Solun

Солун – дан први. Лададика. Аристотелов трг. Бела кула…

<— Претходни повезани чланак

10.09.2019.

Након краћег одмора реших да прошетам градом. Прво место које сам планирао да посетим било је српско војничко гробље, али пошто сам у Солун стигао са значајним закашњење, одлучих да посету одложим за сутра, а остатак дана искористим за шетњу по граду, пре свега до Аристотеловог трга (гр. Πλατεία Αριστοτέλους) и авеније Леофорос Никис (гр. Λεωφόρος Νίκης) која се простире дуж обале Солунског залива.
Пошто се хотел Рекс налази недалеко од железничке станице, око њега и у улицама у његовој близини беше доста миграната који „блеје“ по улици, слушају музику на телефону, разгледају пролазнике и као да само чекају да некога заскоче и опљачкају. Осим тога, непосредно уз хотел је индијски ресторан око кога се, наравно, окупљају Индијци, па сам на тренутак помислио да се не налазим у Солуну, већ на неком егзотичнијем месту. Мало даље на улици угледах и „нинџа“ жену, односно женску особу са никабом. Због географског положаја Грчка се суочила са великим проблемом у погледу миграната. Кампови на острвима у њеном источном делу која су предвиђена за њихов смештај постали су пренатрпани, а пребацивање миграната у континентални део наилази на отпор локалног становништва, јер их једноставно не желе у својој близини.
Као и увек када се нађем у граду у коме никада раније нисам био, поглед ми је „шетао“ тамо-амо. За око ми је запао велики број скутера који се креће солунским улицама што сведочи о великој популарности овог превозног средства. Двоточкаши су омиљени и код грчких анархиста који у својим акцијама упереним против капитализма и институција државе углавном њих користе.
У шетњи до авеније Никис прођох кроз Лададику (гр. Λαδάδικα) – историјски кварт у коме се због карактеристичне архитектуре, калдрмисаних и поплочаних улица, може осетити дух старог Солуна.

Још у турско време због близине луке на месту данашње Лададике почиње да цвета трговина. Организује се тржница на којој се продаје колонијална роба, али и уље по коме четврт и добија назив. Реч „лададика“ буквално значи радња у којој се продају уље и производи од њега. Такође је била позната под називом „Египатска тржница“ на којој су се продавали одећа, порцелан, шећер, пиринач, кафа и остала роба довезена из Египта.
Иако није страдао у великом пожару 1917. године, кварт након њега почиње лагано да пропада и како су године пролазиле од места на коме је цветала трговина постаје место на коме цвета проституција. Крајем седамдесетих година прошлога века четврт бива потпуно напуштена.
До радикалне промене долази 1985. године када Министарство културе Грчке проглашава Лададику спомеником културе. Убрзо након тога кварт постаје оно што је данас – место за забаву које својим ресторанима, пабовима и кафићима привлачи многобројне туристе.

Од Лададике наставих даље према авенији Никис. На једној од раскрсница осетих мирис мора, па не беше потребе да бацам поглед на телефон и навигацију у њему. Пратећи поменути мирис убрзо се нађох на кеју одакле се пружа леп поглед на Солунски (Термајски) залив.
Кренух даље према Аристотеловом тргу. Са десне стране угледах неки споменик, па се зауставих да видим о чему се ради.

У питању је споменик подигнут у знак сећања на педесет хиљада солунских Јевреја жртава холокауста. Свечано је откривен 16. фебруара 2006. године приликом прве државне посете израелског председника Грчкој.
Можда ће звучати чудно, али Солун је почетком XX века био град у коме су Јевреји чинили већину. Њихово досељавање започето је крајем XV века. Након протеривања из Шпаније 1492. године, у град који је након турског освајања 1430. био прилично пуст, насељавају се сефардски Јевреји. Касније им се придружују Јевреји са Сицилије, из Португала и Северне Африке, а затим и Ашкенази. У XIX веку доминирали су у трговини, било их је у свим професијама, а представљали су и најбројнију радну снагу у граду.
Немачка окупација Грчке у Другом светском рату значила је почетак краја јеврејске заједнице у Солуну. Прва железничка композиција са солунским Јеврејима кренула је пут Аушвица 15. марта 1943. године. У нацистичким логорима смрти страдало је 96% предратне популације. У Солуну данас живи свега око хиљаду припадника јеврејске заједнице.
Настављам даље шетњу и убрзо стижем до Аристотеловог трга који уз авенију Никис и Белу кулу представља једну од главних знаменитости града.

