се капија често зове и Иверска.
Иначе, капија је више пута мењала свој назив. Једно време се звала Лавовска, по лавовима који су обитавали у шанцу између Никољске и Собакинове куле (Угаоне арсеналске), а представљали су поклон енглеске краљице Ивану Грозном. Назив Воскресенска добила је 1689. када је на њу постављена икона Васкресења Христовог. Оригинална капија саграђена је 1535. године и није се сачувала до наших дана. Срушена је 1931. ради проласка аутомобила и војне технике приликом одржавања парада. Поново је саграђена 1995.
Док сам се мувао око Воскресенске капије приђе ми неки момак и на енглеском упита да ли говорим енглески. Наравно, одговорио сам му да говорим, на шта ми је поставио питање где се налази Лењинов маузолеј. Чудно ми беше да то не зна, јер маузолеј је ипак нешто што не може да се „промаши“. Претпоставио сам да га је мало збунила празнична декорација која се налазила у близини маузолеја. Показао сам му руком у правцу маузолеја, али сам му рекао да маузолеј највероватније не ради. Мало се разочарао, захвалио и продужио даље.
То ме подсети на једну чињеницу која је веома битна за оне који планирају да путују у Русију. Уколико знате енглески, немојте се надати да ће вам то олакшати комуникацију, јер Руси нешто баш и не „парлају“ енглески, нарочито старије генерације. Рецепционери, наравно, енглески знају, али уколико мислите да ћете, рецимо, у продавници, на енглеском успети да објасните шта желите, не будите у то тако сигурни. Мој савет је да научите неке основне фразе или бар имате код себе приручник са основним изразима и њиховим изговором.
Шетњу по Црвеном тргу сам приводио крају. Направих још једну слику трга који је још увек био у празничном руху, а затим кренух према Кремаљском пролазу.
Накратко сам се зауставио на Мањежном тргу са кога су гомиле људи кроз Кремаљски пролаз хрлиле према Црвеном тргу.
Био сам ненормално уморан и желео сам што пре да се вратим у хотел, али пошто је то био мој последњи дан боравка у Москви, одлучио сам да још једном прошетам Арбатом и тамо покупујем сувенире.
На Арбату сам свратио у продавницу у којој је била „скидка“ (попуст) 50% на све што се у њој продавало.
Након куповине сувенира и шетње по Арбату уследио је повратак у хотел. Искрен да будем, једва сам чекао да се вратим у хотел пошто сам био мртав уморан. Последњи дан у Москви највише ме је изморио, јер сам цео дан провео на ногама и у покрету. Снаге за вечерњу шетњу по Москви није било. Осим тога, морао сам да се пакујем. Ту су настали проблеми, јер ранац, уместо да буде празнији, био је пунији него када сам долазио, пошто сам осим сувенира накуповао гомилу руских чоколада „Аљонка“ и тулских медењака. Поред њих, ту су били и слаткиши које сам купио у Пољској. Ипак некако сам успео да све то попакујем и припремим се за сутрашњи дан.