Пројектовао га је француски архитекта Ернест Хебрард 1918. године, али су објекти на њему саграђени крајем педесетих година прошлога века. Трг красе два неокласична здања са полукружном предњом страном и раскошним аркадама. У једном је смештен Хотел Електра Палас, један од најбољих хотела са пет звездица у Солуну, а у другом, чувени биоскоп „Олимпион“ у коме се сваке године одржава Солунски међународни филмски фестивал.
Пројекат Аристотеловог трга који је израдио Ернест Хебрард представљао је део плана за обнову града након великог пожара 1917. године. Тадашњи премијер Грчке Елефтериос Венизелос забранио је било какву реконструкцију док се не усвоји урбанистички план који ће граду дати европски изглед. Не треба заборавити да се све до 1912. године и Првог балканског рата Солун налазио скоро 500 година под турском влашћу што се одразило на његову архитектуру. Растао је стихијски, доминирале су уске улице својствене источњачким градовима, па је изградња тргова била један од начина да се град „европеизује“.

Лево од биоскопа „Олимпион“ налази се статуа Аристотела, једног од тројице највећих грчких филозофа и учитеља Александра Македонског.

Код туриста постоји веровање да ако се руком протрља палац леве ноге то значи да ће сигурно поново посетити Грчку.
Аристотелов трг данас је једно од места које сваки туриста који се нађе у Солуну прво посети. Близина мора и главног шеталишта, као и велики број кафића, чине га тако привлачним због чега на њему и у његовој близини увек има доста људи.

Од трга кренух авенијом Никис, најпрометнијом, најпознатијом и највише фотографисаном солунском улицом којом сваки дан продефилује велики број туриста.

Авенија се завршава Белом кулом (гр. Λευκός Πύργος), још једном од главних знаменитости Солуна.

Дуго се сматрало да су кулу саградили Млечани којима је Византија 1423. године предала град. Међутим, сада се са сигурношћу зна да су је подигли Турци на месту старе византијске куле након што је војска султана Мурата II заузела Солун 1430. године. До 1912. на зиду куле постојао је натпис на турском језику на коме се као година изградње помиње 942 хиџретска година (1535-1536). Сматра се да је саграђена по плану великог турског архитекте Синана познатог по изградњи фортификацијских објеката, укључујући и сличну кулу у Валони. Висине је 33.9 метара, док јој пречник износи 23 метра.

Турци су је користили као утврђење, касарну и тамницу. Наредбом султана Махмуда II 1826. године постала је место погубљења побуњених јањичара. Након тога добија назив Крвава или Црвена кула (тур. Kanli Kule) који задржава до краја XIX века. После Првог балканског рата 1912. године Солун прелази у грчке руке. Кула је након тога избељена, што је на симболичан начин представљало њено „прочишћење“. Тада добија назив Бела кула који се и данас користи.
У Белој кули смештена је изложба Музеја византијске културе посвећена Солуну и његовој историји кроз различите периоде.
Недалеко од куле налази се биста адмирала Николаоса Вотсиса, познатог по томе што је за време Првог балканског рата, још док је имао чин поручника, са својим торпедним чамцем, упркос многобројним минама, упловио у солунску луку коју су тада контролисали Турци и потопио турску оклопњачу Фет-и-Буленд.

Пошто је Бела кула један од симбола Солуна у њеној близини увек има доста туриста. За оне који би да се кратко провозају Термајским заливом и истовремено попију неко пиће ту је брод-бар Арго.

Наставих даље шетњу обалом. Пажњу ми привукоше електрични тротинети на којима се може „прокрстарити“ градом.

Да би се тротинети могли користити потребно је у телефону инсталирати апликацију компаније Lime. Откључавање тротинета се наплаћује 1 евро, а минут коришћења је 15 центи.
Шеталиште уз обалу краси споменик Александру Великом. Подигнут је 1974. године од добровољних прилога. Статуа је рад је грчког вајара Вангелиса Мустакаса и приказује Александра Македонског на свом легендарном коњу Букефалу који га је пратио у свим биткама.

Висине је 6 метара, а тежине 4 тоне, док укупна висина споменика са пијадесталом износи 11 метара.
Иза споменика је зид са рељефом на коме је приказана Битка код Иса против војске персијског цара Дарија III у којој је Александар Македонски био рањен.

Споменик код Грка ужива велико поштовање, јер је за време владавине Александра Македонског град доживео свој процват.

По ведром дану уколико се од споменика гледа у правцу Солунског залива у даљини се могу видети обронци Олимпа до кога праволинијски има око 80 километара.
Недалеко од споменика Александру Македонском налази се још један споменик чији је аутор поменути вајар. Ради се о Споменику народном отпору (гр. Μνημείο Εθνικής Αντίστασης) који подсећа да се грчки народ није помирио са окупацијом у Другом светском рату.

Врло брзо након што је окупирана од стране Немачке, Италије и Бугарске у Грчкој почињу да се појављују покрети отпора. Једна од првих таквих организација под називом „Слобода“ основанa је у јулу 1941. управо у Солуну од стране пуковника Димитриоса Псароса, касније вође покрета Национално и социјално ослобођење – ЕККА (гр. Εθνική και Κοινωνική Απελευθέρωσις).
Настављам шетњу и стижем до статуе човека који је обележио грчку политичку сцену друге половине XX века. У питању је Константинос Караманлис (1907-1998), четири пута председник грчке владе и два пута председник државе.

Статуа је постављена 2011. године. Висине је 3 метра, а израђена је од белог мермера.
У близини је и споменик Емануилу Папасу (1773-1821), грчком револуционару, истакнутом члану Хетерије и вођи Грчког рата за независност у области Источне и Централне Македоније.

Након што чланови Хетерије крајем фебруара 1821. дижу устанак у Молдавији и Влашкој на ред долазе грчке области. По наређењу вође револуције Александроса Ипсилантиса 23. марта 1821. Папас тајно, на броду пуном оружја и муниције, испловљава из Константинопоља, а затим се искрцава код манастира Есфигмен на Атосу. 17. маја диже устанак током кога успева да ослободи већи део полуострва Халкидики, укључујући и регион Каламарије, данашњег солунског предграђа. Војска коју је окупио бројала је око 4000 устаника од којих су 1000 били монаси са Атоса.
Одсудна битка одиграла се 30. октобра 1821. када Папаса, чија се војска утврдила код рушевина античког града Потидеа на полуострву Касандра, напада Мехмед Емин Паша са 14000 војника. Без обзира на херојску одбрану Касандра је била заузета и спаљена, а становништво поробљено. Папас уточиште налази у манастиру Есфигмен.
Након освајања Касандре, Турци крећу на Атос и захтевају од монаха да им изруче Папаса, па савет игумана 19 манастира под притиском шаље у Есфигмен писмо да се он ухапси и преда Турцима што је према грчком историчару Кокиносу била „срамота коју не могу опрати све свете воде Свете горе“. Папас, видевши шта му се спрема, успева да се бродом упути на острво Хидру, али умире у путу од срчаног удара. Сахрањен је на поменутом острву 5. децембра 1821. уз генералске почасти.
Пораз Папаса, као и гушење устанка на планини Олимп и разарање западномакедонског града Науса у априлу 1822. означили су крај револуције у Македонији и осталим деловима северне Грчке. Рат за независност наставља се углавном у јужном и централном делу и на острвима. Иако је завршена неуспехом, Папасова борба заузима заслужено место у историји Грчке револуције, а сам Папас проглашен је за Хероја грчког народа на Првој националној скупштини у Епидауру.
Настављам даље шетњу Солуном и стижем до Музеја византијске културе (гр. Μουσείο Βυζαντινού Πολιτισμού). Изградња зграде музеја започета је 1989., а врата за посетиоце отворена су 1994. године. Зграда се због свог изгледа који комбинује грчку архитектонску традицију са једне и модернизам са друге стране убраја у најбоља архитектонска достигнућа у Грчкој у протеклих неколико деценија.

Стална музејска поставка распоређена је у једанаест просторија у којима је изложено око 2900 експоната из епохе Византије, од четвртог века до пада Цариграда 1453. године, али и период након његовог заузимања од стране Турака, па све до Грчког рата за независност. Музеј је 2005. године добио награду Савета Европе у области културног наслеђа.

У његовој непосредној близини је Археолошки музеј Солуна (гр. Αρχαιολογικό Μουσείο Θεσσαλονίκης) чија зграда представља један од најважнијих примера модерног архитектонског стила у Грчкој, па се самим тим сматра значајним спомеником савременог периода. Свечано је отворен 1962. године.

Експозицију музеја чине артефакти пронађени у области Солуна и околним регијама. Подељени су у шест тематских целина кроз које је представљена култура Македоније од праисторијског времена до античког доба.
Пошто сам оба музеја планирао да посетим у наредним данима, застадох само да осмотрим неке предмете испред Археолошког музеја. Први од њих беху стубови са рељефним скулптурама који представљају идентичне копије античких стубова с краја II или с почетка III века нове ере који потичу из Солуна, а данас се чувају у париском Лувру.

Чинили су горњи део двоспратне колонаде која се уздизала између Античке агоре и улице Egnatia и вероватно украшавала раскошани комплекс купатила.
Испред улаза у музеј налазе се два саркофага на којима су приказане сцене борбе између Грка и Тројанаца.

Мало даље пажњу ми привуче гомила камења поређана тако да чини камену фигуру у облику човека.

Ради се о такозваном инуксуку који својим изгледом и треба да подсећа на човека. Поменута реч настала је од првобитног израза „инуктитут“ који на језику Ескима (Инуита) значи „замена за човека“. Најстарије инуксуке подизали су Ескими који су живели у Северној Америци. Коришћени су као обележје путног правца, места за лов и пецање, али и у церемонијалне и религијске сврхе. Са правом се може поставити питање како се једна таква ствар нашла у Солуну. Инуксук је заправо представљао поклон канадске амбасаде Солуну поводом 70 година од успостављања дипломатских односа између Канаде и Грчке (1942-2012). Фигура се најпре налазила у Канадском парку, али се неколико пута нашла на мети вандала који су камење обарали, па је премештена у двориште Археолошког музеја.
Још један детаљ испред музеја, који због своје величине и необичности привлачи пажњу посетилаца, а верујем и свих туриста који се нађу у близини, несумњиво је огромно сечиво ручне тестере које израња из травњака.

У питању је скулптура „Тестера“, рад руског вајара Андреја Филипова који је са њом учествовао на Солунском бијеналу савремене уметности 2007. године. Скулптура на симболичан начин представља раскол хришћанства на православни Исток и католички Запад.
Недалеко од Археолошког музеја налази се биста грчког археолога Манолиса Андроникуса (1919-1992) чувеног по томе што је пронашао симбол Сунце из Вергине који је једно време био велики камен спотицања између Грчке и Македоније, јер се након македонског осамостаљења нашао на застави ове бивше југословенске републике што је изазвало револт званичне Грчке и целокупне њене јавности.

Осим тога, Андроникус је у Вергини пронашао маузолеј македонских краљева, између осталог, и гробницу Филипа II Македонског, оца Александра Великог.
Кренух назад према Белој кули и убрзо стигох до споменика Филипу II (382-336 п.н.е) који је доста скромнији у поређењу са спомеником његовом сину, Александру Великом, иако је управо он својом владавином ударио темеље будућег Александровог царства.

Бронзана статуа постављена је крајем XX века. Приказује Филипа у ратничком оклопу са шлемом у десној руци.

Филип II волеo је да током битака буде на челу своје војске, па је тако приликом опсаде Метоне 354 године п.н.е. погођен стрелом у десно око.

У непосредној близини Беле куле налази се споменик Павлосу Меласу (1870-1904), најистакнутијој личности грчке борбе за Македонију.

Мелас је рођен у Марсеју 1870. године. Након повратка породице у Грчку уписује војну школу коју завршава 1891. године и добија чин артиљеријског поручника. Тешко подневши пораз у Грчко-турском рату 1897. ступа 1900. године у Македонски комитет за заштиту грчког становништва од бугарских комита. 18. августа 1904. под псеудонимом капетана Микиса Зезаса на челу одреда од 35 војника стиже у Македонију и почиње да координише војне акције против бугарских комита. За његову активност убрзо сазнају турске власти и шаљу значајне војне снаге. Упркос турској потери наставља да се бори против Бугара. Ипак, 13. октобра 1904. Турци га опкољавају у селу Статиста и у покушају пробоја Мелас гине.
Павлос Мелас постао је симбол грчке борбе за Македонију, а село у коме је погинуо названо је по њему – Мелас. Колико је поштован говори и чињеница да се споменик налази у истоименом парку, на „ударном месту“ у близини Беле куле поред које свакодневно прође велики број туриста.
У парку Павлос Мелас налази се и биста Јоаниса Папафиса (1792-1886), трговца и предузетника рођеног у Солуну који се сматра грчким националним добротвором понајвише због изградње сиротишта у родном граду.

Осим тога, помагао је Грчки рат за независност и финансирао кључне секторе новостворене грчке државе.
Поподне је прелазило у вече и на солунске улице лагано се спуштао сумрак. Од парка Павлос Мелас кренух истоименом улицом и стигох до раскрснице са улицом Dim. Gounari на којој ми пажњу привуче мала црква окружена стамбеним зградама.

Ради се о Цркви Успења Пресвете Богородице – Неа Панагиа (грч. Ναός Κοιμήσεως της Θεοτόκου-Νέας Παναγίας) саграђеној 1727. године на месту на коме се налазио византијски манастир из XII века подигнут у част Богородице, a који је страдао у пожару 1690. године. Припада типу тробродне базилике са гинеконитисом, односно посебним делом за жене. Црква је, нажалост, била затворена, али колико сам могао да сазнам њена унутрашњост има богату декорацију. На олтару и гинеконитису сачуване су зидне фреске из XVIII века, а ту је и позлаћени иконостас у дуборезу.
Поподневни обилазак града ближио се крају. Атмосфера која је у њему владала допала ми се. Гомила људи по улицама, пуни кафићи и ресторани, једном речју – живост, учинили су да први утисци о Солуну буду више него позитивни.

Наставак —>